حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ مُحَمَّدِ بْنِ أَسْمَاءَ، حَدَّثَنَا جُوَيْرِيَةُ، عَنْ مَالِكٍ، عَنِ الزُّهْرِيِّ، أَنَّ حُمَيْدَ بْنَ عَبْدِ الرَّحْمَنِ، أَخْبَرَهُ أَنَّ الْمِسْوَرَ بْنَ مَخْرَمَةَ أَخْبَرَهُ. أَنَّ الرَّهْطَ الَّذِينَ وَلاَّهُمْ عُمَرُ اجْتَمَعُوا فَتَشَاوَرُوا، قَالَ لَهُمْ عَبْدُ الرَّحْمَنِ لَسْتُ بِالَّذِي أُنَافِسُكُمْ عَلَى هَذَا الأَمْرِ، وَلَكِنَّكُمْ إِنْ شِئْتُمُ اخْتَرْتُ لَكُمْ مِنْكُمْ. فَجَعَلُوا ذَلِكَ إِلَى عَبْدِ الرَّحْمَنِ، فَلَمَّا وَلَّوْا عَبْدَ الرَّحْمَنِ أَمْرَهُمْ فَمَالَ النَّاسُ عَلَى عَبْدِ الرَّحْمَنِ، حَتَّى مَا أَرَى أَحَدًا مِنَ النَّاسِ يَتْبَعُ أُولَئِكَ الرَّهْطَ وَلاَ يَطَأُ عَقِبَهُ، وَمَالَ النَّاسُ عَلَى عَبْدِ الرَّحْمَنِ يُشَاوِرُونَهُ تِلْكَ اللَّيَالِيَ حَتَّى إِذَا كَانَتِ اللَّيْلَةُ الَّتِي أَصْبَحْنَا مِنْهَا، فَبَايَعْنَا عُثْمَانَ قَالَ الْمِسْوَرُ طَرَقَنِي عَبْدُ الرَّحْمَنِ بَعْدَ هَجْعٍ مِنَ اللَّيْلِ فَضَرَبَ الْبَابَ حَتَّى اسْتَيْقَظْتُ فَقَالَ أَرَاكَ نَائِمًا، فَوَاللَّهِ مَا اكْتَحَلْتُ هَذِهِ اللَّيْلَةَ بِكَبِيرِ نَوْمٍ، انْطَلِقْ فَادْعُ الزُّبَيْرَ وَسَعْدًا، فَدَعَوْتُهُمَا لَهُ فَشَاوَرَهُمَا ثُمَّ دَعَانِي فَقَالَ ادْعُ لِي عَلِيًّا. فَدَعَوْتُهُ فَنَاجَاهُ حَتَّى ابْهَارَّ اللَّيْلُ، ثُمَّ قَامَ عَلِيٌّ مِنْ عِنْدِهِ، وَهْوَ عَلَى طَمَعٍ، وَقَدْ كَانَ عَبْدُ الرَّحْمَنِ يَخْشَى مِنْ عَلِيٍّ شَيْئًا، ثُمَّ قَالَ ادْعُ لِي عُثْمَانَ، فَدَعَوْتُهُ فَنَاجَاهُ حَتَّى فَرَّقَ بَيْنَهُمَا الْمُؤَذِّنُ بِالصُّبْحِ، فَلَمَّا صَلَّى لِلنَّاسِ الصُّبْحَ وَاجْتَمَعَ أُولَئِكَ الرَّهْطُ عِنْدَ الْمِنْبَرِ، فَأَرْسَلَ إِلَى مَنْ كَانَ حَاضِرًا مِنَ الْمُهَاجِرِينَ وَالأَنْصَارِ، وَأَرْسَلَ إِلَى أُمَرَاءِ الأَجْنَادِ وَكَانُوا وَافَوْا تِلْكَ الْحَجَّةَ مَعَ عُمَرَ، فَلَمَّا اجْتَمَعُوا تَشَهَّدَ عَبْدُ الرَّحْمَنِ ثُمَّ قَالَ أَمَّا بَعْدُ يَا عَلِيُّ، إِنِّي قَدْ نَظَرْتُ فِي أَمْرِ النَّاسِ فَلَمْ أَرَهُمْ يَعْدِلُونَ بِعُثْمَانَ، فَلاَ تَجْعَلَنَّ عَلَى نَفْسِكَ سَبِيلاً. فَقَالَ أُبَايِعُكَ عَلَى سُنَّةِ اللَّهِ وَرَسُولِهِ وَالْخَلِيفَتَيْنِ مِنْ بَعْدِهِ. فَبَايَعَهُ عَبْدُ الرَّحْمَنِ، وَبَايَعَهُ النَّاسُ الْمُهَاجِرُونَ وَالأَنْصَارُ وَأُمَرَاءُ الأَجْنَادِ وَالْمُسْلِمُونَ.
