حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ عَوْفٍ، حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ إِسْمَاعِيلَ، قَالَ حَدَّثَنِي أَبِي، - قَالَ ابْنُ عَوْفٍ وَرَأَيْتُهُ فِي أَصْلِ إِسْمَاعِيلَ - قَالَ حَدَّثَنِي ضَمْضَمٌ، عَنْ شُرَيْحٍ، عَنْ أَبِي مَالِكٍ، قَالَ قَالُوا يَا رَسُولَ اللَّهِ حَدِّثْنَا بِكَلِمَةٍ، نَقُولُهَا إِذَا أَصْبَحْنَا وَأَمْسَيْنَا وَاضْطَجَعْنَا فَأَمَرَهُمْ أَنْ يَقُولُوا : اللَّهُمَّ فَاطِرَ السَّمَوَاتِ وَالأَرْضِ عَالِمَ الْغَيْبِ وَالشَّهَادَةِ أَنْتَ رَبُّ كُلِّ شَىْءٍ وَالْمَلاَئِكَةُ يَشْهَدُونَ أَنَّكَ لاَ إِلَهَ إِلاَّ أَنْتَ فَإِنَّا نَعُوذُ بِكَ مِنْ شَرِّ أَنْفُسِنَا وَمِنْ شَرِّ الشَّيْطَانِ الرَّجِيمِ وَشِرْكِهِ وَأَنْ نَقْتَرِفَ سُوءًا عَلَى أَنْفُسِنَا أَوْ نَجُرَّهُ إِلَى مُسْلِمٍ .
Muhammad ibn Avf bizga aytib berib, bizga Muhammad ibn Ismoil aytib berib, dedi: Menga otam aytib berdi — Ibn Avf: «Men buni Ismoilning asl nusxasida koʻrdim», dedi — u dedi: Menga Zamzam aytib berib, u Shurayhdan, u Abu Molikdan rivoyat qiladi. U aytdi: Odamlar: «Ey Rasululloh, bizga tonggi, kechki paytda va yotganimizda aytadigan bir kalimani oʻrgatib qoʻying», dedilar. Shunda u zot ularga shularni aytishni buyurdilar: «Allohumma fotiras-samavoti val-arzi, olimal-gʻaybi vash-shahadati, anta robbu kulli shayʼin, val-maloikatu yashhaduna annaka lo iloha illo anta, fa-inno naʼuzu bika min sharri anfusina va min sharrish-shaytonir-rojiymi va shirkihi, va an naqtarifa suʼan alo anfusina av najurrahu ilo muslimin (Ey osmonlar va yerni yoʻqdan bor qilgan, gʻayb va oshkorni Biluvchi Alloh! Sen har bir narsaning Robbisan, farishtalar Sendan oʻzga iloh yoʻqligiga guvohlik beradilar. Albatta, biz nafslarimizning yomonligidan, quvilgan shaytonning yomonligi va uning shirkidan hamda oʻzimizga yomonlik orttirib olishimizdan yoki uni biror musulmonga tortishimizdan Senga sigʻinamiz)».Муҳаммад ибн Авф бизга айтиб бериб, бизга Муҳаммад ибн Исмоил айтиб бериб, деди: Менга отам айтиб берди — Ибн Авф: «Мен буни Исмоилнинг асл нусхасида кўрдим», деди — у деди: Менга Замзам айтиб бериб, у Шурайҳдан, у Абу Моликдан ривоят қилади. У айтди: Одамлар: «Эй Расулуллоҳ, бизга тонгги, кечки пайтда ва ётганимизда айтадиган бир калимани ўргатиб қўйинг», дедилар. Шунда у зот уларга шуларни айтишни буюрдилар: «Аллоҳумма фотирас-самавоти вал-арзи, олимал-ғайби ваш-шаҳадати, анта роббу кулли шайъин, вал-малоикату яшҳадуна аннака ло илоҳа илло анта, фа-инно наъузу бика мин шарри анфусина ва мин шарриш-шайтонир-рожийми ва ширкиҳи, ва ан нақтарифа суъан ало анфусина ав нажурраҳу ило муслимин (Эй осмонлар ва ерни йўқдан бор қилган, ғайб ва ошкорни Билувчи Аллоҳ! Сен ҳар бир нарсанинг Роббисан, фаришталар Сендан ўзга илоҳ йўқлигига гувоҳлик берадилар. Албатта, биз нафсларимизнинг ёмонлигидан, қувилган шайтоннинг ёмонлиги ва унинг ширкидан ҳамда ўзимизга ёмонлик орттириб олишимиздан ёки уни бирор мусулмонга тортишимиздан Сенга сиғинамиз)».