عَنْ عُمَرَ بْنِ الْخَطَّابِ رَضِيَ اللَّهُ عَنْهُ قَالَ: بَيْنَا نَحْنُ عِنْدَ رَسُولِ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ ذَاتَ يَوْمٍ إِذْ طَلَعَ عَلَيْنَا رَجُلٌ شَدِيدُ بَيَاضِ الثِّيَابِ شَدِيدُ سَوَادِ الشَّعْرِ لَا يُرَى عَلَيْهِ أَثَرُ السَّفَرِ وَلَا يَعْرِفُهُ مِنَّا أَحَدٌ حَتَّى جَلَسَ إِلَى النَّبِيِّ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسلم فأسند رُكْبَتَيْهِ إِلَى رُكْبَتَيْهِ وَوَضَعَ كَفَّيْهِ عَلَى فَخْذَيْهِ وَقَالَ: يَا مُحَمَّدُ أَخْبِرْنِي عَنِ الْإِسْلَامِ قَالَ: " الْإِسْلَامُ: أَنْ تَشْهَدَ أَنْ لَا إِلَهَ إِلَّا اللَّهُ وَأَنَّ مُحَمَّدًا رَسُولُ اللَّهِ وَتُقِيمَ الصَّلَاةَ وَتُؤْتِيَ الزَّكَاةَ وَتَصُومَ رَمَضَانَ وَتَحُجَّ الْبَيْتَ إِنِ اسْتَطَعْتَ إِلَيْهِ سَبِيلًا ". قَالَ: صَدَقْتَ. فَعَجِبْنَا لَهُ يَسْأَلُهُ وَيُصَدِّقُهُ. قَالَ: فَأَخْبِرْنِي عَنِ الْإِيمَانِ. قَالَ: «أَنْ تُؤْمِنَ بِاللَّهِ وَمَلَائِكَتِهِ وَكُتُبِهِ وَرُسُلِهِ وَالْيَوْمِ الْآخِرِ وَتُؤْمِنَ بِالْقَدَرِ خَيْرِهِ وَشَرِّهِ» . قَالَ صَدَقْتَ. قَالَ: فَأَخْبِرْنِي عَنِ الْإِحْسَانِ. قَالَ: «أَنْ تَعْبُدَ اللَّهَ كَأَنَّكَ تَرَاهُ فَإِنْ لَمْ تَكُنْ تَرَاهُ فَإِنَّهُ يَرَاكَ» . قَالَ: فَأَخْبِرْنِي عَنِ السَّاعَةِ. قَالَ: «مَا المسؤول عَنْهَا بِأَعْلَمَ مِنَ السَّائِلِ» . قَالَ: فَأَخْبِرْنِي عَنْ أَمَارَاتِهَا. قَالَ: «أَنْ تَلِدَ الْأَمَةُ رَبَّتَهَا وَأَنْ تَرَى الْحُفَاةَ الْعُرَاةَ الْعَالَةَ رِعَاءَ الشَّاءِ يَتَطَاوَلُونَ فِي الْبُنْيَانِ» . قَالَ: ثُمَّ انْطَلَقَ فَلَبِثْتُ مَلِيًّا ثُمَّ قَالَ لِي: «يَا عُمَرُ أَتَدْرِي مَنِ السَّائِلُ» ؟ قُلْتُ: اللَّهُ وَرَسُولُهُ أَعْلَمُ. قَالَ: «فَإِنَّهُ جِبْرِيل أَتَاكُم يعلمكم دينكُمْ» . رَوَاهُ مُسلم
Umar ibn al-Xattob (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: Bir kuni biz Rasululloh ﷺ ning huzurida edik. Shunday paytda oldimizda kiyimi gʻoyat oppoq, sochi gʻoyat qora bir kishi paydo boʻldi; unda safar asari (alomati) koʻrinmas va bizdan hech kim uni tanimas edi. Nihoyat u Paygʻambar ﷺ ning yoniga oʻtirib, tizzalarini U Zotning tizzalariga taqab, kaftlarini (oʻz) sonlariga qoʻydi-da: «Ey Muhammad, menga Islom haqida xabar bering», dedi. Rasululloh ﷺ: «Islom — Allohdan boshqa iloh yoʻq va Muhammad Allohning Rasulidir, deb guvohlik berishing, namozni toʻkis ado etishing, zakot berishing, Ramazonda roʻza tutishing va (yetib borishga) yoʻl topa olsang, Baytni (Kaʼbani) haj qilishingdir», dedilar. (U): «Rost aytding», dedi. (Umar) dedi: Biz unga hayron qoldik — (oʻzi) soʻraydi-yu, (oʻzi) tasdiqlaydi. (U): «Menga iymon haqida xabar bering», dedi. (Rasululloh): «Allohga, Uning farishtalariga, kitoblariga, paygʻambarlariga va Oxirat kuniga iymon keltirishing, hamda qadarning yaxshisiga ham, yomoniga ham iymon keltirishingdir», dedilar. (U): «Rost aytding», dedi. (U): «Menga ehson haqida xabar bering», dedi. (Rasululloh): «Allohga goʻyo Uni koʻrib turgandek ibodat qilishingdir; chunki sen Uni koʻrmasang ham, U seni koʻrib turibdi», dedilar. (U): «Menga (qiyomat) Soati haqida xabar bering», dedi. (Rasululloh): «Bu haqida soʻralgan (kishi) soʻrovchidan koʻra bilimliroq emas», dedilar. (U): «Menga uning alomatlari haqida xabar bering», dedi. (Rasululloh): «Choʻri (kanizak) oʻz bekasini (xojasini) tugʻishi, hamda yalangoyoq, yalangʻoch, kambagʻal qoʻy boquvchilarning bino (qurish)da bir-biridan oʻzib (baland imoratlar qurib) ketishini koʻrishingdir», dedilar. (Umar) dedi: Soʻng u (kishi) ketdi. Men birmuncha vaqt (kutib) turdim. Keyin (Rasululloh) menga: «Ey Umar, soʻrovchi kim ekanini bilasanmi?» dedilar. Men: «Alloh va Uning Rasuli bilguvchiroqdir», dedim. (Rasululloh): «U Jibril edi — sizlarga diningizni oʻrgatish uchun keldi», dedilar.Умар ибн ал-Хаттоб (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: Бир куни биз Расулуллоҳ ﷺ нинг ҳузурида эдик. Шундай пайтда олдимизда кийими ғоят оппоқ, сочи ғоят қора бир киши пайдо бўлди; унда сафар асари (аломати) кўринмас ва биздан ҳеч ким уни танимас эди. Ниҳоят у Пайғамбар ﷺ нинг ёнига ўтириб, тиззаларини У Зотнинг тиззаларига тақаб, кафтларини (ўз) сонларига қўйди-да: «Эй Муҳаммад, менга Ислом ҳақида хабар беринг», деди. Расулуллоҳ ﷺ: «Ислом — Аллоҳдан бошқа илоҳ йўқ ва Муҳаммад Аллоҳнинг Расулидир, деб гувоҳлик беришинг, намозни тўкис адо этишинг, закот беришинг, Рамазонда рўза тутишинг ва (етиб боришга) йўл топа олсанг, Байтни (Каъбани) ҳаж қилишингдир», дедилар. (У): «Рост айтдинг», деди. (Умар) деди: Биз унга ҳайрон қолдик — (ўзи) сўрайди-ю, (ўзи) тасдиқлайди. (У): «Менга иймон ҳақида хабар беринг», деди. (Расулуллоҳ): «Аллоҳга, Унинг фаришталарига, китобларига, пайғамбарларига ва Охират кунига иймон келтиришинг, ҳамда қадарнинг яхшисига ҳам, ёмонига ҳам иймон келтиришингдир», дедилар. (У): «Рост айтдинг», деди. (У): «Менга эҳсон ҳақида хабар беринг», деди. (Расулуллоҳ): «Аллоҳга гўё Уни кўриб тургандек ибодат қилишингдир; чунки сен Уни кўрмасанг ҳам, У сени кўриб турибди», дедилар. (У): «Менга (қиёмат) Соати ҳақида хабар беринг», деди. (Расулуллоҳ): «Бу ҳақида сўралган (киши) сўровчидан кўра билимлироқ эмас», дедилар. (У): «Менга унинг аломатлари ҳақида хабар беринг», деди. (Расулуллоҳ): «Чўри (канизак) ўз бекасини (хожасини) туғиши, ҳамда ялангоёқ, яланғоч, камбағал қўй боқувчиларнинг бино (қуриш)да бир-биридан ўзиб (баланд иморатлар қуриб) кетишини кўришингдир», дедилар. (Умар) деди: Сўнг у (киши) кетди. Мен бирмунча вақт (кутиб) турдим. Кейин (Расулуллоҳ) менга: «Эй Умар, сўровчи ким эканини биласанми?» дедилар. Мен: «Аллоҳ ва Унинг Расули билгувчироқдир», дедим. (Расулуллоҳ): «У Жибрил эди — сизларга динингизни ўргатиш учун келди», дедилар.
وَعَنْ عُمَرَ قَالَ: قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: «لَا تُجَالِسُوا أَهْلَ الْقَدَرِ وَلَا تفاتحوهم» رَوَاهُ أَبُو دَاوُد
Umar (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: Rasululloh ﷺ: «Qadar ahli bilan birga oʻtirmanglar va ular bilan (bahsni) boshlamanglar», dedilar. «Abu Dovud rivoyat qilgan».Умар (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: Расулуллоҳ ﷺ: «Қадар аҳли билан бирга ўтирманглар ва улар билан (баҳсни) бошламанглар», дедилар. «Абу Довуд ривоят қилган».
وَعَنْ عُمَرَ رَضِيَ اللَّهُ عَنْهُ أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صَلَّى الله عَلَيْهِ وَسلم قَالَ: «قَاتَلَ اللَّهُ الْيَهُودَ حُرِّمَتْ عَلَيْهِمُ الشُّحُومُ فجملوها فَبَاعُوهَا»
Ibn Abbos (roziyallohu anhumo)dan rivoyat qilinadi: Bir marta Umarga — falon kishi xamr (ichkilik) sotdi, deb — xabar berildi. Umar: «Alloh uni laʼnatlasin! U bilmaydimi, Allohning Rasuli ﷺ: ‹Alloh yahudiylarni laʼnatlasin — chunki Alloh ularga hayvonlar yogʻini (yeyishni) harom qilgan edi, lekin ular uni eritib sotdi›, — degan-ku», — dedi.Ибн Аббос (розияллоҳу анҳумо)дан ривоят қилинади: Бир марта Умарга — фалон киши хамр (ичкилик) сотди, деб — хабар берилди. Умар: «Аллоҳ уни лаънатласин! У билмайдими, Аллоҳнинг Расули ﷺ: ‹Аллоҳ яҳудийларни лаънатласин — чунки Аллоҳ уларга ҳайвонлар ёғини (ейишни) ҳаром қилган эди, лекин улар уни эритиб сотди›, — деган-ку», — деди.
وَعَنْ عُمَرَ رَضِيَ اللَّهُ عَنْهُ قَالَ: قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: «الذَّهَبُ بِالذَّهَبِ رِبًا إِلَّا هَاءَ وَهَاءَ وَالْوَرِقُ بِالْوَرِقِ رِبًا إِلَّا هَاءَ وَهَاءَ وَالْبُرُّ بالبُرَّ إِلَّا هَاء وهاء وَالشعِير بِالشَّعِيرِ رَبًّا هَاءَ وَهَاءَ وَالتَّمْرُ بِالتَّمْرِ رِبًا إِلَّا هَاءَ وهاء»
Ibn Shihob (Molik ibn Avsdan) rivoyat qiladi: Molik ibn Avs dedi: «Men yuz dinorga mayda pul (almashtirish)ga muhtoj edim. Talha ibn Ubaydulloh meni chaqirdi va biz bu haqda (savdoda) gaplashdik; u (mening dinorlarimni) almashtirishga rozi boʻldi. U oltin (boʻlaklarini) qoʻliga olib, ular bilan (oʻynab) ovundi, soʻng: ‹Mening omborbonim oʻrmondan kelguncha kut›, — dedi. Umar buni eshitib turar edi va: ‹Allohga qasamki, sen Talhadan — undan pulni olmaguncha — ajrashmaslik(ing kerak); chunki Allohning Rasuli ﷺ shunday dedilar: «Oltinni oltinga sotish — ribodir, magar ayirboshlash qoʻlma-qoʻl va teng miqdorda boʻlsa; shuningdek, bugʻdoyni bugʻdoyga sotish — ribodir, magar u qoʻlma-qoʻl va teng miqdorda boʻlsa; arpani arpaga sotish — ribodir, magar u qoʻlma-qoʻl va teng miqdorda boʻlsa; xurmoni xurmoga (sotish) — ribodir, magar u qoʻlma-qoʻl va teng miqdorda boʻlsa»›, — dedi».Ибн Шиҳоб (Молик ибн Авсдан) ривоят қилади: Молик ибн Авс деди: «Мен юз динорга майда пул (алмаштириш)га муҳтож эдим. Талҳа ибн Убайдуллоҳ мени чақирди ва биз бу ҳақда (савдода) гаплашдик; у (менинг динорларимни) алмаштиришга рози бўлди. У олтин (бўлакларини) қўлига олиб, улар билан (ўйнаб) овунди, сўнг: ‹Менинг омборбоним ўрмондан келгунча кут›, — деди. Умар буни эшитиб турар эди ва: ‹Аллоҳга қасамки, сен Талҳадан — ундан пулни олмагунча — ажрашмаслик(инг керак); чунки Аллоҳнинг Расули ﷺ шундай дедилар: «Олтинни олтинга сотиш — рибодир, магар айирбошлаш қўлма-қўл ва тенг миқдорда бўлса; шунингдек, буғдойни буғдойга сотиш — рибодир, магар у қўлма-қўл ва тенг миқдорда бўлса; арпани арпага сотиш — рибодир, магар у қўлма-қўл ва тенг миқдорда бўлса; хурмони хурмога (сотиш) — рибодир, магар у қўлма-қўл ва тенг миқдорда бўлса»›, — деди».
