HadislarҲадисларPaygʻambarlar vorislariПайғамбарлар ворислари
RoviylarРовийлар

Ummu Salama Hind bint Abu Umayya al-Maxzumiya

Rivoyatlari 279 ta, 12 toʻplamda.Ривоятлари 279 та, 12 тўпламда. Hadislarda 214 marta tilga olingan.Ҳадисларда 214 марта тилга олинган.

RivoyatlariРивоятлари279Haqida aytilganҲақида айтилган214
Toʻplam:Тўплам:BarchasiБарчасиBuxoriy 10Muslim 10Tirmiziy 10Abu Dovud 10Nasoiy 10Ibn Moja 9Mishkat 9Riyod 4
Buxoriy · 1233SahihСаҳиҳ

حَدَّثَنَا يَحْيَى بْنُ سُلَيْمَانَ، قَالَ حَدَّثَنِي ابْنُ وَهْبٍ، قَالَ أَخْبَرَنِي عَمْرٌو، عَنْ بُكَيْرٍ، عَنْ كُرَيْبٍ، أَنَّ ابْنَ عَبَّاسٍ، وَالْمِسْوَرَ بْنَ مَخْرَمَةَ، وَعَبْدَ الرَّحْمَنِ بْنَ أَزْهَرَ ـ رضى الله عنهم ـ أَرْسَلُوهُ إِلَى عَائِشَةَ ـ رضى الله عنها ـ فَقَالُوا اقْرَأْ عَلَيْهَا السَّلاَمَ مِنَّا جَمِيعًا وَسَلْهَا عَنِ الرَّكْعَتَيْنِ بَعْدَ صَلاَةِ الْعَصْرِ وَقُلْ لَهَا إِنَّا أُخْبِرْنَا أَنَّكِ تُصَلِّينَهُمَا وَقَدْ بَلَغَنَا أَنَّ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم نَهَى عَنْهَا‏.‏ وَقَالَ ابْنُ عَبَّاسٍ وَكُنْتُ أَضْرِبُ النَّاسَ مَعَ عُمَرَ بْنِ الْخَطَّابِ عَنْهُمَا‏.‏ فَقَالَ كُرَيْبٌ فَدَخَلْتُ عَلَى عَائِشَةَ ـ رضى الله عنها ـ فَبَلَّغْتُهَا مَا أَرْسَلُونِي‏.‏ فَقَالَتْ سَلْ أُمَّ سَلَمَةَ‏.‏ فَخَرَجْتُ إِلَيْهِمْ فَأَخْبَرْتُهُمْ بِقَوْلِهَا فَرَدُّونِي إِلَى أُمِّ سَلَمَةَ بِمِثْلِ مَا أَرْسَلُونِي بِهِ إِلَى عَائِشَةَ‏.‏ فَقَالَتْ أُمُّ سَلَمَةَ ـ رضى الله عنها ـ سَمِعْتُ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم يَنْهَى عَنْهَا ثُمَّ رَأَيْتُهُ يُصَلِّيهِمَا حِينَ صَلَّى الْعَصْرَ، ثُمَّ دَخَلَ عَلَىَّ وَعِنْدِي نِسْوَةٌ مِنْ بَنِي حَرَامٍ مِنَ الأَنْصَارِ فَأَرْسَلْتُ إِلَيْهِ الْجَارِيَةَ فَقُلْتُ قُومِي بِجَنْبِهِ قُولِي لَهُ تَقُولُ لَكَ أُمُّ سَلَمَةَ يَا رَسُولَ اللَّهِ سَمِعْتُكَ تَنْهَى عَنْ هَاتَيْنِ وَأَرَاكَ تُصَلِّيهِمَا‏.‏ فَإِنْ أَشَارَ بِيَدِهِ فَاسْتَأْخِرِي عَنْهُ‏.‏ فَفَعَلَتِ الْجَارِيَةُ فَأَشَارَ بِيَدِهِ فَاسْتَأْخَرَتْ عَنْهُ فَلَمَّا انْصَرَفَ قَالَ ‏"‏ يَا بِنْتَ أَبِي أُمَيَّةَ سَأَلْتِ عَنِ الرَّكْعَتَيْنِ بَعْدَ الْعَصْرِ وَإِنَّهُ أَتَانِي نَاسٌ مِنْ عَبْدِ الْقَيْسِ فَشَغَلُونِي عَنِ الرَّكْعَتَيْنِ اللَّتَيْنِ بَعْدَ الظُّهْرِ فَهُمَا هَاتَانِ ‏"‏‏.‏

Kurayb (Ummu Salamadan) rivoyat qiladi: Meni Ibn Abbos, Misvar ibn Maxrama va Abdurrahmon ibn Azhar Oishaning oldiga joʻnatdi. Ular menga — ularning nomidan unga salom berishni va undan asr namozidan keyingi ikki rakat haqida soʻrashni hamda unga: «Bizga — siz oʻsha ikki rakatni oʻqiysiz, deb — xabar berildi; bizga — Paygʻambar ﷺ ularni oʻqishni man qilgan, deb — aytildi», — deyishni — buyurdi. Ibn Abbos: «Men Umar ibn al-Xattob bilan birga — odamlar ularni oʻqigan har safar — ularni (jazolab) urar edik», — dedi. Men Oishaning oldiga borib, oʻsha xabarni aytdim. Oisha: «Borib, ular haqida Ummu Salamadan soʻra», — dedi. Bas, men qaytib kelib, ular(im)ga uning soʻzini aytdim. Ular menga — Oishaning oldiga joʻnatgan oʻsha savol bilan — Ummu Salamaning oldiga borishni aytdi. Ummu Salama: «Men Paygʻambar ﷺ ni ularni man qilayotgan holda eshitdim. Keyinchalik men u zotni — asr namozini oʻqigandan soʻng darhol — ularni oʻqiyotgan holda koʻrdim. Soʻng u zot mening uyimga kirdilar — oʻsha paytda Bani Harom qabilasidan baʼzi ansoriy ayollar men bilan oʻtirgan edi — bas, men choʻrimni u zotga joʻnatdim va unga: ‹Uning yonida turib, unga ayt: Ummu Salama senga: Yo Rasululloh, men sizni bularni (asr namozidan keyingi ikki rakatni) man qilayotgan holda eshitdim, lekin sizni ularni oʻqiyotgan holda koʻrdim, — deyapti. Agar u zot qoʻllari bilan imo qilsa, u zotni kut›, — dedim. Choʻri shunday qildi. Paygʻambar ﷺ unga qoʻllari bilan imo qildilar va u (choʻri) u zotni kutdi. U zot namozni tugatgach: ‹Ey Bani Umayya qizi, sen mendan asr namozidan keyingi ikki rakat haqida soʻrading. Abdulqays qabilasidan (baʼzi) odamlar mening oldimga keldi va meni band qildi; shuning uchun men peshin namozidan keyingi ikki rakatni oʻqiy olmadim. Mana bu (hozir oʻqigan ikki rakatim) — oʻsha (qoldirilgan)lari uchun(dir)›, — dedilar», — dedi.Курайб (Умму Саламадан) ривоят қилади: Мени Ибн Аббос, Мисвар ибн Махрама ва Абдурраҳмон ибн Азҳар Оишанинг олдига жўнатди. Улар менга — уларнинг номидан унга салом беришни ва ундан аср намозидан кейинги икки ракат ҳақида сўрашни ҳамда унга: «Бизга — сиз ўша икки ракатни ўқийсиз, деб — хабар берилди; бизга — Пайғамбар ﷺ уларни ўқишни ман қилган, деб — айтилди», — дейишни — буюрди. Ибн Аббос: «Мен Умар ибн ал-Хаттоб билан бирга — одамлар уларни ўқиган ҳар сафар — уларни (жазолаб) урар эдик», — деди. Мен Оишанинг олдига бориб, ўша хабарни айтдим. Оиша: «Бориб, улар ҳақида Умму Саламадан сўра», — деди. Бас, мен қайтиб келиб, улар(им)га унинг сўзини айтдим. Улар менга — Оишанинг олдига жўнатган ўша савол билан — Умму Саламанинг олдига боришни айтди. Умму Салама: «Мен Пайғамбар ﷺ ни уларни ман қилаётган ҳолда эшитдим. Кейинчалик мен у зотни — аср намозини ўқигандан сўнг дарҳол — уларни ўқиётган ҳолда кўрдим. Сўнг у зот менинг уйимга кирдилар — ўша пайтда Бани Ҳаром қабиласидан баъзи ансорий аёллар мен билан ўтирган эди — бас, мен чўримни у зотга жўнатдим ва унга: ‹Унинг ёнида туриб, унга айт: Умму Салама сенга: Ё Расулуллоҳ, мен сизни буларни (аср намозидан кейинги икки ракатни) ман қилаётган ҳолда эшитдим, лекин сизни уларни ўқиётган ҳолда кўрдим, — деяпти. Агар у зот қўллари билан имо қилса, у зотни кут›, — дедим. Чўри шундай қилди. Пайғамбар ﷺ унга қўллари билан имо қилдилар ва у (чўри) у зотни кутди. У зот намозни тугатгач: ‹Эй Бани Умайя қизи, сен мендан аср намозидан кейинги икки ракат ҳақида сўрадинг. Абдулқайс қабиласидан (баъзи) одамлар менинг олдимга келди ва мени банд қилди; шунинг учун мен пешин намозидан кейинги икки ракатни ўқий олмадим. Мана бу (ҳозир ўқиган икки ракатим) — ўша (қолдирилган)лари учун(дир)›, — дедилар», — деди.

Buxoriy · 1467SahihСаҳиҳ

حَدَّثَنَا عُثْمَانُ بْنُ أَبِي شَيْبَةَ، حَدَّثَنَا عَبْدَةُ، عَنْ هِشَامٍ، عَنْ أَبِيهِ، عَنْ زَيْنَبَ ابْنَةِ أُمِّ سَلَمَةَ، ‏{‏عَنْ أُمِّ سَلَمَةَ،‏}‏ قَالَتْ قُلْتُ يَا رَسُولَ اللَّهِ أَلِيَ أَجْرٌ أَنْ أُنْفِقَ عَلَى بَنِي أَبِي سَلَمَةَ إِنَّمَا هُمْ بَنِيَّ‏.‏ فَقَالَ ‏"‏ أَنْفِقِي عَلَيْهِمْ، فَلَكِ أَجْرُ مَا أَنْفَقْتِ عَلَيْهِمْ ‏"‏‏.‏

Zaynab (Ummu Salama qizi) (roziyallohu anho)dan rivoyat qilinadi: Onam (Ummu Salama): «Yo Rasululloh, agar men Abu Salamaning farzandlari uchun — ular aslida mening ham oʻgʻillarim-ku — (mablagʻ) sarflasam, savob olamanmi?» — dedi. Paygʻambar ﷺ: «Ularga sarfla — sen ularga sarflaganing uchun savob olasan», — deb javob berdilar.Зайнаб (Умму Салама қизи) (розияллоҳу анҳо)дан ривоят қилинади: Онам (Умму Салама): «Ё Расулуллоҳ, агар мен Абу Саламанинг фарзандлари учун — улар аслида менинг ҳам ўғилларим-ку — (маблағ) сарфласам, савоб оламанми?» — деди. Пайғамбар ﷺ: «Уларга сарфла — сен уларга сарфлаганинг учун савоб оласан», — деб жавоб бердилар.

Buxoriy · 1929SahihСаҳиҳ

حَدَّثَنَا مُسَدَّدٌ، حَدَّثَنَا يَحْيَى، عَنْ هِشَامِ بْنِ أَبِي عَبْدِ اللَّهِ، حَدَّثَنَا يَحْيَى بْنُ أَبِي كَثِيرٍ، عَنْ أَبِي سَلَمَةَ، عَنْ زَيْنَبَ ابْنَةِ أُمِّ سَلَمَةَ، عَنْ أُمِّهَا ـ رضى الله عنهما ـ قَالَتْ بَيْنَمَا أَنَا مَعَ، رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فِي الْخَمِيلَةِ إِذْ حِضْتُ فَانْسَلَلْتُ، فَأَخَذْتُ ثِيَابَ حِيضَتِي فَقَالَ ‏"‏ مَا لَكِ أَنُفِسْتِ ‏"‏‏.‏ قُلْتُ نَعَمْ‏.‏ فَدَخَلْتُ مَعَهُ فِي الْخَمِيلَةِ، وَكَانَتْ هِيَ وَرَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم يَغْتَسِلاَنِ مِنْ إِنَاءٍ وَاحِدٍ، وَكَانَ يُقَبِّلُهَا وَهُوَ صَائِمٌ‏.‏

Zaynab (Ummu Salamadan) rivoyat qiladi: Onam dedi: «Men Allohning Rasuli ﷺ bilan birga bir jun choyshab ostida (yotgan) ekanimda, hayz koʻrdim; bas, men sirgʻalib chiqdim va hayz (paytida kiyadigan) kiyimlarimni kiydim. U zot: ‹Senga nima boʻldi? Hayz koʻrdingmi?› — dedilar. Men ‹ha› (deb javob berdim) va soʻng oʻsha jun choyshab ostiga kirdim. Men va Allohning Rasuli ﷺ bir idish (suv)dan gusl qilar edik va u zot meni roʻzador holda oʻpar edilar».Зайнаб (Умму Саламадан) ривоят қилади: Онам деди: «Мен Аллоҳнинг Расули ﷺ билан бирга бир жун чойшаб остида (ётган) эканимда, ҳайз кўрдим; бас, мен сирғалиб чиқдим ва ҳайз (пайтида киядиган) кийимларимни кийдим. У зот: ‹Сенга нима бўлди? Ҳайз кўрдингми?› — дедилар. Мен ‹ҳа› (деб жавоб бердим) ва сўнг ўша жун чойшаб остига кирдим. Мен ва Аллоҳнинг Расули ﷺ бир идиш (сув)дан гусл қилар эдик ва у зот мени рўзадор ҳолда ўпар эдилар».

Buxoriy · 1931, 1932SahihСаҳиҳ

حَدَّثَنَا إِسْمَاعِيلُ، قَالَ حَدَّثَنِي مَالِكٌ، عَنْ سُمَىٍّ، مَوْلَى أَبِي بَكْرِ بْنِ عَبْدِ الرَّحْمَنِ بْنِ الْحَارِثِ بْنِ هِشَامِ بْنِ الْمُغِيرَةِ أَنَّهُ سَمِعَ أَبَا بَكْرِ بْنَ عَبْدِ الرَّحْمَنِ، كُنْتُ أَنَا وَأَبِي،، فَذَهَبْتُ مَعَهُ، حَتَّى دَخَلْنَا عَلَى عَائِشَةَ ـ رضى الله عنها ـ قَالَتْ أَشْهَدُ عَلَى رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم إِنْ كَانَ لَيُصْبِحُ جُنُبًا مِنْ جِمَاعٍ غَيْرِ احْتِلاَمٍ، ثُمَّ يَصُومُهُ‏.‏ ثُمَّ دَخَلْنَا عَلَى أُمِّ سَلَمَةَ، فَقَالَتْ مِثْلَ ذَلِكَ.

