وَحَدَّثَنِي مُحَمَّدُ بْنُ رَافِعٍ، حَدَّثَنَا يَحْيَى بْنُ آدَمَ، حَدَّثَنَا مُفَضَّلٌ، عَنْ مَنْصُورٍ، عَنْ إِبْرَاهِيمَ، عَنْ عُبَيْدِ بْنِ نُضَيْلَةَ، عَنِ الْمُغِيرَةِ بْنِ شُعْبَةَ، . أَنَّ امْرَأَةً، قَتَلَتْ ضَرَّتَهَا بِعَمُودِ فُسْطَاطٍ فَأُتِيَ فِيهِ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَقَضَى عَلَى عَاقِلَتِهَا بِالدِّيَةِ وَكَانَتْ حَامِلاً فَقَضَى فِي الْجَنِينِ بِغُرَّةٍ . فَقَالَ بَعْضُ عَصَبَتِهَا أَنَدِي مَنْ لاَ طَعِمَ وَلاَ شَرِبَ وَلاَ صَاحَ فَاسْتَهَلَّ وَمِثْلُ ذَلِكَ يُطَلُّ قَالَ فَقَالَ " سَجْعٌ كَسَجْعِ الأَعْرَابِ " .
Mugʻira ibn Shuʼba (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: Bir ayol oʻzining kundoshini chodir ustuni bilan oʻldirdi. Shunda bu haqda Rasululloh ﷺ huzuriga (masala) keltirildi. U zot uning (qotil ayolning) oqilasi (aqrabolari) zimmasiga diyatni (toʻlashni) hukm qildilar. (Oʻldirilgan ayol) homilador edi, shuning uchun u zot homila haqida bir gʻurra (qul yoki choʻri berilishi) bilan hukm qildilar. Shunda uning asabasidan boʻlgan baʼzilar: «Na yegan, na ichgan, na qichqirib ovoz chiqargan kishi uchun biz diyat toʻlaymizmi? Bunaqasi behuda (qonsiz) ketadi-ku», dedilar. (Roviy) dedi: Shunda u zot: «Aʼrobiylar (badaviylar)ning sajesiga oʻxshagan saje (qofiyali soʻz)dir bu», — dedilar.Муғира ибн Шуъба (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: Бир аёл ўзининг кундошини чодир устуни билан ўлдирди. Шунда бу ҳақда Расулуллоҳ ﷺ ҳузурига (масала) келтирилди. У зот унинг (қотил аёлнинг) оқиласи (ақраболари) зиммасига диятни (тўлашни) ҳукм қилдилар. (Ўлдирилган аёл) ҳомиладор эди, шунинг учун у зот ҳомила ҳақида бир ғурра (қул ёки чўри берилиши) билан ҳукм қилдилар. Шунда унинг асабасидан бўлган баъзилар: «На еган, на ичган, на қичқириб овоз чиқарган киши учун биз дият тўлаймизми? Бунақаси беҳуда (қонсиз) кетади-ку», дедилар. (Ровий) деди: Шунда у зот: «Аъробийлар (бадавийлар)нинг сажесига ўхшаган саже (қофияли сўз)дир бу», — дедилар.