حَدَّثَنَا هَارُونُ، حَدَّثَنَا أَبُو سَعِيدٍ، مَوْلَى بَنِي هَاشِمٍ حَدَّثَنَا صَخْرُ بْنُ جُوَيْرِيَةَ، عَنْ نَافِعٍ، عَنِ ابْنِ عُمَرَ ـ رضى الله عنهما ـ أَنَّ عُمَرَ، تَصَدَّقَ بِمَالٍ لَهُ عَلَى عَهْدِ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم وَكَانَ يُقَالُ لَهُ ثَمْغٌ، وَكَانَ نَخْلاً، فَقَالَ عُمَرُ يَا رَسُولَ اللَّهِ إِنِّي اسْتَفَدْتُ مَالاً وَهُوَ عِنْدِي نَفِيسٌ فَأَرَدْتُ أَنْ أَتَصَدَّقَ بِهِ. فَقَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " تَصَدَّقْ بِأَصْلِهِ، لاَ يُبَاعُ وَلاَ يُوهَبُ وَلاَ يُورَثُ، وَلَكِنْ يُنْفَقُ ثَمَرُهُ ". فَتَصَدَّقَ بِهِ عُمَرُ، فَصَدَقَتُهُ ذَلِكَ فِي سَبِيلِ اللَّهِ وَفِي الرِّقَابِ وَالْمَسَاكِينِ وَالضَّيْفِ وَابْنِ السَّبِيلِ وَلِذِي الْقُرْبَى، وَلاَ جُنَاحَ عَلَى مَنْ وَلِيَهُ أَنْ يَأْكُلَ مِنْهُ بِالْمَعْرُوفِ، أَوْ يُوكِلَ صَدِيقَهُ غَيْرَ مُتَمَوِّلٍ بِهِ.
Ibn Umar (roziyallohu anhumo)dan rivoyat qilinadi: Allohning Rasuli ﷺ hayot paytida Umar oʻz molidan — Samgʻ degan bir xurmozorni — sadaqa qildi. Umar: «Yo Rasululloh! Menda — men juda qadrlaydigan — bir mol bor va men uni sadaqa qilmoqchiman», — dedi. Paygʻambar ﷺ: «Uni — yeri va daraxtlari bilan — sotilmaslik, hadya qilinmaslik va meros qilinmaslik sharti bilan — sadaqa (vaqf) qil, lekin mevalari sadaqaga sarflansin», — dedi. Bas, Umar uni sadaqa qildi va u — Alloh yoʻliga, qul ozod qilishga, kambagʻallarga, mehmonlarga, yoʻlovchilarga va qarindoshlarga (sarflandi). Uning nozimi (boshqaruvchisi) sifatida (ish koʻradigan) kishi undan oʻrtacha (munosib) yeyishi va — u orqali boylik orttirishni niyat qilmagan holda — oʻz doʻstiga (ham) yedirishi mumkin edi.Ибн Умар (розияллоҳу анҳумо)дан ривоят қилинади: Аллоҳнинг Расули ﷺ ҳаёт пайтида Умар ўз молидан — Самғ деган бир хурмозорни — садақа қилди. Умар: «Ё Расулуллоҳ! Менда — мен жуда қадрлайдиган — бир мол бор ва мен уни садақа қилмоқчиман», — деди. Пайғамбар ﷺ: «Уни — ери ва дарахтлари билан — сотилмаслик, ҳадя қилинмаслик ва мерос қилинмаслик шарти билан — садақа (вақф) қил, лекин мевалари садақага сарфлансин», — деди. Бас, Умар уни садақа қилди ва у — Аллоҳ йўлига, қул озод қилишга, камбағалларга, меҳмонларга, йўловчиларга ва қариндошларга (сарфланди). Унинг нозими (бошқарувчиси) сифатида (иш кўрадиган) киши ундан ўртача (муносиб) ейиши ва — у орқали бойлик орттиришни ният қилмаган ҳолда — ўз дўстига (ҳам) едириши мумкин эди.