Abu Bakr ibn Abdurrahmon (rahimahulloh)dan rivoyat qilinadi: Men va otam Oishaning oldiga bordik va u: «Men guvohlik beramanki, Allohning Rasuli ﷺ baʼzan tongda — ehtilomdan emas, balki jinsiy yaqinlik sababli — junub holda uygʻonar va oʻsha kuni roʻza tutar edilar», — dedi. Soʻng u (otam) Ummu Salamaning oldiga bordi va u ham shunga oʻxshash (narsani) rivoyat qildi.Абу Бакр ибн Абдурраҳмон (раҳимаҳуллоҳ)дан ривоят қилинади: Мен ва отам Оишанинг олдига бордик ва у: «Мен гувоҳлик бераманки, Аллоҳнинг Расули ﷺ баъзан тонгда — эҳтиломдан эмас, балки жинсий яқинлик сабабли — жунуб ҳолда уйғонар ва ўша куни рўза тутар эдилар», — деди. Сўнг у (отам) Умму Саламанинг олдига борди ва у ҳам шунга ўхшаш (нарсани) ривоят қилди.

Buxoriy · 2580SahihСаҳиҳ

حَدَّثَنَا سُلَيْمَانُ بْنُ حَرْبٍ، حَدَّثَنَا حَمَّادُ بْنُ زَيْدٍ، عَنْ هِشَامٍ، عَنْ أَبِيهِ، عَنْ عَائِشَةَ ـ رضى الله عنها ـ قَالَتْ كَانَ النَّاسُ يَتَحَرَّوْنَ بِهَدَايَاهُمُ يَوْمِي‏.‏ وَقَالَتْ أُمُّ سَلَمَةَ إِنَّ صَوَاحِبِي اجْتَمَعْنَ‏.‏ فَذَكَرَتْ لَهُ، فَأَعْرَضَ عَنْهَا‏.‏

Oisha (roziyallohu anho)dan rivoyat qilinadi: Odamlar mening navbatim kuni Paygʻambar ﷺ ga hadyalar yuborar edi. Ummu Salama: «Mening hamrohlarim (Oishadan boshqa Paygʻambar ﷺ ning zavjalari) toʻplandi va ular bu haqda (norozilik bilan) shikoyat qildi. Bas, men ularning nomidan Paygʻambar ﷺ ga bu haqda aytdim, lekin u zot jim qoldi», — dedi.Оиша (розияллоҳу анҳо)дан ривоят қилинади: Одамлар менинг навбатим куни Пайғамбар ﷺ га ҳадялар юборар эди. Умму Салама: «Менинг ҳамроҳларим (Оишадан бошқа Пайғамбар ﷺ нинг завжалари) тўпланди ва улар бу ҳақда (норозилик билан) шикоят қилди. Бас, мен уларнинг номидан Пайғамбар ﷺ га бу ҳақда айтдим, лекин у зот жим қолди», — деди.

Buxoriy · 2581SahihСаҳиҳ

حَدَّثَنَا إِسْمَاعِيلُ، قَالَ حَدَّثَنِي أَخِي، عَنْ سُلَيْمَانَ، عَنْ هِشَامِ بْنِ عُرْوَةَ، عَنْ أَبِيهِ، عَنْ عَائِشَةَ ـ رضى الله عنها ـ أَنَّ نِسَاءَ، رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم كُنَّ حِزْبَيْنِ فَحِزْبٌ فِيهِ عَائِشَةُ وَحَفْصَةُ وَصَفِيَّةُ وَسَوْدَةُ، وَالْحِزْبُ الآخَرُ أُمُّ سَلَمَةَ وَسَائِرُ نِسَاءِ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم، وَكَانَ الْمُسْلِمُونَ قَدْ عَلِمُوا حُبَّ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم عَائِشَةَ، فَإِذَا كَانَتْ عِنْدَ أَحَدِهِمْ هَدِيَّةٌ يُرِيدُ أَنْ يُهْدِيَهَا إِلَى رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم أَخَّرَهَا، حَتَّى إِذَا كَانَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فِي بَيْتِ عَائِشَةَ بَعَثَ صَاحِبُ الْهَدِيَّةِ إِلَى رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فِي بَيْتِ عَائِشَةَ، فَكَلَّمَ حِزْبُ أُمِّ سَلَمَةَ، فَقُلْنَ لَهَا كَلِّمِي رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم يُكَلِّمُ النَّاسَ، فَيَقُولُ مَنْ أَرَادَ أَنْ يُهْدِيَ إِلَى رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم هَدِيَّةً فَلْيُهْدِهِ إِلَيْهِ حَيْثُ كَانَ مِنْ بُيُوتِ نِسَائِهِ، فَكَلَّمَتْهُ أُمُّ سَلَمَةَ بِمَا قُلْنَ، فَلَمْ يَقُلْ لَهَا شَيْئًا، فَسَأَلْنَهَا‏.‏ فَقَالَتْ مَا قَالَ لِي شَيْئًا‏.‏ فَقُلْنَ لَهَا فَكَلِّمِيهِ‏.‏ قَالَتْ فَكَلَّمَتْهُ حِينَ دَارَ إِلَيْهَا أَيْضًا، فَلَمْ يَقُلْ لَهَا شَيْئًا، فَسَأَلْنَهَا‏.‏ فَقَالَتْ مَا قَالَ لِي شَيْئًا‏.‏ فَقُلْنَ لَهَا كَلِّمِيهِ حَتَّى يُكَلِّمَكِ‏.‏ فَدَارَ إِلَيْهَا فَكَلَّمَتْهُ‏.‏ فَقَالَ لَهَا ‏"‏ لاَ تُؤْذِينِي فِي عَائِشَةَ، فَإِنَّ الْوَحْىَ لَمْ يَأْتِنِي، وَأَنَا فِي ثَوْبِ امْرَأَةٍ إِلاَّ عَائِشَةَ ‏"‏‏.‏ قَالَتْ فَقَالَتْ أَتُوبُ إِلَى اللَّهِ مِنْ أَذَاكَ يَا رَسُولَ اللَّهِ‏.‏ ثُمَّ إِنَّهُنَّ دَعَوْنَ فَاطِمَةَ بِنْتَ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَأَرْسَلْنَ إِلَى رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم تَقُولُ إِنَّ نِسَاءَكَ يَنْشُدْنَكَ اللَّهَ الْعَدْلَ فِي بِنْتِ أَبِي بَكْرٍ‏.‏ فَكَلَّمَتْهُ‏.‏ فَقَالَ ‏"‏ يَا بُنَيَّةُ، أَلاَ تُحِبِّينَ مَا أُحِبُّ ‏"‏‏.‏ قَالَتْ بَلَى‏.‏ فَرَجَعَتْ إِلَيْهِنَّ، فَأَخْبَرَتْهُنَّ‏.‏ فَقُلْنَ ارْجِعِي إِلَيْهِ‏.‏ فَأَبَتْ أَنْ تَرْجِعَ، فَأَرْسَلْنَ زَيْنَبَ بِنْتَ جَحْشٍ، فَأَتَتْهُ فَأَغْلَظَتْ، وَقَالَتْ إِنَّ نِسَاءَكَ يَنْشُدْنَكَ اللَّهَ الْعَدْلَ فِي بِنْتِ ابْنِ أَبِي قُحَافَةَ‏.‏ فَرَفَعَتْ صَوْتَهَا، حَتَّى تَنَاوَلَتْ عَائِشَةَ‏.‏ وَهْىَ قَاعِدَةٌ، فَسَبَّتْهَا حَتَّى إِنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم لَيَنْظُرُ إِلَى عَائِشَةَ هَلْ تَكَلَّمُ قَالَ فَتَكَلَّمَتْ عَائِشَةُ تَرُدُّ عَلَى زَيْنَبَ، حَتَّى أَسْكَتَتْهَا‏.‏ قَالَتْ فَنَظَرَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم إِلَى عَائِشَةَ، وَقَالَ ‏"‏ إِنَّهَا بِنْتُ أَبِي بَكْرٍ ‏"‏‏.‏ قَالَ الْبُخَارِيُّ الْكَلاَمُ الأَخِيرُ قِصَّةُ فَاطِمَةَ يُذْكَرُ عَنْ هِشَامِ بْنِ عُرْوَةَ عَنْ رَجُلٍ عَنِ الزُّهْرِيِّ عَنْ مُحَمَّدِ بْنِ عَبْدِ الرَّحْمَنِ‏.‏ وَقَالَ أَبُو مَرْوَانَ عَنْ هِشَامٍ عَنْ عُرْوَةَ كَانَ النَّاسُ يَتَحَرَّوْنَ بِهَدَايَاهُمْ يَوْمَ عَائِشَةَ‏.‏ وَعَنْ هِشَامٍ عَنْ رَجُلٍ مِنْ قُرَيْشٍ، وَرَجُلٍ مِنَ الْمَوَالِي، عَنِ الزُّهْرِيِّ عَنْ مُحَمَّدِ بْنِ عَبْدِ الرَّحْمَنِ بْنِ الْحَارِثِ بْنِ هِشَامٍ قَالَتْ عَائِشَةُ كُنْتُ عِنْدَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم فَاسْتَأْذَنَتْ فَاطِمَةُ‏.‏

Urva (Oishadan) rivoyat qiladi: Allohning Rasuli ﷺ ning zavjalari ikki guruhda edi. Bir guruh — Oisha, Hafsa, Safiyya va Savda(dan); boshqa guruh esa — Ummu Salama va Allohning Rasuli ﷺ ning boshqa zavjalaridan iborat edi. Musulmonlar — Allohning Rasuli ﷺ Oishani sevishini — bilar edi; bas, agar ulardan birortasida hadya boʻlsa va u uni Allohning Rasuli ﷺ ga berishni xohlasa, u — to Allohning Rasuli ﷺ Oishaning uyiga kelguncha — uni kechiktirar, soʻng oʻz hadyasini Allohning Rasuli ﷺ ga uning (Oishaning) uyida yuborar edi. Ummu Salama guruhi bu masalani birga muhokama qildi va — Ummu Salama Allohning Rasuli ﷺ dan — odamlarga u zot qaysi zavjasining uyida boʻlsa, oʻshanda hadyalarini yuborishni aytishni soʻrashga — qaror qildi. Ummu Salama Allohning Rasuli ﷺ ga ular aytgan (narsa)ni aytdi, lekin u zot javob bermadi. Soʻng ular (oʻsha zavjalar) Ummu Salamadan bu haqda soʻradi. U: «U menga hech narsa demadi», — dedi. Ular undan — u zot bilan yana gaplashishni — soʻradi. U — oʻz navbati kunida u zotni uchratganda — yana gaplashdi, lekin u zot javob bermadi. Ular undan soʻraganda, u — u zot javob bermaganini — aytdi. Ular unga: «U zot senga javob bergunicha, u bilan gaplash», — dedi. Uning navbati kelganda, u yana gaplashdi. Shunda u zot unga: «Oisha haqida meni ranjitma — chunki vahiy menga — Oishaning toʻshagidan boshqa hech bir (zavjamning) toʻshagida — kelmaydi», — dedilar. Shunda Ummu Salama: «Men sizni ranjitganim uchun Allohga tavba qilaman», — dedi. Soʻng Ummu Salama guruhi Allohning Rasuli ﷺ ning qizi Fotimani chaqirdi va uni Allohning Rasuli ﷺ ga — unga: ‹Sizning zavjalaringiz — ularga va Abu Bakrning qiziga teng (barobar) muomala qilishni — soʻraydi›, — deb aytishga — yubordi. Fotima xabarni unga yetkazdi. Paygʻambar ﷺ: «Ey qizalogʻim! Sen men sevgan (kishi)ni sevmaysanmi?» — dedilar. U ‹ha› (deb javob berdi) va qaytib borib, ularga holatni aytdi. Ular undan — u zotning oldiga yana borishni — soʻradi, lekin u rad etdi. Soʻng ular Zaynab bint Jahshni yubordi; u u zotning oldiga borib, qattiq (qoʻpol) soʻzlar bilan: «Sizning zavjalaringiz — ularga va Ibn Abu Quhofaning qiziga teng muomala qilishni — soʻraydi», — dedi. Shunda u (Zaynab) oʻz ovozini koʻtarib, Oishani yuziga qarab shu qadar soʻkdiki, Allohning Rasuli ﷺ — Oisha javob qaytaradimi, deb — Oishaga qaradi. Oisha — to uni (Zaynabni) jimitguncha — Zaynabga javob qaytara boshladi. Soʻng Paygʻambar ﷺ Oishaga qarab: «U — haqiqatan (ham) Abu Bakrning qizi(dir)», — dedilar.Урва (Оишадан) ривоят қилади: Аллоҳнинг Расули ﷺ нинг завжалари икки гуруҳда эди. Бир гуруҳ — Оиша, Ҳафса, Сафийя ва Савда(дан); бошқа гуруҳ эса — Умму Салама ва Аллоҳнинг Расули ﷺ нинг бошқа завжаларидан иборат эди. Мусулмонлар — Аллоҳнинг Расули ﷺ Оишани севишини — билар эди; бас, агар улардан бирортасида ҳадя бўлса ва у уни Аллоҳнинг Расули ﷺ га беришни хоҳласа, у — то Аллоҳнинг Расули ﷺ Оишанинг уйига келгунча — уни кечиктирар, сўнг ўз ҳадясини Аллоҳнинг Расули ﷺ га унинг (Оишанинг) уйида юборар эди. Умму Салама гуруҳи бу масалани бирга муҳокама қилди ва — Умму Салама Аллоҳнинг Расули ﷺ дан — одамларга у зот қайси завжасининг уйида бўлса, ўшанда ҳадяларини юборишни айтишни сўрашга — қарор қилди. Умму Салама Аллоҳнинг Расули ﷺ га улар айтган (нарса)ни айтди, лекин у зот жавоб бермади. Сўнг улар (ўша завжалар) Умму Саламадан бу ҳақда сўради. У: «У менга ҳеч нарса демади», — деди. Улар ундан — у зот билан яна гаплашишни — сўради. У — ўз навбати кунида у зотни учратганда — яна гаплашди, лекин у зот жавоб бермади. Улар ундан сўраганда, у — у зот жавоб бермаганини — айтди. Улар унга: «У зот сенга жавоб бергунича, у билан гаплаш», — деди. Унинг навбати келганда, у яна гаплашди. Шунда у зот унга: «Оиша ҳақида мени ранжитма — чунки ваҳий менга — Оишанинг тўшагидан бошқа ҳеч бир (завжамнинг) тўшагида — келмайди», — дедилар. Шунда Умму Салама: «Мен сизни ранжитганим учун Аллоҳга тавба қиламан», — деди. Сўнг Умму Салама гуруҳи Аллоҳнинг Расули ﷺ нинг қизи Фотимани чақирди ва уни Аллоҳнинг Расули ﷺ га — унга: ‹Сизнинг завжаларингиз — уларга ва Абу Бакрнинг қизига тенг (баробар) муомала қилишни — сўрайди›, — деб айтишга — юборди. Фотима хабарни унга етказди. Пайғамбар ﷺ: «Эй қизалоғим! Сен мен севган (киши)ни севмайсанми?» — дедилар. У ‹ҳа› (деб жавоб берди) ва қайтиб бориб, уларга ҳолатни айтди. Улар ундан — у зотнинг олдига яна боришни — сўради, лекин у рад этди. Сўнг улар Зайнаб бинт Жаҳшни юборди; у у зотнинг олдига бориб, қаттиқ (қўпол) сўзлар билан: «Сизнинг завжаларингиз — уларга ва Ибн Абу Қуҳофанинг қизига тенг муомала қилишни — сўрайди», — деди. Шунда у (Зайнаб) ўз овозини кўтариб, Оишани юзига қараб шу қадар сўкдики, Аллоҳнинг Расули ﷺ — Оиша жавоб қайтарадими, деб — Оишага қаради. Оиша — то уни (Зайнабни) жимитгунча — Зайнабга жавоб қайтара бошлади. Сўнг Пайғамбар ﷺ Оишага қараб: «У — ҳақиқатан (ҳам) Абу Бакрнинг қизи(дир)», — дедилар.

