حَدَّثَنَا ابْنُ نُمَيْرٍ قَالَ حَدَّثَنَا هِشَامٌ عَنْ أَبِيهِ عَنْ أَسْمَاءَ بِنْتِ أَبِي بَكْرٍ قَالَتْقَدِمَتْ عَلَيَّ أُمِّي وَهِيَ مُشْرِكَةٌ فِي عَهْدِ قُرَيْشٍ إِذْ عَاهَدُوا فَأَتَيْتُ النَّبِيَّ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ فَقُلْتُ يَا رَسُولَ اللَّهِ إِنَّ أُمِّي قَدِمَتْ وَهِيَ رَاغِبَةٌ أَفَأَصِلُهَا قَالَ نَعَمْ صِلِي أُمَّكِ
Quraysh bilan ahd tuzilgan paytda onam huzurimga mushrika holida keldi. Men Nabiy ﷺning oldilariga kelib: «Yo Rasululloh! Onam mendan yaxshilik istab keldi. Onam bilan silai rahm qilaymi?» dedim. U zot: «Ha, onang bilan silai rahm qil», dedilar.Қурайш билан аҳд тузилган пайтда онам ҳузуримга мушрика ҳолида келди. Мен Набий ﷺнинг олдиларига келиб: «Ё Расулуллоҳ! Онам мендан яхшилик истаб келди. Онам билан силаи раҳм қилайми?» дедим. У зот: «Ҳа, онанг билан силаи раҳм қил», дедилар.