وَحَدَّثَنِي مَالِكٌ، عَنْ مُوسَى بْنِ مَيْسَرَةَ، أَنَّهُ سَمِعَ رَجُلاً، يَسْأَلُ سَعِيدَ بْنَ الْمُسَيَّبِ فَقَالَ إِنِّي رَجُلٌ أَبِيعُ بِالدَّيْنِ . فَقَالَ سَعِيدٌ لاَ تَبِعْ إِلاَّ مَا آوَيْتَ إِلَى رَحْلِكَ . قَالَ مَالِكٌ فِي الَّذِي يَشْتَرِي السِّلْعَةَ مِنَ الرَّجُلِ عَلَى أَنْ يُوَفِّيَهُ تِلْكَ السِّلْعَةَ إِلَى أَجَلٍ مُسَمًّى إِمَّا لِسُوقٍ يَرْجُو نَفَاقَهَا فِيهِ وَإِمَّا لِحَاجَةٍ فِي ذَلِكَ الزَّمَانِ الَّذِي اشْتَرَطَ عَلَيْهِ ثُمَّ يُخْلِفُهُ الْبَائِعُ عَنْ ذَلِكَ الأَجَلِ فَيُرِيدُ الْمُشْتَرِي رَدَّ تِلْكَ السِّلْعَةِ عَلَى الْبَائِعِ إِنَّ ذَلِكَ لَيْسَ لِلْمُشْتَرِي وَإِنَّ الْبَيْعَ لاَزِمٌ لَهُ وَإِنَّ الْبَائِعَ لَوْ جَاءَ بِتِلْكَ السِّلْعَةِ قَبْلَ مَحِلِّ الأَجَلِ لَمْ يُكْرَهِ الْمُشْتَرِي عَلَى أَخْذِهَا . قَالَ مَالِكٌ فِي الَّذِي يَشْتَرِي الطَّعَامَ فَيَكْتَالُهُ ثُمَّ يَأْتِيهِ مَنْ يَشْتَرِيهِ مِنْهُ فَيُخْبِرُ الَّذِي يَأْتِيهِ أَنَّهُ قَدِ اكْتَالَهُ لِنَفْسِهِ وَاسْتَوْفَاهُ فَيُرِيدُ الْمُبْتَاعُ أَنْ يُصَدِّقَهُ وَيَأْخُذَهُ بِكَيْلِهِ إِنَّ مَا بِيعَ عَلَى هَذِهِ الصِّفَةِ بِنَقْدٍ فَلاَ بَأْسَ بِهِ وَمَا بِيعَ عَلَى هَذِهِ الصِّفَةِ إِلَى أَجَلٍ فَإِنَّهُ مَكْرُوهٌ حَتَّى يَكْتَالَهُ الْمُشْتَرِي الآخَرُ لِنَفْسِهِ وَإِنَّمَا كُرِهَ الَّذِي إِلَى أَجَلٍ لأَنَّهُ ذَرِيعَةٌ إِلَى الرِّبَا وَتَخَوُّفٌ أَنْ يُدَارَ ذَلِكَ عَلَى هَذَا الْوَجْهِ بِغَيْرِ كَيْلٍ وَلاَ وَزْنٍ فَإِنْ كَانَ إِلَى أَجَلٍ فَهُوَ مَكْرُوهٌ وَلاَ اخْتِلاَفَ فِيهِ عِنْدَنَا . قَالَ مَالِكٌ لاَ يَنْبَغِي أَنْ يُشْتَرَى دَيْنٌ عَلَى رَجُلٍ غَائِبٍ وَلاَ حَاضِرٍ إِلاَّ بِإِقْرَارٍ مِنَ الَّذِي عَلَيْهِ الدَّيْنُ وَلاَ عَلَى مَيِّتٍ وَإِنْ عَلِمَ الَّذِي تَرَكَ الْمَيِّتُ وَذَلِكَ أَنَّ اشْتِرَاءَ ذَلِكَ غَرَرٌ لاَ يُدْرَى أَيَتِمُّ أَمْ لاَ يَتِمُّ . قَالَ وَتَفْسِيرُ مَا كُرِهَ مِنْ ذَلِكَ أَنَّهُ إِذَا اشْتَرَى دَيْنًا عَلَى غَائِبٍ أَوْ مَيِّتٍ أَنَّهُ لاَ يُدْرَى مَا يَلْحَقُ الْمَيِّتَ مِنَ الدَّيْنِ الَّذِي لَمْ يُعْلَمْ بِهِ فَإِنْ لَحِقَ الْمَيِّتَ دَيْنٌ ذَهَبَ الثَّمَنُ الَّذِي أَعْطَى الْمُبْتَاعُ بَاطِلاً . قَالَ مَالِكٌ وَفِي ذَلِكَ أَيْضًا عَيْبٌ آخَرُ أَنَّهُ اشْتَرَى شَيْئًا لَيْسَ بِمَضْمُونٍ لَهُ وَإِنْ لَمْ يَتِمَّ ذَهَبَ ثَمَنُهُ بَاطِلاً فَهَذَا غَرَرٌ لاَ يَصْلُحُ . قَالَ مَالِكٌ وَإِنَّمَا فُرِقَ بَيْنَ أَنْ لاَ يَبِيعَ الرَّجُلُ إِلاَّ مَا عِنْدَهُ وَأَنْ يُسَلِّفَ الرَّجُلُ فِي شَىْءٍ لَيْسَ عِنْدَهُ أَصْلُهُ أَنَّ صَاحِبَ الْعِينَةِ إِنَّمَا يَحْمِلُ ذَهَبَهُ الَّتِي يُرِيدُ أَنْ يَبْتَاعَ بِهَا فَيَقُولُ هَذِهِ عَشَرَةُ دَنَانِيرَ فَمَا تُرِيدُ أَنْ أَشْتَرِيَ لَكَ بِهَا فَكَأَنَّهُ يَبِيعُ عَشَرَةَ دَنَانِيرَ نَقْدًا بِخَمْسَةَ عَشَرَ دِينَارًا إِلَى أَجَلٍ فَلِهَذَا كُرِهَ هَذَا وَإِنَّمَا تِلْكَ الدُّخْلَةُ وَالدُّلْسَةُ .
