حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ الْمُثَنَّى، حَدَّثَنَا عَبْدُ الْوَهَّابِ بْنُ عَبْدِ الْمَجِيدِ، عَنْ حَبِيبٍ الْمُعَلِّمِ، عَنْ عَطَاءٍ، حَدَّثَنِي جَابِرُ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ ـ رضى الله عنهما ـ أَنَّ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم أَهَلَّ وَأَصْحَابُهُ بِالْحَجِّ وَلَيْسَ مَعَ أَحَدٍ مِنْهُمْ هَدْىٌ، غَيْرَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم وَطَلْحَةَ، وَكَانَ عَلِيٌّ قَدِمَ مِنَ الْيَمَنِ، وَمَعَهُ الْهَدْىُ فَقَالَ أَهْلَلْتُ بِمَا أَهَلَّ بِهِ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم. وَإِنَّ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم أَذِنَ لأَصْحَابِهِ أَنْ يَجْعَلُوهَا عُمْرَةً، يَطُوفُوا بِالْبَيْتِ، ثُمَّ يُقَصِّرُوا وَيَحِلُّوا، إِلاَّ مَنْ مَعَهُ الْهَدْىُ، فَقَالُوا نَنْطَلِقُ إِلَى مِنًى وَذَكَرُ أَحَدِنَا يَقْطُرُ فَبَلَغَ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم فَقَالَ " لَوِ اسْتَقْبَلْتُ مِنْ أَمْرِي مَا اسْتَدْبَرْتُ مَا أَهْدَيْتُ، وَلَوْلاَ أَنَّ مَعِي الْهَدْىَ لأَحْلَلْتُ ". وَأَنَّ عَائِشَةَ حَاضَتْ فَنَسَكَتِ الْمَنَاسِكَ كُلَّهَا، غَيْرَ أَنَّهَا لَمْ تَطُفْ بِالْبَيْتِ قَالَ فَلَمَّا طَهُرَتْ وَطَافَتْ، قَالَتْ يَا رَسُولَ اللَّهِ أَتَنْطَلِقُونَ بِعُمْرَةٍ وَحَجَّةٍ، وَأَنْطَلِقُ بِالْحَجِّ فَأَمَرَ عَبْدَ الرَّحْمَنِ بْنَ أَبِي بَكْرٍ أَنْ يَخْرُجَ مَعَهَا إِلَى التَّنْعِيمِ، فَاعْتَمَرَتْ بَعْدَ الْحَجِّ فِي ذِي الْحَجَّةِ، وَأَنَّ سُرَاقَةَ بْنَ مَالِكِ بْنِ جُعْشُمٍ لَقِيَ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم وَهُوَ بِالْعَقَبَةِ، وَهُوَ يَرْمِيهَا، فَقَالَ أَلَكُمْ هَذِهِ خَاصَّةً، يَا رَسُولَ اللَّهِ قَالَ " لاَ، بَلْ لِلأَبَدِ ".
Jobir ibn Abdulloh (roziyallohu anhumo)dan rivoyat qilinadi: Paygʻambar ﷺ va sahobalari haj uchun ehrom bogʻladi va Paygʻambar ﷺ hamda Talha(dan) boshqa hech kimda Hadiy yoʻq edi. Ali Yamandan keldi va unda Hadiy bor edi. U (Ali): «Men Allohning Rasuli ﷺ niyat qilganidek niyat bilan ehrom bogʻladim», — dedi. Paygʻambar ﷺ sahobalarini — oʻzlari (haj uchun) keltirgan ehromni umra (niyatiga) burishga, Kaʼbani (hamda Safo bilan Marvani) tavof qilishga, sochlarini qisqartirishga va ehromdan chiqishga — buyurdi; magar yonlarida Hadiy boʻlganlar (mustasno). Ular: «Bizning jinsiy aʼzolarimizdan (maniy) tomib turgan holda (yaʼni zavjalarimiz bilan yaqinlik qilgach) Minoga boramizmi?» — dedi. Paygʻambar ﷺ buni eshitib: «Agar men hozir bilgan narsani (avvaldan) bilganimda, Hadiyni keltirmas edim. Agar menda Hadiy boʻlmaganda, men ehromdan chiqar edim», — dedilar. Oisha hayz koʻrdi va — tavofdan boshqa — (hajning) barcha marosimlarini bajardi. Bas, u (hayzdan) poklanganda va Kaʼbani tavof qilganda: «Yo Rasululloh, (hammangiz) haj va umra (ikkalasi) bilan qaytyapsiz, men esa faqat haj bilan qaytyapman!» — dedi. Bas, u zot Abdurrahmon ibn Abu Bakrni — u (Oisha) bilan birga Tanʼimga borishga — buyurdi. Shunday qilib, u (Oisha) Zulhijja oyida — hajdan keyin — umra qildi. Suroqa ibn Molik ibn Juʼshum Paygʻambar ﷺ ni — u zot Aqaba (Jamratul-Aqaba)ga tosh otayotgan paytda — uchratdi va: «Yo Rasululloh, bu (umrani hajdan oldin qilish) faqat siz uchunmi (yoki hammaga)?» — dedi. Paygʻambar ﷺ: «Yoʻq, (bu) abadiydir (yaʼni barcha musulmonlar uchun hajdan oldin umra qilish joiz)», — dedilar.