Buxoriy · 2731, 2732SahihСаҳиҳ

حَدَّثَنِي عَبْدُ اللَّهِ بْنُ مُحَمَّدٍ، حَدَّثَنَا عَبْدُ الرَّزَّاقِ، أَخْبَرَنَا مَعْمَرٌ، قَالَ أَخْبَرَنِي الزُّهْرِيُّ، قَالَ أَخْبَرَنِي عُرْوَةُ بْنُ الزُّبَيْرِ، عَنِ الْمِسْوَرِ بْنِ مَخْرَمَةَ، وَمَرْوَانَ، يُصَدِّقُ كُلُّ وَاحِدٍ مِنْهُمَا حَدِيثَ صَاحِبِهِ قَالَ خَرَجَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم زَمَنَ الْحُدَيْبِيَةِ، حَتَّى كَانُوا بِبَعْضِ الطَّرِيقِ قَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم ‏"‏ إِنَّ خَالِدَ بْنَ الْوَلِيدِ بِالْغَمِيمِ فِي خَيْلٍ لِقُرَيْشٍ طَلِيعَةً فَخُذُوا ذَاتَ الْيَمِينِ ‏"‏‏.‏ فَوَاللَّهِ مَا شَعَرَ بِهِمْ خَالِدٌ حَتَّى إِذَا هُمْ بِقَتَرَةِ الْجَيْشِ، فَانْطَلَقَ يَرْكُضُ نَذِيرًا لِقُرَيْشٍ، وَسَارَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم حَتَّى إِذَا كَانَ بِالثَّنِيَّةِ الَّتِي يُهْبَطُ عَلَيْهِمْ مِنْهَا، بَرَكَتْ بِهِ رَاحِلَتُهُ‏.‏ فَقَالَ النَّاسُ حَلْ حَلْ‏.‏ فَأَلَحَّتْ، فَقَالُوا خَلأَتِ الْقَصْوَاءُ، خَلأَتِ الْقَصْوَاءُ‏.‏ فَقَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم ‏"‏ مَا خَلأَتِ الْقَصْوَاءُ، وَمَا ذَاكَ لَهَا بِخُلُقٍ، وَلَكِنْ حَبَسَهَا حَابِسُ الْفِيلِ، ثُمَّ قَالَ وَالَّذِي نَفْسِي بِيَدِهِ لاَ يَسْأَلُونِي خُطَّةً يُعَظِّمُونَ فِيهَا حُرُمَاتِ اللَّهِ إِلاَّ أَعْطَيْتُهُمْ إِيَّاهَا ‏"‏‏.‏ ثُمَّ زَجَرَهَا فَوَثَبَتْ، قَالَ فَعَدَلَ عَنْهُمْ حَتَّى نَزَلَ بِأَقْصَى الْحُدَيْبِيَةِ، عَلَى ثَمَدٍ قَلِيلِ الْمَاءِ يَتَبَرَّضُهُ النَّاسُ تَبَرُّضًا، فَلَمْ يُلَبِّثْهُ النَّاسُ حَتَّى نَزَحُوهُ، وَشُكِيَ إِلَى رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم الْعَطَشُ، فَانْتَزَعَ سَهْمًا مِنْ كِنَانَتِهِ، ثُمَّ أَمَرَهُمْ أَنْ يَجْعَلُوهُ فِيهِ، فَوَاللَّهِ مَا زَالَ يَجِيشُ لَهُمْ بِالرِّيِّ حَتَّى صَدَرُوا عَنْهُ، فَبَيْنَمَا هُمْ كَذَلِكَ، إِذْ جَاءَ بُدَيْلُ بْنُ وَرْقَاءَ الْخُزَاعِيُّ فِي نَفَرٍ مِنْ قَوْمِهِ مِنْ خُزَاعَةَ، وَكَانُوا عَيْبَةَ نُصْحِ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم مِنْ أَهْلِ تِهَامَةَ، فَقَالَ إِنِّي تَرَكْتُ كَعْبَ بْنَ لُؤَىٍّ وَعَامِرَ بْنَ لُؤَىٍّ نَزَلُوا أَعْدَادَ مِيَاهِ الْحُدَيْبِيَةِ، وَمَعَهُمُ الْعُوذُ الْمَطَافِيلُ، وَهُمْ مُقَاتِلُوكَ وَصَادُّوكَ عَنِ الْبَيْتِ‏.‏ فَقَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم ‏"‏ إِنَّا لَمْ نَجِئْ لِقِتَالِ أَحَدٍ، وَلَكِنَّا جِئْنَا مُعْتَمِرِينَ، وَإِنَّ قُرَيْشًا قَدْ نَهِكَتْهُمُ الْحَرْبُ، وَأَضَرَّتْ بِهِمْ، فَإِنْ شَاءُوا مَادَدْتُهُمْ مُدَّةً، وَيُخَلُّوا بَيْنِي وَبَيْنَ النَّاسِ، فَإِنْ أَظْهَرْ فَإِنْ شَاءُوا أَنْ يَدْخُلُوا فِيمَا دَخَلَ فِيهِ النَّاسُ فَعَلُوا، وَإِلاَّ فَقَدْ جَمُّوا، وَإِنْ هُمْ أَبَوْا فَوَالَّذِي نَفْسِي بِيَدِهِ، لأُقَاتِلَنَّهُمْ عَلَى أَمْرِي هَذَا حَتَّى تَنْفَرِدَ سَالِفَتِي، وَلَيُنْفِذَنَّ اللَّهُ أَمْرَهُ ‏"‏‏.‏ فَقَالَ بُدَيْلٌ سَأُبَلِّغُهُمْ مَا تَقُولُ‏.‏ قَالَ فَانْطَلَقَ حَتَّى أَتَى قُرَيْشًا قَالَ إِنَّا قَدْ جِئْنَاكُمْ مِنْ هَذَا الرَّجُلِ، وَسَمِعْنَاهُ يَقُولُ قَوْلاً، فَإِنْ شِئْتُمْ أَنْ نَعْرِضَهُ عَلَيْكُمْ فَعَلْنَا، فَقَالَ سُفَهَاؤُهُمْ لاَ حَاجَةَ لَنَا أَنْ تُخْبِرَنَا عَنْهُ بِشَىْءٍ‏.‏ وَقَالَ ذَوُو الرَّأْىِ مِنْهُمْ هَاتِ مَا سَمِعْتَهُ يَقُولُ‏.‏ قَالَ سَمِعْتُهُ يَقُولُ كَذَا وَكَذَا، فَحَدَّثَهُمْ بِمَا قَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم‏.‏ فَقَامَ عُرْوَةُ بْنُ مَسْعُودٍ فَقَالَ أَىْ قَوْمِ أَلَسْتُمْ بِالْوَالِدِ قَالُوا بَلَى‏.‏ قَالَ أَوَلَسْتُ بِالْوَلَدِ قَالُوا بَلَى‏.‏ قَالَ فَهَلْ تَتَّهِمُونِي‏.‏ قَالُوا لاَ‏.‏ قَالَ أَلَسْتُمْ تَعْلَمُونَ أَنِّي اسْتَنْفَرْتُ أَهْلَ عُكَاظٍ، فَلَمَّا بَلَّحُوا عَلَىَّ جِئْتُكُمْ بِأَهْلِي وَوَلَدِي وَمَنْ أَطَاعَنِي قَالُوا بَلَى‏.‏ قَالَ فَإِنَّ هَذَا قَدْ عَرَضَ لَكُمْ خُطَّةَ رُشْدٍ، اقْبَلُوهَا وَدَعُونِي آتِهِ‏.‏ قَالُوا ائْتِهِ‏.‏ فَأَتَاهُ فَجَعَلَ يُكَلِّمُ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم فَقَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم نَحْوًا مِنْ قَوْلِهِ لِبُدَيْلٍ، فَقَالَ عُرْوَةُ عِنْدَ ذَلِكَ أَىْ مُحَمَّدُ، أَرَأَيْتَ إِنِ اسْتَأْصَلْتَ أَمْرَ قَوْمِكَ هَلْ سَمِعْتَ بِأَحَدٍ مِنَ الْعَرَبِ اجْتَاحَ أَهْلَهُ قَبْلَكَ وَإِنْ تَكُنِ الأُخْرَى، فَإِنِّي وَاللَّهِ لأَرَى وُجُوهًا، وَإِنِّي لأَرَى أَوْشَابًا مِنَ النَّاسِ خَلِيقًا أَنْ يَفِرُّوا وَيَدَعُوكَ‏.‏ فَقَالَ لَهُ أَبُو بَكْرٍ امْصُصْ بَظْرَ اللاَّتِ، أَنَحْنُ نَفِرُّ عَنْهُ وَنَدَعُهُ فَقَالَ مَنْ ذَا قَالُوا أَبُو بَكْرٍ‏.‏ قَالَ أَمَا وَالَّذِي نَفْسِي بِيَدِهِ لَوْلاَ يَدٌ كَانَتْ لَكَ عِنْدِي لَمْ أَجْزِكَ بِهَا لأَجَبْتُكَ‏.‏ قَالَ وَجَعَلَ يُكَلِّمُ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم فَكُلَّمَا تَكَلَّمَ أَخَذَ بِلِحْيَتِهِ، وَالْمُغِيرَةُ بْنُ شُعْبَةَ قَائِمٌ عَلَى رَأْسِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم وَمَعَهُ السَّيْفُ وَعَلَيْهِ الْمِغْفَرُ، فَكُلَّمَا أَهْوَى عُرْوَةُ بِيَدِهِ إِلَى لِحْيَةِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم ضَرَبَ يَدَهُ بِنَعْلِ السَّيْفِ، وَقَالَ لَهُ أَخِّرْ يَدَكَ عَنْ لِحْيَةِ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم‏.‏ فَرَفَعَ عُرْوَةُ رَأْسَهُ فَقَالَ مَنْ هَذَا قَالُوا الْمُغِيرَةُ بْنُ شُعْبَةَ‏.‏ فَقَالَ أَىْ غُدَرُ، أَلَسْتُ أَسْعَى فِي غَدْرَتِكَ وَكَانَ الْمُغِيرَةُ صَحِبَ قَوْمًا فِي الْجَاهِلِيَّةِ، فَقَتَلَهُمْ، وَأَخَذَ أَمْوَالَهُمْ، ثُمَّ جَاءَ فَأَسْلَمَ فَقَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم ‏"‏ أَمَّا الإِسْلاَمَ فَأَقْبَلُ، وَأَمَّا الْمَالَ فَلَسْتُ مِنْهُ فِي شَىْءٍ ‏"‏‏.‏ ثُمَّ إِنَّ عُرْوَةَ جَعَلَ يَرْمُقُ أَصْحَابَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم بِعَيْنَيْهِ‏.‏ قَالَ فَوَاللَّهِ مَا تَنَخَّمَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم نُخَامَةً إِلاَّ وَقَعَتْ فِي كَفِّ رَجُلٍ مِنْهُمْ فَدَلَكَ بِهَا وَجْهَهُ وَجِلْدَهُ، وَإِذَا أَمَرَهُمُ ابْتَدَرُوا أَمْرَهُ، وَإِذَا تَوَضَّأَ كَادُوا يَقْتَتِلُونَ عَلَى وَضُوئِهِ، وَإِذَا تَكَلَّمَ خَفَضُوا أَصْوَاتَهُمْ عِنْدَهُ، وَمَا يُحِدُّونَ إِلَيْهِ النَّظَرَ تَعْظِيمًا لَهُ، فَرَجَعَ عُرْوَةُ إِلَى أَصْحَابِهِ، فَقَالَ أَىْ قَوْمِ، وَاللَّهِ لَقَدْ وَفَدْتُ عَلَى الْمُلُوكِ، وَوَفَدْتُ عَلَى قَيْصَرَ وَكِسْرَى وَالنَّجَاشِيِّ وَاللَّهِ إِنْ رَأَيْتُ مَلِكًا قَطُّ، يُعَظِّمُهُ أَصْحَابُهُ مَا يُعَظِّمُ أَصْحَابُ مُحَمَّدٍ صلى الله عليه وسلم مُحَمَّدًا، وَاللَّهِ إِنْ تَنَخَّمَ نُخَامَةً إِلاَّ وَقَعَتْ فِي كَفِّ رَجُلٍ مِنْهُمْ، فَدَلَكَ بِهَا وَجْهَهُ وَجِلْدَهُ، وَإِذَا أَمَرَهُمُ ابْتَدَرُوا أَمْرَهُ وَإِذَا تَوَضَّأَ كَادُوا يَقْتَتِلُونَ عَلَى وَضُوئِهِ، وَإِذَا تَكَلَّمَ خَفَضُوا أَصْوَاتَهُمْ عِنْدَهُ، وَمَا يُحِدُّونَ إِلَيْهِ النَّظَرَ تَعْظِيمًا لَهُ، وَإِنَّهُ قَدْ عَرَضَ عَلَيْكُمْ خُطَّةَ رُشْدٍ، فَاقْبَلُوهَا‏.‏ فَقَالَ رَجُلٌ مِنْ بَنِي كِنَانَةَ دَعُونِي آتِهِ‏.‏ فَقَالُوا ائْتِهِ‏.‏ فَلَمَّا أَشْرَفَ عَلَى النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم وَأَصْحَابِهِ، قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم ‏"‏ هَذَا فُلاَنٌ، وَهْوَ مِنْ قَوْمٍ يُعَظِّمُونَ الْبُدْنَ فَابْعَثُوهَا لَهُ ‏"‏‏.‏ فَبُعِثَتْ لَهُ وَاسْتَقْبَلَهُ النَّاسُ يُلَبُّونَ، فَلَمَّا رَأَى ذَلِكَ قَالَ سُبْحَانَ اللَّهِ مَا يَنْبَغِي لِهَؤُلاَءِ أَنْ يُصَدُّوا عَنِ الْبَيْتِ، فَلَمَّا رَجَعَ إِلَى أَصْحَابِهِ قَالَ رَأَيْتُ الْبُدْنَ قَدْ قُلِّدَتْ وَأُشْعِرَتْ، فَمَا أَرَى أَنْ يُصَدُّوا عَنِ الْبَيْتِ‏.‏ فَقَامَ رَجُلٌ مِنْهُمْ يُقَالُ لَهُ مِكْرَزُ بْنُ حَفْصٍ‏.‏ فَقَالَ دَعُونِي آتِهِ‏.‏ فَقَالُوا ائْتِهِ‏.‏ فَلَمَّا أَشْرَفَ عَلَيْهِمْ قَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم ‏"‏ هَذَا مِكْرَزٌ وَهْوَ رَجُلٌ فَاجِرٌ ‏"‏‏.‏ فَجَعَلَ يُكَلِّمُ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم، فَبَيْنَمَا هُوَ يُكَلِّمُهُ إِذْ جَاءَ سُهَيْلُ بْنُ عَمْرٍو‏.‏ قَالَ مَعْمَرٌ فَأَخْبَرَنِي أَيُّوبُ عَنْ عِكْرِمَةَ، أَنَّهُ لَمَّا جَاءَ سُهَيْلُ بْنُ عَمْرٍو قَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم ‏"‏ لَقَدْ سَهُلَ لَكُمْ مِنْ أَمْرِكُمْ ‏"‏‏.