حَدَّثَنَا أَحْمَدُ بْنُ حَنْبَلٍ، حَدَّثَنَا سُفْيَانُ، قَالَ سَمِعْتُ ابْنَ الْمُنْكَدِرِ، أَنَّهُ سَمِعَ جَابِرًا، يَقُولُ مَرِضْتُ فَأَتَانِي النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم يَعُودُنِي هُوَ وَأَبُو بَكْرٍ مَاشِيَيْنِ وَقَدْ أُغْمِيَ عَلَىَّ فَلَمْ أُكَلِّمْهُ فَتَوَضَّأَ وَصَبَّهُ عَلَىَّ فَأَفَقْتُ فَقُلْتُ يَا رَسُولَ اللَّهِ كَيْفَ أَصْنَعُ فِي مَالِي وَلِي أَخَوَاتٌ قَالَ فَنَزَلَتْ آيَةُ الْمَوَارِيثِ { يَسْتَفْتُونَكَ قُلِ اللَّهُ يُفْتِيكُمْ فِي الْكَلاَلَةِ } .
Jobir (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: Men kasal boʻlib qoldim. Shunda Nabiy ﷺ va Abu Bakr ikkalalari piyoda yurib meni yoʻqlagani kelishdi. Men esa behush boʻlib qolgan edim, u zotga gapira olmadim. U zot taharat olib, (suvni) ustimga sepdilar, shunda men hushimga keldim-da: «Yo Rasululloh, mol-mulkim borasida nima qilay, mening opa-singillarim bor», dedim. (Jobir) dedi: Shunda merosga oid oyat — {Ular sendan (kalola haqida) fatvo soʻraydilar. Ayt: ‹Alloh sizlarga kalola haqida fatvo beradi›} (Niso 176) nozil boʻldi.Жобир (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: Мен касал бўлиб қолдим. Шунда Набий ﷺ ва Абу Бакр иккалалари пиёда юриб мени йўқлагани келишди. Мен эса беҳуш бўлиб қолган эдим, у зотга гапира олмадим. У зот таҳарат олиб, (сувни) устимга сепдилар, шунда мен ҳушимга келдим-да: «Ё Расулуллоҳ, мол-мулким борасида нима қилай, менинг опа-сингилларим бор», дедим. (Жобир) деди: Шунда меросга оид оят — {Улар сендан (калола ҳақида) фатво сўрайдилар. Айт: ‹Аллоҳ сизларга калола ҳақида фатво беради›} (Нисо 176) нозил бўлди.