وَعَنْ عُمَرَ بْنِ الْخَطَّابِ رَضِيَ اللَّهُ عَنْهُ إِنَّ آخِرَ مَا نَزَلَتْ آيَةُ الرِّبَا وَإِنَّ رَسُولَ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ قُبِضَ وَلَمْ يُفَسِّرْهَا لَنَا فَدَعُوا الرِّبَا وَالرِّيبَةَ. رَوَاهُ ابْن مَاجَه والدارمي
Umar ibn al-Xattob (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: nozil boʻlgan eng oxirgi narsa ribo oyati edi. Rasululloh ﷺ uni bizga tafsir qilib bermay vafot etdilar. Bas, riboni ham, shubhali narsani ham tark qilinglar.Умар ибн ал-Хаттоб (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: нозил бўлган энг охирги нарса рибо ояти эди. Расулуллоҳ ﷺ уни бизга тафсир қилиб бермай вафот этдилар. Бас, рибони ҳам, шубҳали нарсани ҳам тарк қилинглар.
عَنْ عُمَرَ رَضِيَ اللَّهُ عَنْهُ عَنِ النَّبِيِّ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ قَالَ: «الْجَالِبُ مَرْزُوقٌ والمحتكر مَلْعُون» . رَوَاهُ ابْن مَاجَه والدارمي
Umar (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: Paygʻambar ﷺ Aqiqda ekanlarida: «Bu kecha (tushimda) menga Robbimdan (kelgan) kimdir (yaʼni Jibril) kelib: ‹Bu muborak vodiyda namoz oʻqi va: «(Men) haj bilan birga umra (qilishni niyat qildim)», — degin›, — dedi», — dedilar.Умар (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: Пайғамбар ﷺ Ақиқда эканларида: «Бу кеча (тушимда) менга Роббимдан (келган) кимдир (яъни Жибрил) келиб: ‹Бу муборак водийда намоз ўқи ва: «(Мен) ҳаж билан бирга умра (қилишни ният қилдим)», — дегин›, — деди», — дедилар.
عَنْ عُمَرَ بْنِ الْخَطَّابِ رَضِيَ اللَّهُ عَنْهُ قَالَ: سَمِعْتُ رَسُولَ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ يَقُولُ: «مَنِ احْتَكَرَ عَلَى الْمُسْلِمِينَ طَعَامَهُمْ ضَرَبَهُ اللَّهُ بِالْجُذَامِ وَالْإِفْلَاسِ» . رَوَاهُ ابْنُ مَاجَهْ وَالْبَيْهَقِيُّ فِي شُعَبِ الْإِيمَانِ. وَرَزِينٌ فِي كِتَابِهِ
Umar ibn al-Xattob (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: Men Rasululloh ﷺning: «Kim musulmonlarning taomini ulardan ombor qilib saqlasa, Alloh uni moxov va sinish (qashshoqlik) bilan urgʻaydir», deganlarini eshitdim.Умар ибн ал-Хаттоб (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: Мен Расулуллоҳ ﷺнинг: «Ким мусулмонларнинг таомини улардан омбор қилиб сақласа, Аллоҳ уни мохов ва синиш (қашшоқлик) билан урғайдир», деганларини эшитдим.
وَعَنْ عُمَرَ رَضِيَ اللَّهُ عَنْهُ قَالَ: تَعَلَّمُوا الْفَرَائِضَ وَزَادَ ابْنُ مَسْعُودٍ: وَالطَّلَاقَ وَالْحَجَّ قَالَا: فَإِنَّهُ من دينكُمْ. رَوَاهُ الدَّارمِيّ
Umar ibn al-Xattob (roziyallohu anhu) shunday dedilar: «Farzlarni (meros hisob-kitobini) oʻrganinglar». Ibn Masʼud esa: «va taloqni hamda hajni (ham oʻrganinglar)», deb qoʻshdi. Ikkovlari: «Zero, bu sizning diningizdandir», dedilar. Dorimiy rivoyat qilgan.Умар ибн ал-Хаттоб (розияллоҳу анҳу) шундай дедилар: «Фарзларни (мерос ҳисоб-китобини) ўрганинглар». Ибн Масъуд эса: «ва талоқни ҳамда ҳажни (ҳам ўрганинглар)», деб қўшди. Икковлари: «Зеро, бу сизнинг динингиздандир», дедилар. Доримий ривоят қилган.
وَعَنْ عُمَرَ عَنِ النَّبِيِّ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ قَالَ: «لَا يَخْلُوَنَّ رَجُلٌ بِامْرَأَةٍ إِلَّا كَانَ ثالثهما الشَّيْطَان» . رَوَاهُ التِّرْمِذِيّ
Uqba ibn Omir (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadiki, Rasululloh ﷺ: «Ayollarning oldiga kirishdan saqlaninglar», dedilar. Shunda ansorlardan bir kishi: «Yo Rasululloh, hamv (erning qarindoshi) haqida nima deysiz?» dedi. (U zot): «Hamv — oʻlimdir», dedilar. (Abu Iso) aytdi: Bu bobda Umar, Jobir va Amr ibn al-Osdan ham (rivoyat) bor. Abu Iso aytdi: Uqba ibn Omirning hadisi hasan sahihdir. Ayollarning oldiga kirishning makruhligi maʼnosi Paygʻambar ﷺdan rivoyat qilingan: «Erkak ayol bilan yolgʻiz qolmasin, albatta uchinchisi shaytondir», degan soʻzlari kabidir. «Hamv» soʻzining maʼnosi haqida aytiladiki, u — erning akasi (yoki ukasi)dir, goʻyo (Paygʻambar ﷺ) uning u bilan yolgʻiz qolishini makruh sangan.Уқба ибн Омир (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинадики, Расулуллоҳ ﷺ: «Аёлларнинг олдига киришдан сақланинглар», дедилар. Шунда ансорлардан бир киши: «Ё Расулуллоҳ, ҳамв (эрнинг қариндоши) ҳақида нима дейсиз?» деди. (У зот): «Ҳамв — ўлимдир», дедилар. (Абу Исо) айтди: Бу бобда Умар, Жобир ва Амр ибн ал-Осдан ҳам (ривоят) бор. Абу Исо айтди: Уқба ибн Омирнинг ҳадиси ҳасан саҳиҳдир. Аёлларнинг олдига киришнинг макруҳлиги маъноси Пайғамбар ﷺдан ривоят қилинган: «Эркак аёл билан ёлғиз қолмасин, албатта учинчиси шайтондир», деган сўзлари кабидир. «Ҳамв» сўзининг маъноси ҳақида айтиладики, у — эрнинг акаси (ёки укаси)дир, гўё (Пайғамбар ﷺ) унинг у билан ёлғиз қолишини макруҳ санган.
عَنْ عُمَرَ بْنِ الْخَطَّابِ رَضِيَ اللَّهُ عَنْهُ قَالَ: نَهَى رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ أَن يعْزل عَن الْحرَّة إِلَّا بِإِذْنِهَا. رَوَاهُ ابْن مَاجَه
Umar ibn Xattob (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: Rasululloh ﷺ hur ayoldan uning ruxsatisiz azl qilishni man etdilar. Ibn Moja rivoyat qilgan.Умар ибн Хаттоб (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: Расулуллоҳ ﷺ ҳур аёлдан унинг рухсатисиз азл қилишни ман этдилар. Ибн Можа ривоят қилган.
عَنْ عُمَرَ بْنِ الْخَطَّابِ رَضِيَ اللَّهُ عَنْهُ قَالَ: أَلَا لَا تُغَالُوا صَدُقَةَ النِّسَاءِ فَإِنَّهَا لَوْ كَانَتْ مَكْرُمَةً فِي الدُّنْيَا وَتَقْوَى عِنْدَ اللَّهِ لَكَانَ أَوْلَاكُمْ بِهَا نَبِيُّ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ مَا عَلِمْتُ رَسُولَ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ نَكَحَ شَيْئًا مِنْ نِسَائِهِ وَلَا أَنْكَحَ شَيْئًا مِنْ بَنَاتِهِ عَلَى أَكْثَرَ مِنَ اثْنَتَيْ عَشْرَةَ أُوقِيَّةً. رَوَاهُ أَحْمَدُ وَالتِّرْمِذِيُّ وَأَبُو دَاوُدَ وَالنَّسَائِيُّ وَابْنُ مَاجَهْ وَالدَّارِمِيُّ
Abu Ajfa as-Sulamiy aytdi: Umar ibn al-Xattob (roziyallohu anhu): «Ogoh boʻlinglar, ayollarning mahrini oshirib yubormanglar. Agar bu dunyoda bir sharaf yoki Alloh nazdida bir taqvo boʻlganida, unga sizlardan koʻra haqliroq Allohning Paygʻambari ﷺ boʻlardilar. Men Rasululloh ﷺning oʻz ayollaridan birortasini oʻn ikki uqiyadan ortiqqa nikohlaganlarini yoki qizlaridan birortasini oʻn ikki uqiyadan ortiqqa turmushga berganlarini bilmayman», dedi. Abu Iso aytdi: Bu hadis hasan sahihdir. Abu Ajfa as-Sulamiyning ismi Haramdir. Uqiya ilm ahli nazdida qirq dirham, oʻn ikki uqiya esa toʻrt yuz sakson dirhamdir.Абу Ажфа ас-Суламий айтди: Умар ибн ал-Хаттоб (розияллоҳу анҳу): «Огоҳ бўлинглар, аёлларнинг маҳрини ошириб юборманглар. Агар бу дунёда бир шараф ёки Аллоҳ наздида бир тақво бўлганида, унга сизлардан кўра ҳақлироқ Аллоҳнинг Пайғамбари ﷺ бўлардилар. Мен Расулуллоҳ ﷺнинг ўз аёлларидан бирортасини ўн икки уқиядан ортиққа никоҳлаганларини ёки қизларидан бирортасини ўн икки уқиядан ортиққа турмушга берганларини билмайман», деди. Абу Исо айтди: Бу ҳадис ҳасан саҳиҳдир. Абу Ажфа ас-Суламийнинг исми Ҳарамдир. Уқия илм аҳли наздида қирқ дирҳам, ўн икки уқия эса тўрт юз саксон дирҳамдир.
وَعَنْ عُمَرَ رَضِيَ اللَّهُ عَنْهُ عَنِ النَّبِيِّ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ قَالَ: «لَا يُسْأَلُ الرَّجُلُ فِيمَا ضَرَبَ امْرَأَتَهُ عَلَيْهِ» . رَوَاهُ أَبُو دَاوُد وَابْن مَاجَه
Zuhayr ibn Harb bizga hadis aytdi, (unga) Abdurahmon ibn Mahdiy (aytdi), (unga) Abu Avona (aytdi), (u) Dovud ibn Abdulloh al-Avdiy (orqali), (u) Abdurahmon al-Musliy (orqali), (u) Ashʼas ibn Qays (orqali), (u) Umar ibn al-Xattob (roziyallohu anhu)dan, (u) Nabiy ﷺdan rivoyat qiladi. U zot: «Erkak xotinini nima uchun urgani haqida soʻralmaydi», dedilar.Зуҳайр ибн Ҳарб бизга ҳадис айтди, (унга) Абдураҳмон ибн Маҳдий (айтди), (унга) Абу Авона (айтди), (у) Довуд ибн Абдуллоҳ ал-Авдий (орқали), (у) Абдураҳмон ал-Муслий (орқали), (у) Ашъас ибн Қайс (орқали), (у) Умар ибн ал-Хаттоб (розияллоҳу анҳу)дан, (у) Набий ﷺдан ривоят қилади. У зот: «Эркак хотинини нима учун ургани ҳақида сўралмайди», дедилар.
