حَدَّثَنَا أَبُو الْيَمَانِ، أَخْبَرَنَا شُعَيْبٌ، عَنِ الزُّهْرِيِّ، حَدَّثَنِي عُرْوَةُ، أَنَّ عَائِشَةَ ـ رضى الله عنها ـ قَالَتْ جَاءَتْ هِنْدُ بِنْتُ عُتْبَةَ بْنِ رَبِيعَةَ، فَقَالَتْ يَا رَسُولَ اللَّهِ إِنَّ أَبَا سُفْيَانَ رَجُلٌ مِسِّيكٌ، فَهَلْ عَلَىَّ حَرَجٌ أَنْ أُطْعِمَ مِنَ الَّذِي لَهُ عِيَالَنَا فَقَالَ " لاَ حَرَجَ عَلَيْكِ أَنْ تُطْعِمِيهِمْ بِالْمَعْرُوفِ ".
Oisha (roziyallohu anho)dan rivoyat qilinadi: Hind bint Utba (Abu Sufyonning xotini) kelib: «Yo Rasululloh, Abu Sufyon — baxil kishi. Agar men uning molidan bolalarimiz uchun biror narsa sarflasam, (menga) zarar (gunoh) bormi?» — dedi. U zot: «Agar sen ularni undan — adolatli va meʼyorda (isrofgarlik qilmay) — boqsang, senga zarar yoʻq», — dedilar.Оиша (розияллоҳу анҳо)дан ривоят қилинади: Ҳинд бинт Утба (Абу Суфённинг хотини) келиб: «Ё Расулуллоҳ, Абу Суфён — бахил киши. Агар мен унинг молидан болаларимиз учун бирор нарса сарфласам, (менга) зарар (гуноҳ) борми?» — деди. У зот: «Агар сен уларни ундан — адолатли ва меъёрда (исрофгарлик қилмай) — боқсанг, сенга зарар йўқ», — дедилар.