Жобир ибн Абдуллоҳ (розияллоҳу анҳумо)дан ривоят қилинади: Пайғамбар ﷺ ва саҳобалари ҳаж учун эҳром боғлади ва Пайғамбар ﷺ ҳамда Талҳа(дан) бошқа ҳеч кимда Ҳадий йўқ эди. Али Ямандан келди ва унда Ҳадий бор эди. У (Али): «Мен Аллоҳнинг Расули ﷺ ният қилганидек ният билан эҳром боғладим», — деди. Пайғамбар ﷺ саҳобаларини — ўзлари (ҳаж учун) келтирган эҳромни умра (ниятига) буришга, Каъбани (ҳамда Сафо билан Марвани) тавоф қилишга, сочларини қисқартиришга ва эҳромдан чиқишга — буюрди; магар ёнларида Ҳадий бўлганлар (мустасно). Улар: «Бизнинг жинсий аъзоларимиздан (маний) томиб турган ҳолда (яъни завжаларимиз билан яқинлик қилгач) Минога борамизми?» — деди. Пайғамбар ﷺ буни эшитиб: «Агар мен ҳозир билган нарсани (аввалдан) билганимда, Ҳадийни келтирмас эдим. Агар менда Ҳадий бўлмаганда, мен эҳромдан чиқар эдим», — дедилар. Оиша ҳайз кўрди ва — тавофдан бошқа — (ҳажнинг) барча маросимларини бажарди. Бас, у (ҳайздан) покланганда ва Каъбани тавоф қилганда: «Ё Расулуллоҳ, (ҳаммангиз) ҳаж ва умра (иккаласи) билан қайтяпсиз, мен эса фақат ҳаж билан қайтяпман!» — деди. Бас, у зот Абдурраҳмон ибн Абу Бакрни — у (Оиша) билан бирга Танъимга боришга — буюрди. Шундай қилиб, у (Оиша) Зулҳижжа ойида — ҳаждан кейин — умра қилди. Суроқа ибн Молик ибн Жуъшум Пайғамбар ﷺ ни — у зот Ақаба (Жамратул-Ақаба)га тош отаётган пайтда — учратди ва: «Ё Расулуллоҳ, бу (умрани ҳаждан олдин қилиш) фақат сиз учунми (ёки ҳаммага)?» — деди. Пайғамбар ﷺ: «Йўқ, (бу) абадийдир (яъни барча мусулмонлар учун ҳаждан олдин умра қилиш жоиз)», — дедилар.
حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ رَجَاءٍ، حَدَّثَنَا إِسْرَائِيلُ، عَنْ أَبِي إِسْحَاقَ، عَنِ الْبَرَاءِ، قَالَ اشْتَرَى أَبُو بَكْرٍ ـ رضى الله عنه ـ مِنْ عَازِبٍ رَحْلاً بِثَلاَثَةَ عَشَرَ دِرْهَمًا فَقَالَ أَبُو بَكْرٍ لِعَازِبٍ مُرِ الْبَرَاءَ فَلْيَحْمِلْ إِلَىَّ رَحْلِي. فَقَالَ عَازِبٌ لاَ حَتَّى تُحَدِّثَنَا كَيْفَ صَنَعْتَ أَنْتَ وَرَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم حِينَ خَرَجْتُمَا مِنْ مَكَّةَ وَالْمُشْرِكُونَ يَطْلُبُونَكُمْ قَالَ ارْتَحَلْنَا مِنْ مَكَّةَ، فَأَحْيَيْنَا أَوْ سَرَيْنَا لَيْلَتَنَا وَيَوْمَنَا حَتَّى أَظْهَرْنَا وَقَامَ قَائِمُ الظَّهِيرَةِ، فَرَمَيْتُ بِبَصَرِي هَلْ أَرَى مِنْ ظِلٍّ فَآوِيَ إِلَيْهِ، فَإِذَا صَخْرَةٌ أَتَيْتُهَا فَنَظَرْتُ بَقِيَّةَ ظِلٍّ لَهَا فَسَوَّيْتُهُ، ثُمَّ فَرَشْتُ لِلنَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم فِيهِ، ثُمَّ قُلْتُ لَهُ اضْطَجِعْ يَا نَبِيَّ اللَّهِ. فَاضْطَجَعَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم ثُمَّ انْطَلَقْتُ أَنْظُرُ مَا حَوْلِي، هَلْ أَرَى مِنَ الطَّلَبِ أَحَدًا فَإِذَا أَنَا بِرَاعِي غَنَمٍ يَسُوقُ غَنَمَهُ إِلَى الصَّخْرَةِ يُرِيدُ مِنْهَا الَّذِي أَرَدْنَا، فَسَأَلْتُهُ فَقُلْتُ لَهُ لِمَنْ أَنْتَ يَا غُلاَمُ قَالَ لِرَجُلٍ مِنْ قُرَيْشٍ سَمَّاهُ فَعَرَفْتُهُ. فَقُلْتُ هَلْ فِي غَنَمِكَ مِنْ لَبَنٍ قَالَ نَعَمْ. قُلْتُ فَهَلْ أَنْتَ حَالِبٌ لَبَنًا قَالَ نَعَمْ. فَأَمَرْتُهُ فَاعْتَقَلَ شَاةً مِنْ غَنَمِهِ، ثُمَّ أَمَرْتُهُ أَنْ يَنْفُضَ ضَرْعَهَا مِنَ الْغُبَارِ، ثُمَّ أَمَرْتُهُ أَنْ يَنْفُضَ كَفَّيْهِ، فَقَالَ هَكَذَا ضَرَبَ إِحْدَى كَفَّيْهِ بِالأُخْرَى فَحَلَبَ لِي كُثْبَةً مِنْ لَبَنٍ، وَقَدْ جَعَلْتُ لِرَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم إِدَاوَةً عَلَى فَمِهَا خِرْقَةٌ، فَصَبَبْتُ عَلَى اللَّبَنِ حَتَّى بَرَدَ أَسْفَلُهُ، فَانْطَلَقْتُ بِهِ إِلَى النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم فَوَافَقْتُهُ قَدِ اسْتَيْقَظَ، فَقُلْتُ اشْرَبْ يَا رَسُولَ اللَّهِ. فَشَرِبَ حَتَّى رَضِيتُ ثُمَّ قُلْتُ قَدْ آنَ الرَّحِيلُ يَا رَسُولَ اللَّهِ. قَالَ " بَلَى ". فَارْتَحَلْنَا وَالْقَوْمُ يَطْلُبُونَا، فَلَمْ يُدْرِكْنَا أَحَدٌ مِنْهُمْ غَيْرُ سُرَاقَةَ بْنِ مَالِكِ بْنِ جُعْشُمٍ عَلَى فَرَسٍ لَهُ. فَقُلْتُ هَذَا الطَّلَبُ قَدْ لَحِقَنَا يَا رَسُولَ اللَّهِ. فَقَالَ " لاَ تَحْزَنْ إِنَّ اللَّهَ مَعَنَا ".