وَعَنْ عُمَرَ رَضِيَ اللَّهُ عَنْهُ قَالَ: إِن الله بعث مُحَمَّدًا وَأَنْزَلَ عَلَيْهِ الْكِتَابَ فَكَانَ مِمَّا أَنْزَلَ اللَّهُ تَعَالَى آيَةُ الرَّجْمِ رَجَمَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ وَرَجَمْنَا بَعْدَهُ وَالرَّجْمُ فِي كِتَابِ اللَّهِ حَقٌّ عَلَى مَنْ زَنَى إِذَا أُحْصِنَ مِنَ الرِّجَالِ وَالنِّسَاءِ إِذَا قَامَتِ الْبَيِّنَةُ أَوْ كانَ الحَبَلُ أَو الِاعْتِرَاف
(Ibn Abbos (roziyallohu anhumo) rivoyat qildiki, u aytdi:) Men muhojirlardan baʼzi kishilarga — ular orasida Abdurahmon ibn Avf ham bor edi — Qurʼon oʻqitardim. Umar ibn Xattob (roziyallohu anhu)ning oxirgi qilgan hajlaridan birida men Minoda Abdurahmonning manzilida edim, u esa Umarning huzurida edi. Birdan Abdurahmon mening oldimga qaytib kelib: «Koshki sen bugun moʻminlar amirining huzuriga kelib: ‹Yo amiral-moʻminin, falon kishi haqida (nima deysiz)? U: ‹Agar Umar oʻlsa, men albatta falonchiga bayʼat qilardim; vallohi, Abu Bakrning bayʼati ham faqat oldindan oʻylanmagan tasodifiy ish (falta) edi, soʻng u shu holda tamom boʻldi›, deyapti› degan bir kishini bugun koʻrganingda edi!» dedi. Umar gʻazablandi, soʻng: «Men, inshoalloh, bugun kechqurun odamlar oldida turib, ularning ishlarini gʻasb qilmoqchi boʻlgan mana shunday kishilardan ularni ogohlantiraman», dedi. Abdurahmon aytdi: Men: «Yo amiral-moʻminin, bunday qilmang, chunki (haj) mavsumi avom va olomon (johil) kishilarni toʻplaydi; siz odamlar oldida turganingizda, yaqiningizni mana shular egallab oladilar. Men siz turib, har bir uchiruvchi notoʻgʻri tarqatadigan bir soʻz aytishingizdan, ularning uni toʻgʻri anglamasligidan va oʻz joyiga qoʻymasligidan qoʻrqaman. Madinaga yetib borguncha kuting — u hijrat va sunnat diyoridir; u yerda fiqh ahli va odamlarning ashroflari (zodagonlari) bilan xolos boʻlasiz, aytmoqchi boʻlganingizni dadil aytasiz, ilm ahli soʻzingizni anglaydi va oʻz joyiga qoʻyadi», dedim. Umar: «Vallohi, inshoalloh, men Madinada turadigan birinchi maqomimda (xutbamda) shuni albatta aytaman», dedi. Ibn Abbos aytdi: Biz Madinaga Zulhijja oxirida keldik. Juma kuni boʻlganida, quyosh ogʻishi bilan (masjidga) borishni tezlatdik, hatto men Said ibn Zayd ibn Amr ibn Nufaylni minbar ustuni yonida oʻtirgan holda topdim. Men uning yonida, tizzam tizzasiga tegadigan (yaqinlikda) oʻtirdim. Koʻp oʻtmay Umar ibn Xattob (tashqariga) chiqdi. Men uning kelayotganini koʻrib, Said ibn Zaydga: «U bugun kechqurun, xalifa boʻlganidan beri aytmagan bir soʻzni albatta aytadi», dedim. U buni menga inkor qilib: «U avval aytmagan nimani aytishini kutyapsan?» dedi. Umar minbarga oʻtirdi. Muazzinlar (azonni) tugatib jim boʻlganlarida, u (oʻrnidan) turib, Allohga loyiq hamd aytdi, soʻng: «Ammo baʼd: men sizlarga aytishim taqdir qilingan bir soʻzni aytmoqchiman; bilmadim, ehtimol u mening ajalim oldidadir. Kim uni anglab, yodida saqlasa, uni ulovi yetgan joyga (har qayerga) aytib bersin; kim uni anglay olmaslikdan qoʻrqsa — men hech kimga men haqimda yolgʻon (gapirishni) halol qilmayman. Albatta, Alloh Muhammadni ﷺ haq bilan yubordi va unga Kitobni nozil qildi; Alloh nozil qilgan (narsalar) orasida rajm oyati ham bor edi. Biz uni oʻqidik, anglab, yodimizda saqladik. Rasululloh ﷺ rajm qildilar, biz ham U zotdan keyin rajm qildik. Men odamlarga uzoq zamon oʻtib: ‹Vallohi, biz Allohning Kitobida rajm oyatini topmayapmiz›, deydigan kimsa chiqib, ular Alloh nozil qilgan farizani tark etib adashishlaridan qoʻrqaman. Allohning Kitobida rajm — zino qilgan, muhsan boʻlgan erkak va ayolga, agar bayyina (dalil) qoʻyilsa, yoki homiladorlik, yoki iqror boʻlsa — haqdir. Soʻng biz Allohning Kitobidan oʻqigan (narsalar) orasida: ‹Otalaringizdan yuz oʻgirmanglar, chunki otalaringizdan yuz oʻgirishingiz oʻzingizga kufrdir› (degan kalimani) ham oʻqir edik. Soʻng Rasululloh ﷺ: ‹Iso ibn Maryam haddan ortiq maqtalganidek, meni haddan ortiq maqtamanglar; (balki) ‹Allohning bandasi va Rasuli› denglar›, dedilar. Soʻng menga yetdiki, sizlardan biror kimsa: ‹Vallohi, agar Umar oʻlsa, men falonchiga bayʼat qilardim›, deyarkan. Hech kim ‹Abu Bakrning bayʼati tasodifiy ish (falta) edi, soʻng tamom boʻldi› deb aldanmasin. Ogoh boʻlinglar! Darhaqiqat, u shunday (tasodifiy) edi, lekin Alloh uning sharridan saqladi. Sizlar orasida (odamlar) boʻyinlarini choʻzadigan (intiladigan), Abu Bakrga oʻxshash kishi yoʻq. Kim musulmonlarning mashvaratisiz bir kishiga bayʼat qilsa, na unga, na u bayʼat qilgan kishiga (ergashilmaydi) — ikkovi oʻldirilishidan saqlanish uchun (ehtiyot chorasidir). Bizning xabarimiz (ahvolimiz) shunday boʻlgan ediki, Alloh Oʻz Paygʻambarini ﷺ vafot ettirganida, Ansor bizga muxolifat qildi va Banu Soida saqifasida (soyabonida) hammasi toʻplandi; Ali, Zubayr va ular bilan boʻlganlar ham bizdan ajrab (chetda) qoldilar; muhojirlar esa Abu Bakr atrofiga yigʻildi. Men Abu Bakrga: «Yo Abu Bakr, ansordan boʻlgan mana shu birodarlarimiz oldiga yuring», dedim. Bas, biz ularni istab yoʻlga chiqdik. Ularga yaqinlashganimizda, ulardan ikki solih kishi bizni kutib oldi va qavmning kelishib (birlashib) qaror qilgan ishini zikr qildi-da: «Ey muhojirlar jamoasi, qaerga (boryapsiz)?» dedi. Biz: «Ansordan boʻlgan mana shu birodarlarimizni (istaymiz)», dedik. Ular: «Ularga yaqinlashmasligingiz sizga (yaxshiroq) — ishingizni oʻzingiz hal qiling», dedilar. Men: «Vallohi, biz albatta ularning oldiga boramiz», dedim. Bas, biz Banu Soida saqifasida ular oldiga keldik. Qarasak, ularning oʻrtasida (kasal) bir kishi (matoga) oʻralgan edi. Men: «Bu kim?» dedim. Ular: «Bu — Saʼd ibn Uboda», dedilar. Men: «Unga nima boʻlgan?» dedim. Ular: «Isitma bilan ogʻriyapti», dedilar. Biroz oʻtirganimizdan keyin, ularning xatibi tashahhud aytdi, Allohga loyiq hamd aytdi, soʻng: «Ammo baʼd: biz — Allohning ansorlari va islom lashkarimiz; sizlar, ey muhojirlar jamoasi, (kichik) bir guruhsiz. Qavmingizdan bir toʻda (Madinaga) keldi; mana, ular bizni (oʻz) ildizimizdan uzib, ishdan (hokimiyatdan) chetlatmoqchi boʻlmoqdalar», dedi. U jim boʻlganida, men gapirmoqchi boʻldim — men oʻzimga yoqqan bir nutqni tayyorlab qoʻygan edim, uni Abu Bakr oldida (avval) aytmoqchi edim, va men undan (Abu Bakrning gapidan) baʼzi keskinlikni yumshatmoqchi edim. Gapirmoqchi boʻlganimda, Abu Bakr: «Shoshilma (sekinroq)», dedi. Men uni gʻazablantirishni yoqtirmadim, bas, Abu Bakr gapirdi — u mendan koʻra halimroq va vazminroq edi. Vallohi, u mening tayyorlaganimda menga yoqqan biror soʻzni qoldirmay, oʻz badihasida (tayyorlanmay) uning oʻxshashini yoki undan afzalrogʻini aytdi, hatto jim boʻldi. U: «Sizlar oʻz haqingizda zikr qilgan har qanday yaxshilikka siz loyiqsiz; lekin bu ish (xilofat) faqat Qurayshning mana shu qabilasiga (loyiq) deb tan olinadi — ular arablarning nasab va diyor jihatidan eng markaziysidir. Men sizlarga mana shu ikki kishidan birini roziman (maʼqul koʻrdim), qaysisini xohlasangiz, oʻshanga bayʼat qiling», dedi va mening qoʻlim bilan — oramizda oʻtirgan — Abu Ubayda ibn Jarrohning qoʻlini oldi. Uning aytganlaridan faqat shundan boshqasini yoqtirmadim. Vallohi, mening (gunohga yaqinlashtirmaydigan tarzda) oldinga chiqarilib, boʻynim urilishi, ichida Abu Bakr boʻlgan qavmga amir boʻlishimdan koʻra menga sevimliroq edi — Allohim (kechir), agar oʻlim chogʻida nafsim menga hozir (oʻzimda) topmaydigan bir narsani bezab koʻrsatmasa. Shunda Ansordan bir kishi: «Men ularning (suykalib) ishqalanadigan xodasi va mevali (tayangan) xurmo tanasiman (yaʼni tajriba va kuch sohibiman); bizdan bir amir, sizdan bir amir, ey Quraysh jamoasi!» dedi. Bas, gʻovgʻa koʻpaydi, ovozlar koʻtarildi, hatto men (paydo boʻlgan) ixtilofdan qoʻrqdim. Men: «Qoʻlingni choʻz, yo Abu Bakr», dedim. U qoʻlini choʻzdi, men unga bayʼat qildim, muhojirlar (ham) bayʼat qildilar, soʻng Ansor bayʼat qildi. Biz Saʼd ibn Ubadaning ustiga (toʻplanib) intildik. Ulardan bir kishi: «Saʼd ibn Ubadani oʻldirdingiz!» dedi. Men: «Alloh Saʼd ibn Ubadani oʻldirsin (uning sharrini daf qilsin)», dedim. Umar aytdi: Vallohi, biz duch kelgan ish (ahvol)da Abu Bakrga bayʼat qilishdan koʻra kuchliroq (toʻgʻri) narsani topmadik. Biz qavmdan bayʼatsiz ajrab ketsak, ular bizdan keyin oʻzlaridan bir kishiga bayʼat qilishlaridan qoʻrqdik — u holda yo ular bilan biz rozi boʻlmagan (narsa) ustiga bayʼatlashardik, yoki ularga muxolifat qilardik, bu esa fasodga olib kelardi. Bas, kim musulmonlarning mashvaratisiz bir kishiga bayʼat qilsa, na unga, na u bayʼat qilgan kishiga ergashilmaydi — ikkovi oʻldirilishidan saqlanish uchun (ehtiyot chorasidir).