وَعَنْهَا: { أَنْ أَفْلَحَ -أَخَا أَبِي الْقُعَيْسِ- جَاءَ يَسْتَأْذِنُ عَلَيْهَا بَعْدَ اَلْحِجَابِ. قَالَتْ: فَأَبَيْتُ أَنْ آذَنَ لَهُ, فَلَمَّا جَاءَ رَسُولُ اَللَّهِ - صلى الله عليه وسلم -أَخْبَرْتُهُ بِاَلَّذِي صَنَعْتُ, فَأَمَرَنِي أَنْ آذَنَ لَهُ عَلَيَّ. وَقَالَ: "إِنَّهُ عَمُّكِ". } مُتَّفَقٌ عَلَيْهِ . 1 . 1 - صحيح. رواه البخاري (2644) وأطرافه، ومسلم (1445) وفي سياقه من الحافظ نوع تصرف.
Undan (Oisha (roziyallohu anho)dan) rivoyat qilinadiki, Abu Quaysning akasi Aflah hijob (oyati nozil boʻlgan)dan keyin uning oldiga kirishga izn soʻrab keldi. Oisha aytadi: «Men unga izn berishdan bosh tortdim. Rasululloh ﷺ kelganlarida, qilgan ishimni u zotga xabar berdim. Shunda u zot uni oldimga kiritishimga buyurdilar va: ‹Albatta, u sening amakingdir›, dedilar».Ундан (Оиша (розияллоҳу анҳо)дан) ривоят қилинадики, Абу Қуайснинг акаси Афлаҳ ҳижоб (ояти нозил бўлган)дан кейин унинг олдига киришга изн сўраб келди. Оиша айтади: «Мен унга изн беришдан бош тортдим. Расулуллоҳ ﷺ келганларида, қилган ишимни у зотга хабар бердим. Шунда у зот уни олдимга киритишимга буюрдилар ва: ‹Албатта, у сенинг амакингдир›, дедилар».