‏ قَالَ مَعْمَرٌ قَالَ الزُّهْرِيُّ فِي حَدِيثِهِ فَجَاءَ سُهَيْلُ بْنُ عَمْرٍو فَقَالَ هَاتِ، اكْتُبْ بَيْنَنَا وَبَيْنَكُمْ كِتَابًا، فَدَعَا النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم الْكَاتِبَ، فَقَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم ‏"‏ بِسْمِ اللَّهِ الرَّحْمَنِ الرَّحِيمِ ‏"‏‏.‏ قَالَ سُهَيْلٌ أَمَّا الرَّحْمَنُ فَوَاللَّهِ مَا أَدْرِي مَا هُوَ وَلَكِنِ اكْتُبْ بِاسْمِكَ اللَّهُمَّ‏.‏ كَمَا كُنْتَ تَكْتُبُ‏.‏ فَقَالَ الْمُسْلِمُونَ وَاللَّهِ لاَ نَكْتُبُهَا إِلاَّ بِسْمِ اللَّهِ الرَّحْمَنِ الرَّحِيمِ‏.‏ فَقَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم ‏"‏ اكْتُبْ بِاسْمِكَ اللَّهُمَّ ‏"‏‏.‏ ثُمَّ قَالَ ‏"‏ هَذَا مَا قَاضَى عَلَيْهِ مُحَمَّدٌ رَسُولُ اللَّهِ ‏"‏‏.‏ فَقَالَ سُهَيْلٌ وَاللَّهِ لَوْ كُنَّا نَعْلَمُ أَنَّكَ رَسُولُ اللَّهِ مَا صَدَدْنَاكَ عَنِ الْبَيْتِ وَلاَ قَاتَلْنَاكَ، وَلَكِنِ اكْتُبْ مُحَمَّدُ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ‏.‏ فَقَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم ‏"‏ وَاللَّهِ إِنِّي لَرَسُولُ اللَّهِ وَإِنْ كَذَّبْتُمُونِي‏.‏ اكْتُبْ مُحَمَّدُ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ ‏"‏‏.‏ قَالَ الزُّهْرِيُّ وَذَلِكَ لِقَوْلِهِ ‏"‏ لاَ يَسْأَلُونِي خُطَّةً يُعَظِّمُونَ فِيهَا حُرُمَاتِ اللَّهِ إِلاَّ أَعْطَيْتُهُمْ إِيَّاهَا ‏"‏‏.‏ فَقَالَ لَهُ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم ‏"‏ عَلَى أَنْ تُخَلُّوا بَيْنَنَا وَبَيْنَ الْبَيْتِ فَنَطُوفَ بِهِ ‏"‏‏.‏ فَقَالَ سُهَيْلٌ وَاللَّهِ لاَ تَتَحَدَّثُ الْعَرَبُ أَنَّا أُخِذْنَا ضُغْطَةً وَلَكِنْ ذَلِكَ مِنَ الْعَامِ الْمُقْبِلِ فَكَتَبَ‏.‏ فَقَالَ سُهَيْلٌ وَعَلَى أَنَّهُ لاَ يَأْتِيكَ مِنَّا رَجُلٌ، وَإِنْ كَانَ عَلَى دِينِكَ، إِلاَّ رَدَدْتَهُ إِلَيْنَا‏.‏ قَالَ الْمُسْلِمُونَ سُبْحَانَ اللَّهِ كَيْفَ يُرَدُّ إِلَى الْمُشْرِكِينَ وَقَدْ جَاءَ مُسْلِمًا فَبَيْنَمَا هُمْ كَذَلِكَ إِذْ دَخَلَ أَبُو جَنْدَلِ بْنُ سُهَيْلِ بْنِ عَمْرٍو يَرْسُفُ فِي قُيُودِهِ، وَقَدْ خَرَجَ مِنْ أَسْفَلِ مَكَّةَ، حَتَّى رَمَى بِنَفْسِهِ بَيْنَ أَظْهُرِ الْمُسْلِمِينَ‏.‏ فَقَالَ سُهَيْلٌ هَذَا يَا مُحَمَّدُ أَوَّلُ مَا أُقَاضِيكَ عَلَيْهِ أَنْ تَرُدَّهُ إِلَىَّ‏.‏ فَقَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم ‏"‏ إِنَّا لَمْ نَقْضِ الْكِتَابَ بَعْدُ ‏"‏‏.‏ قَالَ فَوَاللَّهِ إِذًا لَمْ أُصَالِحْكَ عَلَى شَىْءٍ أَبَدًا‏.‏ قَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم ‏"‏ فَأَجِزْهُ لِي ‏"‏‏.‏ قَالَ مَا أَنَا بِمُجِيزِهِ لَكَ‏.‏ قَالَ ‏"‏ بَلَى، فَافْعَلْ ‏"‏‏.‏ قَالَ مَا أَنَا بِفَاعِلٍ‏.‏ قَالَ مِكْرَزٌ بَلْ قَدْ أَجَزْنَاهُ لَكَ‏.‏ قَالَ أَبُو جَنْدَلٍ أَىْ مَعْشَرَ الْمُسْلِمِينَ، أُرَدُّ إِلَى الْمُشْرِكِينَ وَقَدْ جِئْتُ مُسْلِمًا أَلاَ تَرَوْنَ مَا قَدْ لَقِيتُ وَكَانَ قَدْ عُذِّبَ عَذَابًا شَدِيدًا فِي اللَّهِ‏.‏ قَالَ فَقَالَ عُمَرُ بْنُ الْخَطَّابِ فَأَتَيْتُ نَبِيَّ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَقُلْتُ أَلَسْتَ نَبِيَّ اللَّهِ حَقًّا قَالَ ‏"‏ بَلَى ‏"‏‏.‏ قُلْتُ أَلَسْنَا عَلَى الْحَقِّ وَعَدُوُّنَا عَلَى الْبَاطِلِ قَالَ ‏"‏ بَلَى ‏"‏‏.‏ قُلْتُ فَلِمَ نُعْطِي الدَّنِيَّةَ فِي دِينِنَا إِذًا قَالَ ‏"‏ إِنِّي رَسُولُ اللَّهِ، وَلَسْتُ أَعْصِيهِ وَهْوَ نَاصِرِي ‏"‏‏.‏ قُلْتُ أَوَلَيْسَ كُنْتَ تُحَدِّثُنَا أَنَّا سَنَأْتِي الْبَيْتَ فَنَطُوفُ بِهِ قَالَ ‏"‏ بَلَى، فَأَخْبَرْتُكَ أَنَّا نَأْتِيهِ الْعَامَ ‏"‏‏.‏ قَالَ قُلْتُ لاَ‏.‏ قَالَ ‏"‏ فَإِنَّكَ آتِيهِ وَمُطَّوِّفٌ بِهِ ‏"‏‏.‏ قَالَ فَأَتَيْتُ أَبَا بَكْرٍ فَقُلْتُ يَا أَبَا بَكْرٍ، أَلَيْسَ هَذَا نَبِيَّ اللَّهِ حَقًّا قَالَ بَلَى‏.‏ قُلْتُ أَلَسْنَا عَلَى الْحَقِّ وَعَدُوُّنَا عَلَى الْبَاطِلِ قَالَ بَلَى‏.‏ قُلْتُ فَلِمَ نُعْطِي الدَّنِيَّةَ فِي دِينِنَا إِذًا قَالَ أَيُّهَا الرَّجُلُ، إِنَّهُ لَرَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم وَلَيْسَ يَعْصِي رَبَّهُ وَهْوَ نَاصِرُهُ، فَاسْتَمْسِكْ بِغَرْزِهِ، فَوَاللَّهِ إِنَّهُ عَلَى الْحَقِّ‏.‏ قُلْتُ أَلَيْسَ كَانَ يُحَدِّثُنَا أَنَّا سَنَأْتِي الْبَيْتَ وَنَطُوفُ بِهِ قَالَ بَلَى، أَفَأَخْبَرَكَ أَنَّكَ تَأْتِيهِ الْعَامَ قُلْتُ لاَ‏.‏ قَالَ فَإِنَّكَ آتِيهِ وَمُطَّوِّفٌ بِهِ‏.‏ قَالَ الزُّهْرِيِّ قَالَ عُمَرُ فَعَمِلْتُ لِذَلِكَ أَعْمَالاً‏.‏ قَالَ فَلَمَّا فَرَغَ مِنْ قَضِيَّةِ الْكِتَابِ قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم لأَصْحَابِهِ ‏"‏ قُومُوا فَانْحَرُوا، ثُمَّ احْلِقُوا ‏"‏‏.‏ قَالَ فَوَاللَّهِ مَا قَامَ مِنْهُمْ رَجُلٌ حَتَّى قَالَ ذَلِكَ ثَلاَثَ مَرَّاتٍ، فَلَمَّا لَمْ يَقُمْ مِنْهُمْ أَحَدٌ دَخَلَ عَلَى أُمِّ سَلَمَةَ، فَذَكَرَ لَهَا مَا لَقِيَ مِنَ النَّاسِ‏.‏ فَقَالَتْ أُمُّ سَلَمَةَ يَا نَبِيَّ اللَّهِ، أَتُحِبُّ ذَلِكَ اخْرُجْ ثُمَّ لاَ تُكَلِّمْ أَحَدًا مِنْهُمْ كَلِمَةً حَتَّى تَنْحَرَ بُدْنَكَ، وَتَدْعُوَ حَالِقَكَ فَيَحْلِقَكَ‏.‏ فَخَرَجَ فَلَمْ يُكَلِّمْ أَحَدًا مِنْهُمْ، حَتَّى فَعَلَ ذَلِكَ نَحَرَ بُدْنَهُ، وَدَعَا حَالِقَهُ فَحَلَقَهُ‏.‏ فَلَمَّا رَأَوْا ذَلِكَ، قَامُوا فَنَحَرُوا، وَجَعَلَ بَعْضُهُمْ يَحْلِقُ بَعْضًا، حَتَّى كَادَ بَعْضُهُمْ يَقْتُلُ بَعْضًا غَمًّا، ثُمَّ جَاءَهُ نِسْوَةٌ مُؤْمِنَاتٌ فَأَنْزَلَ اللَّهُ تَعَالَى ‏[quran sura="60" aya_start="10" aya_end="10"]{‏يَا أَيُّهَا الَّذِينَ آمَنُوا إِذَا جَاءَكُمُ الْمُؤْمِنَاتُ مُهَاجِرَاتٍ فَامْتَحِنُوهُنَّ‏}‏ حَتَّى بَلَغَ ‏[quran sura="60" aya_start="10" aya_end="10"]{‏بِعِصَمِ الْكَوَافِرِ‏}‏ فَطَلَّقَ عُمَرُ يَوْمَئِذٍ امْرَأَتَيْنِ كَانَتَا لَهُ فِي الشِّرْكِ، فَتَزَوَّجَ إِحْدَاهُمَا مُعَاوِيَةُ بْنُ أَبِي سُفْيَانَ، وَالأُخْرَى صَفْوَانُ بْنُ أُمَيَّةَ، ثُمَّ رَجَعَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم إِلَى الْمَدِينَةِ، فَجَاءَهُ أَبُو بَصِيرٍ ـ رَجُلٌ مِنْ قُرَيْشٍ ـ وَهْوَ مُسْلِمٌ فَأَرْسَلُوا فِي طَلَبِهِ رَجُلَيْنِ، فَقَالُوا الْعَهْدَ الَّذِي جَعَلْتَ لَنَا‏.‏ فَدَفَعَهُ إِلَى الرَّجُلَيْنِ، فَخَرَجَا بِهِ حَتَّى بَلَغَا ذَا الْحُلَيْفَةِ، فَنَزَلُوا يَأْكُلُونَ مِنْ تَمْرٍ لَهُمْ، فَقَالَ أَبُو بَصِيرٍ لأَحَدِ الرَّجُلَيْنِ وَاللَّهِ إِنِّي لأَرَى سَيْفَكَ هَذَا يَا فُلاَنُ جَيِّدًا‏.‏ فَاسْتَلَّهُ الآخَرُ فَقَالَ أَجَلْ، وَاللَّهِ إِنَّهُ لَجَيِّدٌ، لَقَدْ جَرَّبْتُ بِهِ ثُمَّ جَرَّبْتُ‏.‏ فَقَالَ أَبُو بَصِيرٍ أَرِنِي أَنْظُرْ إِلَيْهِ، فَأَمْكَنَهُ مِنْهُ، فَضَرَبَهُ حَتَّى بَرَدَ، وَفَرَّ الآخَرُ، حَتَّى أَتَى الْمَدِينَةَ، فَدَخَلَ الْمَسْجِدَ يَعْدُو‏.‏ فَقَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم حِينَ رَآهُ ‏"‏ لَقَدْ رَأَى هَذَا ذُعْرًا ‏"‏‏.‏ فَلَمَّا انْتَهَى إِلَى النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم قَالَ قُتِلَ وَاللَّهِ صَاحِبِي وَإِنِّي لَمَقْتُولٌ، فَجَاءَ أَبُو بَصِيرٍ فَقَالَ يَا نَبِيَّ اللَّهِ، قَدْ وَاللَّهِ أَوْفَى اللَّهُ ذِمَّتَكَ، قَدْ رَدَدْتَنِي إِلَيْهِمْ ثُمَّ أَنْجَانِي اللَّهُ مِنْهُمْ‏.‏ قَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم ‏"‏ وَيْلُ أُمِّهِ مِسْعَرَ حَرْبٍ، لَوْ كَانَ لَهُ أَحَدٌ ‏"‏‏.‏ فَلَمَّا سَمِعَ ذَلِكَ عَرَفَ أَنَّهُ سَيَرُدُّهُ إِلَيْهِمْ، فَخَرَجَ حَتَّى أَتَى سِيفَ الْبَحْرِ‏.‏ قَالَ وَيَنْفَلِتُ مِنْهُمْ أَبُو جَنْدَلِ بْنُ سُهَيْلٍ، فَلَحِقَ بِأَبِي بَصِيرٍ، فَجَعَلَ لاَ يَخْرُجُ مِنْ قُرَيْشٍ رَجُلٌ قَدْ أَسْلَمَ إِلاَّ لَحِقَ بِأَبِي بَصِيرٍ، حَتَّى اجْتَمَعَتْ مِنْهُمْ عِصَابَةٌ، فَوَاللَّهِ مَا يَسْمَعُونَ بِعِيرٍ خَرَجَتْ لِقُرَيْشٍ إِلَى الشَّأْمِ إِلاَّ اعْتَرَضُوا لَهَا، فَقَتَلُوهُمْ، وَأَخَذُوا أَمْوَالَهُمْ، فَأَرْسَلَتْ قُرَيْشٌ إِلَى النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم تُنَاشِدُهُ بِاللَّهِ وَالرَّحِمِ لَمَّا أَرْسَلَ، فَمَنْ أَتَاهُ فَهْوَ آمِنٌ، فَأَرْسَلَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم إِلَيْهِمْ، فَأَنْزَلَ اللَّهُ تَعَالَى ‏[quran sura="48" aya_start="24" aya_end="24"]{‏وَهُوَ الَّذِي كَفَّ أَيْدِيَهُمْ عَنْكُمْ وَأَيْدِيَكُمْ عَنْهُمْ بِبَطْنِ مَكَّةَ مِنْ بَعْدِ أَنْ أَظْفَرَكُمْ عَلَيْهِمْ‏}‏ حَتَّى بَلَغَ ‏[quran sura="48" aya_start="1" aya_end="1"]{‏الْحَمِيَّةَ حَمِيَّةَ الْجَاهِلِيَّةِ‏}‏ وَكَانَتْ حَمِيَّتُهُمْ أَنَّهُمْ لَمْ يُقِرُّوا أَنَّهُ نَبِيُّ اللَّهِ، وَلَمْ يُقِرُّوا بِبِسْمِ اللَّهِ الرَّحْمَنِ الرَّحِيمِ، وَحَالُوا بَيْنَهُمْ وَبَيْنَ الْبَيْتِ‏.‏