(Ибн Аббос (розияллоҳу анҳумо) ривоят қилдики, у айтди:) Мен муҳожирлардан баъзи кишиларга — улар орасида Абдураҳмон ибн Авф ҳам бор эди — Қуръон ўқитардим. Умар ибн Хаттоб (розияллоҳу анҳу)нинг охирги қилган ҳажларидан бирида мен Минода Абдураҳмоннинг манзилида эдим, у эса Умарнинг ҳузурида эди. Бирдан Абдураҳмон менинг олдимга қайтиб келиб: «Кошки сен бугун мўминлар амирининг ҳузурига келиб: ‹Ё амирал-мўминин, фалон киши ҳақида (нима дейсиз)? У: ‹Агар Умар ўлса, мен албатта фалончига байъат қилардим; валлоҳи, Абу Бакрнинг байъати ҳам фақат олдиндан ўйланмаган тасодифий иш (фалта) эди, сўнг у шу ҳолда тамом бўлди›, деяпти› деган бир кишини бугун кўрганингда эди!» деди. Умар ғазабланди, сўнг: «Мен, иншоаллоҳ, бугун кечқурун одамлар олдида туриб, уларнинг ишларини ғасб қилмоқчи бўлган мана шундай кишилардан уларни огоҳлантираман», деди. Абдураҳмон айтди: Мен: «Ё амирал-мўминин, бундай қилманг, чунки (ҳаж) мавсуми авом ва оломон (жоҳил) кишиларни тўплайди; сиз одамлар олдида турганингизда, яқинингизни мана шулар эгаллаб оладилар. Мен сиз туриб, ҳар бир учирувчи нотўғри тарқатадиган бир сўз айтишингиздан, уларнинг уни тўғри англамаслигидан ва ўз жойига қўймаслигидан қўрқаман. Мадинага етиб боргунча кутинг — у ҳижрат ва суннат диёридир; у ерда фиқҳ аҳли ва одамларнинг ашрофлари (зодагонлари) билан холос бўласиз, айтмоқчи бўлганингизни дадил айтасиз, илм аҳли сўзингизни англайди ва ўз жойига қўяди», дедим. Умар: «Валлоҳи, иншоаллоҳ, мен Мадинада турадиган биринчи мақомимда (хутбамда) шуни албатта айтаман», деди. Ибн Аббос айтди: Биз Мадинага Зулҳижжа охирида келдик. Жума куни бўлганида, қуёш оғиши билан (масжидга) боришни тезлатдик, ҳатто мен Саид ибн Зайд ибн Амр ибн Нуфайлни минбар устуни ёнида ўтирган ҳолда топдим. Мен унинг ёнида, тиззам тиззасига тегадиган (яқинликда) ўтирдим. Кўп ўтмай Умар ибн Хаттоб (ташқарига) чиқди. Мен унинг келаётганини кўриб, Саид ибн Зайдга: «У бугун кечқурун, халифа бўлганидан бери айтмаган бир сўзни албатта айтади», дедим. У буни менга инкор қилиб: «У аввал айтмаган нимани айтишини кутяпсан?» деди. Умар минбарга ўтирди. Муаззинлар (азонни) тугатиб жим бўлганларида, у (ўрнидан) туриб, Аллоҳга лойиқ ҳамд айтди, сўнг: «Аммо баъд: мен сизларга айтишим тақдир қилинган бир сўзни айтмоқчиман; билмадим, эҳтимол у менинг ажалим олдидадир. Ким уни англаб, ёдида сақласа, уни улови етган жойга (ҳар қаерга) айтиб берсин; ким уни англай олмасликдан қўрқса — мен ҳеч кимга мен ҳақимда ёлғон (гапиришни) ҳалол қилмайман. Албатта, Аллоҳ Муҳаммадни ﷺ ҳақ билан юборди ва унга Китобни нозил қилди; Аллоҳ нозил қилган (нарсалар) орасида ражм ояти ҳам бор эди. Биз уни ўқидик, англаб, ёдимизда сақладик. Расулуллоҳ ﷺ ражм қилдилар, биз ҳам У зотдан кейин ражм қилдик. Мен одамларга узоқ замон ўтиб: ‹Валлоҳи, биз Аллоҳнинг Китобида ражм оятини топмаяпмиз›, дейдиган кимса чиқиб, улар Аллоҳ нозил қилган фаризани тарк этиб адашишларидан қўрқаман. Аллоҳнинг Китобида ражм — зино қилган, муҳсан бўлган эркак ва аёлга, агар баййина (далил) қўйилса, ёки ҳомиладорлик, ёки иқрор бўлса — ҳақдир. Сўнг биз Аллоҳнинг Китобидан ўқиган (нарсалар) орасида: ‹Оталарингиздан юз ўгирманглар, чунки оталарингиздан юз ўгиришингиз ўзингизга куфрдир› (деган калимани) ҳам ўқир эдик. Сўнг Расулуллоҳ ﷺ: ‹Исо ибн Марям ҳаддан ортиқ мақталганидек, мени ҳаддан ортиқ мақтаманглар; (балки) ‹Аллоҳнинг бандаси ва Расули› денглар›, дедилар. Сўнг менга етдики, сизлардан бирор кимса: ‹Валлоҳи, агар Умар ўлса, мен фалончига байъат қилардим›, деяркан. Ҳеч ким ‹Абу Бакрнинг байъати тасодифий иш (фалта) эди, сўнг тамом бўлди› деб алданмасин. Огоҳ бўлинглар! Дарҳақиқат, у шундай (тасодифий) эди, лекин Аллоҳ унинг шарридан сақлади. Сизлар орасида (одамлар) бўйинларини чўзадиган (интиладиган), Абу Бакрга ўхшаш киши йўқ. Ким мусулмонларнинг машваратисиз бир кишига байъат қилса, на унга, на у байъат қилган кишига (эргашилмайди) — иккови ўлдирилишидан сақланиш учун (эҳтиёт чорасидир). Бизнинг хабаримиз (аҳволимиз) шундай бўлган эдики, Аллоҳ Ўз Пайғамбарини ﷺ вафот эттирганида, Ансор бизга мухолифат қилди ва Бану Соида сақифасида (соябонида) ҳаммаси тўпланди; Али, Зубайр ва улар билан бўлганлар ҳам биздан ажраб (четда) қолдилар; муҳожирлар эса Абу Бакр атрофига йиғилди. Мен Абу Бакрга: «Ё Абу Бакр, ансордан бўлган мана шу биродарларимиз олдига юринг», дедим. Бас, биз уларни истаб йўлга чиқдик. Уларга яқинлашганимизда, улардан икки солиҳ киши бизни кутиб олди ва қавмнинг келишиб (бирлашиб) қарор қилган ишини зикр қилди-да: «Эй муҳожирлар жамоаси, қаэрга (боряпсиз)?» деди. Биз: «Ансордан бўлган мана шу биродарларимизни (истаймиз)», дедик. Улар: «Уларга яқинлашмаслигингиз сизга (яхшироқ) — ишингизни ўзингиз ҳал қилинг», дедилар. Мен: «Валлоҳи, биз албатта уларнинг олдига борамиз», дедим. Бас, биз Бану Соида сақифасида улар олдига келдик. Қарасак, уларнинг ўртасида (касал) бир киши (матога) ўралган эди. Мен: «Бу ким?» дедим. Улар: «Бу — Саъд ибн Убода», дедилар. Мен: «Унга нима бўлган?» дедим. Улар: «Иситма билан оғрияпти», дедилар. Бироз ўтирганимиздан кейин, уларнинг хатиби ташаҳҳуд айтди, Аллоҳга лойиқ ҳамд айтди, сўнг: «Аммо баъд: биз — Аллоҳнинг ансорлари ва ислом лашкаримиз; сизлар, эй муҳожирлар жамоаси, (кичик) бир гуруҳсиз. Қавмингиздан бир тўда (Мадинага) келди; мана, улар бизни (ўз) илдизимиздан узиб, ишдан (ҳокимиятдан) четлатмоқчи бўлмоқдалар», деди. У жим бўлганида, мен гапирмоқчи бўлдим — мен ўзимга ёққан бир нутқни тайёрлаб қўйган эдим, уни Абу Бакр олдида (аввал) айтмоқчи эдим, ва мен ундан (Абу Бакрнинг гапидан) баъзи кескинликни юмшатмоқчи эдим. Гапирмоқчи бўлганимда, Абу Бакр: «Шошилма (секинроқ)», деди. Мен уни ғазаблантиришни ёқтирмадим, бас, Абу Бакр гапирди — у мендан кўра ҳалимроқ ва вазминроқ эди. Валлоҳи, у менинг тайёрлаганимда менга ёққан бирор сўзни қолдирмай, ўз бадиҳасида (тайёрланмай) унинг ўхшашини ёки ундан афзалроғини айтди, ҳатто жим бўлди. У: «Сизлар ўз ҳақингизда зикр қилган ҳар қандай яхшиликка сиз лойиқсиз; лекин бу иш (хилофат) фақат Қурайшнинг мана шу қабиласига (лойиқ) деб тан олинади — улар арабларнинг насаб ва диёр жиҳатидан энг марказийсидир. Мен сизларга мана шу икки кишидан бирини розиман (маъқул кўрдим), қайсисини хоҳласангиз, ўшанга байъат қилинг», деди ва менинг қўлим билан — орамизда ўтирган — Абу Убайда ибн Жарроҳнинг қўлини олди. Унинг айтганларидан фақат шундан бошқасини ёқтирмадим. Валлоҳи, менинг (гуноҳга яқинлаштирмайдиган тарзда) олдинга чиқарилиб, бўйним урилиши, ичида Абу Бакр бўлган қавмга амир бўлишимдан кўра менга севимлироқ эди — Аллоҳим (кечир), агар ўлим чоғида нафсим менга ҳозир (ўзимда) топмайдиган бир нарсани безаб кўрсатмаса. Шунда Ансордан бир киши: «Мен уларнинг (суйкалиб) ишқаланадиган ходаси ва мевали (таянган) хурмо танасиман (яъни тажриба ва куч соҳибиман); биздан бир амир, сиздан бир амир, эй Қурайш жамоаси!» деди. Бас, ғовға кўпайди, овозлар кўтарилди, ҳатто мен (пайдо бўлган) ихтилофдан қўрқдим. Мен: «Қўлингни чўз, ё Абу Бакр», дедим. У қўлини чўзди, мен унга байъат қилдим, муҳожирлар (ҳам) байъат қилдилар, сўнг Ансор байъат қилди. Биз Саъд ибн Убаданинг устига (тўпланиб) интилдик. Улардан бир киши: «Саъд ибн Убадани ўлдирдингиз!» деди. Мен: «Аллоҳ Саъд ибн Убадани ўлдирсин (унинг шаррини даф қилсин)», дедим. Умар айтди: Валлоҳи, биз дуч келган иш (аҳвол)да Абу Бакрга байъат қилишдан кўра кучлироқ (тўғри) нарсани топмадик. Биз қавмдан байъациз ажраб кецак, улар биздан кейин ўзларидан бир кишига байъат қилишларидан қўрқдик — у ҳолда ё улар билан биз рози бўлмаган (нарса) устига байъатлашардик, ёки уларга мухолифат қилардик, бу эса фасодга олиб келарди. Бас, ким мусулмонларнинг машваратисиз бир кишига байъат қилса, на унга, на у байъат қилган кишига эргашилмайди — иккови ўлдирилишидан сақланиш учун (эҳтиёт чорасидир).
عَنْ عُمَرَ بْنِ الْخَطَّابِ رَضِيَ اللَّهُ عَنْهُ أنَّ رجلا اسمُه عبدُ اللَّهِ يُلَقَّبُ حمارا كَانَ يُضْحِكُ النَّبِيَّ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ وَكَانَ النَّبِيُّ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ قَدْ جَلَدَهُ فِي الشَّرَابِ فَأُتِيَ بِهِ يَوْمًا فَأَمَرَ بِهِ فَجُلِدَ فَقَالَ رَجُلٌ مِنَ الْقَوْمِ: اللَّهُمَّ الْعَنْهُ مَا أَكْثَرَ مَا يُؤْتَى بِهِ فَقَالَ النَّبِيُّ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: «لَا تلعنوه فو الله مَا عَلِمْتُ أَنَّهُ يُحِبُّ اللَّهَ وَرَسُولَهُ» . رَوَاهُ البُخَارِيّ
(Umar ibn Xattob (roziyallohu anhu) rivoyat qildiki,) Paygʻambar ﷺ davrida Abdulloh ismli bir kishi bor edi; uning laqabi ‹Himor› (eshak) edi. U Rasululloh ﷺni kuldirar edi. Paygʻambar ﷺ uni (xamr) ichgani uchun (bir necha bor) urgan edilar. Bir kuni u (yana) keltirildi va U zot buyurib, u urildi. Shunda qavmdan bir kishi: «Allohim, unga laʼnat qil! U qancha koʻp (jazoga) keltirilyapti-ya!» dedi. Paygʻambar ﷺ: «Unga laʼnat oʻqimanglar; vallohi, men uning Alloh va Rasulini sevishini bilaman», dedilar.(Умар ибн Хаттоб (розияллоҳу анҳу) ривоят қилдики,) Пайғамбар ﷺ даврида Абдуллоҳ исмли бир киши бор эди; унинг лақаби ‹Ҳимор› (эшак) эди. У Расулуллоҳ ﷺни кулдирар эди. Пайғамбар ﷺ уни (хамр) ичгани учун (бир неча бор) урган эдилар. Бир куни у (яна) келтирилди ва У зот буюриб, у урилди. Шунда қавмдан бир киши: «Аллоҳим, унга лаънат қил! У қанча кўп (жазога) келтириляпти-я!» деди. Пайғамбар ﷺ: «Унга лаънат ўқиманглар; валлоҳи, мен унинг Аллоҳ ва Расулини севишини биламан», дедилар.
وَعَنْ عُمَرَ رَضِيَ اللَّهُ عَنْهُ أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ قَالَ: «إِذَا وَجَدْتُمُ الرَّجُلَ قَدْ غَلَّ فِي سَبِيلِ اللَّهِ فَاحْرُقُوا مَتَاعَهُ وَاضْرِبُوهُ» . رَوَاهُ التِّرْمِذِيُّ وَأَبُو دَاوُدَ وَقَالَ التِّرْمِذِيُّ: هَذَا حَدِيث غَرِيب
هَذَا الْبَاب خَال من الْفَصْل الثَّالِث
Nufayliy va Said ibn Mansur bizga aytib berib, ikkalasi: Abdulaziz ibn Muhammad — Nufayliy uni Andarovardiy dedi — bizga Solih ibn Muhammad ibn Zoyidadan rivoyat qildi, dedilar. Abu Dovud: «Bu Solih — Abu Voqid», dedi. U (Solih) aytdi: Men Maslama bilan Rum yurtiga kirdim. (Unga) gʻanimatdan xiyonat qilgan bir kishi keltirildi. U (Maslama) bu haqda Solimdan soʻradi. Shunda u (Solim): «Otam Umar ibn al-Xattob (roziyallohu anhu)dan, u Nabiy ﷺdan rivoyat qilib aytganini eshitganman: ‹Bir kishini gʻanimatdan xiyonat qilgan holida topsangiz, uning asbobini yoqib yuboringlar va oʻzini uringlar›, dedilar», dedi. (U aytdi:) Soʻng biz uning asbobi ichidan bir mushaf (Qurʼon nusxasi) topdik. U (Maslama) bu haqda Solimdan soʻradi. U: «Uni soting va uning pulini sadaqa qiling», dedi.Нуфайлий ва Саид ибн Мансур бизга айтиб бериб, иккаласи: Абдулазиз ибн Муҳаммад — Нуфайлий уни Андаровардий деди — бизга Солиҳ ибн Муҳаммад ибн Зойидадан ривоят қилди, дедилар. Абу Довуд: «Бу Солиҳ — Абу Воқид», деди. У (Солиҳ) айтди: Мен Маслама билан Рум юртига кирдим. (Унга) ғаниматдан хиёнат қилган бир киши келтирилди. У (Маслама) бу ҳақда Солимдан сўради. Шунда у (Солим): «Отам Умар ибн ал-Хаттоб (розияллоҳу анҳу)дан, у Набий ﷺдан ривоят қилиб айтганини эшитганман: ‹Бир кишини ғаниматдан хиёнат қилган ҳолида топсангиз, унинг асбобини ёқиб юборинглар ва ўзини уринглар›, дедилар», деди. (У айтди:) Сўнг биз унинг асбоби ичидан бир мушаф (Қуръон нусхаси) топдик. У (Маслама) бу ҳақда Солимдан сўради. У: «Уни сотинг ва унинг пулини садақа қилинг», деди.