(al-Misvar ibn Maxrama (roziyallohu anhu) xabar berdiki,) Umar (oʻzidan keyin xalifalikni maslahatlashishni) topshirgan (olti kishilik) jamoa (raht) yigʻilib, oʻzaro maslahatlashdilar. Abdurahmon (ibn Avf) ularga: «Men bu (xalifalik) ishi ustida sizlar bilan raqobat (talashadigan) kishi emasman; lekin agar sizlar xohlasangiz, men sizlar uchun sizlarning (orangiz)dan (birovni) tanlab beraman», dedi. Bas, ular buni (tanlash ishini) Abdurahmonga topshirdilar. Ular oʻz ishlarini Abdurahmonga topshirganlarida, odamlar Abdurahmon tomonga moyil boʻldilar — hatto men odamlardan biror kishini oʻsha (qolgan) jamoaga ergashayotgan yoki uning iziga (qadamiga) bosayotganini koʻrmadim; odamlar Abdurahmon tomonga moyil boʻlib, oʻsha kechalar (davomida) u bilan maslahatlashdilar. Toki biz tongini (Usmonga) bayʼat qilib qarshilagan oʻsha kecha kelganida, — al-Misvar aytdi: — Abdurahmon kechaning bir qismi (oʻtib, odamlar uxlagan)idan keyin oldimga keldi-da, men uygʻonguncha eshikni qoqdi. Soʻng u: «Seni uxlab yotibsan deb koʻraman; vallohi, men bu kecha koʻp uyqu bilan (koʻzimga) toʻtiyo surmadim (uxlamadim). Bor, Zubayr va Saʼdni chaqir!» dedi. Bas, men u ikkovini unga chaqirdim; u ikkovi bilan maslahatlashdi, soʻng meni chaqirib: «Menga Alini chaqir», dedi. Men uni (Alini) chaqirdim; u (Abdurahmon) — toki kechaning yarmi (oʻtguncha) — u bilan yashirin gaplashdi. Soʻng Ali uning oldidan — (xalifalikka) tamada (umidvor) boʻlgan holda — turdi; Abdurahmon esa Alidan (uning rad etishidan) biror narsadan xavfsirar edi. Soʻng u: «Menga Usmonni chaqir», dedi. Men uni chaqirdim; u (Abdurahmon) — toki muazzin bomdod (azoni) bilan ikkovini ajratguncha — u bilan yashirin gaplashdi. U odamlarga bomdodni oʻqib, oʻsha jamoa minbar oldida yigʻilganlarida, u (Abdurahmon) muhojirlar va ansorlardan hozir boʻlganlarni (chaqirishga odam) yubordi; va (turli) qoʻshinlarning amirlariga (ham) yubordi — ular oʻsha haj (mavsumi)da Umar bilan (birga) hozir boʻlgan edilar. Ular yigʻilganlarida, Abdurahmon tashahhud (shahodat kalimasi)ni aytdi, soʻng: «Ammo baʼd; ey Ali, men odamlarning ishiga (fikriga) nazar soldim, ularni Usmondan (boshqasini) afzal (teng) koʻrayotganlarini koʻrmadim; bas, sen oʻz nafsingga (oʻzingga qarshi) bir yoʻl (bahona) qilib qoʻyma», dedi. Shunda u (Ali): «Men senga — Allohning va Uning Rasulining sunnati va undan keyingi ikki xalifaning (yoʻli) ustiga bayʼat qilaman», dedi. Bas, Abdurahmon unga (Usmonga) bayʼat qildi; muhojirlar, ansorlar, qoʻshin amirlari va (boshqa) musulmonlar ham unga bayʼat qildilar.