حَدَّثَنَا أَبُو الْوَلِيدِ، حَدَّثَنَا شُعْبَةُ، عَنْ حُمَيْدِ بْنِ هِلاَلٍ، عَنْ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ مُغَفَّلٍ ـ رضى الله عنه ـ قَالَ كُنَّا مُحَاصِرِينَ قَصْرَ خَيْبَرَ، فَرَمَى إِنْسَانٌ بِجِرَابٍ فِيهِ شَحْمٌ، فَنَزَوْتُ لآخُذَهُ، فَالْتَفَتُّ فَإِذَا النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم فَاسْتَحْيَيْتُ مِنْهُ.
(Abdulloh ibn Mugʻ affal (roziyallohu anhu) aytdi:) Biz Xaybar qalʼasini qamal qilayotgan edik. Bir kishi ichida yogʻ (moy) boʻ lgan bir xalta (jirob)ni (qalʼadan) otdi; men uni olmoqchi boʻ lib, sakradim; (lekin) oʻ girildim — birdan Paygʻambar ﷺ (turgan) edilar; men u zotdan uyaldim.(Абдуллоҳ ибн Муғ аффал (розияллоҳу анҳу) айтди:) Биз Хайбар қалъасини қамал қилаётган эдик. Бир киши ичида ёғ (мой) бў лган бир халта (жироб)ни (қалъадан) отди; мен уни олмоқчи бў либ, сакрадим; (лекин) ў гирилдим — бирдан Пайғамбар ﷺ (турган) эдилар; мен у зотдан уялдим.