نَا الْحُسَيْنُ بْنُ صَفْوَانَ ، نَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ أَحْمَدَ , نَا زَحْمَوَيْهِ , نَا إِبْرَاهِيمُ بْنُ سَعْدٍ , نَا ابْنُ شِهَابٍ ، " أَنَّ أَبَا بَكْرٍ ، وَعُمَرَ رَضِيَ اللَّهُ عَنْهُمَا ، كَانَا يَجْعَلانِ دِيَةَ الْيَهُودِيِّ وَالنَّصْرَانِيِّ إِذَا كَانَا مُعَاهَدَيْنِ دِيَةَ الْحُرِّ الْمُسْلِمِ , وَكَانَ عُثْمَانُ ، وَمُعَاوِيَةُ لا يُقِيدَانِ الْمُشْرِكَ مِنَ الْمُسْلِمِ "
Ibn Shihobdan rivoyat qilinishicha, Abu Bakr va Umar (roziyallohu anhumo) muohad boʻlgan yahudiy va nasroniyning diyatini ozod musulmonning diyati (miqdorida) belgilar edilar. Usmon va Muoviya esa mushrik uchun musulmondan qasos olmas edilar.Ибн Шиҳобдан ривоят қилинишича, Абу Бакр ва Умар (розияллоҳу анҳумо) муоҳад бўлган яҳудий ва насронийнинг диятини озод мусулмоннинг дияти (миқдорида) белгилар эдилар. Усмон ва Муовия эса мушрик учун мусулмондан қасос олмас эдилар.