أَخْبَرَنَا سَعِيدُ بْنُ عَبْدِ الرَّحْمَنِ أَبُو عُبَيْدِ اللَّهِ الْمَخْزُومِيُّ، قَالَ حَدَّثَنَا سُفْيَانُ، عَنِ الزُّهْرِيِّ، عَنِ السَّائِبِ بْنِ يَزِيدَ، عَنْ حُوَيْطِبِ بْنِ عَبْدِ الْعُزَّى، قَالَ أَخْبَرَنِي عَبْدُ اللَّهِ بْنُ السَّعْدِيِّ، أَنَّهُ قَدِمَ عَلَى عُمَرَ بْنِ الْخَطَّابِ رضى الله عنه مِنَ الشَّامِ فَقَالَ أَلَمْ أُخْبَرْ أَنَّكَ تَعْمَلُ عَلَى عَمَلٍ مِنْ أَعْمَالِ الْمُسْلِمِينَ فَتُعْطَى عَلَيْهِ عُمَالَةً فَلاَ تَقْبَلُهَا قَالَ أَجَلْ إِنَّ لِي أَفْرَاسًا وَأَعْبُدًا وَأَنَا بِخَيْرٍ وَأُرِيدُ أَنْ يَكُونَ عَمَلِي صَدَقَةً عَلَى الْمُسْلِمِينَ فَقَالَ عُمَرُ رضى الله عنه إِنِّي أَرَدْتُ الَّذِي أَرَدْتَ وَكَانَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم يُعْطِينِي الْمَالَ فَأَقُولُ أَعْطِهِ مَنْ هُوَ أَفْقَرُ إِلَيْهِ مِنِّي وَإِنَّهُ أَعْطَانِي مَرَّةً مَالاً فَقُلْتُ لَهُ أَعْطِهِ مَنْ هُوَ أَحْوَجُ إِلَيْهِ مِنِّي . فَقَالَ " مَا آتَاكَ اللَّهُ عَزَّ وَجَلَّ مِنْ هَذَا الْمَالِ مِنْ غَيْرِ مَسْأَلَةٍ وَلاَ إِشْرَافٍ فَخُذْهُ فَتَمَوَّلْهُ أَوْ تَصَدَّقْ بِهِ وَمَا لاَ فَلاَ تُتْبِعْهُ نَفْسَكَ " .
Abdulloh ibn as-Saʼdiy (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadiki, u Shomdan Umar ibn al-Xattob (roziyallohu anhu) huzuriga keldi. Shunda Umar: «Men senga xabar berilmadimi, sen musulmonlarning ishlaridan bir ishni bajarasan-u, unga haq (ish haqi) berilganda uni qabul qilmas ekansan?» dedi. U: «Ha, mening otlarim va qullarim bor, oʻzim ham yaxshi ahvoldaman, ishimning musulmonlarga sadaqa boʻlishini xohlayman», dedi. Umar (roziyallohu anhu): «Men ham sen xohlaganingni xohlagan edim. Nabiy ﷺ menga mol berardilar, men esa: ‹Uni mendan koʻra muhtojroq kishiga bering›, derdim. Bir marta menga mol berdilar, men: ‹Uni mendan koʻra muhtojroq kishiga bering›, dedim. Shunda u zot: ‹Alloh azza va jalla senga bu moldan soʻramay va koʻz tikmay turib bergan narsani ol, uni oʻzingga mol qil yoki sadaqa qil. Bunday boʻlmaganini esa nafsingga ergashtirma (koʻngil qoʻyma)›, dedilar», dedi.Абдуллоҳ ибн ас-Саъдий (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинадики, у Шомдан Умар ибн ал-Хаттоб (розияллоҳу анҳу) ҳузурига келди. Шунда Умар: «Мен сенга хабар берилмадими, сен мусулмонларнинг ишларидан бир ишни бажарасан-у, унга ҳақ (иш ҳақи) берилганда уни қабул қилмас экансан?» деди. У: «Ҳа, менинг отларим ва қулларим бор, ўзим ҳам яхши аҳволдаман, ишимнинг мусулмонларга садақа бўлишини хоҳлайман», деди. Умар (розияллоҳу анҳу): «Мен ҳам сен хоҳлаганингни хоҳлаган эдим. Набий ﷺ менга мол берардилар, мен эса: ‹Уни мендан кўра муҳтожроқ кишига беринг›, дердим. Бир марта менга мол бердилар, мен: ‹Уни мендан кўра муҳтожроқ кишига беринг›, дедим. Шунда у зот: ‹Аллоҳ азза ва жалла сенга бу молдан сўрамай ва кўз тикмай туриб берган нарсани ол, уни ўзингга мол қил ёки садақа қил. Бундай бўлмаганини эса нафсингга эргаштирма (кўнгил қўйма)›, дедилар», деди.