Muso ibn Maysara (rahimahulloh)dan rivoyat qilinadiki, u bir kishining Said ibn al-Musayyabdan: ‹Men qarzga (nasiyaga) sotadigan kishiman›, deb soʻraganini eshitdi. Shunda Said (rahimahulloh): «Faqat oʻz ulovingga (qoʻling ostiga) keltirib olgan narsangnigina sot», dedi. Molik bir kishidan, oʻsha molni belgilangan muddatga yetkazib berish sharti bilan — yo sotilishini umid qilgan bozor uchun, yo oʻsha shart qilgan vaqtdagi ehtiyoji uchun — mol sotib olgan, soʻng sotuvchi oʻsha muddatda (yetkazib berishni) bajarmagani uchun xaridor oʻsha molni sotuvchiga qaytarmoqchi boʻlgan holat haqida (shunday) dedi: «Bu — xaridorning (haqqi) emas; savdo unga lozimdir. Agar sotuvchi oʻsha molni muddat kelishidan oldin keltirsa ham, xaridor uni olishga majbur qilinmaydi». Molik taomni sotib olib, uni oʻlchab olgan, soʻng oʻsha taomni undan sotib oladigan kishi kelib, u kelgan kishiga taomni oʻzi uchun oʻlchab, toʻliq olib boʻlganini xabar qilgan, xaridor esa uni tasdiqlab, taomni uning (birinchi) oʻlchoviga koʻra olmoqchi boʻlgan holat haqida (shunday) dedi: «Bu sifatda naqdga sotilgan narsada zarar yoʻq; ammo bu sifatda muddatga (nasiyaga) sotilgan narsa, ikkinchi xaridor uni oʻzi uchun oʻlchab olmagunicha, makruhdir. Muddatga sotilgani makruh sanaldi, chunki u riboga eltuvchi vositadir; bu (savdo) oʻlchovsiz va tortishsiz shu tarzda aylantirilishidan xavf bor. Bas, u muddatga boʻlsa, makruhdir va bizning nazdimizda bunda ixtilof yoʻq». Molik aytdi: «Gʻoyib yoki hozir boʻlgan kishi zimmasidagi qarzni — qarzdorning iqrori boʻlmagunicha — sotib olish durust emas; oʻlgan kishi zimmasidagi qarzni ham, garchi u qoldirgan narsa maʼlum boʻlsa-da, (sotib olish durust emas). Chunki buni sotib olish gʻarardir: u (savdo) toʻla amalga oshadimi yoki yoʻqmi — bilinmaydi». U aytdi: «Bundan makruh sanalganining tafsiri shuki, gʻoyib yoki oʻlgan kishi zimmasidagi qarzni sotib olganda, oʻlgan kishiga bilinmagan qanday qarz taalluqli ekani maʼlum boʻlmaydi. Agar oʻlganning zimmasida (boshqa) qarz chiqib qolsa, xaridor bergan baho bekorga ketadi». Molik aytdi: «Bunda yana boshqa bir ayb ham bor: u oʻziga (yetkazib berilishi) kafolatlanmagan narsani sotib olyapti; agar (savdo) toʻla amalga oshmasa, uning bahosi bekorga ketadi. Bu — gʻarardir, durust emas». Molik aytdi: «Kishi faqat oʻzida bor narsani sotishi bilan, kishining asli oʻzida yoʻq narsaga (pulni oldindan berib) salaf (buyurtma) berishi orasidagi farq shuki, iyna (ayyorlik savdosi) egasi ochigʻi oʻsha ‹bu bilan sotib olmoqchiman› degan oltinini olib kelib: ‹Mana bu oʻn dinor, shuning evaziga senga nima sotib olib berishimni xohlaysan?› deydi. Bu — goʻyo u oʻn dinorni naqd, oʻn besh dinorga muddatga sotayotgani kabidir. Mana shuning uchun bu makruh sanaldi; bu — aslida (yashirin) hiyla va aldovdir».