حَدَّثَنَا عَلِيُّ بْنُ مُبَشِّرٍ ، نَا مُحَمَّدُ بْنُ عُبَادَةَ , نَا أَبُو أُسَامَةَ ، عَنْ عَبْدِ الْوَاحِدِ , قَالَ : سَمِعْتُ مُجَالِدًا , يَذْكُرُ عَنِ الشَّعْبِيِّ ، قَالَ : كَانَ شُرَيْحٌ ، " يُجِيزُ شَهَادَةَ كُلِّ مِلَّةٍ عَلَى مِلَّتِهَا , وَلا يُجِيزُ شَهَادَةَ الْيَهُودِيِّ عَلَى النَّصْرَانِيِّ ، وَلا النَّصْرَانِيِّ عَلَى الْيَهُودِيِّ ، إِلا الْمُسْلِمِينَ فَإِنَّهُ كَانَ يُجِيزُ شَهَادَتَهُمْ عَلَى الْمِلَلِ كُلِّهَا "
Shaʼbiy aytdi: Shurayh har bir millat ahlining oʻz millatiga qarshi guvohligini joiz qilar, yahudiyning nasroniyga qarshi, nasroniyning yahudiyga qarshi guvohligini esa joiz qilmas edi. Musulmonlar bundan mustasno: ularning guvohligini barcha millatlarga qarshi joiz qilar edi.Шаъбий айтди: Шурайҳ ҳар бир миллат аҳлининг ўз миллатига қарши гувоҳлигини жоиз қилар, яҳудийнинг насронийга қарши, насронийнинг яҳудийга қарши гувоҳлигини эса жоиз қилмас эди. Мусулмонлар бундан мустасно: уларнинг гувоҳлигини барча миллатларга қарши жоиз қилар эди.