وَعَنْ عُمَرَ بْنِ الْخَطَّابِ رَضِيَ اللَّهُ عَنْهُ قَالَ: قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: «إِنَّ أَفْضَلَ عِبَادِ اللَّهِ عِنْدَ اللَّهِ مَنْزِلَةً يَوْمَ الْقِيَامَةِ إِمَامٌ عَادِلٌ رَفِيقٌ وَإِنَّ شَرَّ النَّاسِ عِنْدَ اللَّهِ مَنْزِلَةً يَوْمِ الْقِيَامَةِ إِمامٌ جَائِر خرق»
Umar ibn al-Xattob (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: Rasululloh ﷺ: «Amallar faqat niyatlarga bogʻliqdir va har bir kishiga faqat niyat qilgan narsasi boʻladi. Bas, kimning hijrati Alloh va Uning Rasuli uchun boʻlsa, hijrati Alloh va Uning Rasuli uchundir. Kimning hijrati esa erishadigan bir dunyo yoki uylanadigan bir ayol uchun boʻlsa, hijrati oʻzi hijrat qilgan narsa uchundir», dedilar.Умар ибн ал-Хаттоб (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: Расулуллоҳ ﷺ: «Амаллар фақат ниятларга боғлиқдир ва ҳар бир кишига фақат ният қилган нарсаси бўлади. Бас, кимнинг ҳижрати Аллоҳ ва Унинг Расули учун бўлса, ҳижрати Аллоҳ ва Унинг Расули учундир. Кимнинг ҳижрати эса эришадиган бир дунё ёки уйланадиган бир аёл учун бўлса, ҳижрати ўзи ҳижрат қилган нарса учундир», дедилар.
وَعَنْ عُمَرَ رَضِيَ اللَّهُ عَنْهُ قَالَ: عَمِلْتُ عَلَى عَهْدِ رَسُولِ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ فعملني. رَوَاهُ أَبُو دَاوُد
Ibn as-Soidiy al-Molikiy (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: Umar ibn al-Xattob meni sadaqa (zakot) yigʻishga ishga oldi. Men uni (yigʻib) bitirib, oʻziga topshirganimda, u menga ish haqi (mukofot) berishni buyurdi. Men: «Men buni faqat Alloh uchun qildim, ajrim esa Allohning zimmasida», dedim. U: «Senga berilganni ol! Men ham Rasululloh ﷺ zamonida (shunday) ish qilgan edim, u zot meni ishga olgan edilar. Men ham sening soʻzingdek aytgan edim. Shunda Rasululloh ﷺ menga: ‹Senga soʻramaganing holda biror narsa berilsa, (uni ol-da) ye va sadaqa qil› dedilar», dedi.Ибн ас-Соидий ал-Моликий (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: Умар ибн ал-Хаттоб мени садақа (закот) йиғишга ишга олди. Мен уни (йиғиб) битириб, ўзига топширганимда, у менга иш ҳақи (мукофот) беришни буюрди. Мен: «Мен буни фақат Аллоҳ учун қилдим, ажрим эса Аллоҳнинг зиммасида», дедим. У: «Сенга берилганни ол! Мен ҳам Расулуллоҳ ﷺ замонида (шундай) иш қилган эдим, у зот мени ишга олган эдилар. Мен ҳам сенинг сўзингдек айтган эдим. Шунда Расулуллоҳ ﷺ менга: ‹Сенга сўрамаганинг ҳолда бирор нарса берилса, (уни ол-да) е ва садақа қил› дедилар», деди.
وَعَن عمر قَالَ: كَانَتْ أَمْوَالُ بَنِي النَّضِيرِ مِمَّا أَفَاءَ اللَّهُ عَلَى رَسُولِهِ مِمَّا لَمْ يُوجِفِ الْمُسْلِمُونَ عَلَيْهِ بِخَيْلٍ وَلَا رِكَابٍ فَكَانَتْ لِرَسُولِ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ خَالِصَة يُنْفِقُ عَلَى أَهْلِهِ نَفَقَةَ سَنَتِهِمْ ثُمَّ يَجْعَلُ مَا بَقِيَ فِي السِّلَاحِ وَالْكُرَاعِ عُدَّةً فِي سَبِيل الله
Umar (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: Allohning oʻz Rasuliga fay (oʻljasi) sifatida bergan Bani Nazir mol-mulki — musulmonlar otlari va tuyalari bilan (jang qilib) qoʻlga kiritgan (oʻlja) emas edi. Shuning uchun bu mol-mulk — Allohning Rasuli ﷺ ga maxsus tegishli edi: u zot oilasiga ularning bir yillik xarajatini berar va undan ortganini — Alloh yoʻlida ishlatiladigan — qurol va otlarga sarflar edi.Умар (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: Аллоҳнинг ўз Расулига фай (ўлжаси) сифатида берган Бани Назир мол-мулки — мусулмонлар отлари ва туялари билан (жанг қилиб) қўлга киритган (ўлжа) эмас эди. Шунинг учун бу мол-мулк — Аллоҳнинг Расули ﷺ га махсус тегишли эди: у зот оиласига уларнинг бир йиллик харажатини берар ва ундан ортганини — Аллоҳ йўлида ишлатиладиган — қурол ва отларга сарфлар эди.
وَعَنْ عُمَرَ بْنِ الْخَطَّابِ قَالَ: قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: «كُلُوا جَمِيعًا وَلَا تَفَرَّقُوا فَإِنَّ الْبَرَكَةَ معَ الجماعةِ» . رَوَاهُ ابْنُ مَاجَهْ
Umar ibn al-Xattob (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: Rasululloh ﷺ: «Birgalikda yenglar, ayri-ayri boʻlmanglar, chunki barakot jamoat bilan birgadir», dedilar.Умар ибн ал-Хаттоб (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: Расулуллоҳ ﷺ: «Биргаликда енглар, айри-айри бўлманглар, чунки баракот жамоат билан биргадир», дедилар.
وَعَنْ عُمَرَ رَضِيَ اللَّهُ عَنْهُ أَنَّ النَّبِيَّ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ نَهَى عَنْ لُبْسِ الْحَرِيرِ إِلَّا هَكَذَا وَرَفَعَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ إصبعيه: الْوُسْطَى والسبابة وضمهما
وَفِي رِوَايَةٍ لِمُسْلِمٍ: أَنَّهُ خَطَبَ بِالْجَابِيَةِ فَقَالَ: نَهَى رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ عَنْ لُبْسِ الْحَرِيرِ إِلَّا مَوْضِعَ إِصْبَعَيْنِ أَوْ ثَلَاث أَو أَربع
Umar (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadiki, Nabiy ﷺ ipak kiyishni mana shu qadardan boshqa holatda man qildilar. Rasululloh ﷺ ikki barmoqlarini — oʻrta barmoq bilan koʻrsatkich barmoqni koʻtarib, ularni birlashtirdilar. Muslimning bir rivoyatida kelishicha, u Jobiyada xutba qilib: «Rasululloh ﷺ ipak kiyishni ikki yoki uch yoki toʻrt barmoq joyidan boshqa holatda man qildilar», dedi. Buxoriy va Muslim rivoyat qilgan.Умар (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинадики, Набий ﷺ ипак кийишни мана шу қадардан бошқа ҳолатда ман қилдилар. Расулуллоҳ ﷺ икки бармоқларини — ўрта бармоқ билан кўрсаткич бармоқни кўтариб, уларни бирлаштирдилар. Муслимнинг бир ривоятида келишича, у Жобияда хутба қилиб: «Расулуллоҳ ﷺ ипак кийишни икки ёки уч ёки тўрт бармоқ жойидан бошқа ҳолатда ман қилдилар», деди. Бухорий ва Муслим ривоят қилган.
وَعَنْ عُمَرَ بْنِ الْخَطَّابِ رَضِيَ اللَّهُ عَنْهُ قَالَ: قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: " مَا مِنْكُمْ مِنْ أَحَدٍ يَتَوَضَّأُ فَيُبْلِغُ أَوْ فَيُسْبِغُ الْوُضُوءَ ثُمَّ يَقُولُ: أَشْهَدُ أَنْ لَا إِلَهَ إِلَّا اللَّهُ وَأَنَّ مُحَمَّدًا عَبْدُهُ وَرَسُولُهُ وَفِي رِوَايَةٍ: أَشْهَدُ أَنْ لَا إِلَهَ إِلَّا اللَّهُ وَحْدَهُ لَا شَرِيكَ لَهُ وَأَشْهَدُ أَنَّ مُحَمَّدًا عَبْدُهُ وَرَسُولُهُ إِلَّا فُتِحَتْ لَهُ أَبْوَابُ الْجَنَّةِ الثَّمَانِيَةُ يَدْخُلُ مِنْ أَيِّهَا شَاءَ ". هَكَذَا رَوَاهُ مُسْلِمٌ فِي صَحِيحِهِ وَالْحُمَيْدِيُّ فِي أَفْرَاد مُسلم وَكَذَا ابْن الْأَثِير فِي جَامع الْأُصُول
وَذكر الشَّيْخ مُحي الدِّينِ النَّوَوِيُّ فِي آخِرِ حَدِيثِ مُسْلِمٍ عَلَى مَا روينَاهُ وَزَاد التِّرْمِذِيّ: «الله اجْعَلْنِي مِنَ التَّوَّابِينَ وَاجْعَلْنِي مِنَ الْمُتَطَهِّرِينَ» وَالْحَدِيثُ الَّذِي رَوَاهُ مُحْيِي السُّنَّةِ فِي الصِّحَاحِ: «مَنْ تَوَضَّأَ فَأَحْسَنَ الْوُضُوءَ» إِلَى آخِرِهِ رَوَاهُ التِّرْمِذِيُّ فِي جَامِعِهِ بِعَيْنِهِ إِلَّا كَلِمَةَ «أَشْهَدُ» قَبْلَ «أَن مُحَمَّدًا»
Uqba ibn Omir (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: Bizga tuyalarni boqish (vazifasi) yuklangan edi. Bas, mening navbatim keldi va men ularni kechqurun (oʻtloqdan) haydab keldim. Shunda men Rasululloh ﷺ ni — turib, odamlarga hadis aytayotgan holda — topdim (yetib keldim). Bas, men Uning soʻzidan (shuni) ilgab oldim: «Qaysi bir musulmon tahorat qilib, tahoratini goʻzal qilsa-da, soʻng turib, ikki rakaat (namoz) oʻqisa — qalbi va yuzi bilan ularga yuzlangan holda —, albatta unga jannat vojib boʻladi». (Roviy) dedi: Shunda men: «Bu nima degan goʻzal (soʻz)!» dedim. Shu payt oldimdagi bir soʻzlovchi: «Undan oldingi (soʻz) undan-da goʻzalroqdir» dedi. Men qaradim — bu Umar edi. U dedi: «Albatta men seni hozirgina kelganingni koʻrdim. (Paygʻambar): ‹Sizlardan hech bir kishi tahorat qilib, tahoratni (toʻla) yetkazsa — yoki: mukammal qilsa — soʻng: «Ashhadu an la ilaha illallohu va anna Muhammadan abdullohi va rasuluhu (Guvohlik beramanki, Allohdan boshqa iloh yoʻq va Muhammad Allohning bandasi va Rasulidir)» desa, illo unga jannatning sakkiz eshigi ochiladi — ularning qaysisidan xohlasa, (oʻshandan) kiradi›, dedilar».Уқба ибн Омир (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: Бизга туяларни боқиш (вазифаси) юкланган эди. Бас, менинг навбатим келди ва мен уларни кечқурун (ўтлоқдан) ҳайдаб келдим. Шунда мен Расулуллоҳ ﷺ ни — туриб, одамларга ҳадис айтаётган ҳолда — топдим (етиб келдим). Бас, мен Унинг сўзидан (шуни) илгаб олдим: «Қайси бир мусулмон таҳорат қилиб, таҳоратини гўзал қилса-да, сўнг туриб, икки ракаат (намоз) ўқиса — қалби ва юзи билан уларга юзланган ҳолда —, албатта унга жаннат вожиб бўлади». (Ровий) деди: Шунда мен: «Бу нима деган гўзал (сўз)!» дедим. Шу пайт олдимдаги бир сўзловчи: «Ундан олдинги (сўз) ундан-да гўзалроқдир» деди. Мен қарадим — бу Умар эди. У деди: «Албатта мен сени ҳозиргина келганингни кўрдим. (Пайғамбар): ‹Сизлардан ҳеч бир киши таҳорат қилиб, таҳоратни (тўла) етказса — ёки: мукаммал қилса — сўнг: «Ашҳаду ан ла илаҳа иллаллоҳу ва анна Муҳаммадан абдуллоҳи ва расулуҳу (Гувоҳлик бераманки, Аллоҳдан бошқа илоҳ йўқ ва Муҳаммад Аллоҳнинг бандаси ва Расулидир)» деса, илло унга жаннатнинг саккиз эшиги очилади — уларнинг қайсисидан хоҳласа, (ўшандан) киради›, дедилар».
وَعَن عمر قَالَ: رَآنِي النَّبِيُّ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ وَأَنَا أَبُولُ قَائِمًا فَقَالَ: «يَا عُمَرُ لَا تَبُلْ قَائِمًا» فَمَا بُلْتُ قَائِمًا بَعْدُ. رَوَاهُ التِّرْمِذِيُّ وَابْنُ مَاجَهْ
قَالَ الشَّيْخُ الْإِمَامُ مُحْيِي السّنة : قد صَحَّ:
عَنْ حُذَيْفَةَ قَالَ: أَتَى النَّبِيُّ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ سباطة قوم فَبَال قَائِما. . قيل: كَانَ ذَلِك لعذر
Oisha (roziyallohu anho) aytadi: «Kim sizlarga Paygʻambar ﷺ tik turib bavl qilar edilar, deb (rivoyat) qilsa, uni tasdiqlamanglar; u zot faqat oʻtirib bavl qilar edilar».
