حَدَّثَنَا قُتَيْبَةُ بْنُ سَعِيدٍ، حَدَّثَنَا إِسْمَاعِيلُ بْنُ جَعْفَرَ، عَنْ رَبِيعَةَ بْنِ أَبِي عَبْدِ الرَّحْمَنِ، عَنْ يَزِيدَ، مَوْلَى الْمُنْبَعِثِ عَنْ زَيْدِ بْنِ خَالِدٍ الْجُهَنِيِّ، أَنَّ رَجُلاً، سَأَلَ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم عَنِ اللُّقَطَةِ فَقَالَ " عَرِّفْهَا سَنَةً ثُمَّ اعْرِفْ وِكَاءَهَا وَعِفَاصَهَا ثُمَّ اسْتَنْفِقْ بِهَا فَإِنْ جَاءَ رَبُّهَا فَأَدِّهَا إِلَيْهِ " . فَقَالَ يَا رَسُولَ اللَّهِ فَضَالَّةُ الْغَنَمِ فَقَالَ " خُذْهَا فَإِنَّمَا هِيَ لَكَ أَوْ لأَخِيكَ أَوْ لِلذِّئْبِ " . قَالَ يَا رَسُولَ اللَّهِ فَضَالَّةُ الإِبِلِ فَغَضِبَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم حَتَّى احْمَرَّتْ وَجْنَتَاهُ - أَوِ احْمَرَّ وَجْهُهُ - وَقَالَ " مَا لَكَ وَلَهَا مَعَهَا حِذَاؤُهَا وَسِقَاؤُهَا حَتَّى يَأْتِيَهَا رَبُّهَا " .
Zayd ibn Xolid al-Juhaniy (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: Bir kishi Rasululloh ﷺdan topib olingan narsa (luqata) haqida soʻradi. Shunda u zot: «Uni bir yil eʼlon qil, soʻng uning bogʻichi va idishini bilib (yodlab) qoʻy, soʻng undan foydalanaver. Agar egasi kelib qolsa, uni oʻshanga topshir», dedilar. (Haligi kishi): «Ey Rasululloh, adashib qolgan qoʻy-chi?» dedi. U zot: «Uni ol, chunki u yo senga, yo birodaringga, yoki boʻriga (nasiba) boʻladi», dedilar. (U yana): «Ey Rasululloh, adashib qolgan tuya-chi?» dedi. Shunda Rasululloh ﷺ gʻazablanib, hatto ikki yonoqlari qizarib ketdi — yoki yuzlari qizarib ketdi — va: «Senga uning nima keragi bor?! Egasi kelguniga qadar uning oʻz oyogʻi (poyabzali) va oʻz suvi (qorni) bor-ku», dedilar.Зайд ибн Холид ал-Жуҳаний (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: Бир киши Расулуллоҳ ﷺдан топиб олинган нарса (луқата) ҳақида сўради. Шунда у зот: «Уни бир йил эълон қил, сўнг унинг боғичи ва идишини билиб (ёдлаб) қўй, сўнг ундан фойдаланавер. Агар эгаси келиб қолса, уни ўшанга топшир», дедилар. (Ҳалиги киши): «Эй Расулуллоҳ, адашиб қолган қўй-чи?» деди. У зот: «Уни ол, чунки у ё сенга, ё биродарингга, ёки бўрига (насиба) бўлади», дедилар. (У яна): «Эй Расулуллоҳ, адашиб қолган туя-чи?» деди. Шунда Расулуллоҳ ﷺ ғазабланиб, ҳатто икки ёноқлари қизариб кетди — ёки юзлари қизариб кетди — ва: «Сенга унинг нима кераги бор?! Эгаси келгунига қадар унинг ўз оёғи (поябзали) ва ўз суви (қорни) бор-ку», дедилар.