Misvar ibn Maxrama va Marvon (roziyallohu anhum) — ularning rivoyatlari bir-birini tasdiqlaydi — rivoyat qiladi: Allohning Rasuli ﷺ Hudaybiya (sulhi) paytida yoʻlga chiqdi va ular biroz (masofa) yurganda, u zot: «Xolid ibn Validni — Quraysh otliqlarini boshlab, qoʻshinning old qismida — Gʻamim degan joyda(dir); bas, oʻng tomondagi yoʻldan boringlar», — dedi. Allohga qasamki, Xolid — musulmon qoʻshinining yurishidan koʻtarilgan chang unga yetib borgunicha — ularning kelganini sezmadi va soʻng u — Qurayshga xabar berish uchun — shoshilib orqaga qaytdi. Paygʻambar ﷺ — ularga (Qurayshga) boradigan Saniya (yaʼni togʻ yoʻli)ga yetib borgunicha — oldinga yuraverdi. Paygʻambar ﷺ ning urgʻochi tuyasi (Qasvo) choʻkdi (oʻtirib oldi). Odamlar tuyani turgʻizishga koʻp urindi, lekin behuda; shuning uchun ular: «Qasvo qaysar (oʻjar) boʻldi! Qasvo qaysar boʻldi!» — dedi. Paygʻambar ﷺ: «Qasvo qaysar boʻlgani yoʻq — chunki qaysarlik uning odati emas, lekin uni — filni toʻxtatgan Zot — toʻxtatdi», — dedi. Soʻng u zot: «Jonim qoʻlida boʻlgan Zotning nomi bilan (qasam) — agar ular (Quraysh kofirlari) mendan — Allohning cheklovlarini (hurmat qiladigan) biror narsani — soʻrasa, men uni ularga beraman», — dedi. Soʻng Paygʻambar ﷺ tuyani turgʻizdi va u (tuya) (oʻrnidan) turdi. Paygʻambar ﷺ oʻz yoʻlini oʻzgartirdi — to Hudaybiyaning eng chetida — odamlar oz miqdorda foydalanadigan kam suvli bir chuqur (quduq) oldida tushgunicha. Birozdan soʻng odamlar uning butun suvini ishlatdi va Allohning Rasuli ﷺ ga chanqoqdan (shikoyat qilib) arz qildi. Paygʻambar ﷺ oʻz oʻqdonidan bir oʻq olib, ularga — uni oʻsha chuqurga (quyishni) — buyurdi. Allohga qasamki, suv otila boshladi va — barcha odamlar chanqogʻini qondirib, qoniqarli (holda) qaytgunicha — otilaverdi. Ular hali shu holda ekanda, Budayl ibn Varqo al-Xuzoiy — oʻz qabilasi Xuzoadan baʼzi kishilar bilan — keldi; ular Allohning Rasuli ﷺ ning maslahatchilari boʻlib, undan hech narsani sir tutmas va Tihoma ahlidan edi. Budayl: «Men Kaʼb ibn Luay va Omir ibn Luayni — Hudaybiyaning moʻl suvida joylashgan holda — qoldirib keldim; ularda sogʻin tuyalar (yoki ularning ayollari va bolalari) bor edi va ular sizga qarshi urush qiladi hamda sizni Kaʼbani ziyorat qilishdan toʻsadi», — dedi. Allohning Rasuli ﷺ: «Biz hech kim bilan jang qilishga kelmadik, balki umra qilishga (keldik). Shubhasiz, urush Qurayshni zaiflashtirdi va ular katta talofat koʻrdi; bas, agar ular xohlasa, men ular bilan bir muddatli sulh tuzaman — bu davrda ular men bilan (boshqa) odamlar (yaʼni Qurayshdan boshqa arab kofirlari) orasiga aralashmasin; agar men oʻsha kofirlar ustidan gʻalaba qozonsam, Quraysh — agar xohlasa — boshqa odamlardek Islomga kirsin; agar (Islomga kirmasa ham), ular hech boʻlmaganda jang qilishga (yetarli) kuchga ega boʻladi. Lekin agar ular sulhni qabul qilmasa, jonim qoʻlida boʻlgan Zotga qasamki, men — oʻz (din) ishimni himoya qilib — to oʻldirilgunimcha ular bilan jang qilaman; va (men aminman) Alloh, albatta, oʻz (din) ishini gʻolib qiladi», — dedi. Budayl: «Men ular(Quraysh)ga siz aytgan (narsa)ni yetkazaman», — dedi. Bas, u — Qurayshga yetib borgunicha — joʻnadi va: «Biz oʻsha kishi (Muhammad)ning oldidan keldik; biz uni biror narsa deyayotganini eshitdik va agar xohlasangiz, biz uni sizlarga bayon qilamiz», — dedi. Qurayshdan baʼzi ahmoqlar: «Biz bu maʼlumotga muhtoj emasmiz!» — deb baqirdi, lekin ular orasidagi donoroqlari: «Sen uning nima deganini aytib ber», — dedi. Budayl: «Men uning shunday-shunday deganini eshitdim», — deb, Paygʻambar ﷺ unga aytgan (narsa)ni aytdi. Urva ibn Masʼud (oʻrnidan) turib: «Ey odamlar! Sizlar (mening) farzandlarim emasmi?» — dedi. Ular: «Ha», — dedi. U: «Men (sizning) otangiz emasmanmi?» — dedi. Ular: «Ha», — dedi. U: «Sizlar menga ishonmaysizmi (shubha qilasizmi)?» — dedi. Ular: «Yoʻq», — dedi. U: «Sizlar — men Ukoz ahlini sizning yordamingiz uchun chaqirganimni va ular rad etganda, oʻz qarindoshlarim, bolalarim hamda menga itoat qilganlarni (yordamga) olib kelganimni — bilmaysizmi?» — dedi. Ular: «Ha», — dedi. U: «Mayli, bu kishi (Paygʻambar) sizlarga maʼqul (oqilona) bir taklif berdi; siz uni qabul qilganingiz maʼqul va menga — u bilan uchrashishga — ruxsat bering», — dedi. Ular: «Sen u bilan uchrashishing mumkin», — dedi. Bas, u Paygʻambar ﷺ ning oldiga borib, u bilan gaplasha boshladi. Paygʻambar ﷺ unga — Budaylga aytgan (narsa)ning deyarli oʻshanini — aytdi. Soʻng Urva: «Ey Muhammad! Oʻz qarindoshlaringni yoʻq qilishdan (qirishdan) hech tap tortmaysanmi? Sendan oldin arablar orasida oʻz qarindoshlarini qirgan birortasini (hech) eshitganmisan? Aks holda (yaʼni agar magʻlub boʻlsang), Allohga qasamki, men (sening yoningda) obroʻli odamlarni emas, balki — seni yolgʻiz tashlab qochib ketadigan — turli qabilalardan (yigʻilgan) kishilarni koʻryapman», — dedi. Buni eshitib, Abu Bakr uni soʻkdi va: «Biz qochib, Paygʻambar ﷺ ni yolgʻiz tashlaymiz, deb aytyapsanmi?» — dedi. Urva: «Bu kishi kim?» — dedi. Ular: «U — Abu Bakr», — dedi. Urva Abu Bakrga: «Jonim qoʻlida boʻlgan Zotga qasamki, agar sen menga qilgan — men hali qaytarmagan — yaxshilik(ing) boʻlmaganida, men senga javob (qaytargan) boʻlar edim», — dedi. Urva Paygʻambar ﷺ bilan gaplashaverdi va gaplashar ekan, Paygʻambar ﷺ ning soqolini ushlab turdi. Mugʻira ibn Shuʼba esa — qoʻlida qilich va boshida dubulgʻa bilan — Paygʻambar ﷺ ning boshi yonida turar edi. Urva har safar qoʻlini Paygʻambar ﷺ ning soqoliga choʻzganda, Mugʻira uning qoʻlini qilichning dastasi bilan urib: «Qoʻlingni Allohning Rasuli ﷺ ning soqolidan olib qoʻy», — der edi. Urva boshini koʻtarib: «Bu kim?» — deb soʻradi. Odamlar: «U — Mugʻira ibn Shuʼba», — dedi. Urva: «Ey xoin! Men sening xiyonatingning yomon oqibatlarini bartaraf etishga harakat qilmayapmanmi?» — dedi. (Islomni qabul qilishdan oldin Mugʻira baʼzi odamlar bilan birga edi; u ularni oʻldirib, mol-mulkini oldi va (Madinaga) Islomni qabul qilishga keldi. Paygʻambar ﷺ unga: «Islomingga kelsak, men uni qabul qilaman, lekin molga kelsak, men undan hech narsa olmayman (chunki u xiyonat bilan olingan)», — degan edi.) Soʻng Urva Paygʻambar ﷺ ning sahobalariga qaray boshladi. Allohga qasamki, Allohning Rasuli ﷺ tupurganda, tupuk ulardan (sahobalardan) birining qoʻliga tushar va u uni oʻz yuziga hamda terisiga surar edi; agar u zot ularga buyursa, ular u zotning buyrugʻini darhol bajarar edi; agar u zot tahorat qilsa, ular (ortgan) suvni olishga talashar edi; va ular u zot bilan gaplashganda, hurmat yuzasidan ovozlarini past tutar va uning yuziga tikilib qaramas edi. Urva oʻz qavmining oldiga qaytib borib: «Ey odamlar! Allohga qasamki, men podshohlarning oldiga — Qaysar, Kisro va Najoshining (oldiga) — borgan(man), lekin men hech bir podshohni — uning saroy ahli (atrofdagilari) hurmat qilganidek — Muhammadni sahobalari hurmat qilganchalik hurmat qilganini koʻrmagan(man). Allohga qasamki, u tupursa, tupuk ulardan birining qoʻliga tushar va u uni oʻz yuziga hamda terisiga surar edi; agar u ularga buyursa, ular uning buyrugʻini darhol bajarar edi; agar u tahorat qilsa, ular (ortgan) suvni olishga talashar edi; va ular gaplashganda, hurmat yuzasidan ovozlarini past tutar va uning yuziga tikilib qaramas edi», — dedi. Urva: «Shubhasiz, u sizlarga maʼqul (oqilona) bir taklif berdi; bas, uni qabul qiling», — deb qoʻshdi. Bani Kinona qabilasidan bir kishi: «Menga — uning oldiga borishga — ruxsat bering», — dedi va ular unga ruxsat berdi; u Paygʻambar ﷺ va sahobalariga yaqinlashganda, Allohning Rasuli ﷺ: «U — falonchi(dir), u qurbonlik (tuyalari)ni (budn) hurmat qiladigan qabiladan(dir); bas, budn (qurbonlik tuyalari)ni uning oldiga (roʻparasiga) keltiringlar», — dedi. Bas, budn uning oldiga keltirildi va odamlar — talbiya aytgan holda — uni kutib oldi. U bu manzarani koʻrganda: «Subhanalloh! Bu odamlarni Kaʼbani ziyorat qilishdan toʻsish toʻgʻri emas», — dedi. U oʻz qavmining oldiga qaytganda: «Men budn (qurbonlik tuyalarini) — (rangli) marjonlar bilan bezatilgan va (ustilari) belgilangan (yaʼni soʻyish alomati uchun chizilgan) holda — koʻrdim. Menimcha, ularni Kaʼbani ziyorat qilishdan toʻsish maʼqul emas», — dedi. Mikraz ibn Hafs degan boshqa bir kishi (oʻrnidan) turib, ulardan — Muhammadning oldiga borishga — ruxsat soʻradi va ular unga (ham) ruxsat berdi. U musulmonlarga yaqinlashganda, Paygʻambar ﷺ: «Mana Mikraz keldi va u — yomon (fitnachi) kishi», — dedi. Mikraz Paygʻambar ﷺ bilan gaplasha boshladi va u gaplashayotganda, Suhayl ibn Amr keldi. Suhayl ibn Amr kelganda, Paygʻambar ﷺ: «Endi ish osonlashdi», — dedi. Suhayl Paygʻambar ﷺ ga: «Biz bilan sulh tuzing», — dedi. Bas, Paygʻambar ﷺ kotibni chaqirib, unga: «Yoz: ‹Bismillahir-rohmanir-rohim (Mehribon va rahmli Alloh nomi bilan)›», — dedi. Suhayl: «‹Rohman›ga kelsak, Allohga qasamki, men uning nima ekanini bilmayman. Bas, sen — ilgari yozadigan(ing)dek — ‹Bismikallohumma (Allohim, Sening noming bilan)›, deb yoz», — dedi. Musulmonlar: «Allohga qasamki, biz faqat ‹Bismillahir-rohmanir-rohim› deb yozamiz», — dedi. Paygʻambar ﷺ: «‹Bismikallohumma›, deb yoz», — dedi. Soʻng u zot: «Bu — Muhammad, Allohning Rasuli tuzgan sulh(noma)si», — deb aytdi (yozdirdi). Suhayl: «Allohga qasamki, agar biz — sen Allohning Rasuli (deb) bilganimizda, biz seni Kaʼbani ziyorat qilishdan toʻsmas va sen bilan jang qilmas edik. Bas, ‹Muhammad ibn Abdulloh›, deb yoz», — dedi. Paygʻambar ﷺ: «Allohga qasamki, men Allohning Rasuli(man) — sizlar menga ishonmasangiz ham. ‹Muhammad ibn Abdulloh›, deb yoz», — dedi. (Zuhriy: «Paygʻambar ﷺ oʻsha barcha (narsa)larni qabul qildi — chunki u zot allaqachon: ‹Agar ular Allohning cheklovini (hurmat qiladigan) biror narsani soʻrasa, men uni qabul qilaman› (yaʼni oʻziga va sahobalariga umra qilishga ruxsat berilsa), degan edi», — dedi.) Paygʻambar ﷺ Suhaylga: «(Bu shart bilan)ki, siz bizga — Uy (Kaʼba)ni ziyorat qilishga va uning atrofida tavof qilishga — ruxsat bering», — dedi. Suhayl: «Allohga qasamki, biz (bu yili) (ruxsat bermaymiz) — toki arablar: ‹Ular bizga taslim (boʻyin egdi) boʻldi›, demasin; lekin biz senga keyingi yili ruxsat beramiz», — dedi. Bas, Paygʻambar ﷺ buni (ham) yozdirdi. Soʻng Suhayl: «Biz yana shartni (qoʻyamiz)ki, sen bizdan oʻz oldingga kelgan har kimni — u sening dininga kirgan boʻlsa ham — bizga qaytarsing», — dedi. Musulmonlar: «Subhanalloh! Bunday kishi — musulmon boʻlganidan keyin — qanday qilib mushriklarga qaytariladi?» — dedi. Ular hali shu holda ekanda, Abu Jandal ibn Suhayl ibn Amr — kishanlari bilan oqsoqlanib — Makka vodiysidan keldi va oʻzini musulmonlar orasiga tashladi. Suhayl: «Ey Muhammad! Bu — biz sen bilan tuzayotgan sulhning eng birinchi sharti(dir), yaʼni sen Abu Jandalni menga qaytarsing», — dedi. Paygʻambar ﷺ: «Sulh(noma) hali yozilmadi-ku», — dedi. Suhayl: «Men senga uni (Abu Jandalni) saqlab qolishga hech qachon ruxsat bermayman», — dedi. Paygʻambar ﷺ: «Ha, (menga bir kishi uchun istisno) qil», — dedi. U: «Men (shunday) qilmayman», — dedi. Mikraz: «Biz senga (uni saqlab qolishga) ruxsat beramiz», — dedi. Abu Jandal: «Ey musulmonlar! Men musulmon boʻlib kelgan boʻlsam ham, mushriklarga qaytarilamanmi? Sizlar men qancha aziyat chekkanimni koʻrmayapsizmi?» — dedi. (Abu Jandal Alloh yoʻlida qattiq qiynoqqa solingan edi.) Umar ibn Xattob: «Men Paygʻambar ﷺ ning oldiga borib: ‹Siz haqiqatan Allohning Rasuli emasmisiz?