(Rovi) aytdi: Bu bobda Umar, Burayda va Abdurrahmon ibn Hasanadan ham (rivoyatlar bor). Abu Iso aytdi: Oishaning hadisi bu bobda eng yaxshi va eng sahih(dir). Umarning hadisi esa faqat Abdulkarim ibn Abil-Muxoriq(ning) Nofeʼdan, (u) Ibn Umardan, (u) Umardan (qilgan rivoyati) orqali kelgan: Umar: «Paygʻambar ﷺ meni tik turib bavl qilayotganimni koʻrib: ‹Ey Umar, tik turib bavl qilma›, dedilar; shundan keyin men hech tik turib bavl qilmadim», degan. Abu Iso aytdi: Bu hadisni marfuʼ (Paygʻambarga bogʻlangan) holda faqat Abdulkarim ibn Abil-Muxoriq rivoyat qilgan; u esa hadis ahli nazdida zaif boʻlib, Ayyub as-Saxtiyoniy uni zaif sanagan va u haqida (tanqidiy) gapirgan. Ubaydulloh esa Nofeʼdan, (u) Ibn Umardan rivoyat qilib: «Umar (roziyallohu anhu): ‹Islom keltirganimdan beri tik turib bavl qilmadim›, dedi», degan. Bu Abdulkarimning hadisidan sahihroqdir. Buraydaning bu boradagi hadisi esa mahfuz (ishonchli) emas. Tik turib bavl qilishdan qaytarishning maʼnosi taqiq (harom) maʼnosida emas, balki odob (yaxshi xulq) maʼnosidadir. Abdulloh ibn Masʼuddan rivoyat qilinishicha, u: «Tik turib bavl qilishing — qoʻpollik (jafo)dandir», degan.Оиша (розияллоҳу анҳо) айтади: «Ким сизларга Пайғамбар ﷺ тик туриб бавл қилар эдилар, деб (ривоят) қилса, уни тасдиқламанглар; у зот фақат ўтириб бавл қилар эдилар».
(Рови) айтди: Бу бобда Умар, Бурайда ва Абдурраҳмон ибн Ҳасанадан ҳам (ривоятлар бор). Абу Исо айтди: Оишанинг ҳадиси бу бобда энг яхши ва энг саҳиҳ(дир). Умарнинг ҳадиси эса фақат Абдулкарим ибн Абил-Мухориқ(нинг) Нофеъдан, (у) Ибн Умардан, (у) Умардан (қилган ривояти) орқали келган: Умар: «Пайғамбар ﷺ мени тик туриб бавл қилаётганимни кўриб: ‹Эй Умар, тик туриб бавл қилма›, дедилар; шундан кейин мен ҳеч тик туриб бавл қилмадим», деган. Абу Исо айтди: Бу ҳадисни марфуъ (Пайғамбарга боғланган) ҳолда фақат Абдулкарим ибн Абил-Мухориқ ривоят қилган; у эса ҳадис аҳли наздида заиф бўлиб, Айюб ас-Сахтиёний уни заиф санаган ва у ҳақида (танқидий) гапирган. Убайдуллоҳ эса Нофеъдан, (у) Ибн Умардан ривоят қилиб: «Умар (розияллоҳу анҳу): ‹Ислом келтирганимдан бери тик туриб бавл қилмадим›, деди», деган. Бу Абдулкаримнинг ҳадисидан саҳиҳроқдир. Бурайданинг бу борадаги ҳадиси эса маҳфуз (ишончли) эмас. Тик туриб бавл қилишдан қайтаришнинг маъноси тақиқ (ҳаром) маъносида эмас, балки одоб (яхши хулқ) маъносидадир. Абдуллоҳ ибн Масъуддан ривоят қилинишича, у: «Тик туриб бавл қилишинг — қўполлик (жафо)дандир», деган.
وَعَنْ عُمَرَ بْنِ الْخَطَّابِ رَضِيَ اللَّهُ عَنْهُ قَالَ: لَا تَغْتَسِلُوا بِالْمَاءِ الْمُشَمَّسِ فَإِنَّهُ يُورِثُ البرص. رَوَاهُ الدَّارَقُطْنِيّ
Umar ibn al-Xattob (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: «Quyoshda isigan suv bilan yuvinmanglar, chunki u bars kasalligini keltirib chiqaradi», dedi. Doraqutniy rivoyat qilgan.Умар ибн ал-Хаттоб (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: «Қуёшда исиган сув билан ювинманглар, чунки у барс касаллигини келтириб чиқаради», деди. Дорақутний ривоят қилган.
وَعَنْ عُمَرَ قَالَ: قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: «إِذَا قَالَ الْمُؤَذِّنُ اللَّهُ أَكْبَرُ اللَّهُ أَكْبَرُ فَقَالَ أَحَدُكُمُ اللَّهُ أَكْبَرُ اللَّهُ أَكْبَرُ ثُمَّ قَالَ أَشْهَدُ أَنْ لَا إِلَهَ إِلَّا اللَّهُ قَالَ أَشْهَدُ أَنْ لَا إِلَهَ إِلَّا اللَّهُ ثُمَّ قَالَ أَشْهَدُ أَنَّ مُحَمَّدًا رَسُولُ اللَّهِ قَالَ أَشْهَدُ أَنَّ مُحَمَّدًا رَسُولُ اللَّهِ ثُمَّ قَالَ حَيَّ عَلَى الصَّلَاةِ قَالَ لَا حَوْلَ وَلَا قُوَّةَ إِلَّا بِاللَّهِ ثُمَّ قَالَ حَيَّ عَلَى الْفَلَاحِ قَالَ لَا حَوْلَ وَلَا قُوَّةَ إِلَّا بِاللَّهِ ثُمَّ قَالَ اللَّهُ أَكْبَرُ اللَّهُ أَكْبَرُ قَالَ اللَّهُ أَكْبَرُ اللَّهُ أَكْبَرُ ثُمَّ قَالَ لَا إِلَهَ إِلَّا اللَّهُ قَالَ لَا إِلَهَ إِلَّا اللَّهُ مِنْ قَلْبِهِ دخل الْجنَّة» . رَوَاهُ مُسلم
Umar ibn al-Xattob (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: Rasululloh ﷺ: «Muazzin ‹Allohu akbar, Allohu akbar› desa, biringiz ‹Allohu akbar, Allohu akbar› desin. Soʻng u ‹Ashhadu an lo ilaha illalloh› desa, u ‹Ashhadu an lo ilaha illalloh› desin. Soʻng u ‹Ashhadu anna Muhammadan rasululloh› desa, u ‹Ashhadu anna Muhammadan rasululloh› desin. Soʻng u ‹Hayya alas-solah› desa, u ‹Lo havla va lo quvvata illa billah› desin. Soʻng u ‹Hayya alal-falah› desa, u ‹Lo havla va lo quvvata illa billah› desin. Soʻng u ‹Allohu akbar, Allohu akbar› desa, u ‹Allohu akbar, Allohu akbar› desin. Soʻng u ‹Lo ilaha illalloh› desa, u qalbidan ‹Lo ilaha illalloh› desa, jannatga kiradi», — dedilar.Умар ибн ал-Хаттоб (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: Расулуллоҳ ﷺ: «Муаззин ‹Аллоҳу акбар, Аллоҳу акбар› деса, бирингиз ‹Аллоҳу акбар, Аллоҳу акбар› десин. Сўнг у ‹Ашҳаду ан ло илаҳа иллаллоҳ› деса, у ‹Ашҳаду ан ло илаҳа иллаллоҳ› десин. Сўнг у ‹Ашҳаду анна Муҳаммадан расулуллоҳ› деса, у ‹Ашҳаду анна Муҳаммадан расулуллоҳ› десин. Сўнг у ‹Ҳайя алас-солаҳ› деса, у ‹Ло ҳавла ва ло қуввата илла биллаҳ› десин. Сўнг у ‹Ҳайя алал-фалаҳ› деса, у ‹Ло ҳавла ва ло қуввата илла биллаҳ› десин. Сўнг у ‹Аллоҳу акбар, Аллоҳу акбар› деса, у ‹Аллоҳу акбар, Аллоҳу акбар› десин. Сўнг у ‹Ло илаҳа иллаллоҳ› деса, у қалбидан ‹Ло илаҳа иллаллоҳ› деса, жаннатга киради», — дедилар.
وَعَنْ عُمَرَ بْنِ الْخَطَّابِ رَضِيَ اللَّهُ عَنْهُ قَالَ: إِنَّ الدُّعَاءَ مَوْقُوفٌ بَيْنَ السَّمَاءِ وَالْأَرْضِ لَا يَصْعَدُ مِنْهُ شَيْءٌ حَتَّى تُصَلِّيَ عَلَى نبيك. رَوَاهُ التِّرْمِذِيّ
Umar ibn al-Xattob (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: «Albatta, duo osmon bilan yer orasida toʻxtab turadi; toki Nabiyngizga ﷺ salavot aytmaguningizcha undan hech narsa yuqoriga koʻtarilmaydi», dedilar.Умар ибн ал-Хаттоб (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: «Албатта, дуо осмон билан ер орасида тўхтаб туради; токи Набийнгизга ﷺ салавот айтмагунингизча ундан ҳеч нарса юқорига кўтарилмайди», дедилар.
وَعَنْ عُمَرَ بْنِ الْخَطَّابِ رَضِيَ اللَّهُ عَنْهُ أَنَّ النَّبِيَّ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ بَعَثَ بَعْثًا قِبَلَ نَجْدٍ فَغَنِمُوا غَنَائِمَ كَثِيرَةً وَأَسْرَعُوا الرَّجْعَةَ فَقَالَ رَجُلٌ مِنَّا لَمْ يَخْرُجْ مَا رَأَيْنَا بَعْثًا أَسْرَعَ رَجْعَةً وَلَا أَفْضَلَ غَنِيمَةً مِنْ هَذَا الْبَعْثِ فَقَالَ النَّبِيُّ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: «أَلَا أَدُلُّكُمْ عَلَى قَوْمٍ أَفْضَلَ غَنِيمَةً وَأَفْضَلَ رَجْعَةً؟ قَوْمًا شَهِدُوا صَلَاةَ الصُّبْحِ ثمَّ جَلَسُوا يذكرُونَ الله حَتَّى طلعت عَلَيْهِم الشَّمْس أُولَئِكَ أسْرع رَجْعَة وَأَفْضَلَ غَنِيمَةً» . رَوَاهُ التِّرْمِذِيُّ وَقَالَ هَذَا حَدِيثٌ غَرِيبٌ لَا نَعْرِفُهُ إِلَّا مِنْ هَذَا الْوَجْهِ وَحَمَّاد بن أبي حميد هُوَ الضَّعِيف فِي الحَدِيث
Umar ibn al-Xattob (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: Nabiy ﷺ Najd tomonga bir lashkar yubordilar, ular koʻp gʻanimat olib, tezda qaytdilar. (Lashkarga) chiqmaganlardan bir kishi: «Biz bu lashkardan tezroq qaytadigan va koʻproq gʻanimat oladigan lashkarni koʻrmaganmiz», dedi. Shunda Nabiy ﷺ: «Sizlarga undan koʻproq gʻanimat oladigan va tezroq qaytadigan qavmni koʻrsataymi? Bomdod namozida hozir boʻlgan, soʻng quyosh chiqquncha oʻtirib Allohni zikr qilgan qavm — ana shular tezroq qaytadigan va koʻproq gʻanimat oladiganlardir», dedilar. Abu Iso aytdi: Bu hadis gʻaribdir, biz uni faqat shu yoʻl bilan bilamiz. Hammod ibn Abu Humayd hadisda zaifdir.Умар ибн ал-Хаттоб (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: Набий ﷺ Нажд томонга бир лашкар юбордилар, улар кўп ғанимат олиб, тезда қайтдилар. (Лашкарга) чиқмаганлардан бир киши: «Биз бу лашкардан тезроқ қайтадиган ва кўпроқ ғанимат оладиган лашкарни кўрмаганмиз», деди. Шунда Набий ﷺ: «Сизларга ундан кўпроқ ғанимат оладиган ва тезроқ қайтадиган қавмни кўрсатайми? Бомдод намозида ҳозир бўлган, сўнг қуёш чиққунча ўтириб Аллоҳни зикр қилган қавм — ана шулар тезроқ қайтадиган ва кўпроқ ғанимат оладиганлардир», дедилар. Абу Исо айтди: Бу ҳадис ғарибдир, биз уни фақат шу йўл билан биламиз. Ҳаммод ибн Абу Ҳумайд ҳадисда заифдир.