Мусо ибн Майсара (раҳимаҳуллоҳ)дан ривоят қилинадики, у бир кишининг Саид ибн ал-Мусаййабдан: ‹Мен қарзга (насияга) сотадиган кишиман›, деб сўраганини эшитди. Шунда Саид (раҳимаҳуллоҳ): «Фақат ўз уловингга (қўлинг остига) келтириб олган нарсангнигина сот», деди. Молик бир кишидан, ўша молни белгиланган муддатга етказиб бериш шарти билан — ё сотилишини умид қилган бозор учун, ё ўша шарт қилган вақтдаги эҳтиёжи учун — мол сотиб олган, сўнг сотувчи ўша муддатда (етказиб беришни) бажармагани учун харидор ўша молни сотувчига қайтармоқчи бўлган ҳолат ҳақида (шундай) деди: «Бу — харидорнинг (ҳаққи) эмас; савдо унга лозимдир. Агар сотувчи ўша молни муддат келишидан олдин келтирса ҳам, харидор уни олишга мажбур қилинмайди». Молик таомни сотиб олиб, уни ўлчаб олган, сўнг ўша таомни ундан сотиб оладиган киши келиб, у келган кишига таомни ўзи учун ўлчаб, тўлиқ олиб бўлганини хабар қилган, харидор эса уни тасдиқлаб, таомни унинг (биринчи) ўлчовига кўра олмоқчи бўлган ҳолат ҳақида (шундай) деди: «Бу сифатда нақдга сотилган нарсада зарар йўқ; аммо бу сифатда муддатга (насияга) сотилган нарса, иккинчи харидор уни ўзи учун ўлчаб олмагунича, макруҳдир. Муддатга сотилгани макруҳ саналди, чунки у рибога элтувчи воситадир; бу (савдо) ўлчовсиз ва тортишсиз шу тарзда айлантирилишидан хавф бор. Бас, у муддатга бўлса, макруҳдир ва бизнинг наздимизда бунда ихтилоф йўқ». Молик айтди: «Ғойиб ёки ҳозир бўлган киши зиммасидаги қарзни — қарздорнинг иқрори бўлмагунича — сотиб олиш дуруст эмас; ўлган киши зиммасидаги қарзни ҳам, гарчи у қолдирган нарса маълум бўлса-да, (сотиб олиш дуруст эмас). Чунки буни сотиб олиш ғарардир: у (савдо) тўла амалга ошадими ёки йўқми — билинмайди». У айтди: «Бундан макруҳ саналганининг тафсири шуки, ғойиб ёки ўлган киши зиммасидаги қарзни сотиб олганда, ўлган кишига билинмаган қандай қарз тааллуқли экани маълум бўлмайди. Агар ўлганнинг зиммасида (бошқа) қарз чиқиб қолса, харидор берган баҳо бекорга кетади». Молик айтди: «Бунда яна бошқа бир айб ҳам бор: у ўзига (етказиб берилиши) кафолатланмаган нарсани сотиб оляпти; агар (савдо) тўла амалга ошмаса, унинг баҳоси бекорга кетади. Бу — ғарардир, дуруст эмас». Молик айтди: «Киши фақат ўзида бор нарсани сотиши билан, кишининг асли ўзида йўқ нарсага (пулни олдиндан бериб) салаф (буюртма) бериши орасидаги фарқ шуки, ийна (айёрлик савдоси) эгаси очиғи ўша ‹бу билан сотиб олмоқчиман› деган олтинини олиб келиб: ‹Мана бу ўн динор, шунинг эвазига сенга нима сотиб олиб беришимни хоҳлайсан?› дейди. Бу — гўё у ўн динорни нақд, ўн беш динорга муддатга сотаётгани кабидир. Мана шунинг учун бу макруҳ саналди; бу — аслида (яширин) ҳийла ва алдовдир».