حَدَّثَنَا إِسْحَاقُ بْنُ عِيسَى قَالَ أَخْبَرَنَا مَالِكٌ عَنِ الزُّهْرِيِّ عَنْ عُرْوَةَ عَنْ عَائِشَةَأَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ كَانَ إِذَا اشْتَكَى يَقْرَأُ عَلَى نَفْسِهِ بِالْمُعَوِّذَاتِ وَيَنْفُثُ فَلَمَّا اشْتَدَّ وَجَعُهُ كُنْتُ أَقْرَأُ عَلَيْهِ وَأَمْسَحُ عَنْهُ بِيَدِهِ رَجَاءَ بَرَكَتِهَا
Oisha (roziyallohu anho)dan rivoyat qilinadiki, Rasululloh ﷺ kasal boʻlganlarida oʻzlariga muavvizotni oʻqir va puflar edilar. Ogʻriqlari kuchayganda esa men u zotga oʻqir va barakasini umid qilib u zotni qoʻllari bilan silar edim.Оиша (розияллоҳу анҳо)дан ривоят қилинадики, Расулуллоҳ ﷺ касал бўлганларида ўзларига муаввизотни ўқир ва пуфлар эдилар. Оғриқлари кучайганда эса мен у зотга ўқир ва баракасини умид қилиб у зотни қўллари билан силар эдим.