Abu Bakr (roziyallohu anhu) Ozibdan oʻn uch dirhamga bir egar (taxravon) sotib oldi. Abu Bakr Ozibga: «Baroga buyur, egarimni menga olib kelsin», dedi. Ozib: «Yoʻq, toki sen Makkadan chiqqaningizda, mushriklar sizlarni qidirayotgan paytda sen va Rasululloh ﷺ nima qilganingizni bizga aytib berguningcha (bermayman)», dedi. (Abu Bakr) aytdi: «Biz Makkadan yoʻlga chiqdik, tunimiz va kunduzimizni yurib oʻtkazdik, to kun yarmiga yetib, jaziramaning tik vaqti boʻlganda, men panoh topish uchun soya bormi deb koʻzimni qaratdim. Birdan bir qoyaga duch keldim, uning ozgina soyasi qolganini koʻrib, uni tekisladim, soʻng unga Paygʻambar ﷺga toʻshak yozdim va u zotga: ‹Yoting, ey Allohning paygʻambari›, dedim. Paygʻambar ﷺ yotdilar. Soʻng men atrofimga qarab, qidiruvchilardan birortasi koʻrinadimi deb ketdim. Birdan bir qoʻy boquvchi choʻponga duch keldim, u qoʻylarini qoyaga tomon haydab, biz istagan (soya)dan istar edi. Men undan soʻrab: ‹Ey bola, sen kimnikisan?› dedim. U: ‹Qurayshdan bir kishinikiman›, deb uni nomladi, men uni tanidim. ‹Qoʻylaringda sut bormi?› dedim. U: ‹Ha›, dedi. ‹Sut sogʻib bera olasanmi?› dedim. U: ‹Ha›, dedi. Men unga buyurdim, u qoʻylaridan birini ushlab tutdi, soʻng yelinini changdan tozalashini, soʻng qoʻllarini qoqib tozalashini buyurdim. U bir qoʻlini ikkinchisiga shunday urib (tozaladi) va menga bir hovuch sut sogʻib berdi. Men Rasululloh ﷺ uchun ogʻzi latta bilan yopilgan bir suv idishi (saqlar) edim, sutning ustiga (suv) quydim, toki uning ostki qismi sovugunga qadar. Soʻng uni Paygʻambar ﷺga olib bordim, u zotni uygʻongan holda topdim. ‹Iching, ey Allohning Rasuli›, dedim. U zot men rozi boʻlgunimcha ichdilar. Soʻng men: ‹Yoʻlga chiqish vaqti boʻldi, ey Allohning Rasuli›, dedim. U zot: ‹Ha›, dedilar. Biz yoʻlga chiqdik, qavm bizni qidirar edi, ammo ulardan birortasi bizga yetib ololmadi, faqat Suroqa ibn Molik ibn Juʼshum oti ustida (yetib keldi). Men: ‹Mana, qidiruvchi bizga yetib keldi, ey Allohning Rasuli›, dedim. U zot: ‹Gʻam yema, albatta Alloh biz bilandir›, dedilar».Абу Бакр (розияллоҳу анҳу) Озибдан ўн уч дирҳамга бир эгар (тахравон) сотиб олди. Абу Бакр Озибга: «Барога буюр, эгаримни менга олиб келсин», деди. Озиб: «Йўқ, токи сен Маккадан чиққанингизда, мушриклар сизларни қидираётган пайтда сен ва Расулуллоҳ ﷺ нима қилганингизни бизга айтиб бергунингча (бермайман)», деди. (Абу Бакр) айтди: «Биз Маккадан йўлга чиқдик, тунимиз ва кундузимизни юриб ўтказдик, то кун ярмига етиб, жазираманинг тик вақти бўлганда, мен паноҳ топиш учун соя борми деб кўзимни қаратдим. Бирдан бир қояга дуч келдим, унинг озгина сояси қолганини кўриб, уни текисладим, сўнг унга Пайғамбар ﷺга тўшак ёздим ва у зотга: ‹Ётинг, эй Аллоҳнинг пайғамбари›, дедим. Пайғамбар ﷺ ётдилар. Сўнг мен атрофимга қараб, қидирувчилардан бирортаси кўринадими деб кетдим. Бирдан бир қўй боқувчи чўпонга дуч келдим, у қўйларини қояга томон ҳайдаб, биз истаган (соя)дан истар эди. Мен ундан сўраб: ‹Эй бола, сен кимникисан?› дедим. У: ‹Қурайшдан бир кишиникиман›, деб уни номлади, мен уни танидим. ‹Қўйларингда сут борми?› дедим. У: ‹Ҳа›, деди. ‹Сут соғиб бера оласанми?› дедим. У: ‹Ҳа›, деди. Мен унга буюрдим, у қўйларидан бирини ушлаб тутди, сўнг елинини чангдан тозалашини, сўнг қўлларини қоқиб тозалашини буюрдим. У бир қўлини иккинчисига шундай уриб (тозалади) ва менга бир ҳовуч сут соғиб берди. Мен Расулуллоҳ ﷺ учун оғзи латта билан ёпилган бир сув идиши (сақлар) эдим, сутнинг устига (сув) қуйдим, токи унинг остки қисми совугунга қадар. Сўнг уни Пайғамбар ﷺга олиб бордим, у зотни уйғонган ҳолда топдим. ‹Ичинг, эй Аллоҳнинг Расули›, дедим. У зот мен рози бўлгунимча ичдилар. Сўнг мен: ‹Йўлга чиқиш вақти бўлди, эй Аллоҳнинг Расули›, дедим. У зот: ‹Ҳа›, дедилар. Биз йўлга чиқдик, қавм бизни қидирар эди, аммо улардан бирортаси бизга етиб ололмади, фақат Суроқа ибн Молик ибн Жуъшум оти устида (етиб келди). Мен: ‹Мана, қидирувчи бизга етиб келди, эй Аллоҳнинг Расули›, дедим. У зот: ‹Ғам ема, албатта Аллоҳ биз биландир›, дедилар».
حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ بَشَّارٍ، حَدَّثَنَا غُنْدَرٌ، حَدَّثَنَا شُعْبَةُ، عَنْ أَبِي إِسْحَاقَ، قَالَ سَمِعْتُ الْبَرَاءَ ـ رضى الله عنه ـ قَالَ لَمَّا أَقْبَلَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم إِلَى الْمَدِينَةِ تَبِعَهُ سُرَاقَةُ بْنُ مَالِكِ بْنِ جُعْشُمٍ، فَدَعَا عَلَيْهِ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم فَسَاخَتْ بِهِ فَرَسُهُ. قَالَ ادْعُ اللَّهَ لِي وَلاَ أَضُرُّكَ. فَدَعَا لَهُ. قَالَ فَعَطِشَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَمَرَّ بِرَاعٍ، قَالَ أَبُو بَكْرٍ فَأَخَذْتُ قَدَحًا فَحَلَبْتُ فِيهِ كُثْبَةً مِنْ لَبَنٍ، فَأَتَيْتُهُ فَشَرِبَ حَتَّى رَضِيتُ.
Paygʻambar ﷺ Madinaga (yoʻl olib) kelayotganlarida, Suroqa ibn Molik ibn Juʼshum u zotning ortidan ergashdi. Paygʻambar ﷺ unga (qarshi) duo qildilar, shunda oti uni (yerga) botirdi. U: «Men uchun Allohga duo qil, men senga zarar yetkazmayman», dedi. U zot u uchun duo qildilar. (Baro) aytdi: Soʻng Rasululloh ﷺ chanqadilar. Bir choʻpon yonidan oʻtdilar. Abu Bakr aytdi: Men bir piyola olib, unga bir oz sut sogʻib, u zotga keltirdim. U zot men rozi (mamnun) boʻlgunimcha ichdilar.Пайғамбар ﷺ Мадинага (йўл олиб) келаётганларида, Суроқа ибн Молик ибн Жуъшум у зотнинг ортидан эргашди. Пайғамбар ﷺ унга (қарши) дуо қилдилар, шунда оти уни (ерга) ботирди. У: «Мен учун Аллоҳга дуо қил, мен сенга зарар етказмайман», деди. У зот у учун дуо қилдилар. (Баро) айтди: Сўнг Расулуллоҳ ﷺ чанқадилар. Бир чўпон ёнидан ўтдилар. Абу Бакр айтди: Мен бир пиёла олиб, унга бир оз сут соғиб, у зотга келтирдим. У зот мен рози (мамнун) бўлгунимча ичдилар.
وَحَدَّثَنِي مُحَمَّدُ بْنُ حَاتِمٍ، حَدَّثَنَا يَحْيَى بْنُ سَعِيدٍ، عَنِ ابْنِ جُرَيْجٍ، أَخْبَرَنِي عَطَاءٌ، قَالَ سَمِعْتُ جَابِرَ بْنَ عَبْدِ اللَّهِ، - رضى الله عنهما - فِي نَاسٍ مَعِي قَالَ أَهْلَلْنَا أَصْحَابَ مُحَمَّدٍ صلى الله عليه وسلم بِالْحَجِّ خَالِصًا وَحْدَهُ - قَالَ عَطَاءٌ قَالَ جَابِرٌ - فَقَدِمَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم صُبْحَ رَابِعَةٍ مَضَتْ مِنْ ذِي الْحِجَّةِ فَأَمَرَنَا أَنْ نَحِلَّ . قَالَ عَطَاءٌ قَالَ " حِلُّوا وَأَصِيبُوا النِّسَاءَ " . قَالَ عَطَاءٌ وَلَمْ يَعْزِمْ عَلَيْهِمْ وَلَكِنْ أَحَلَّهُنَّ لَهُمْ . فَقُلْنَا لَمَّا لَمْ يَكُنْ بَيْنَنَا وَبَيْنَ عَرَفَةَ إِلاَّ خَمْسٌ أَمَرَنَا أَنْ نُفْضِيَ إِلَى نِسَائِنَا فَنَأْتِيَ عَرَفَةَ تَقْطُرُ مَذَاكِيرُنَا الْمَنِيَّ . قَالَ يَقُولُ جَابِرٌ بِيَدِهِ - كَأَنِّي أَنْظُرُ إِلَى قَوْلِهِ بِيَدِهِ يُحَرِّكُهَا - قَالَ فَقَامَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم فِينَا فَقَالَ " قَدْ عَلِمْتُمْ أَنِّي أَتْقَاكُمْ لِلَّهِ وَأَصْدَقُكُمْ وَأَبَرُّكُمْ وَلَوْلاَ هَدْيِي لَحَلَلْتُ كَمَا تَحِلُّونَ وَلَوِ اسْتَقْبَلْتُ مِنْ أَمْرِي مَا اسْتَدْبَرْتُ لَمْ أَسُقِ الْهَدْىَ فَحِلُّوا " . فَحَلَلْنَا وَسَمِعْنَا وَأَطَعْنَا . قَالَ عَطَاءٌ قَالَ جَابِرٌ فَقَدِمَ عَلِيٌّ مِنْ سِعَايَتِهِ فَقَالَ " بِمَ أَهْلَلْتَ " . قَالَ بِمَا أَهَلَّ بِهِ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم . فَقَالَ لَهُ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " فَأَهْدِ وَامْكُثْ حَرَامًا " . قَالَ وَأَهْدَى لَهُ عَلِيٌّ هَدْيًا فَقَالَ سُرَاقَةُ بْنُ مَالِكِ بْنِ جُعْشُمٍ يَا رَسُولَ اللَّهِ أَلِعَامِنَا هَذَا أَمْ لأَبَدٍ فَقَالَ " لأَبَدٍ " .