عَنْ عُمَرَ رَضِيَ اللَّهُ عَنْهُ قَالَ: سَمِعْتُ رَسُولَ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسلم يَقُول: " أَرْبَعُ رَكَعَاتٍ قَبْلَ الظُّهْرِ بَعْدَ الزَّوَالِ تُحْسَبُ بِمِثْلِهِنَّ فِي صَلَاةِ السَّحَرِ. وَمَا مِنْ شَيْءٍ إِلَّا وَهُوَ يُسَبِّحُ اللَّهَ تِلْكَ السَّاعَةَ ثُمَّ قَرَأَ: (يَتَفَيَّأُ ظِلَالُهُ عَنِ الْيَمِينِ وَالشَّمَائِلِ سُجَّدًا لَهُ وهم داخرون)
رَوَاهُ التِّرْمِذِيّ وَالْبَيْهَقِيّ فِي شعب الْإِيمَان
Abdulloh ibn Umar (roziyallohu anhumo)dan rivoyat qilinadi: Men Umar ibn al-Xattob (roziyallohu anhu)ning shunday deganini eshitdim: Rasululloh ﷺ: «Quyosh zavolidan keyin, peshindan oldingi toʻrt (rakaat namoz) sahar namozidagi shunchasiga teng hisoblanadi», dedilar. Rasululloh ﷺ (yana): «Oʻsha soatda Allohga tasbeh aytmaydigan hech bir narsa yoʻqdir», dedilar. Soʻng: {Ularning soyalari Allohga sajda qilgan holda oʻngu soʻlga (mayl qilib) oʻzgarib turadi} (Nahl 48) — oyatni toʻla tilovat qildilar. Abu Iso aytdi: Bu hadis gʻaribdir, biz uni faqat Ali ibn Osim hadisidan bilamiz.Абдуллоҳ ибн Умар (розияллоҳу анҳумо)дан ривоят қилинади: Мен Умар ибн ал-Хаттоб (розияллоҳу анҳу)нинг шундай деганини эшитдим: Расулуллоҳ ﷺ: «Қуёш заволидан кейин, пешиндан олдинги тўрт (ракаат намоз) саҳар намозидаги шунчасига тенг ҳисобланади», дедилар. Расулуллоҳ ﷺ (яна): «Ўша соатда Аллоҳга тасбеҳ айтмайдиган ҳеч бир нарса йўқдир», дедилар. Сўнг: {Уларнинг соялари Аллоҳга сажда қилган ҳолда ўнгу сўлга (майл қилиб) ўзгариб туради} (Наҳл 48) — оятни тўла тиловат қилдилар. Абу Исо айтди: Бу ҳадис ғарибдир, биз уни фақат Али ибн Осим ҳадисидан биламиз.
وَعَن عمر رَضِي الله ع نه قَالَ: قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: «مَنْ نَامَ عَنْ حِزْبِهِ أَوْ عَنْ شَيْءٍ مِنْهُ فَقَرَأَهُ فِيمَا بَيْنَ صَلَاةِ الْفَجْرِ وَصَلَاةِ الظُّهْرِ كُتِبَ لَهُ كَأَنَّمَا قَرَأَهُ مِنَ اللَّيْل» . رَوَاهُ مُسلم
Umar ibn Xattob (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: Rasululloh ﷺ: «Kimki oʻz vird (vazifa)si yoki uning bir qismidan uxlab qolsa-yu, soʻng uni bomdod namozi bilan peshin namozi orasida oʻqib olsa, unga goʻyo uni kechasi oʻqigandek yozib qoʻyiladi», — dedilar.Умар ибн Хаттоб (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: Расулуллоҳ ﷺ: «Кимки ўз вирд (вазифа)си ёки унинг бир қисмидан ухлаб қолса-ю, сўнг уни бомдод намози билан пешин намози орасида ўқиб олса, унга гўё уни кечаси ўқигандек ёзиб қўйилади», — дедилар.
وَعَنْ عُمَرَ بْنِ الْخَطَّابِ رَضِيَ اللَّهُ عَنْهُ قَالَ ك قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: «إِذَا دَخَلْتَ عَلَى مَرِيضٍ فَمُرْهُ يَدْعُو لَكَ فَإِنَّ دُعَاءَهُ كَدُعَاءِ الْمَلَائِكَةِ» . رَوَاهُ ابْنُ مَاجَهْ
Umar ibn al-Xattob (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: Rasululloh ﷺ: «Kasal odamning oldiga kirsang, unga oʻzing uchun duo qilishni buyur, chunki uning duosi farishtalarning duosi kabidir», dedilar. Ibn Moja rivoyat qilgan.Умар ибн ал-Хаттоб (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: Расулуллоҳ ﷺ: «Касал одамнинг олдига кирсанг, унга ўзинг учун дуо қилишни буюр, чунки унинг дуоси фаришталарнинг дуоси кабидир», дедилар. Ибн Можа ривоят қилган.
وَعَنْ عُمَرَ قَالَ: قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: «أَيُّمَا مُسْلِمٍ شَهِدَ لَهُ أَرْبَعَةٌ بِخَيْرٍ أَدْخَلَهُ اللَّهُ الْجَنَّةَ» قُلْنَا: وَثَلَاثَةٌ؟ قَالَ: «وَثَلَاثَةٌ» . قُلْنَا وَاثْنَانِ؟ قَالَ: «وَاثْنَانِ» ثُمَّ لم نَسْأَلهُ عَن الْوَاحِد. رَوَاهُ البُخَارِيّ
Abu Asvad (rahimahulloh)dan rivoyat qilinadi: Bir marta men Madinaga bordim — u yerda kasallik (epidemiya) tarqalgan va odamlar tez-tez vafot etayotgan edi. Men Umar bilan oʻtirgan edim va bir janoza (marosimi) oʻtdi. Odamlar marhumni maqtadi. Umar: «(Jannat) vojib boʻldi», — dedi. Soʻng boshqa bir janoza oʻtdi. Odamlar marhumni maqtadi. Umar: «(Jannat) vojib boʻldi», — dedi. Soʻng yana boshqa bir janoza oʻtdi. Odamlar marhumni maqtadi. Umar: «(Jannat) vojib boʻldi», — dedi. Soʻng uchinchi bir janoza oʻtdi va odamlar marhum haqida yomon gapirdi. Umar: «(Doʻzax) vojib boʻldi», — dedi. Men Umardan: «Ey moʻminlarning amiri! Nima vojib boʻldi?» — deb soʻradim. U: «Men Paygʻambar ﷺ aytganini aytdim. U zot: ‹Qaysi musulmonning yaxshi xulqiga toʻrt kishi guvohlik bersa, Alloh uni jannatga kiritadi›, — degan. Biz Paygʻambar ﷺ dan: ‹Agar faqat uch guvoh boʻlsa-chi?› — deb soʻradik. U zot: ‹Uch (boʻlsa) ham›, — dedi. Biz: ‹Agar faqat ikki (guvoh) boʻlsa-chi?› — deb soʻradik. U zot: ‹Ikki (boʻlsa) ham›, — dedi. Lekin biz undan bir guvoh haqida soʻramadik», — dedi.Абу Асвад (раҳимаҳуллоҳ)дан ривоят қилинади: Бир марта мен Мадинага бордим — у ерда касаллик (эпидемия) тарқалган ва одамлар тез-тез вафот этаётган эди. Мен Умар билан ўтирган эдим ва бир жаноза (маросими) ўтди. Одамлар марҳумни мақтади. Умар: «(Жаннат) вожиб бўлди», — деди. Сўнг бошқа бир жаноза ўтди. Одамлар марҳумни мақтади. Умар: «(Жаннат) вожиб бўлди», — деди. Сўнг яна бошқа бир жаноза ўтди. Одамлар марҳумни мақтади. Умар: «(Жаннат) вожиб бўлди», — деди. Сўнг учинчи бир жаноза ўтди ва одамлар марҳум ҳақида ёмон гапирди. Умар: «(Дўзах) вожиб бўлди», — деди. Мен Умардан: «Эй мўминларнинг амири! Нима вожиб бўлди?» — деб сўрадим. У: «Мен Пайғамбар ﷺ айтганини айтдим. У зот: ‹Қайси мусулмоннинг яхши хулқига тўрт киши гувоҳлик берса, Аллоҳ уни жаннатга киритади›, — деган. Биз Пайғамбар ﷺ дан: ‹Агар фақат уч гувоҳ бўлса-чи?› — деб сўрадик. У зот: ‹Уч (бўлса) ҳам›, — деди. Биз: ‹Агар фақат икки (гувоҳ) бўлса-чи?› — деб сўрадик. У зот: ‹Икки (бўлса) ҳам›, — деди. Лекин биз ундан бир гувоҳ ҳақида сўрамадик», — деди.
وَعَنْ عُمَرَ بْنِ الْخَطَّابِ قَالَ: كَانَ النَّبِيُّ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ يُعْطِينِي الْعَطَاءَ فَأَقُولُ: أَعْطِهِ أَفْقَرَ إِلَيْهِ مِنِّي. فَقَالَ: «خُذْهُ فَتَمَوَّلْهُ وَتَصَدَّقْ بِهِ فَمَا جَاءَكَ مِنْ هَذَا الْمَالِ وَأَنْتَ غَيْرُ مُشْرِفٍ وَلَا سَائِلٍ فَخذه. ومالا فَلَا تتبعه نَفسك»
(Zuhriydan (yana rivoyat qilinadiki,) Salim ibn Abdulloh aytdi: Abdulloh ibn Umar dedi:) Men Umarning shunday deganini eshitdim: Paygʻambar ﷺ menga ato (ulush) berar edilar, men esa: «Buni mendan koʻra muhtojroq (kishi)ga bering», der edim. Hatto U zot bir marta menga mol berdilar, men: «Buni — mendan koʻra unga muhtojroq boʻlgan kishiga bering», dedim. Shunda Paygʻambar ﷺ: «Uni ol-da, (oʻzingga) mol qil va undan sadaqa qil. Mana shu moldan — sen (uni) koʻzlamagan va soʻramagan holda — senga kelganini ol; boʻlmaganini esa oʻz nafsingni unga ergashtirma (quvma)», dedilar.(Зуҳрийдан (яна ривоят қилинадики,) Салим ибн Абдуллоҳ айтди: Абдуллоҳ ибн Умар деди:) Мен Умарнинг шундай деганини эшитдим: Пайғамбар ﷺ менга ато (улуш) берар эдилар, мен эса: «Буни мендан кўра муҳтожроқ (киши)га беринг», дер эдим. Ҳатто У зот бир марта менга мол бердилар, мен: «Буни — мендан кўра унга муҳтожроқ бўлган кишига беринг», дедим. Шунда Пайғамбар ﷺ: «Уни ол-да, (ўзингга) мол қил ва ундан садақа қил. Мана шу молдан — сен (уни) кўзламаган ва сўрамаган ҳолда — сенга келганини ол; бўлмаганини эса ўз нафсингни унга эргаштирма (қувма)», дедилар.
وَعَن عمر رَضِي الله عَنهُ قَالَ: تَعْلَمُنَّ أَيُّهَا النَّاسُ أَنَّ الطَّمَعَ فَقْرٌ وَأَنَّ الْإِيَاسَ غِنًى وَأَنَّ الْمَرْءَ إِذَا يَئِسَ عَن شَيْء اسْتغنى عَنهُ. رَوَاهُ رزين
Umar ibn Xattob (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: U: «Ey odamlar, bilinglarki, tamagirlik faqirlikdir, umidni uzish esa boylikdir. Kishi biror narsadan umidini uzsa, undan behojat boʻladi», dedi. Razin rivoyat qilgan.Умар ибн Хаттоб (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: У: «Эй одамлар, билингларки, тамагирлик фақирликдир, умидни узиш эса бойликдир. Киши бирор нарсадан умидини узса, ундан беҳожат бўлади», деди. Разин ривоят қилган.
وَعَنْ عُمَرَ قَالَ: قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: «إِذَا أَقْبَلَ اللَّيْل من هَهُنَا وَأدبر النَّهَار من هَهُنَا وَغَرَبَتِ الشَّمْسُ فَقَدْ أَفْطَرَ الصَّائِمُ»
Umar ibn Xattob (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: Allohning Rasuli ﷺ: «Tun mana shu tomondan kelganda, kun mana shu tomonga ketganda va quyosh botganda — roʻzador (kishi) roʻzasini ochsin», — dedilar.Умар ибн Хаттоб (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: Аллоҳнинг Расули ﷺ: «Тун мана шу томондан келганда, кун мана шу томонга кетганда ва қуёш ботганда — рўзадор (киши) рўзасини очсин», — дедилар.
وَعَنْ عُمَرَ بْنِ الْخَطَّابِ قَالَ: قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسلم: «إِن الله يَرْفَعُ بِهَذَا الْكِتَابِ أَقْوَامًا وَيَضَعُ بِهِ آخَرِينَ» . رَوَاهُ مُسلم
Umar ibn Xattob (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: Rasululloh ﷺ: «Albatta Alloh bu Kitob (Qurʼon) bilan baʼzi qavmlarni koʻtaradi va u bilan boshqalarini pastga tushiradi», dedilar. Muslim rivoyat qilgan.Умар ибн Хаттоб (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: Расулуллоҳ ﷺ: «Албатта Аллоҳ бу Китоб (Қуръон) билан баъзи қавмларни кўтаради ва у билан бошқаларини пастга туширади», дедилар. Муслим ривоят қилган.
