نَا مُحَمَّدُ بْنُ مَعْمَرِ بْنِ رِبْعِيٍّ الْقَيْسِيُّ ، ثنا عُبَيْدُ اللَّهِ بْنُ مُوسَى ، أنا عَلِيُّ بْنُ صَالِحٍ ، عَنْ عَاصِمٍ ، عَنْ زِرٍّ ، عَنْ عَبْدِ اللَّهِ ، قَالَ : كَانَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ يُصَلِّي فَإِذَا سَجَدَ وَثَبَ الْحَسَنُ ، وَالْحُسَيْنُ عَلَى ظَهْرِهِ ، فَإِذَا مَنَعُوهُمَا أَشَارَ إِلَيْهِمْ أَنْ دَعُوهُمَا ، فَلَمَّا قَضَى الصَّلاةَ وَضَعَهُمَا فِي حِجْرِهِ ، فَقَالَ : " مَنْ أَحَبَّنِي فَلْيُحِبَّ هَذَيْنِ "
Abdulloh ibn Masʼud (roziyallohu anhu) aytdi: Rasululloh ﷺ namoz oʻqir edilar; sajda qilganlarida Hasan va Husayn u zotning orqalariga sakrab minishardi. Ularni qaytarishsa, u zot: qoʻyib beringlar, deb ularga ishora qilardilar. Namozni tugatganlarida ikkovini qucharlariga olib: «Kim meni sevsa, mana bu ikkovini sevsin», dedilar.Абдуллоҳ ибн Масъуд (розияллоҳу анҳу) айтди: Расулуллоҳ ﷺ намоз ўқир эдилар; сажда қилганларида Ҳасан ва Ҳусайн у зотнинг орқаларига сакраб минишарди. Уларни қайтаришса, у зот: қўйиб беринглар, деб уларга ишора қилардилар. Намозни тугатганларида икковини қучарларига олиб: «Ким мени севса, мана бу икковини севсин», дедилар.