حَدَّثَنَا أَحْمَدُ بْنُ صَالِحٍ، حَدَّثَنَا سُفْيَانُ، عَنْ عَمْرِو بْنِ دِينَارٍ، عَنْ جَابِرٍ، قَالَ قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " مَنْ لِكَعْبِ بْنِ الأَشْرَفِ فَإِنَّهُ قَدْ آذَى اللَّهَ وَرَسُولَهُ " . فَقَامَ مُحَمَّدُ بْنُ مَسْلَمَةَ فَقَالَ أَنَا يَا رَسُولَ اللَّهِ أَتُحِبُّ أَنْ أَقْتُلَهُ قَالَ " نَعَمْ " . قَالَ فَأْذَنْ لِي أَنْ أَقُولَ شَيْئًا . قَالَ " نَعَمْ قُلْ " . فَأَتَاهُ فَقَالَ إِنَّ هَذَا الرَّجُلَ قَدْ سَأَلَنَا الصَّدَقَةَ وَقَدْ عَنَّانَا قَالَ وَأَيْضًا لَتَمَلُّنَّهُ . قَالَ اتَّبَعْنَاهُ فَنَحْنُ نَكْرَهُ أَنْ نَدَعَهُ حَتَّى نَنْظُرَ إِلَى أَىِّ شَىْءٍ يَصِيرُ أَمْرُهُ وَقَدْ أَرَدْنَا أَنْ تُسْلِفَنَا وَسْقًا أَوْ وَسْقَيْنِ . قَالَ كَعْبٌ أَىَّ شَىْءٍ تَرْهَنُونِي قَالَ وَمَا تُرِيدُ مِنَّا قَالَ نِسَاءَكُمْ قَالُوا سُبْحَانَ اللَّهِ أَنْتَ أَجْمَلُ الْعَرَبِ نَرْهَنُكَ نِسَاءَنَا فَيَكُونُ ذَلِكَ عَارًا عَلَيْنَا . قَالَ فَتَرْهَنُونِي أَوْلاَدَكُمْ . قَالُوا سُبْحَانَ اللَّهِ يُسَبُّ ابْنُ أَحَدِنَا فَيُقَالُ رُهِنْتَ بِوَسْقٍ أَوْ وَسْقَيْنِ . قَالُوا نَرْهَنُكَ اللأْمَةَ يُرِيدُ السِّلاَحَ قَالَ نَعَمْ . فَلَمَّا أَتَاهُ نَادَاهُ فَخَرَجَ إِلَيْهِ وَهُوَ مُتَطَيِّبٌ يَنْضَخُ رَأْسُهُ فَلَمَّا أَنْ جَلَسَ إِلَيْهِ وَقَدْ كَانَ جَاءَ مَعَهُ بِنَفَرٍ ثَلاَثَةٍ أَوْ أَرْبَعَةٍ فَذَكَرُوا لَهُ قَالَ عِنْدِي فُلاَنَةُ وَهِيَ أَعْطَرُ نِسَاءِ النَّاسِ . قَالَ تَأْذَنُ لِي فَأَشُمُّ قَالَ نَعَمْ . فَأَدْخَلَ يَدَهُ فِي رَأْسِهِ فَشَمَّهُ قَالَ أَعُودُ قَالَ نَعَمْ فَأَدْخَلَ يَدَهُ فِي رَأْسِهِ فَلَمَّا اسْتَمْكَنَ مِنْهُ قَالَ دُونَكُمْ . فَضَرَبُوهُ حَتَّى قَتَلُوهُ .
