حَدَّثَنِي مَالِكٌ، عَنْ نَافِعٍ، أَنَّ عَبْدًا، كَانَ يَقُومُ عَلَى رَقِيقِ الْخُمُسِ وَأَنَّهُ اسْتَكْرَهَ جَارِيَةً مِنْ ذَلِكَ الرَّقِيقِ فَوَقَعَ بِهَا فَجَلَدَهُ عُمَرُ بْنُ الْخَطَّابِ وَنَفَاهُ وَلَمْ يَجْلِدِ الْوَلِيدَةَ لأَنَّهُ اسْتَكْرَهَهَا .
Nofeʼ (rahimahulloh)dan rivoyat qilinadiki, (davlat) xumsiga qarashli qullar ustidan turgan bir qul, oʻsha qullardan bir choʻrini zoʻrlab, u bilan (yaqinlik) qildi. Shunda Umar ibn al-Xattob (roziyallohu anhu) uni savaladi va surgun qildi, choʻrini esa savalamadi — chunki (qul) uni zoʻrlagan edi.Нофеъ (раҳимаҳуллоҳ)дан ривоят қилинадики, (давлат) хумсига қарашли қуллар устидан турган бир қул, ўша қуллардан бир чўрини зўрлаб, у билан (яқинлик) қилди. Шунда Умар ибн ал-Хаттоб (розияллоҳу анҳу) уни савалади ва сургун қилди, чўрини эса саваламади — чунки (қул) уни зўрлаган эди.