Jobir ibn Abdulloh (roziyallohu anhumo)dan rivoyat qilinadi: «Biz Muhammad ﷺ ning sahobalari faqat va faqat hajga ehrom bogʻladik.» Ato dedi: Jobir dedi: «Nabiy ﷺ Zulhijjadan toʻrt (kun) oʻtgan tongda (Makkaga) keldilar va bizga ehromdan chiqishni buyurdilar.» Ato dedi: (Nabiy ﷺ): «Ehromdan chiqing va ayollarga yaqinlik qiling», dedilar. Ato dedi: (Nabiy ﷺ) ularga (buni) qatʼiy buyurmadilar, balki ularni (ayollarni) ularga halol qildilar. Biz: «Biz bilan Arafot orasida besh (kun)dan boshqa (vaqt) qolmaganida, bizni ayollarimizga yaqinlik qilishga buyurdilar, biz Arafotga zakarlarimizdan maniy tomib turgan holda boramizmi?» dedik. (Ato) dedi: Jobir qoʻli bilan ishora qilib (gapirardi) — goʻyo men uning ‹qoʻli bilan› deganida qoʻlini harakatlantirayotganini koʻrib turgandekman. (Jobir) dedi: «Nabiy ﷺ oramizda turib, dedilar: ‹Sizlar bilasizlarki, men sizlarning ichingizda Allohdan eng koʻp qoʻrqadiganingiz, eng rostgoʻyingiz va eng yaxshilik qiladiganingizman. Agar qurbonligim (hadyim) boʻlmaganida, men ham sizlar kabi ehromdan chiqardim. Agar ishimning oldini orqasiga qaraganimdek bilganimda, qurbonlik (hadyi) olib kelmas edim. Bas, ehromdan chiqing.› Shunday qilib biz ehromdan chiqdik, (Nabiy ﷺ ni) eshitdik va itoat qildik.» Ato dedi: Jobir dedi: «Soʻng Ali (Yamandagi) ish (soliq yigʻish)idan keldi. (Nabiy ﷺ): ‹Sen nimaga ehrom bogʻlading?› dedilar. U: ‹Nabiy ﷺ nimaga ehrom bogʻlagan boʻlsalar, oʻshanga›, dedi. Shunda Rasululloh ﷺ unga: ‹Qurbonlik (hadyi) qil va ehromda davom et›, dedilar. Ali u (Nabiy ﷺ) uchun qurbonlik (hadyi) qildi.» Soʻng Suroqa ibn Molik ibn Juʼshum: «Yo Rasululloh! Bu (amal) shu yilimizgami yoki abadiymi?» dedi. (Rasululloh ﷺ): «Abadiy», dedilar.Жобир ибн Абдуллоҳ (розияллоҳу анҳумо)дан ривоят қилинади: «Биз Муҳаммад ﷺ нинг саҳобалари фақат ва фақат ҳажга эҳром боғладик.» Ато деди: Жобир деди: «Набий ﷺ Зулҳижжадан тўрт (кун) ўтган тонгда (Маккага) келдилар ва бизга эҳромдан чиқишни буюрдилар.» Ато деди: (Набий ﷺ): «Эҳромдан чиқинг ва аёлларга яқинлик қилинг», дедилар. Ато деди: (Набий ﷺ) уларга (буни) қатъий буюрмадилар, балки уларни (аёлларни) уларга ҳалол қилдилар. Биз: «Биз билан Арафот орасида беш (кун)дан бошқа (вақт) қолмаганида, бизни аёлларимизга яқинлик қилишга буюрдилар, биз Арафотга закарларимиздан маний томиб турган ҳолда борамизми?» дедик. (Ато) деди: Жобир қўли билан ишора қилиб (гапирарди) — гўё мен унинг ‹қўли билан› деганида қўлини ҳаракатлантираётганини кўриб тургандекман. (Жобир) деди: «Набий ﷺ орамизда туриб, дедилар: ‹Сизлар биласизларки, мен сизларнинг ичингизда Аллоҳдан энг кўп қўрқадиганингиз, энг ростгўйингиз ва энг яхшилик қиладиганингизман. Агар қурбонлигим (ҳадйим) бўлмаганида, мен ҳам сизлар каби эҳромдан чиқардим. Агар ишимнинг олдини орқасига қараганимдек билганимда, қурбонлик (ҳадйи) олиб келмас эдим. Бас, эҳромдан чиқинг.› Шундай қилиб биз эҳромдан чиқдик, (Набий ﷺ ни) эшитдик ва итоат қилдик.» Ато деди: Жобир деди: «Сўнг Али (Ямандаги) иш (солиқ йиғиш)идан келди. (Набий ﷺ): ‹Сен нимага эҳром боғладинг?› дедилар. У: ‹Набий ﷺ нимага эҳром боғлаган бўлсалар, ўшанга›, деди. Шунда Расулуллоҳ ﷺ унга: ‹Қурбонлик (ҳадйи) қил ва эҳромда давом эт›, дедилар. Али у (Набий ﷺ) учун қурбонлик (ҳадйи) қилди.» Сўнг Суроқа ибн Молик ибн Жуъшум: «Ё Расулуллоҳ! Бу (амал) шу йилимизгами ёки абадийми?» деди. (Расулуллоҳ ﷺ): «Абадий», дедилар.