Ahmad ibn Solih bizga Sufyon orqali rivoyat qildi, u Amr ibn Dinordan, u Jobirdan rivoyat qilib aytdi: Rasululloh ﷺ: «Kim Kaʼb ibn al-Ashrafning (joniga) yetadi? Chunki u Alloh va Uning Rasuliga ozor berdi», dedilar. Shunda Muhammad ibn Maslama oʻrnidan turib: «Men (qilaman), yo Rasululloh! Uni oʻldirishimni istaysizmi?», dedi. (U zot): «Ha», dedilar. (U): «Unday boʻlsa, menga (sizga qarshi) biron narsa aytishimga ruxsat bering», dedi. (U zot): «Ha, ayt», dedilar. Soʻng u (Kaʼb)ning oldiga kelib: «Bu kishi (Muhammad) bizdan sadaqa soʻradi va bizni mashaqqatga soldi», dedi. (Kaʼb): «Bundan ham koʻp (mashaqqat boʻladi), siz undan beziysizlar», dedi. (Muhammad ibn Maslama): «Biz unga ergashdik, endi uning ishi nimaga aylanishini koʻrmaguncha uni tark etishni yoqtirmaymiz. Bizga bir-ikki vasq (gʻalla) qarz bersangiz deb istagan edik», dedi. Kaʼb: «Menga nimani garovga qoʻyasizlar?», dedi. (Muhammad): «Bizdan nimani istaysan?», dedi. (Kaʼb): «Ayollaringizni», dedi. Ular: «Subhanalloh! Sen arablarning eng goʻzalisan, ayollarimizni senga garovga qoʻysak, bu biz uchun or-nomus boʻladi», dedilar. (Kaʼb): «Unday boʻlsa, bolalaringizni menga garovga qoʻyinglar», dedi. Ular: «Subhanalloh! Birortamizning oʻgʻlimiz soʻkilib, ‹Sen bir-ikki vasq evaziga garovga qoʻyilgansan› deyiladi (bu ham nomus)», dedilar. Ular: «Senga qurol-yarogʻni garovga qoʻyamiz», deyishdi — yaʼni qurolni nazarda tutdilar. (Kaʼb): «Mayli», dedi. Soʻng u (Muhammad) uning oldiga kelganida, uni chaqirdi va u (Kaʼb) atir surtinib, boshidan (atir) taralib chiqib uning oldiga chiqdi. U (Kaʼb) uning yoniga oʻtirganida — u (Muhammad) oʻzi bilan uch yoki toʻrt kishini olib kelgan edi — ular unga (Kaʼbning ayoli haqida) gapirishdi. (Kaʼb): «Mening huzurimda falon (ayol) bor, u odamlarning eng xushboʻyidir», dedi. (Muhammad): «Menga ruxsat bersang, (boshingni) hidlasam», dedi. (Kaʼb): «Ha», dedi. Soʻng u qoʻlini uning boshiga (sochiga) tiqib, uni hidladi. (Muhammad): «Yana (hidlasam)», dedi. (Kaʼb): «Ha», dedi. Shunda u qoʻlini uning boshiga tiqdi va undan ushlab olgach: «Oling uni!», dedi. Soʻng ular uni urib, oʻldirdilar.Аҳмад ибн Солиҳ бизга Суфён орқали ривоят қилди, у Амр ибн Динордан, у Жобирдан ривоят қилиб айтди: Расулуллоҳ ﷺ: «Ким Каъб ибн ал-Ашрафнинг (жонига) етади? Чунки у Аллоҳ ва Унинг Расулига озор берди», дедилар. Шунда Муҳаммад ибн Маслама ўрнидан туриб: «Мен (қиламан), ё Расулуллоҳ! Уни ўлдиришимни истайсизми?», деди. (У зот): «Ҳа», дедилар. (У): «Ундай бўлса, менга (сизга қарши) бирон нарса айтишимга рухсат беринг», деди. (У зот): «Ҳа, айт», дедилар. Сўнг у (Каъб)нинг олдига келиб: «Бу киши (Муҳаммад) биздан садақа сўради ва бизни машаққатга солди», деди. (Каъб): «Бундан ҳам кўп (машаққат бўлади), сиз ундан безийсизлар», деди. (Муҳаммад ибн Маслама): «Биз унга эргашдик, энди унинг иши нимага айланишини кўрмагунча уни тарк этишни ёқтирмаймиз. Бизга бир-икки васқ (ғалла) қарз берсангиз деб истаган эдик», деди. Каъб: «Менга нимани гаровга қўясизлар?», деди. (Муҳаммад): «Биздан нимани истайсан?», деди. (Каъб): «Аёлларингизни», деди. Улар: «Субҳаналлоҳ! Сен арабларнинг энг гўзалисан, аёлларимизни сенга гаровга қўйсак, бу биз учун ор-номус бўлади», дедилар. (Каъб): «Ундай бўлса, болаларингизни менга гаровга қўйинглар», деди. Улар: «Субҳаналлоҳ! Бирортамизнинг ўғлимиз сўкилиб, ‹Сен бир-икки васқ эвазига гаровга қўйилгансан› дейилади (бу ҳам номус)», дедилар. Улар: «Сенга қурол-яроғни гаровга қўямиз», дейишди — яъни қуролни назарда тутдилар. (Каъб): «Майли», деди. Сўнг у (Муҳаммад) унинг олдига келганида, уни чақирди ва у (Каъб) атир суртиниб, бошидан (атир) таралиб чиқиб унинг олдига чиқди. У (Каъб) унинг ёнига ўтирганида — у (Муҳаммад) ўзи билан уч ёки тўрт кишини олиб келган эди — улар унга (Каъбнинг аёли ҳақида) гапиришди. (Каъб): «Менинг ҳузуримда фалон (аёл) бор, у одамларнинг энг хушбўйидир», деди. (Муҳаммад): «Менга рухсат берсанг, (бошингни) ҳидласам», деди. (Каъб): «Ҳа», деди. Сўнг у қўлини унинг бошига (сочига) тиқиб, уни ҳидлади. (Муҳаммад): «Яна (ҳидласам)», деди. (Каъб): «Ҳа», деди. Шунда у қўлини унинг бошига тиқди ва ундан ушлаб олгач: «Олинг уни!», деди. Сўнг улар уни уриб, ўлдирдилар.