حَدَّثَنَا أَبُو سَعِيدٍ حَدَّثَنَا الْمُثَنَّى عَنْ قَتَادَةَ عَنْ أَنَسٍأَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ لَمْ يَخْضِبْ قَطُّ إِنَّمَا كَانَ الْبَيَاضُ فِي مُقَدَّمِ لِحْيَتِهِ وَفِي الْعَنْفَقَةِ وَفِي الرَّأْسِ وَفِي الصُّدْغَيْنِ شَيْئًا لَا يَكَادُ يُرَىوَإِنَّ أَبَا بَكْرٍ خَضَبَ بِالْحِنَّاءِ
Anas (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadiki, Rasululloh ﷺ hech qachon (sochlarini) boʻyamaganlar; oqlik faqat soqollarining old qismida, iyaklarida, boshlarida va chakkalarida — koʻzga deyarli koʻrinmaydigan darajada — bor edi. Abu Bakr esa xina bilan boʻyar edi.Анас (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинадики, Расулуллоҳ ﷺ ҳеч қачон (сочларини) бўямаганлар; оқлик фақат соқолларининг олд қисмида, иякларида, бошларида ва чаккаларида — кўзга деярли кўринмайдиган даражада — бор эди. Абу Бакр эса хина билан бўяр эди.