› — dedim. Paygʻambar ﷺ: ‹Ha, albatta›, — dedi. Men: ‹Bizning ishimiz haq, dushman ishi botil emasmi?› — dedim. U zot: ‹Ha›, — dedi. Men: ‹Unda nega biz oʻz dinimizda past (xor) boʻlishimiz (kerak)?› — dedim. U zot: ‹Men Allohning Rasuli(man) va men Unga osiylik qilmayman, U meni gʻolib qiladi›, — dedi. Men: ‹Siz bizga — biz Kaʼbaga borib, uning atrofida tavof qilamiz, deb — aytmaganmidingiz?› — dedim. U zot: ‹Ha, lekin men senga — biz bu yili Kaʼbani ziyorat qilamiz, deb — aytdimmi?› — dedi. Men: ‹Yoʻq›, — dedim. U zot: ‹Bas, sen unga borib, uning atrofida tavof qilasan›, — dedi», — dedi. Umar (yana): «Men Abu Bakrning oldiga borib: ‹Ey Abu Bakr! U haqiqatan Allohning Paygʻambari emasmi?› — dedim. U: ‹Ha›, — dedi. Men: ‹Unda nega biz oʻz dinimizda past (xor) boʻlishimiz (kerak)?› — dedim. U: ‹Shubhasiz, u — Allohning Rasuli(dir) va u oʻz Robbiga osiylik qilmaydi, U uni gʻolib qiladi. Unga (mahkam) yopish — chunki, Allohga qasamki, u haq (yoʻl)da(dir)›, — dedi. Men: ‹U bizga — biz Kaʼbaga borib, uning atrofida tavof qilamiz, deb — aytmaganmidi?› — dedim. U: ‹Ha, lekin u senga — bu yili Kaʼbaga borasan, deb — aytdimmi?› — dedi. Men: ‹Yoʻq›, — dedim. U: ‹Sen Kaʼbaga borib, uning atrofida tavof qilasan›, — dedi», — dedi. (Zuhriy: «Umar: ‹Men — (oʻsha paytda) bergan nomunosib savollarim uchun kafforat sifatida — koʻp yaxshi amallar qildim›, — dedi», — dedi.) Sulh(noma) yozilishi tugaganda, Allohning Rasuli ﷺ sahobalariga: «(Oʻrningizdan) turib, qurbonliklaringizni soʻyinglar va boshlaringizni oldiringlar (qirtishlanglar)», — dedi. Allohga qasamki, ulardan hech biri (oʻrnidan) turmadi va Paygʻambar ﷺ buni uch marta takrorladi. Hech kim (oʻrnidan) turmaganda, u zot ularni qoldirib, Ummu Salamaning oldiga borib, unga odamlarning oʻziga (boʻlgan) munosabatini aytdi. Ummu Salama: «Ey Allohning Paygʻambari! Sen — oʻz buyrugʻing bajarilishini — xohlaysanmi? (Unda) chiqib, hech kimga bir soʻz (ham) demay, oʻz qurbonligingni soʻyguncha va sartaroshingni chaqirib, boshingni oldirguncha (qirtishlatguncha) (davom et)», — dedi. Bas, Paygʻambar ﷺ (tashqariga) chiqdi va — buni qilguncha, yaʼni qurbonligini soʻyib, sartaroshini chaqirib boshini oldirguncha — ulardan hech kim bilan gaplashmadi. Buni koʻrib, Paygʻambar ﷺ ning sahobalari (oʻrnidan) turdi, qurbonliklarini soʻydi va bir-birining boshini oldira boshladi; (shu qadar) tirbandlik boʻldiki, bir-birini oʻldirib qoʻyish xavfi (paydo boʻldi). Soʻng baʼzi moʻmina ayollar (Paygʻambar ﷺ ning oldiga) keldi va Alloh (mana bu) oyatlarni nozil qildi: ‹Ey iymon keltirganlar! Moʻmina ayollar sizning oldingizga hijrat qilib kelsa, ularni imtihon qilinglar...› (Mumtahina, 10). Soʻng Umar — kofira boʻlgan ikki xotinini taloq qildi. Keyinchalik Muoviya ibn Abu Sufyon ulardan biriga, Safvon ibn Umayya esa boshqasiga uylandi. Paygʻambar ﷺ Madinaga qaytganda, Qurayshdan boʻlgan yangi musulmon — Abu Basir — uning oldiga keldi. Kofirlar uning ortidan ikki kishini yubordi va ular (Paygʻambar ﷺ ga): «Bizga bergan vaʼdangga rioya qil», — dedi. Bas, Paygʻambar ﷺ uni ularga topshirdi. Ular uni (shahardan) olib chiqdi — to Zulhulayfaga yetgunicha; u yerda ular oʻzlarida (boʻlgan) baʼzi xurmolarni yeyish uchun tushdi. Abu Basir ulardan biriga: «Allohga qasamki, ey falonchi, men sening qiliching juda yaxshi (ekanini) koʻryapman», — dedi. Boshqasi uni (qinidan) tortib chiqardi va: «Allohga qasamki, u juda yaxshi va men uni koʻp marta sinab koʻrgan(man)», — dedi. Abu Basir: «Menga uni bir koʻrsat (qaray)», — dedi. Boshqasi uni unga berganda, u uni — u (kishi) oʻlguncha — (qilich bilan) urdi va uning sherigi qochdi — to Madinaga kelib, yugurib masjidga kirgunicha. Allohning Rasuli ﷺ uni koʻrganda: «Bu kishi — qoʻrqib ketganga oʻxshaydi», — dedi. U Paygʻambar ﷺ ning oldiga yetib kelganda: «Mening sherigim oʻldirildi va men ham oʻldirilgan boʻlar edim», — dedi. Abu Basir (ham) kelib: «Yo Rasululloh, Allohga qasamki, Alloh — meni ularga (kofirlarga) qaytarishingiz bilan — vaʼdangizni bajarishingizni taʼminladi; lekin Alloh meni ulardan qutqardi», — dedi. Paygʻambar ﷺ: «Onasiga voy! U — agar (yordamchi) odamlari boʻlganida — qanday (ajoyib) urush qoʻzgʻatuvchi boʻlar edi!» — dedi. Abu Basir buni eshitganda, Paygʻambar ﷺ uni ularga yana qaytaradi, deb (tushundi); shuning uchun u — dengiz sohiliga yetgunicha — joʻnadi. Abu Jandal ibn Suhayl (ham) ulardan (kofirlardan) qutulib, Abu Basirga qoʻshildi. Bas, Qurayshdan bir kishi Islomni qabul qilgan har safar, u Abu Basirga ergashar edi — to ular kuchli bir guruh boʻlgunicha. Allohga qasamki, ular — Shomga tomon ketayotgan Quraysh karvonini eshitgan har safar, uni toʻxtatib, ularga (kofirlarga) hujum qilar, ularni oʻldirar va mol-mulklarini olar edi. Quraysh ahli Paygʻambar ﷺ ga — Alloh hamda qarindoshlik haqi uchun — odam (yuborib, Abu Basir va sheriklarini chaqirib olishni) iltimos qilib, xabar yubordi va — kim (ulardan) Paygʻambar ﷺ ning oldiga kelsa, u xavfsiz boʻladi, deb — vaʼda berdi. Bas, Paygʻambar ﷺ ularni (Abu Basirning sheriklarini chaqirib) yubordi va Alloh (mana bu) oyatlarni nozil qildi: ‹U — Makka ichkarisida — sizlarni ular ustidan gʻolib qilganidan soʻng — ularning qoʻllarini sizdan, sizning qoʻllaringizni ulardan tiygan Zot(dir)...› (Fath, 24). Ularning manmanlik va takabburligi — ular u (Muhammad)ning Allohning Paygʻambari ekanini iqror qilmaganligi (yozmaganligi), ‹Bismillahir-rohmanir-rohim›ni yozishdan bosh tortganligi va ularni (musulmonlarni) Uy (Kaʼba)ni ziyorat qilishdan toʻsganligi(dir).Мисвар ибн Махрама ва Марвон (розияллоҳу анҳум) — уларнинг ривоятлари бир-бирини тасдиқлайди — ривоят қилади: Аллоҳнинг Расули ﷺ Ҳудайбия (сулҳи) пайтида йўлга чиқди ва улар бироз (масофа) юрганда, у зот: «Холид ибн Валидни — Қурайш отлиқларини бошлаб, қўшиннинг олд қисмида — Ғамим деган жойда(дир); бас, ўнг томондаги йўлдан боринглар», — деди. Аллоҳга қасамки, Холид — мусулмон қўшинининг юришидан кўтарилган чанг унга етиб боргунича — уларнинг келганини сезмади ва сўнг у — Қурайшга хабар бериш учун — шошилиб орқага қайтди. Пайғамбар ﷺ — уларга (Қурайшга) борадиган Сания (яъни тоғ йўли)га етиб боргунича — олдинга юраверди. Пайғамбар ﷺ нинг урғочи туяси (Қасво) чўкди (ўтириб олди). Одамлар туяни турғизишга кўп уринди, лекин беҳуда; шунинг учун улар: «Қасво қайсар (ўжар) бўлди! Қасво қайсар бўлди!» — деди. Пайғамбар ﷺ: «Қасво қайсар бўлгани йўқ — чунки қайсарлик унинг одати эмас, лекин уни — филни тўхтатган Зот — тўхтатди», — деди. Сўнг у зот: «Жоним қўлида бўлган Зотнинг номи билан (қасам) — агар улар (Қурайш кофирлари) мендан — Аллоҳнинг чекловларини (ҳурмат қиладиган) бирор нарсани — сўраса, мен уни уларга бераман», — деди. Сўнг Пайғамбар ﷺ туяни турғизди ва у (туя) (ўрнидан) турди. Пайғамбар ﷺ ўз йўлини ўзгартирди — то Ҳудайбиянинг энг четида — одамлар оз миқдорда фойдаланадиган кам сувли бир чуқур (қудуқ) олдида тушгунича. Бироздан сўнг одамлар унинг бутун сувини ишлатди ва Аллоҳнинг Расули ﷺ га чанқоқдан (шикоят қилиб) арз қилди. Пайғамбар ﷺ ўз ўқдонидан бир ўқ олиб, уларга — уни ўша чуқурга (қуйишни) — буюрди. Аллоҳга қасамки, сув отила бошлади ва — барча одамлар чанқоғини қондириб, қониқарли (ҳолда) қайтгунича — отилаверди. Улар ҳали шу ҳолда эканда, Будайл ибн Варқо ал-Хузоий — ўз қабиласи Хузоадан баъзи кишилар билан — келди; улар Аллоҳнинг Расули ﷺ нинг маслаҳатчилари бўлиб, ундан ҳеч нарсани сир тутмас ва Тиҳома аҳлидан эди. Будайл: «Мен Каъб ибн Луай ва Омир ибн Луайни — Ҳудайбиянинг мўл сувида жойлашган ҳолда — қолдириб келдим; уларда соғин туялар (ёки уларнинг аёллари ва болалари) бор эди ва улар сизга қарши уруш қилади ҳамда сизни Каъбани зиёрат қилишдан тўсади», — деди. Аллоҳнинг Расули ﷺ: «Биз ҳеч ким билан жанг қилишга келмадик, балки умра қилишга (келдик). Шубҳасиз, уруш Қурайшни заифлаштирди ва улар катта талофат кўрди; бас, агар улар хоҳласа, мен улар билан бир муддатли сулҳ тузаман — бу даврда улар мен билан (бошқа) одамлар (яъни Қурайшдан бошқа араб кофирлари) орасига аралашмасин; агар мен ўша кофирлар устидан ғалаба қозонсам, Қурайш — агар хоҳласа — бошқа одамлардек Исломга кирсин; агар (Исломга кирмаса ҳам), улар ҳеч бўлмаганда жанг қилишга (етарли) кучга эга бўлади. Лекин агар улар сулҳни қабул қилмаса, жоним қўлида бўлган Зотга қасамки, мен — ўз (дин) ишимни ҳимоя қилиб — то ўлдирилгунимча улар билан жанг қиламан; ва (мен аминман) Аллоҳ, албатта, ўз (дин) ишини ғолиб қилади», — деди. Будайл: «Мен улар(Қурайш)га сиз айтган (нарса)ни етказаман», — деди. Бас, у — Қурайшга етиб боргунича — жўнади ва: «Биз ўша киши (Муҳаммад)нинг олдидан келдик; биз уни бирор нарса деяётганини эшитдик ва агар хоҳласангиз, биз уни сизларга баён қиламиз», — деди. Қурайшдан баъзи аҳмоқлар: «Биз бу маълумотга муҳтож эмасмиз!» — деб бақирди, лекин улар орасидаги донороқлари: «Сен унинг нима деганини айтиб бер», — деди. Будайл: «Мен унинг шундай-шундай деганини эшитдим», — деб, Пайғамбар ﷺ унга айтган (нарса)ни айтди. Урва ибн Масъуд (ўрнидан) туриб: «Эй одамлар! Сизлар (менинг) фарзандларим эмасми?» — деди. Улар: «Ҳа», — деди. У: «Мен (сизнинг) отангиз эмасманми?» — деди. Улар: «Ҳа», — деди. У: «Сизлар менга ишонмайсизми (шубҳа қиласизми)?» — деди. Улар: «Йўқ», — деди. У: «Сизлар — мен Укоз аҳлини сизнинг ёрдамингиз учун чақирганимни ва улар рад этганда, ўз қариндошларим, болаларим ҳамда менга итоат қилганларни (ёрдамга) олиб келганимни — билмайсизми?» — деди. Улар: «Ҳа», — деди. У: «Майли, бу киши (Пайғамбар) сизларга маъқул (оқилона) бир таклиф берди; сиз уни қабул қилганингиз маъқул ва менга — у билан учрашишга — рухсат беринг», — деди. Улар: «Сен у билан учрашишинг мумкин», — деди. Бас, у Пайғамбар ﷺ нинг олдига бориб, у билан гаплаша бошлади. Пайғамбар ﷺ унга — Будайлга айтган (нарса)нинг деярли ўшанини — айтди. Сўнг Урва: «Эй Муҳаммад! Ўз қариндошларингни йўқ қилишдан (қиришдан) ҳеч тап тортмайсанми? Сендан олдин араблар орасида ўз қариндошларини қирган бирортасини (ҳеч) эшитганмисан? Акс ҳолда (яъни агар мағлуб бўлсанг), Аллоҳга қасамки, мен (сенинг ёнингда) обрўли одамларни эмас, балки — сени ёлғиз ташлаб қочиб кетадиган — турли қабилалардан (йиғилган) кишиларни кўряпман», — деди. Буни эшитиб, Абу Бакр уни сўкди ва: «Биз қочиб, Пайғамбар ﷺ ни ёлғиз ташлаймиз, деб айтяпсанми?» — деди. Урва: «Бу киши ким?» — деди. Улар: «У — Абу Бакр», — деди. Урва Абу Бакрга: «Жоним қўлида бўлган Зотга қасамки, агар сен менга қилган — мен ҳали қайтармаган — яхшилик(инг) бўлмаганида, мен сенга жавоб (қайтарган) бўлар эдим», — деди. Урва Пайғамбар ﷺ билан гаплашаверди ва гаплашар экан, Пайғамбар ﷺ нинг соқолини ушлаб турди. Муғира ибн Шуъба эса — қўлида қилич ва бошида дубулға билан — Пайғамбар ﷺ нинг боши ёнида турар эди. Урва ҳар сафар қўлини Пайғамбар ﷺ нинг соқолига чўзганда, Муғира унинг қўлини қиличнинг дастаси билан уриб: «Қўлингни Аллоҳнинг Расули ﷺ нинг соқолидан олиб қўй», — дер эди. Урва бошини кўтариб: «Бу ким?» — деб сўради. Одамлар: «У — Муғира ибн Шуъба», — деди. Урва: «Эй хоин! Мен сенинг хиёнатингнинг ёмон оқибатларини бартараф этишга ҳаракат қилмаяпманми?» — деди. (Исломни қабул қилишдан олдин Муғира баъзи одамлар билан бирга эди; у уларни ўлдириб, мол-мулкини олди ва (Мадинага) Исломни қабул қилишга келди. Пайғамбар ﷺ унга: «Исломингга келсак, мен уни қабул қиламан, лекин молга келсак, мен ундан ҳеч нарса олмайман (чунки у хиёнат билан олинган)», — деган эди.) Сўнг Урва Пайғамбар ﷺ нинг саҳобаларига қарай бошлади. Аллоҳга қасамки, Аллоҳнинг Расули ﷺ тупурганда, тупук улардан (саҳобалардан) бирининг қўлига тушар ва у уни ўз юзига ҳамда терисига сурар эди; агар у зот уларга буюрса, улар у зотнинг буйруғини дарҳол бажарар эди; агар у зот таҳорат қилса, улар (ортган) сувни олишга талашар эди; ва улар у зот билан гаплашганда, ҳурмат юзасидан овозларини паст тутар ва унинг юзига тикилиб қарамас эди. Урва ўз қавмининг олдига қайтиб бориб: «Эй одамлар! Аллоҳга қасамки, мен подшоҳларнинг олдига — Қайсар, Кисро ва Нажошининг (олдига) — борган(ман), лекин мен ҳеч бир подшоҳни — унинг сарой аҳли (атрофдагилари) ҳурмат қилганидек — Муҳаммадни саҳобалари ҳурмат қилганчалик ҳурмат қилганини кўрмаган(ман). Аллоҳга қасамки, у тупурса, тупук улардан бирининг қўлига тушар ва у уни ўз юзига ҳамда терисига сурар эди; агар у уларга буюрса, улар унинг буйруғини дарҳол бажарар эди; агар у таҳорат қилса, улар (ортган) сувни олишга талашар эди; ва улар гаплашганда, ҳурмат юзасидан овозларини паст тутар ва унинг юзига тикилиб қарамас эди», — деди. Урва: «Шубҳасиз, у сизларга маъқул (оқилона) бир таклиф берди; бас, уни қабул қилинг», — деб қўшди. Бани Кинона қабиласидан бир киши: «Менга — унинг олдига боришга — рухсат беринг», — деди ва улар унга рухсат берди; у Пайғамбар ﷺ ва саҳобаларига яқинлашганда, Аллоҳнинг Расули ﷺ: «У — фалончи(дир), у қурбонлик (туялари)ни (будн) ҳурмат қиладиган қабиладан(дир); бас, будн (қурбонлик туялари)ни унинг олдига (рўпарасига) келтиринглар», — деди. Бас, будн унинг олдига келтирилди ва одамлар — талбия айтган ҳолда — уни кутиб олди. У бу манзарани кўрганда: «Субҳаналлоҳ! Бу одамларни Каъбани зиёрат қилишдан тўсиш тўғри эмас», — деди. У ўз қавмининг олдига қайтганда: «Мен будн (қурбонлик туяларини) — (рангли) маржонлар билан безатилган ва (устилари) белгиланган (яъни сўйиш аломати учун чизилган) ҳолда — кўрдим. Менимча, уларни Каъбани зиёрат қилишдан тўсиш маъқул эмас», — деди. Микраз ибн Ҳафс деган бошқа бир киши (ўрнидан) туриб, улардан — Муҳаммаднинг олдига боришга — рухсат сўради ва улар унга (ҳам) рухсат берди. У мусулмонларга яқинлашганда, Пайғамбар ﷺ: «Мана Микраз келди ва у — ёмон (фитначи) киши», — деди. Микраз Пайғамбар ﷺ билан гаплаша бошлади ва у гаплашаётганда, Суҳайл ибн Амр келди. Суҳайл ибн Амр келганда, Пайғамбар ﷺ: «Энди иш осонлашди», — деди. Суҳайл Пайғамбар ﷺ га: «Биз билан сулҳ тузинг», — деди. Бас, Пайғамбар ﷺ котибни чақириб, унга: «Ёз: ‹Бисмиллаҳир-роҳманир-роҳим (Меҳрибон ва раҳмли Аллоҳ номи билан)›», — деди. Суҳайл: «‹Роҳман›га келсак, Аллоҳга қасамки, мен унинг нима эканини билмайман. Бас, сен — илгари ёзадиган(инг)дек — ‹Бисмикаллоҳумма (Аллоҳим, Сенинг номинг билан)›, деб ёз», — деди. Мусулмонлар: «Аллоҳга қасамки, биз фақат ‹Бисмиллаҳир-роҳманир-роҳим› деб ёзамиз», — деди. Пайғамбар ﷺ: «‹Бисмикаллоҳумма›, деб ёз», — деди. Сўнг у зот: «Бу — Муҳаммад, Аллоҳнинг Расули тузган сулҳ(нома)си», — деб айтди (ёздирди). Суҳайл: «Аллоҳга қасамки, агар биз — сен Аллоҳнинг Расули (деб) билганимизда, биз сени Каъбани зиёрат қилишдан тўсмас ва сен билан жанг қилмас эдик. Бас, ‹Муҳаммад ибн Абдуллоҳ›, деб ёз», — деди. Пайғамбар ﷺ: «Аллоҳга қасамки, мен Аллоҳнинг Расули(ман) — сизлар менга ишонмасангиз ҳам. ‹Муҳаммад ибн Абдуллоҳ›, деб ёз», — деди. (Зуҳрий: «Пайғамбар ﷺ ўша барча (нарса)ларни қабул қилди — чунки у зот аллақачон: ‹Агар улар Аллоҳнинг чекловини (ҳурмат қиладиган) бирор нарсани сўраса, мен уни қабул қиламан› (яъни ўзига ва саҳобаларига умра қилишга рухсат берилса), деган эди», — деди.) Пайғамбар ﷺ Суҳайлга: «(Бу шарт билан)ки, сиз бизга — Уй (Каъба)ни зиёрат қилишга ва унинг атрофида тавоф қилишга — рухсат беринг», — деди. Суҳайл: «Аллоҳга қасамки, биз (бу йили) (рухсат бермаймиз) — токи араблар: ‹Улар бизга таслим (бўйин эгди) бўлди›, демасин; лекин биз сенга кейинги йили рухсат берамиз», — деди. Бас, Пайғамбар ﷺ буни (ҳам) ёздирди. Сўнг Суҳайл: «Биз яна шартни (қўямиз)ки, сен биздан ўз олдингга келган ҳар кимни — у сенинг дининга кирган бўлса ҳам — бизга қайтарсинг», — деди. Мусулмонлар: «Субҳаналлоҳ! Бундай киши — мусулмон бўлганидан кейин — қандай қилиб мушрикларга қайтарилади?» — деди. Улар ҳали шу ҳолда эканда, Абу Жандал ибн Суҳайл ибн Амр — кишанлари билан оқсоқланиб — Макка водийсидан келди ва ўзини мусулмонлар орасига ташлади. Суҳайл: «Эй Муҳаммад! Бу — биз сен билан тузаётган сулҳнинг энг биринчи шарти(дир), яъни сен Абу Жандални менга қайтарсинг», — деди. Пайғамбар ﷺ: «Сулҳ(нома) ҳали ёзилмади-ку», — деди. Суҳайл: «Мен сенга уни (Абу Жандални) сақлаб қолишга ҳеч қачон рухсат бермайман», — деди. Пайғамбар ﷺ: «Ҳа, (менга бир киши учун истисно) қил», — деди. У: «Мен (шундай) қилмайман», — деди. Микраз: «Биз сенга (уни сақлаб қолишга) рухсат берамиз», — деди. Абу Жандал: «Эй мусулмонлар! Мен мусулмон бўлиб келган бўлсам ҳам, мушрикларга қайтариламанми? Сизлар мен қанча азият чекканимни кўрмаяпсизми?» — деди. (Абу Жандал Аллоҳ йўлида қаттиқ қийноққа солинган эди.) Умар ибн Хаттоб: «Мен Пайғамбар ﷺ нинг олдига бориб: ‹Сиз ҳақиқатан Аллоҳнинг Расули эмасмисиз?› — дедим. Пайғамбар ﷺ: ‹Ҳа, албатта›, — деди. Мен: ‹Бизнинг ишимиз ҳақ, душман иши ботил эмасми?› — дедим. У зот: ‹Ҳа›, — деди. Мен: ‹Унда нега биз ўз динимизда паст (хор) бўлишимиз (керак)?› — дедим. У зот: ‹Мен Аллоҳнинг Расули(ман) ва мен Унга осийлик қилмайман, У мени ғолиб қилади›, — деди. Мен: ‹Сиз бизга — биз Каъбага бориб, унинг атрофида тавоф қиламиз, деб — айтмаганмидингиз?› — дедим. У зот: ‹Ҳа, лекин мен сенга — биз бу йили Каъбани зиёрат қиламиз, деб — айтдимми?› — деди. Мен: ‹Йўқ›, — дедим. У зот: ‹Бас, сен унга бориб, унинг атрофида тавоф қиласан›, — деди», — деди. Умар (яна): «Мен Абу Бакрнинг олдига бориб: ‹Эй Абу Бакр! У ҳақиқатан Аллоҳнинг Пайғамбари эмасми?› — дедим. У: ‹Ҳа›, — деди. Мен: ‹Унда нега биз ўз динимизда паст (хор) бўлишимиз (керак)?› — дедим. У: ‹Шубҳасиз, у — Аллоҳнинг Расули(дир) ва у ўз Роббига осийлик қилмайди, У уни ғолиб қилади. Унга (маҳкам) ёпиш — чунки, Аллоҳга қасамки, у ҳақ (йўл)да(дир)›, — деди. Мен: ‹У бизга — биз Каъбага бориб, унинг атрофида тавоф қиламиз, деб — айтмаганмиди?› — дедим. У: ‹Ҳа, лекин у сенга — бу йили Каъбага борасан, деб — айтдимми?› — деди. Мен: ‹Йўқ›, — дедим. У: ‹Сен Каъбага бориб, унинг атрофида тавоф қиласан›, — деди», — деди. (Зуҳрий: «Умар: ‹Мен — (ўша пайтда) берган номуносиб саволларим учун каффорат сифатида — кўп яхши амаллар қилдим›, — деди», — деди.) Сулҳ(нома) ёзилиши тугаганда, Аллоҳнинг Расули ﷺ саҳобаларига: «(Ўрнингиздан) туриб, қурбонликларингизни сўйинглар ва бошларингизни олдиринглар (қиртишланглар)», — деди. Аллоҳга қасамки, улардан ҳеч бири (ўрнидан) турмади ва Пайғамбар ﷺ буни уч марта такрорлади. Ҳеч ким (ўрнидан) турмаганда, у зот уларни қолдириб, Умму Саламанинг олдига бориб, унга одамларнинг ўзига (бўлган) муносабатини айтди. Умму Салама: «Эй Аллоҳнинг Пайғамбари! Сен — ўз буйруғинг бажарилишини — хоҳлайсанми? (Унда) чиқиб, ҳеч кимга бир сўз (ҳам) демай, ўз қурбонлигингни сўйгунча ва сартарошингни чақириб, бошингни олдиргунча (қиртишлатгунча) (давом эт)», — деди. Бас, Пайғамбар ﷺ (ташқарига) чиқди ва — буни қилгунча, яъни қурбонлигини сўйиб, сартарошини чақириб бошини олдиргунча — улардан ҳеч ким билан гаплашмади. Буни кўриб, Пайғамбар ﷺ нинг саҳобалари (ўрнидан) турди, қурбонликларини сўйди ва бир-бирининг бошини олдира бошлади; (шу қадар) тирбандлик бўлдики, бир-бирини ўлдириб қўйиш хавфи (пайдо бўлди). Сўнг баъзи мўмина аёллар (Пайғамбар ﷺ нинг олдига) келди ва Аллоҳ (мана бу) оятларни нозил қилди: ‹Эй иймон келтирганлар! Мўмина аёллар сизнинг олдингизга ҳижрат қилиб келса, уларни имтиҳон қилинглар...› (Мумтаҳина, 10). Сўнг Умар — кофира бўлган икки хотинини талоқ қилди. Кейинчалик Муовия ибн Абу Суфён улардан бирига, Сафвон ибн Умайя эса бошқасига уйланди. Пайғамбар ﷺ Мадинага қайтганда, Қурайшдан бўлган янги мусулмон — Абу Басир — унинг олдига келди. Кофирлар унинг ортидан икки кишини юборди ва улар (Пайғамбар ﷺ га): «Бизга берган ваъдангга риоя қил», — деди. Бас, Пайғамбар ﷺ уни уларга топширди. Улар уни (шаҳардан) олиб чиқди — то Зулҳулайфага етгунича; у ерда улар ўзларида (бўлган) баъзи хурмоларни ейиш учун тушди. Абу Басир улардан бирига: «Аллоҳга қасамки, эй фалончи, мен сенинг қиличинг жуда яхши (эканини) кўряпман», — деди. Бошқаси уни (қинидан) тортиб чиқарди ва: «Аллоҳга қасамки, у жуда яхши ва мен уни кўп марта синаб кўрган(ман)», — деди. Абу Басир: «Менга уни бир кўрсат (қарай)», — деди. Бошқаси уни унга берганда, у уни — у (киши) ўлгунча — (қилич билан) урди ва унинг шериги қочди — то Мадинага келиб, югуриб масжидга киргунича. Аллоҳнинг Расули ﷺ уни кўрганда: «Бу киши — қўрқиб кетганга ўхшайди», — деди. У Пайғамбар ﷺ нинг олдига етиб келганда: «Менинг шеригим ўлдирилди ва мен ҳам ўлдирилган бўлар эдим», — деди. Абу Басир (ҳам) келиб: «Ё Расулуллоҳ, Аллоҳга қасамки, Аллоҳ — мени уларга (кофирларга) қайтаришингиз билан — ваъдангизни бажаришингизни таъминлади; лекин Аллоҳ мени улардан қутқарди», — деди. Пайғамбар ﷺ: «Онасига вой! У — агар (ёрдамчи) одамлари бўлганида — қандай (ажойиб) уруш қўзғатувчи бўлар эди!» — деди. Абу Басир буни эшитганда, Пайғамбар ﷺ уни уларга яна қайтаради, деб (тушунди); шунинг учун у — денгиз соҳилига етгунича — жўнади. Абу Жандал ибн Суҳайл (ҳам) улардан (кофирлардан) қутулиб, Абу Басирга қўшилди. Бас, Қурайшдан бир киши Исломни қабул қилган ҳар сафар, у Абу Басирга эргашар эди — то улар кучли бир гуруҳ бўлгунича. Аллоҳга қасамки, улар — Шомга томон кетаётган Қурайш карвонини эшитган ҳар сафар, уни тўхтатиб, уларга (кофирларга) ҳужум қилар, уларни ўлдирар ва мол-мулкларини олар эди. Қурайш аҳли Пайғамбар ﷺ га — Аллоҳ ҳамда қариндошлик ҳақи учун — одам (юбориб, Абу Басир ва шерикларини чақириб олишни) илтимос қилиб, хабар юборди ва — ким (улардан) Пайғамбар ﷺ нинг олдига келса, у хавфсиз бўлади, деб — ваъда берди. Бас, Пайғамбар ﷺ уларни (Абу Басирнинг шерикларини чақириб) юборди ва Аллоҳ (мана бу) оятларни нозил қилди: ‹У — Макка ичкарисида — сизларни улар устидан ғолиб қилганидан сўнг — уларнинг қўлларини сиздан, сизнинг қўлларингизни улардан тийган Зот(дир)...› (Фатҳ, 24). Уларнинг манманлик ва такаббурлиги — улар у (Муҳаммад)нинг Аллоҳнинг Пайғамбари эканини иқрор қилмаганлиги (ёзмаганлиги), ‹Бисмиллаҳир-роҳманир-роҳим›ни ёзишдан бош тортганлиги ва уларни (мусулмонларни) Уй (Каъба)ни зиёрат қилишдан тўсганлиги(дир).

