حَدَّثَنَا يَحْيَى بْنُ يَحْيَى، أَخْبَرَنَا هُشَيْمٌ، عَنْ إِسْمَاعِيلَ بْنِ أَبِي خَالِدٍ، عَنِ الْحَارِثِ بْنِ شُبَيْلٍ، عَنْ أَبِي عَمْرٍو الشَّيْبَانِيِّ، عَنْ زَيْدِ بْنِ أَرْقَمَ، قَالَ كُنَّا نَتَكَلَّمُ فِي الصَّلاَةِ يُكَلِّمُ الرَّجُلُ صَاحِبَهُ وَهُوَ إِلَى جَنْبِهِ فِي الصَّلاَةِ حَتَّى نَزَلَتْ { وَقُومُوا لِلَّهِ قَانِتِينَ} فَأُمِرْنَا بِالسُّكُوتِ وَنُهِينَا عَنِ الْكَلاَمِ .
Zayd ibn Arqam (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: Biz namozda gapirar edik; kishi namozda yonidagi hamrohi bilan soʻzlashar edi. Shu vaqtgacha (davom etdiki), nihoyat {Allohga itoatda boʻlib turinglar} (Baqara 238) (oyati) nozil boʻldi. Bas, biz sukut saqlashga buyurildik va gapirishdan qaytarildik.Зайд ибн Арқам (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: Биз намозда гапирар эдик; киши намозда ёнидаги ҳамроҳи билан сўзлашар эди. Шу вақтгача (давом этдики), ниҳоят {Аллоҳга итоатда бўлиб туринглар} (Бақара 238) (ояти) нозил бўлди. Бас, биз сукут сақлашга буюрилдик ва гапиришдан қайтарилдик.