حَدَّثَنَا الْقَعْنَبِيُّ، عَنْ مَالِكٍ، عَنِ ابْنِ شِهَابٍ، عَنْ عُرْوَةَ، عَنْ عَائِشَةَ، زَوْجِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم كَانَ إِذَا اشْتَكَى يَقْرَأُ فِي نَفْسِهِ بِالْمُعَوِّذَاتِ وَيَنْفُثُ فَلَمَّا اشْتَدَّ وَجَعُهُ كُنْتُ أَقْرَأُ عَلَيْهِ وَأَمْسَحُ عَلَيْهِ بِيَدِهِ رَجَاءَ بَرَكَتِهَا .
Oisha (roziyallohu anho)dan rivoyat qilinadi: Rasululloh ﷺ biror narsadan ogʻriganlarida, oʻzlariga muavvizatlarni (panoh suralarini) oʻqib, (oʻzlariga) purkar edilar. Ogʻriqlari kuchayganida esa, men ularga (suralarni) oʻqib, barakasini umid qilib, ul zotning qoʻllari bilan ularga (badanlariga) surtar edim.Оиша (розияллоҳу анҳо)дан ривоят қилинади: Расулуллоҳ ﷺ бирор нарсадан оғриганларида, ўзларига муаввизатларни (паноҳ сураларини) ўқиб, (ўзларига) пуркар эдилар. Оғриқлари кучайганида эса, мен уларга (сураларни) ўқиб, баракасини умид қилиб, ул зотнинг қўллари билан уларга (баданларига) суртар эдим.