وَعَنْ عُمَرَ بْنِ الْخَطَّابِ رَضِيَ اللَّهُ عَنْهُ قَالَ: سَمِعْتُ هِشَامَ بْنَ حَكِيمِ بْنِ حِزَامٍ يقْرَأ سُورَة الْفرْقَان على غير مَا أقرؤوها. وَكَانَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ أَقْرَأَنِيهَا فَكِدْتُ أَنْ أَعْجَلَ عَلَيْهِ ثُمَّ أَمْهَلْتُهُ حَتَّى انْصَرَفَ ثُمَّ لَبَّبْتُهُ بِرِدَائِهِ فَجِئْتُ بِهِ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ. فَقلت يَا رَسُولَ اللَّهِ إِنِّي سَمِعْتُ هَذَا يَقْرَأُ سُورَةَ الْفُرْقَانِ عَلَى غَيْرِ مَا أَقْرَأْتَنِيهَا. فَقَالَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: أَرْسِلْهُ اقْرَأ " فَقَرَأت الْقِرَاءَةَ الَّتِي سَمِعْتُهُ يَقْرَأُ. فَقَالَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: «هَكَذَا أُنْزِلَتْ» . ثُمَّ قَالَ لي: «اقْرَأ» . فَقَرَأت. فَقَالَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: «هَكَذَا أنزلت إِن الْقُرْآنَ أُنْزِلَ عَلَى سَبْعَةِ أَحْرُفٍ فَاقْرَءُوا مَا تيَسّر مِنْهُ» . مُتَّفق عَلَيْهِ. وَاللَّفْظ لمُسلم
Umar ibn Xattob (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: Men Hishom ibn Hakim ibn Hizomning Furqon surasini men oʻqiydiganimdan boshqacha tarzda oʻqiyotganini eshitdim — holbuki Rasululloh ﷺ uni menga (shunday) oʻqitgan edilar. Men unga shoshqaloqlik qilib qoʻyishimga sal qoldi, soʻng u (namozdan) qaytguncha sabr qildim, soʻng uni ridosi (yopinchigʻi)dan boʻgʻib ushlab, Rasululloh ﷺ huzurlariga olib keldim. Men: «Yo Rasululloh! Men buning Furqon surasini siz menga oʻqitganingizdan boshqacha tarzda oʻqiyotganini eshitdim», — dedim. Shunda Rasululloh ﷺ: «Uni qoʻyib yubor. (Sen) oʻqi», — dedilar. U men eshitgan qiroatda oʻqidi. Rasululloh ﷺ: «Mana shunday nozil qilingan», — dedilar. Soʻng menga: «(Endi sen) oʻqi», — dedilar. Men oʻqidim. U zot: «Mana shunday nozil qilingan. Darhaqiqat ushbu Qurʼon yetti harf (qiroat) ustida nozil qilingan, bas, undan qaysi biri oson boʻlsa, oʻshani oʻqinglar», — dedilar.Умар ибн Хаттоб (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: Мен Ҳишом ибн Ҳаким ибн Ҳизомнинг Фурқон сурасини мен ўқийдиганимдан бошқача тарзда ўқиётганини эшитдим — ҳолбуки Расулуллоҳ ﷺ уни менга (шундай) ўқитган эдилар. Мен унга шошқалоқлик қилиб қўйишимга сал қолди, сўнг у (намоздан) қайтгунча сабр қилдим, сўнг уни ридоси (ёпинчиғи)дан бўғиб ушлаб, Расулуллоҳ ﷺ ҳузурларига олиб келдим. Мен: «Ё Расулуллоҳ! Мен бунинг Фурқон сурасини сиз менга ўқитганингиздан бошқача тарзда ўқиётганини эшитдим», — дедим. Шунда Расулуллоҳ ﷺ: «Уни қўйиб юбор. (Сен) ўқи», — дедилар. У мен эшитган қироатда ўқиди. Расулуллоҳ ﷺ: «Мана шундай нозил қилинган», — дедилар. Сўнг менга: «(Энди сен) ўқи», — дедилар. Мен ўқидим. У зот: «Мана шундай нозил қилинган. Дарҳақиқат ушбу Қуръон етти ҳарф (қироат) устида нозил қилинган, бас, ундан қайси бири осон бўлса, ўшани ўқинглар», — дедилар.
وَعَنْ عُمَرَ رَضِيَ اللَّهُ عَنْهُ قَالَ: كَانَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ إِذَا رَفَعَ يَدَيْهِ فِي الدُّعَاءِ لَمْ يَحُطَّهُمَا حَتَّى يمسح بهما وَجهه. رَوَاهُ التِّرْمِذِيّ
Umar ibn al-Xattob (roziyallohu anhu) aytdi: Rasululloh ﷺ duoda qoʻllarini koʻtarganlarida, ularni yuzlariga surtmaguncha tushirmas edilar. Muhammad ibn al-Musanno oʻz rivoyatida: «Ularni yuzlariga surtmaguncha qaytarmas edilar», dedi. Abu Iso aytdi: Bu hadis sahih gʻaribdir. Buni faqat Hammod ibn Iso hadisidan bilamiz. U buni yolgʻiz rivoyat qilgan, hadisi kam (rovi)dir, lekin odamlar undan hadis rivoyat qilishgan. Hanzala ibn Abu Sufyon ishonchli (rovi)dir, uni Yahyo ibn Said al-Qatton ishonchli deb tasdiqlagan.Умар ибн ал-Хаттоб (розияллоҳу анҳу) айтди: Расулуллоҳ ﷺ дуода қўлларини кўтарганларида, уларни юзларига суртмагунча туширмас эдилар. Муҳаммад ибн ал-Мусанно ўз ривоятида: «Уларни юзларига суртмагунча қайтармас эдилар», деди. Абу Исо айтди: Бу ҳадис саҳиҳ ғарибдир. Буни фақат Ҳаммод ибн Исо ҳадисидан биламиз. У буни ёлғиз ривоят қилган, ҳадиси кам (рови)дир, лекин одамлар ундан ҳадис ривоят қилишган. Ҳанзала ибн Абу Суфён ишончли (рови)дир, уни Яҳё ибн Саид ал-Қаттон ишончли деб тасдиқлаган.
وَعَنْ عُمَرَ بْنِ الْخَطَّابِ رَضِيَ اللَّهُ عَنْهُ قَالَ اسْتَأْذَنْتُ النَّبِيَّ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ فِي الْعُمْرَةِ فَأَذِنَ لِي وَقَالَ: «أَشْرِكْنَا يَا أُخَيُّ فِي دُعَائِكَ وَلَا تَنْسَنَا» . فَقَالَ كَلِمَةً مَا يَسُرُّنِي أَنَّ لِيَ بِهَا الدُّنْيَا. رَوَاهُ أَبُو دَاوُدَ وَالتِّرْمِذِيُّ وَانْتَهَتْ رِوَايَتُهُ عِنْدَ قَوْلِهِ «لَا تنسنا»
Umar (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi, u: Men Nabiy ﷺdan umra qilishga ruxsat soʻradim, u zot menga ruxsat berdilar va: «Ey ukajonim, bizni duoingda unutma», dedilar. Shunday bir soʻz aytdilarki, men u soʻzga ega boʻlganimni butun dunyoga (ega boʻlishimdan) ortiq quvonch deb bildim, dedi. Shuʼba aytadi: Soʻng men Osim bilan Madinada uchrashdim, u menga buni rivoyat qilib: «Ey ukajonim, bizni duoingga sherik qil», deb (rivoyat qildi).Умар (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади, у: Мен Набий ﷺдан умра қилишга рухсат сўрадим, у зот менга рухсат бердилар ва: «Эй укажоним, бизни дуоингда унутма», дедилар. Шундай бир сўз айтдиларки, мен у сўзга эга бўлганимни бутун дунёга (эга бўлишимдан) ортиқ қувонч деб билдим, деди. Шуъба айтади: Сўнг мен Осим билан Мадинада учрашдим, у менга буни ривоят қилиб: «Эй укажоним, бизни дуоингга шерик қил», деб (ривоят қилди).
وَعَنْ عُمَرَ بْنِ الْخَطَّابِ قَالَ: قَدِمَ عَلَى النَّبِيِّ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ سَبْيٌ فَإِذَا امْرَأَةٌ مِنَ السَّبْيِ قَدْ تَحَلَّبَ ثديُها تسْعَى إِذا وَجَدَتْ صَبِيًّا فِي السَّبْيِ أَخَذَتْهُ فَأَلْصَقَتْهُ بِبَطْنِهَا وَأَرْضَعَتْهُ فَقَالَ لَنَا النَّبِيُّ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: «أَتُرَوْنَ هَذِهِ طَارِحَةً وَلَدَهَا فِي النَّارِ؟» فَقُلْنَا: لَا وَهِيَ تَقْدِرُ عَلَى أَنْ لَا تَطْرَحَهُ فَقَالَ: «لَلَّهُ أَرْحَمُ بِعِبَادِهِ مِنْ هَذِهِ بِوَلَدِها»
(Umar ibn al-Xattob (roziyallohu anhu) aytdi:) Paygʻambar ﷺning oldilariga (bir necha) asirlar keltirildi; mana, asirlar orasida bir ayol — koʻkragini sogʻib (sut) ichirar, asirlar ichida biror bolani topsa, uni olib, qorniga bosib emizardi. Paygʻambar ﷺ bizga: «Bu (ayol) oʻz bolasini olovga tashlaydi deb oʻylaysizlarmi?» dedilar. Biz: «Yoʻq, u (bolasini) tashlamaslikka qodir ekan (qanday tashlasin)» dedik. (U zot:) «Alloh Oʻz bandalariga — mana shu (ayol) oʻz bolasiga (rahm qilganidan) — koʻra rahmliroqdir» dedilar.(Умар ибн ал-Хаттоб (розияллоҳу анҳу) айтди:) Пайғамбар ﷺнинг олдиларига (бир неча) асирлар келтирилди; мана, асирлар орасида бир аёл — кўкрагини соғиб (сут) ичирар, асирлар ичида бирор болани топса, уни олиб, қорнига босиб эмизарди. Пайғамбар ﷺ бизга: «Бу (аёл) ўз боласини оловга ташлайди деб ўйлайсизларми?» дедилар. Биз: «Йўқ, у (боласини) ташламасликка қодир экан (қандай ташласин)» дедик. (У зот:) «Аллоҳ Ўз бандаларига — мана шу (аёл) ўз боласига (раҳм қилганидан) — кўра раҳмлироқдир» дедилар.
وَعَنْ عُمَرَ أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ قَالَ: " مَنْ دَخَلَ السُّوقَ فَقَالَ: لَا إِلَهَ إِلَّا اللَّهُ وَحْدَهُ لَا شَرِيكَ لَهُ لَهُ الْمُلْكُ وَلَهُ الْحَمْدُ يُحْيِي وَيُمِيتُ وَهُوَ حَيٌّ لَا يَمُوتُ بِيَدِهِ الْخَيْرُ وَهُوَ عَلَى كُلِّ شَيْءٍ قَدِيرٌ كَتَبَ اللَّهُ لَهُ أَلْفَ أَلْفَ حَسَنَةٍ وَمَحَا عَنْهُ أَلْفَ أَلْفَ سَيِّئَةٍ وَرَفَعَ لَهُ أَلْفَ أَلْفَ دَرَجَةٍ وَبَنَى لَهُ بَيْتًا فِي الْجَنَّةِ ". رَوَاهُ التِّرْمِذِيُّ وَابْنُ مَاجَهْ وَقَالَ التِّرْمِذِيُّ: هَذَا حَدِيثٌ غَرِيبٌ وَفِي شَرْحِ السُّنَّةِ: «مَنْ قَالَ فِي سُوقٍ جَامِعٍ يباعُ فِيهِ» بدل «من دخل السُّوق»
Ibn Umar (roziyallohu anhumo)dan rivoyat qilinadiki, Rasululloh ﷺ: «Kim bozorga kirib: ‹La ilaha illalloh vahdahu la sharika lah, lahul-mulku va lahul-hamdu, yuhyi va yumitu, va huva hayyun la yamutu, biyadihil-xayru, va huva ala kulli shayʼin qadir (Yolgʻiz Allohdan boshqa hech iloh yoʻq, Uning sherigi yoʻq, mulk Uniki, hamd Uniki, U tiriltiradi va oʻldiradi, U tirikdir, oʻlmaydi, yaxshilik Uning qoʻlidadir va U har narsaga qodirdir)› desa, Alloh unga ming-ming yaxshilik yozadi, undan ming-ming yomonlikni oʻchiradi va uni ming-ming daraja koʻtaradi», dedilar. Abu Iso aytdi: Bu hadis gʻaribdir. Bu hadisni Amr ibn Dinor — u Zubayr xonadonining ishbilarmoni edi — Solim ibn Abdullohdan shunga oʻxshash rivoyat qilgan.Ибн Умар (розияллоҳу анҳумо)дан ривоят қилинадики, Расулуллоҳ ﷺ: «Ким бозорга кириб: ‹Ла илаҳа иллаллоҳ ваҳдаҳу ла шарика лаҳ, лаҳул-мулку ва лаҳул-ҳамду, юҳйи ва юмиту, ва ҳува ҳайюн ла ямуту, биядиҳил-хайру, ва ҳува ала кулли шайъин қадир (Ёлғиз Аллоҳдан бошқа ҳеч илоҳ йўқ, Унинг шериги йўқ, мулк Уники, ҳамд Уники, У тирилтиради ва ўлдиради, У тирикдир, ўлмайди, яхшилик Унинг қўлидадир ва У ҳар нарсага қодирдир)› деса, Аллоҳ унга минг-минг яхшилик ёзади, ундан минг-минг ёмонликни ўчиради ва уни минг-минг даража кўтаради», дедилар. Абу Исо айтди: Бу ҳадис ғарибдир. Бу ҳадисни Амр ибн Динор — у Зубайр хонадонининг ишбилармони эди — Солим ибн Абдуллоҳдан шунга ўхшаш ривоят қилган.
وَعَنْ عُمَرَ قَالَ: كَانَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ يَتَعَوَّذُ مِنْ خَمْسٍ: مِنَ الْجُبْنِ وَالْبُخْلِ وَسُوءِ الْعُمُرِ وَفِتْنَةِ الصَّدْرِ وَعَذَابِ القَبرِ. رَوَاهُ أَبُو دَاوُد وَالنَّسَائِيّ
Umar ibn al-Xattob (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: Paygʻambar ﷺ besh narsadan panoh tilar edilar: qoʻrqoqlikdan, baxillikdan, umrning yomonidan (qarilik xorligidan), koʻngil fitnasidan va qabr azobidan.Умар ибн ал-Хаттоб (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: Пайғамбар ﷺ беш нарсадан паноҳ тилар эдилар: қўрқоқликдан, бахилликдан, умрнинг ёмонидан (қарилик хорлигидан), кўнгил фитнасидан ва қабр азобидан.