- وعن عبد الله بن عمرو رضي الله عنهما قال: كنا مع رسول الله صلى الله عليه وسلم في سفر، فنزلنا منزلاً، فمنا من يصلح خباءه، ومنا من ينتضل، ومنا من هو في جشره، إذ نادى منادي رسول الله صلى الله عليه وسلم الصلاة جامعة. فاجتمعنا إلى رسول الله صلى الله عليه وسلم فقال: “إنه لم يكن نبي قبلي إلا كان حقاً عليه أن يدل أمته على خير ما يعلمه لهم، وينذرهم شر ما يعلمه لهم، وإن أمتكم هذه جعل عاقبتها في أولها، وسيصيب آخرها بلاء وأمور تنكرونها، وتجئ فتن يرقق بعضها بعضاً، وتجئ الفتنة فيقول المؤمن : هذه مهلكتي، ثم تنكشف؛ وتجئ الفتنة فيقول المؤمن: هذه هذه، فمن أحب أن يزحزح عن النار، ويدخل الجنة، فلتأته منيته وهو يؤمن بالله واليوم الأخر، وليأت إلى الناس الذى يحب أن يؤتى إليه. ومن بايع إماماً فأعطاه صفقة يده، وثمرة قلبه، فليطعه إن استطاع، فإن جاء آخر ينازعه، فاضربوا عنق الآخر” ((رواه مسلم)).. قوله: “ينتضل” أى : يسابق بالرمي بالنبل والنشاب. “والجشر” بفتح الجيم والشين المعجمة وبالراء: وهى الدواب التى ترعى وتبيت مكانها. وقوله: “يرقق بعضها بعضاً” أى: يصير بعضها بعضا رقيقاً، أى :خفيفاً لعظم ما بعده، فالثانى يرقق الأول. وقيل: معناه، يشوق بعضها إلى بعض بتحسينها وتسويليها، وقيل: يشبه بعضها بعضاً.
Abdulloh ibn Amr ibn al-Os (roziyallohu anhumo)dan rivoyat qilinadi: «Biz bir safarda Rasululloh ﷺ bilan birga edik. Bir manzilga tushdik. Bizdan baʼzimiz chodirini tuzatardi, baʼzimiz ot otib (mergonlik) musobaqasi qilardi, baʼzimiz chorvasi bilan mashgʻul edi. Shu payt Rasulullohning ﷺ jarchisi: ‹Namozga jamoa boʻlinglar!› — deb chaqirdi. Shunda biz Rasulullohning ﷺ huzuriga toʻplandik. U zot dedilar: «Mendan oldin oʻtgan har bir paygʻambarning zimmasida ummatini ular uchun oʻzi bilgan eng yaxshi narsaga yoʻllash va ular uchun oʻzi bilgan eng yomon narsadan ogohlantirish (vazifasi) bor edi. Albatta, sizlarning bu ummatingizning ofiyati (salomatligi) uning avvaliga qoʻyilgan, oxiriga esa balo va sizlar inkor qiladigan ishlar yetadi. (Bir) fitna keladi, uning baʼzisi baʼzisini yengillashtiradi; (yana) fitna keladi, moʻmin: ‹Bu meni halok qiladi›, — deydi. Soʻng u (fitna) koʻtariladi, (yana) fitna keladi, moʻmin: ‹Mana shu, mana shu (meni halok qiladi)!› — deydi. Kim doʻzaxdan uzoqlashtirilishni va jannatga kirishni xohlasa, ajali Allohga va oxirat kuniga iymon keltirgan holida kelsin va odamlarga oʻziga muomala qilinishini istagan narsasi bilan muomala qilsin. Kim bir imomga bayʼat qilib, unga qoʻlini berib, qalbi mevasini (samimiyatini) bersa, kuchi yetguncha unga itoat qilsin. Agar boshqa bir kishi (xalifalikni) talashib kelsa, u boshqasining boʻynini uringlar!» Men unga yaqinlashib: «Senga Alloh haqqi (qasam), buni Rasulullohdan ﷺ oʻzing eshitdingmi?» — dedim. Shunda u ikki qoʻli bilan ikki qulogʻiga va qalbiga ishora qilib: «Uni ikki