حَدَّثَنَا قُتَيْبَةُ، حَدَّثَنَا اللَّيْثُ، عَنْ عُبَيْدِ اللَّهِ بْنِ عُمَرَ، عَنْ نَافِعٍ، عَنِ ابْنِ عُمَرَ، قَالَ قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " السَّمْعُ وَالطَّاعَةُ عَلَى الْمَرْءِ الْمُسْلِمِ فِيمَا أَحَبَّ وَكَرِهَ مَا لَمْ يُؤْمَرْ بِمَعْصِيَةٍ فَإِنْ أُمِرَ بِمَعْصِيَةٍ فَلاَ سَمْعَ عَلَيْهِ وَلاَ طَاعَةَ " . قَالَ أَبُو عِيسَى وَفِي الْبَابِ عَنْ عَلِيٍّ وَعِمْرَانَ بْنِ حُصَيْنٍ وَالْحَكَمِ بْنِ عَمْرٍو الْغِفَارِيِّ . وَهَذَا حَدِيثٌ حَسَنٌ صَحِيحٌ .
Ibn Umar (roziyallohu anhumo) aytdi: Rasululloh ﷺ: «Musulmon kishi ustiga, u yoqtirgan va yoqtirmagan narsada (boʻysunish) — eshitish va itoat qilish (vojibdir), agar maʼsiyat (gunoh)ga buyurilmasa. Bordi-yu maʼsiyatga buyurilsa, u holda eshitish ham, itoat qilish ham (vojib) boʻlmaydi», dedilar. Abu Iso aytdi: Bu bobda Ali, Imron ibn Husayn va Hakam ibn Amr al-Gʻiforiydan ham (rivoyatlar) bor. Bu hadis hasan sahihdir.Ибн Умар (розияллоҳу анҳумо) айтди: Расулуллоҳ ﷺ: «Мусулмон киши устига, у ёқтирган ва ёқтирмаган нарсада (бўйсуниш) — эшитиш ва итоат қилиш (вожибдир), агар маъсият (гуноҳ)га буюрилмаса. Борди-ю маъсиятга буюрилса, у ҳолда эшитиш ҳам, итоат қилиш ҳам (вожиб) бўлмайди», дедилар. Абу Исо айтди: Бу бобда Али, Имрон ибн Ҳусайн ва Ҳакам ибн Амр ал-Ғифорийдан ҳам (ривоятлар) бор. Бу ҳадис ҳасан саҳиҳдир.