Buxoriy · 3101SahihСаҳиҳ

حَدَّثَنَا سَعِيدُ بْنُ عُفَيْرٍ، قَالَ حَدَّثَنِي اللَّيْثُ، قَالَ حَدَّثَنِي عَبْدُ الرَّحْمَنِ بْنُ خَالِدٍ، عَنِ ابْنِ شِهَابٍ، عَنْ عَلِيِّ بْنِ حُسَيْنٍ، أَنَّ صَفِيَّةَ، زَوْجَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم أَخْبَرَتْهُ أَنَّهَا جَاءَتْ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم تَزُورُهُ، وَهْوَ مُعْتَكِفٌ فِي الْمَسْجِدِ فِي الْعَشْرِ الأَوَاخِرِ مِنْ رَمَضَانَ ثُمَّ قَامَتْ تَنْقَلِبُ فَقَامَ مَعَهَا رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم حَتَّى إِذَا بَلَغَ قَرِيبًا مِنْ باب الْمَسْجِدِ عِنْدَ باب أُمِّ سَلَمَةَ زَوْجِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم مَرَّ بِهِمَا رَجُلاَنِ مِنَ الأَنْصَارِ، فَسَلَّمَا عَلَى رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم، ثُمَّ نَفَذَا فَقَالَ لَهُمَا رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم ‏"‏ عَلَى رِسْلِكُمَا ‏"‏‏.‏ قَالاَ سُبْحَانَ اللَّهِ يَا رَسُولَ اللَّهِ‏.‏ وَكَبُرَ عَلَيْهِمَا ذَلِكَ‏.‏ فَقَالَ ‏"‏ إِنَّ الشَّيْطَانَ يَبْلُغُ مِنَ الإِنْسَانِ مَبْلَغَ الدَّمِ، وَإِنِّي خَشِيتُ أَنْ يَقْذِفَ فِي قُلُوبِكُمَا شَيْئًا ‏"‏‏.‏

Safiyya (Paygʻambarning xotini) (roziyallohu anho)dan rivoyat qilinadi: U Allohning Rasuli ﷺ ni — u zot eʼtikofda (yaʼni Ramazonning soʻnggi oʻn kunida masjidda xilvatda) ekanida — ziyorat qilishga keldi. U (Safiyya) qaytish uchun (oʻrnidan) turganda, Allohning Rasuli ﷺ u bilan birga turdi va unga hamroh boʻldi; u zot — Paygʻambarning xotini Ummu Salamaning uyi eshigiga yaqin — masjid darvozasi yoniga yetganda, ikki ansoriy kishi ular yonidan oʻtib, Allohning Rasuli ﷺ ga salom berdi, soʻng (joʻnab) ketdi. Allohning Rasuli ﷺ ularga: «Shoshilmanglar! (U — mening xotinim)», — dedi. Ular: «Subhanalloh! Yo Rasululloh! (Siz har qanday shubhadan yiroqsiz)», — dedi va uning bu gapi ularga ogʻir botdi. Allohning Rasuli ﷺ: «Shayton — odamning (badanida) qon (yurganidek) — uning aqlida aylanib yuradi. Men — shayton sizlarning aqlingizga biror (yomon) fikr solishidan — qoʻrqdim», — dedi.Сафийя (Пайғамбарнинг хотини) (розияллоҳу анҳо)дан ривоят қилинади: У Аллоҳнинг Расули ﷺ ни — у зот эътикофда (яъни Рамазоннинг сўнгги ўн кунида масжидда хилватда) эканида — зиёрат қилишга келди. У (Сафийя) қайтиш учун (ўрнидан) турганда, Аллоҳнинг Расули ﷺ у билан бирга турди ва унга ҳамроҳ бўлди; у зот — Пайғамбарнинг хотини Умму Саламанинг уйи эшигига яқин — масжид дарвозаси ёнига етганда, икки ансорий киши улар ёнидан ўтиб, Аллоҳнинг Расули ﷺ га салом берди, сўнг (жўнаб) кетди. Аллоҳнинг Расули ﷺ уларга: «Шошилманглар! (У — менинг хотиним)», — деди. Улар: «Субҳаналлоҳ! Ё Расулуллоҳ! (Сиз ҳар қандай шубҳадан йироқсиз)», — деди ва унинг бу гапи уларга оғир ботди. Аллоҳнинг Расули ﷺ: «Шайтон — одамнинг (баданида) қон (юрганидек) — унинг ақлида айланиб юради. Мен — шайтон сизларнинг ақлингизга бирор (ёмон) фикр солишидан — қўрқдим», — деди.

Buxoriy · 322SahihСаҳиҳ

حَدَّثَنَا سَعْدُ بْنُ حَفْصٍ، قَالَ حَدَّثَنَا شَيْبَانُ، عَنْ يَحْيَى، عَنْ أَبِي سَلَمَةَ، عَنْ زَيْنَبَ ابْنَةِ أَبِي سَلَمَةَ، حَدَّثَتْهُ أَنَّ أُمَّ سَلَمَةَ قَالَتْ حِضْتُ وَأَنَا مَعَ النَّبِيِّ، صلى الله عليه وسلم فِي الْخَمِيلَةِ، فَانْسَلَلْتُ فَخَرَجْتُ مِنْهَا، فَأَخَذْتُ ثِيَابَ حِيضَتِي فَلَبِسْتُهَا، فَقَالَ لِي رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم ‏"‏ أَنُفِسْتِ ‏"‏‏.‏ قُلْتُ نَعَمْ، فَدَعَانِي فَأَدْخَلَنِي مَعَهُ فِي الْخَمِيلَةِ‏.‏ قَالَتْ وَحَدَّثَتْنِي أَنَّ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم كَانَ يُقَبِّلُهَا وَهُوَ صَائِمٌ، وَكُنْتُ أَغْتَسِلُ أَنَا وَالنَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم مِنْ إِنَاءٍ وَاحِدٍ مِنَ الْجَنَابَةِ‏.‏

Zaynab binti Abu Salama (Ummu Salamadan) rivoyat qiladi: Ummu Salama dedi: «Men Paygʻambar ﷺ bilan junli choyshab ostida yotgan paytimda, hayz koʻrdim. Men sirgʻalib chiqib, hayz kiyimini olib kiydim. Rasululloh ﷺ: ‹Hayz koʻrdingmi?› — dedilar. Men: ‹Ha›, — dedim. Soʻng u zot meni chaqirdilar va oʻzlari bilan junli choyshab ostiga oldilar». Ummu Salama yana dedi: «Paygʻambar ﷺ roʻza tutgan holda meni oʻpar edilar. Men va Paygʻambar ﷺ bir idishdan janobat guslini qilardik».Зайнаб бинти Абу Салама (Умму Саламадан) ривоят қилади: Умму Салама деди: «Мен Пайғамбар ﷺ билан жунли чойшаб остида ётган пайтимда, ҳайз кўрдим. Мен сирғалиб чиқиб, ҳайз кийимини олиб кийдим. Расулуллоҳ ﷺ: ‹Ҳайз кўрдингми?› — дедилар. Мен: ‹Ҳа›, — дедим. Сўнг у зот мени чақирдилар ва ўзлари билан жунли чойшаб остига олдилар». Умму Салама яна деди: «Пайғамбар ﷺ рўза тутган ҳолда мени ўпар эдилар. Мен ва Пайғамбар ﷺ бир идишдан жанобат гуслини қилардик».

Buxoriy · 3328SahihСаҳиҳ

حَدَّثَنَا مُسَدَّدٌ، حَدَّثَنَا يَحْيَى، عَنْ هِشَامِ بْنِ عُرْوَةَ، عَنْ أَبِيهِ، عَنْ زَيْنَبَ بِنْتِ أَبِي سَلَمَةَ، عَنْ أُمِّ سَلَمَةَ، أَنَّ أُمَّ سُلَيْمٍ، قَالَتْ يَا رَسُولَ اللَّهِ، إِنَّ اللَّهَ لاَ يَسْتَحْيِي مِنَ الْحَقِّ، فَهَلْ عَلَى الْمَرْأَةِ الْغُسْلُ إِذَا احْتَلَمَتْ قَالَ ‏"‏ نَعَمْ، إِذَا رَأَتِ الْمَاءَ ‏"‏‏.‏ فَضَحِكَتْ أُمُّ سَلَمَةَ، فَقَالَتْ تَحْتَلِمُ الْمَرْأَةُ فَقَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم ‏"‏ فَبِمَا يُشْبِهُ الْوَلَدُ ‏"‏‏.‏

Zaynab bint Abu Salama (Ummu Salamadan) rivoyat qiladi: Ummu Salama: «Ummu Sulaym: ‹Yo Rasululloh! Alloh haqni aytishdan tortinmaydi! Ayol — tush koʻrib (ihtilom boʻlib, maniy chiqsa) — gʻusl qilishi shartmi?› — dedi. U zot: ‹Ha, agar u suvni (yaʼni maniyni) sezsa›, — dedi. Ummu Salama tabassum qilib: ‹Ayolda (ham) maniy boʻladimi?› — dedi. Allohning Rasuli ﷺ: ‹Unday boʻlmasa, nega bola (onasiga) oʻxshaydi?› — dedi», — dedi.Зайнаб бинт Абу Салама (Умму Саламадан) ривоят қилади: Умму Салама: «Умму Сулайм: ‹Ё Расулуллоҳ! Аллоҳ ҳақни айтишдан тортинмайди! Аёл — туш кўриб (иҳтилом бўлиб, маний чиқса) — ғусл қилиши шартми?› — деди. У зот: ‹Ҳа, агар у сувни (яъни манийни) сезса›, — деди. Умму Салама табассум қилиб: ‹Аёлда (ҳам) маний бўладими?› — деди. Аллоҳнинг Расули ﷺ: ‹Ундай бўлмаса, нега бола (онасига) ўхшайди?› — деди», — деди.