حَدَّثَنَا فَرْوَةُ، قَالَ: حَدَّثَنَا الْقَاسِمُ بْنُ مَالِكٍ، عَنْ لَيْثٍ، عَنْ عُبَيْدِ اللهِ، عَنْ مُوسَى بْنِ طَلْحَةَ قَالَ: دَخَلْتُ مَعَ أَبِي عَلَى أُمِّي، فَدَخَلَ فَاتَّبَعْتُهُ، فَالْتَفَتَ فَدَفَعَ فِي صَدْرِي حَتَّى أَقْعَدَنِي عَلَى اسْتِي، قَالَ: أَتَدْخُلُ بِغَيْرِ إِذْنٍ؟.
Muso ibn Talha (rahimahulloh)dan rivoyat qilinadi: «Otam bilan onamning oldiga kirdim. U (avval) kirdi, men unga ergashdim. Shunda u oʻgirilib, koʻkragimga (qoʻli bilan) turtdi, hatto meni orqam bilan yerga oʻtqazib qoʻydi va: ‹Izn soʻramay kiryapsanmi?› dedi».Мусо ибн Талҳа (раҳимаҳуллоҳ)дан ривоят қилинади: «Отам билан онамнинг олдига кирдим. У (аввал) кирди, мен унга эргашдим. Шунда у ўгирилиб, кўкрагимга (қўли билан) туртди, ҳатто мени орқам билан ерга ўтқазиб қўйди ва: ‹Изн сўрамай киряпсанми?› деди».