حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ بَشَّارٍ، حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ أَبِي عَدِيٍّ، عَنْ شُعْبَةَ، عَنْ قَتَادَةَ، عَنْ أَبِي الصِّدِّيقِ النَّاجِيِّ، عَنْ أَبِي سَعِيدٍ ـ رضى الله عنه ـ عَنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم قَالَ " كَانَ فِي بَنِي إِسْرَائِيلَ رَجُلٌ قَتَلَ تِسْعَةً وَتِسْعِينَ إِنْسَانًا ثُمَّ خَرَجَ يَسْأَلُ، فَأَتَى رَاهِبًا فَسَأَلَهُ، فَقَالَ لَهُ هَلْ مِنْ تَوْبَةٍ قَالَ لاَ. فَقَتَلَهُ، فَجَعَلَ يَسْأَلُ، فَقَالَ لَهُ رَجُلٌ ائْتِ قَرْيَةَ كَذَا وَكَذَا. فَأَدْرَكَهُ الْمَوْتُ فَنَاءَ بِصَدْرِهِ نَحْوَهَا، فَاخْتَصَمَتْ فِيهِ مَلاَئِكَةُ الرَّحْمَةِ وَمَلاَئِكَةُ الْعَذَابِ، فَأَوْحَى اللَّهُ إِلَى هَذِهِ أَنْ تَقَرَّبِي. وَأَوْحَى اللَّهُ إِلَى هَذِهِ أَنْ تَبَاعَدِي. وَقَالَ قِيسُوا مَا بَيْنَهُمَا. فَوُجِدَ إِلَى هَذِهِ أَقْرَبُ بِشِبْرٍ، فَغُفِرَ لَهُ ".
Abu Said al-Xudriy (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: Paygʻambar ﷺ: «Bani Isroil kishilari orasida — toʻqson toʻqqiz kishini oʻldirgan — bir kishi bor edi. Soʻng u — (oʻz tavbasi qabul qilinadimi yoki yoʻqmi, deb) soʻrab — yoʻlga chiqdi. U bir rohibning oldiga kelib, undan — tavbasi qabul qilinishi mumkinmi (deb) — soʻradi. Rohib: ‹Yoʻq›, — deb javob berdi va shu sabab u kishi rohibni (ham) oʻldirdi. U — to bir kishi unga falon-falon qishloqqa borishni maslahat berguncha — soʻrashda davom etdi. (Bas, u oʻsha qishloq tomon yoʻlga chiqdi,) lekin yoʻlda unga oʻlim yetdi. Jon berayotganda, u koʻkragini oʻsha qishloq (tomon — tavbasi qabul boʻlishidan umidvor boʻlgan qishloq tomon —) burdi; shu sabab rahmat farishtalari va azob farishtalari uning haqida bir-biri bilan tortishdi. Alloh — (u borayotgan) qishloqqa unga yaqinlashishni va — (u kelgan) qishloqqa undan uzoqlashishni — buyurdi; soʻng U farishtalarga — uning jasadi bilan ikki qishloq orasidagi masofalarni oʻlchashni — buyurdi. Bas, u — (oʻzi borayotgan) qishloqqa bir qarich yaqinroq — topildi; shu sabab u magʻfirat qilindi», — dedi.Абу Саид ал-Худрий (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: Пайғамбар ﷺ: «Бани Исроил кишилари орасида — тўқсон тўққиз кишини ўлдирган — бир киши бор эди. Сўнг у — (ўз тавбаси қабул қилинадими ёки йўқми, деб) сўраб — йўлга чиқди. У бир роҳибнинг олдига келиб, ундан — тавбаси қабул қилиниши мумкинми (деб) — сўради. Роҳиб: ‹Йўқ›, — деб жавоб берди ва шу сабаб у киши роҳибни (ҳам) ўлдирди. У — то бир киши унга фалон-фалон қишлоққа боришни маслаҳат бергунча — сўрашда давом этди. (Бас, у ўша қишлоқ томон йўлга чиқди,) лекин йўлда унга ўлим етди. Жон бераётганда, у кўкрагини ўша қишлоқ (томон — тавбаси қабул бўлишидан умидвор бўлган қишлоқ томон —) бурди; шу сабаб раҳмат фаришталари ва азоб фаришталари унинг ҳақида бир-бири билан тортишди. Аллоҳ — (у бораётган) қишлоққа унга яқинлашишни ва — (у келган) қишлоққа ундан узоқлашишни — буюрди; сўнг У фаришталарга — унинг жасади билан икки қишлоқ орасидаги масофаларни ўлчашни — буюрди. Бас, у — (ўзи бораётган) қишлоққа бир қарич яқинроқ — топилди; шу сабаб у мағфират қилинди», — деди.