(ал-Мисвар ибн Махрама (розияллоҳу анҳу) хабар бердики,) Умар (ўзидан кейин халифаликни маслаҳатлашишни) топширган (олти кишилик) жамоа (раҳт) йиғилиб, ўзаро маслаҳатлашдилар. Абдураҳмон (ибн Авф) уларга: «Мен бу (халифалик) иши устида сизлар билан рақобат (талашадиган) киши эмасман; лекин агар сизлар хоҳласангиз, мен сизлар учун сизларнинг (орангиз)дан (бировни) танлаб бераман», деди. Бас, улар буни (танлаш ишини) Абдураҳмонга топширдилар. Улар ўз ишларини Абдураҳмонга топширганларида, одамлар Абдураҳмон томонга мойил бўлдилар — ҳатто мен одамлардан бирор кишини ўша (қолган) жамоага эргашаётган ёки унинг изига (қадамига) босаётганини кўрмадим; одамлар Абдураҳмон томонга мойил бўлиб, ўша кечалар (давомида) у билан маслаҳатлашдилар. Токи биз тонгини (Усмонга) байъат қилиб қаршилаган ўша кеча келганида, — ал-Мисвар айтди: — Абдураҳмон кечанинг бир қисми (ўтиб, одамлар ухлаган)идан кейин олдимга келди-да, мен уйғонгунча эшикни қоқди. Сўнг у: «Сени ухлаб ётибсан деб кўраман; валлоҳи, мен бу кеча кўп уйқу билан (кўзимга) тўтиё сурмадим (ухламадим). Бор, Зубайр ва Саъдни чақир!» деди. Бас, мен у икковини унга чақирдим; у иккови билан маслаҳатлашди, сўнг мени чақириб: «Менга Алини чақир», деди. Мен уни (Алини) чақирдим; у (Абдураҳмон) — токи кечанинг ярми (ўтгунча) — у билан яширин гаплашди. Сўнг Али унинг олдидан — (халифаликка) тамада (умидвор) бўлган ҳолда — турди; Абдураҳмон эса Алидан (унинг рад этишидан) бирор нарсадан хавфсирар эди. Сўнг у: «Менга Усмонни чақир», деди. Мен уни чақирдим; у (Абдураҳмон) — токи муаззин бомдод (азони) билан икковини ажратгунча — у билан яширин гаплашди. У одамларга бомдодни ўқиб, ўша жамоа минбар олдида йиғилганларида, у (Абдураҳмон) муҳожирлар ва ансорлардан ҳозир бўлганларни (чақиришга одам) юборди; ва (турли) қўшинларнинг амирларига (ҳам) юборди — улар ўша ҳаж (мавсуми)да Умар билан (бирга) ҳозир бўлган эдилар. Улар йиғилганларида, Абдураҳмон ташаҳҳуд (шаҳодат калимаси)ни айтди, сўнг: «Аммо баъд; эй Али, мен одамларнинг ишига (фикрига) назар солдим, уларни Усмондан (бошқасини) афзал (тенг) кўраётганларини кўрмадим; бас, сен ўз нафсингга (ўзингга қарши) бир йўл (баҳона) қилиб қўйма», деди. Шунда у (Али): «Мен сенга — Аллоҳнинг ва Унинг Расулининг суннати ва ундан кейинги икки халифанинг (йўли) устига байъат қиламан», деди. Бас, Абдураҳмон унга (Усмонга) байъат қилди; муҳожирлар, ансорлар, қўшин амирлари ва (бошқа) мусулмонлар ҳам унга байъат қилдилар.