وَعَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ قَالَ: كَانَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ إِذَا أُتِيَ بِطَعَامٍ سَأَلَ عَنْهُ: «أَهَدْيَةٌ أَمْ صَدَقَةٌ؟» فَإِنْ قِيلَ: صَدَقَةٌ: قَالَ لِأَصْحَابِهِ: «كُلُوا» وَلَمْ يَأْكُلْ وَإِنْ قِيلَ: هَدِيَّةٌ ضَرَبَ بِيَدِهِ فَأَكَلَ مَعَهم
Abu Hurayra (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: Allohning Rasuli ﷺ ga taom keltirilgan har safar, u zot — bu hadyami yoki sadaqa(mi) — deb soʻrar edi. Agar unga — bu sadaqa, deb — aytilsa, u sahobalariga uni yeyishni aytar, lekin u hadya boʻlsa, u zot uni ular bilan boʻlishishga shoshilar edi.Абу Ҳурайра (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: Аллоҳнинг Расули ﷺ га таом келтирилган ҳар сафар, у зот — бу ҳадями ёки садақа(ми) — деб сўрар эди. Агар унга — бу садақа, деб — айтилса, у саҳобаларига уни ейишни айтар, лекин у ҳадя бўлса, у зот уни улар билан бўлишишга шошилар эди.