qulogʻim eshitdi va qalbim yodlab oldi», — dedi. Men unga: «Mana shu amakingning oʻgʻli Muoviya bizni mol-mulkimizni oʻzaro nohaq yeyishimizga va oʻzimizni oʻldirishimizga buyuryapti. Holbuki Alloh: {Ey iymon keltirganlar! Bir-biringizning mol-mulkingizni oʻzaro nohaq yemanglar, magar oʻzaro rozilik bilan boʻlgan savdo-sotiq boʻlsa (mustasno). Va oʻzlaringizni (bir-biringizni) oʻldirmanglar. Albatta Alloh sizlarga rahmlidir} (Niso 29), — deyapti-ku», — dedim. U bir muddat jim qoldi, soʻng: «Allohga itoatda unga itoat qil, Allohga maʼsiyatda esa unga (boʻysunmay) osiy boʻl», — dedi.Абдуллоҳ ибн Амр ибн ал-Ос (розияллоҳу анҳумо)дан ривоят қилинади: «Биз бир сафарда Расулуллоҳ ﷺ билан бирга эдик. Бир манзилга тушдик. Биздан баъзимиз чодирини тузатарди, баъзимиз от отиб (мергонлик) мусобақаси қиларди, баъзимиз чорваси билан машғул эди. Шу пайт Расулуллоҳнинг ﷺ жарчиси: ‹Намозга жамоа бўлинглар!› — деб чақирди. Шунда биз Расулуллоҳнинг ﷺ ҳузурига тўпландик. У зот дедилар: «Мендан олдин ўтган ҳар бир пайғамбарнинг зиммасида умматини улар учун ўзи билган энг яхши нарсага йўллаш ва улар учун ўзи билган энг ёмон нарсадан огоҳлантириш (вазифаси) бор эди. Албатта, сизларнинг бу умматингизнинг офияти (саломатлиги) унинг аввалига қўйилган, охирига эса бало ва сизлар инкор қиладиган ишлар етади. (Бир) фитна келади, унинг баъзиси баъзисини енгиллаштиради; (яна) фитна келади, мўмин: ‹Бу мени ҳалок қилади›, — дейди. Сўнг у (фитна) кўтарилади, (яна) фитна келади, мўмин: ‹Мана шу, мана шу (мени ҳалок қилади)!› — дейди. Ким дўзахдан узоқлаштирилишни ва жаннатга киришни хоҳласа, ажали Аллоҳга ва охират кунига иймон келтирган ҳолида келсин ва одамларга ўзига муомала қилинишини истаган нарсаси билан муомала қилсин. Ким бир имомга байъат қилиб, унга қўлини бериб, қалби мевасини (самимиятини) берса, кучи етгунча унга итоат қилсин. Агар бошқа бир киши (халифаликни) талашиб келса, у бошқасининг бўйнини уринглар!» Мен унга яқинлашиб: «Сенга Аллоҳ ҳаққи (қасам), буни Расулуллоҳдан ﷺ ўзинг эшитдингми?» — дедим. Шунда у икки қўли билан икки қулоғига ва қалбига ишора қилиб: «Уни икки қулоғим эшитди ва қалбим ёдлаб олди», — деди. Мен унга: «Мана шу амакингнинг ўғли Муовия бизни мол-мулкимизни ўзаро ноҳақ ейишимизга ва ўзимизни ўлдиришимизга буюряпти. Ҳолбуки Аллоҳ: {Эй иймон келтирганлар! Бир-бирингизнинг мол-мулкингизни ўзаро ноҳақ еманглар, магар ўзаро розилик билан бўлган савдо-сотиқ бўлса (мустасно). Ва ўзларингизни (бир-бирингизни) ўлдирманглар. Албатта Аллоҳ сизларга раҳмлидир} (Нисо 29), — деяпти-ку», — дедим. У бир муддат жим қолди, сўнг: «Аллоҳга итоатда унга итоат қил, Аллоҳга маъсиятда эса унга (бўйсунмай) осий бўл», — деди.