حَدَّثَنَا أَبُو بَكْرِ بْنُ أَبِي شَيْبَةَ، وَإِسْحَاقُ بْنُ إِبْرَاهِيمَ، جَمِيعًا عَنْ حَاتِمٍ، - قَالَ أَبُو بَكْرٍ حَدَّثَنَا حَاتِمُ بْنُ إِسْمَاعِيلَ الْمَدَنِيُّ، - عَنْ جَعْفَرِ بْنِ مُحَمَّدٍ، عَنْ أَبِيهِ، قَالَ دَخَلْنَا عَلَى جَابِرِ بْنِ عَبْدِ اللَّهِ فَسَأَلَ عَنِ الْقَوْمِ، حَتَّى انْتَهَى إِلَىَّ فَقُلْتُ أَنَا مُحَمَّدُ بْنُ عَلِيِّ بْنِ حُسَيْنٍ، . فَأَهْوَى بِيَدِهِ إِلَى رَأْسِي فَنَزَعَ زِرِّي الأَعْلَى ثُمَّ نَزَعَ زِرِّي الأَسْفَلَ ثُمَّ وَضَعَ كَفَّهُ بَيْنَ ثَدْيَىَّ وَأَنَا يَوْمَئِذٍ غُلاَمٌ شَابٌّ فَقَالَ مَرْحَبًا بِكَ يَا ابْنَ أَخِي سَلْ عَمَّا شِئْتَ . فَسَأَلْتُهُ وَهُوَ أَعْمَى وَحَضَرَ وَقْتُ الصَّلاَةِ فَقَامَ فِي نِسَاجَةٍ مُلْتَحِفًا بِهَا كُلَّمَا وَضَعَهَا عَلَى مَنْكِبِهِ رَجَعَ طَرَفَاهَا إِلَيْهِ مِنْ صِغَرِهَا وَرِدَاؤُهُ إِلَى جَنْبِهِ عَلَى الْمِشْجَبِ فَصَلَّى بِنَا فَقُلْتُ أَخْبِرْنِي عَنْ حَجَّةِ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم . فَقَالَ بِيَدِهِ فَعَقَدَ تِسْعًا فَقَالَ إِنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم مَكَثَ تِسْعَ سِنِينَ لَمْ يَحُجَّ ثُمَّ أَذَّنَ فِي النَّاسِ فِي الْعَاشِرَةِ أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم حَاجٌّ فَقَدِمَ الْمَدِينَةَ بَشَرٌ كَثِيرٌ كُلُّهُمْ يَلْتَمِسُ أَنْ يَأْتَمَّ بِرَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم وَيَعْمَلَ مِثْلَ عَمَلِهِ فَخَرَجْنَا مَعَهُ حَتَّى أَتَيْنَا ذَا الْحُلَيْفَةِ فَوَلَدَتْ أَسْمَاءُ بِنْتُ عُمَيْسٍ مُحَمَّدَ بْنَ أَبِي بَكْرٍ فَأَرْسَلَتْ إِلَى رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم كَيْفَ أَصْنَعُ قَالَ " اغْتَسِلِي وَاسْتَثْفِرِي بِثَوْبٍ وَأَحْرِمِي " . فَصَلَّى رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فِي الْمَسْجِدِ ثُمَّ رَكِبَ الْقَصْوَاءَ حَتَّى إِذَا اسْتَوَتْ بِهِ نَاقَتُهُ عَلَى الْبَيْدَاءِ نَظَرْتُ إِلَى مَدِّ بَصَرِي بَيْنَ يَدَيْهِ مِنْ رَاكِبٍ وَمَاشٍ وَعَنْ يَمِينِهِ مِثْلَ ذَلِكَ وَعَنْ يَسَارِهِ مِثْلَ ذَلِكَ وَمِنْ خَلْفِهِ مِثْلَ ذَلِكَ وَرَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم بَيْنَ أَظْهُرِنَا وَعَلَيْهِ يَنْزِلُ الْقُرْآنُ وَهُوَ يَعْرِفُ تَأْوِيلَهُ وَمَا عَمِلَ بِهِ مِنْ شَىْءٍ عَمِلْنَا بِهِ فَأَهَلَّ بِالتَّوْحِيدِ " لَبَّيْكَ اللَّهُمَّ لَبَّيْكَ لَبَّيْكَ لاَ شَرِيكَ لَكَ لَبَّيْكَ إِنَّ الْحَمْدَ وَالنِّعْمَةَ لَكَ وَالْمُلْكَ لاَ شَرِيكَ لَكَ " . وَأَهَلَّ النَّاسُ بِهَذَا الَّذِي يُهِلُّونَ بِهِ فَلَمْ يَرُدَّ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم عَلَيْهِمْ شَيْئًا مِنْهُ وَلَزِمَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم تَلْبِيَتَهُ قَالَ جَابِرٌ - رضى الله عنه - لَسْنَا نَنْوِي إِلاَّ الْحَجَّ لَسْنَا نَعْرِفُ الْعُمْرَةَ حَتَّى إِذَا أَتَيْنَا الْبَيْتَ مَعَهُ اسْتَلَمَ الرُّكْنَ فَرَمَلَ ثَلاَثًا وَمَشَى أَرْبَعًا ثُمَّ نَفَذَ إِلَى مَقَامِ إِبْرَاهِيمَ - عَلَيْهِ السَّلاَمُ - فَقَرَأَ { وَاتَّخِذُوا مِنْ مَقَامِ إِبْرَاهِيمَ مُصَلًّى} فَجَعَلَ الْمَقَامَ بَيْنَهُ وَبَيْنَ الْبَيْتِ فَكَانَ أَبِي يَقُولُ وَلاَ أَعْلَمُهُ ذَكَرَهُ إِلاَّ عَنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم كَانَ يَقْرَأُ فِي الرَّكْعَتَيْنِ { قُلْ هُوَ اللَّهُ أَحَدٌ} وَ { قُلْ يَا أَيُّهَا الْكَافِرُونَ} ثُمَّ رَجَعَ إِلَى الرُّكْنِ فَاسْتَلَمَهُ ثُمَّ خَرَجَ مِنَ الْبَابِ إِلَى الصَّفَا فَلَمَّا دَنَا مِنَ الصَّفَا قَرَأَ { إِنَّ الصَّفَا وَالْمَرْوَةَ مِنْ شَعَائِرِ اللَّهِ} " أَبْدَأُ بِمَا بَدَأَ اللَّهُ بِهِ " . فَبَدَأَ بِالصَّفَا فَرَقِيَ عَلَيْهِ حَتَّى رَأَى الْبَيْتَ فَاسْتَقْبَلَ الْقِبْلَةَ فَوَحَّدَ اللَّهَ وَكَبَّرَهُ وَقَالَ " لاَ إِلَهَ إِلاَّ اللَّهُ وَحْدَهُ لاَ شَرِيكَ لَهُ لَهُ الْمُلْكُ وَلَهُ الْحَمْدُ وَهُوَ عَلَى كَلِّ شَىْءٍ قَدِيرٌ لاَ إِلَهَ إِلاَّ اللَّهُ وَحْدَهُ أَنْجَزَ وَعْدَهُ وَنَصَرَ عَبْدَهُ وَهَزَمَ الأَحْزَابَ وَحْدَهُ " . ثُمَّ دَعَا بَيْنَ ذَلِكَ قَالَ مِثْلَ هَذَا ثَلاَثَ مَرَّاتٍ ثُمَّ نَزَلَ إِلَى الْمَرْوَةِ حَتَّى إِذَا انْصَبَّتْ قَدَمَاهُ فِي بَطْنِ الْوَادِي سَعَى حَتَّى إِذَا صَعِدَتَا مَشَى حَتَّى أَتَى الْمَرْوَةَ فَفَعَلَ عَلَى الْمَرْوَةِ كَمَا فَعَلَ عَلَى الصَّفَا حَتَّى إِذَا كَانَ آخِرُ طَوَافِهِ عَلَى الْمَرْوَةِ فَقَالَ " لَوْ أَنِّي اسْتَقْبَلْتُ مِنْ أَمْرِي مَا اسْتَدْبَرْتُ لَمْ أَسُقِ الْهَدْىَ وَجَعَلْتُهَا عُمْرَةً فَمَنْ كَانَ مِنْكُمْ لَيْسَ مَعَهُ هَدْىٌ فَلْيَحِلَّ وَلْيَجْعَلْهَا عُمْرَةً " . فَقَامَ سُرَاقَةُ بْنُ مَالِكِ بْنِ جُعْشُمٍ فَقَالَ يَا رَسُولَ اللَّهِ أَلِعَامِنَا هَذَا أَمْ لأَبَدٍ فَشَبَّكَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم أَصَابِعَهُ وَاحِدَةً فِي الأُخْرَى وَقَالَ " دَخَلَتِ الْعُمْرَةُ فِي الْحَجِّ - مَرَّتَيْنِ - لاَ بَلْ لأَبَدٍ أَبَدٍ " . وَقَدِمَ عَلِيٌّ مِنَ الْيَمَنِ بِبُدْنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم فَوَجَدَ فَاطِمَةَ - رضى الله عنها - مِمَّنْ حَلَّ وَلَبِسَتْ ثِيَابًا صَبِيغًا وَاكْتَحَلَتْ فَأَنْكَرَ ذَلِكَ عَلَيْهَا فَقَالَتْ إِنَّ أَبِي أَمَرَنِي بِهَذَا . قَالَ فَكَانَ عَلِيٌّ يَقُولُ بِالْعِرَاقِ فَذَهَبْتُ إِلَى رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم مُحَرِّشًا عَلَى فَاطِمَةَ لِلَّذِي صَنَعَتْ مُسْتَفْتِيًا لِرَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فِيمَا ذَكَرَتْ عَنْهُ فَأَخْبَرْتُهُ أَنِّي أَنْكَرْتُ ذَلِكَ عَلَيْهَا فَقَالَ " صَدَقَتْ صَدَقَتْ مَاذَا قُلْتَ حِينَ فَرَضْتَ الْحَجَّ " . قَالَ قُلْتُ اللَّهُمَّ إِنِّي أُهِلُّ بِمَا أَهَلَّ بِهِ رَسُولُكَ . قَالَ " فَإِنَّ مَعِيَ الْهَدْىَ فَلاَ تَحِلُّ " . قَالَ فَكَانَ جَمَاعَةُ الْهَدْىِ الَّذِي قَدِمَ بِهِ عَلِيٌّ مِنَ الْيَمَنِ وَالَّذِي أَتَى بِهِ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم مِائَةً - قَالَ - فَحَلَّ النَّاسُ كُلُّهُمْ وَقَصَّرُوا إِلاَّ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم وَمَنْ كَانَ مَعَهُ هَدْىٌ فَلَمَّا كَانَ يَوْمُ التَّرْوِيَةِ تَوَجَّهُوا إِلَى مِنًى فَأَهَلُّوا بِالْحَجِّ وَرَكِبَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَصَلَّى بِهَا الظُّهْرَ وَالْعَصْرَ وَالْمَغْرِبَ وَالْعِشَاءَ وَالْفَجْرَ ثُمَّ مَكَثَ قَلِيلاً حَتَّى طَلَعَتِ الشَّمْسُ وَأَمَرَ بِقُبَّةٍ مِنْ شَعَرٍ تُضْرَبُ لَهُ بِنَمِرَةَ فَسَارَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم وَلاَ تَشُكُّ قُرَيْشٌ إِلاَّ أَنَّهُ وَاقِفٌ عِنْدَ الْمَشْعَرِ الْحَرَامِ كَمَا كَانَتْ قُرَيْشٌ تَصْنَعُ فِي الْجَاهِلِيَّةِ فَأَجَازَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم حَتَّى أَتَى عَرَفَةَ فَوَجَدَ الْقُبَّةَ قَدْ ضُرِبَتْ لَهُ بِنَمِرَةَ فَنَزَلَ بِهَا حَتَّى إِذَا زَاغَتِ الشَّمْسُ أَمَرَ بِالْقَصْوَاءِ فَرُحِلَتْ لَهُ فَأَتَى بَطْنَ الْوَادِي فَخَطَبَ النَّاسَ وَقَالَ " إِنَّ دِمَاءَكُمْ وَأَمْوَالَكُمْ حَرَامٌ عَلَيْكُمْ كَحُرْمَةِ يَوْمِكُمْ هَذَا فِي شَهْرِكُمْ هَذَا فِي بَلَدِكُمْ هَذَا أَلاَ كُلُّ شَىْءٍ مِنْ أَمْرِ الْجَاهِلِيَّةِ تَحْتَ قَدَمَىَّ مَوْضُوعٌ وَدِمَاءُ الْجَاهِلِيَّةِ مَوْضُوعَةٌ وَإِنَّ أَوَّلَ دَمٍ أَضَعُ مِنْ دِمَائِنَا دَمُ ابْنِ رَبِيعَةَ بْنِ الْحَارِثِ كَانَ مُسْتَرْضِعًا فِي بَنِي سَعْدٍ فَقَتَلَتْهُ هُذَيْلٌ وَرِبَا الْجَاهِلِيَّةِ مَوْضُوعٌ وَأَوَّلُ رِبًا أَضَعُ رِبَانَا رِبَا عَبَّاسِ بْنِ عَبْدِ الْمُطَّلِبِ فَإِنَّهُ مَوْضُوعٌ كُلُّهُ فَاتَّقُوا اللَّهَ فِي النِّسَاءِ فَإِنَّكُمْ أَخَذْتُمُوهُنَّ بِأَمَانِ اللَّهِ وَاسْتَحْلَلْتُمْ فُرُوجَهُنَّ بِكَلِمَةِ اللَّهِ وَلَكُمْ عَلَيْهِنَّ أَنْ لاَ يُوطِئْنَ فُرُشَكُمْ أَحَدًا تَكْرَهُونَهُ . فَإِنْ فَعَلْنَ ذَلِكَ فَاضْرِبُوهُنَّ ضَرْبًا غَيْرَ مُبَرِّحٍ وَلَهُنَّ عَلَيْكُمْ رِزْقُهُنَّ وَكِسْوَتُهُنَّ بِالْمَعْرُوفِ وَقَدْ تَرَكْتُ فِيكُمْ مَا لَنْ تَضِلُّوا بَعْدَهُ إِنِ اعْتَصَمْتُمْ بِهِ كِتَابَ اللَّهِ . وَأَنْتُمْ تُسْأَلُونَ عَنِّي فَمَا أَنْتُمْ قَائِلُونَ " . قَالُوا نَشْهَدُ أَنَّكَ قَدْ بَلَّغْتَ وَأَدَّيْتَ وَنَصَحْتَ . فَقَالَ بِإِصْبَعِهِ السَّبَّابَةِ يَرْفَعُهَا إِلَى السَّمَاءِ وَيَنْكُتُهَا إِلَى النَّاسِ " اللَّهُمَّ اشْهَدِ اللَّهُمَّ اشْهَدْ " . ثَلاَثَ مَرَّاتٍ ثُمَّ أَذَّنَ ثُمَّ أَقَامَ فَصَلَّى الظُّهْرَ ثُمَّ أَقَامَ فَصَلَّى الْعَصْرَ وَلَمْ يُصَلِّ بَيْنَهُمَا شَيْئًا ثُمَّ رَكِبَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم حَتَّى أَتَى الْمَوْقِفَ فَجَعَلَ بَطْنَ نَاقَتِهِ الْقَصْوَاءِ إِلَى الصَّخَرَاتِ وَجَعَلَ حَبْلَ الْمُشَاةِ بَيْنَ يَدَيْهِ وَاسْتَقْبَلَ الْقِبْلَةَ فَلَمْ يَزَلْ وَاقِفًا حَتَّى غَرَبَتِ الشَّمْسُ وَذَهَبَتِ الصُّفْرَةُ قَلِيلاً حَتَّى غَابَ الْقُرْصُ وَأَرْدَفَ أُسَامَةَ خَلْفَهُ وَدَفَعَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم وَقَدْ شَنَقَ لِلْقَصْوَاءِ الزِّمَامَ حَتَّى إِنَّ رَأْسَهَا لَيُصِيبُ مَوْرِكَ رَحْلِهِ وَيَقُولُ بِيَدِهِ الْيُمْنَى " أَيُّهَا النَّاسُ السَّكِينَةَ السَّكِينَةَ " . كُلَّمَا أَتَى حَبْلاً مِنَ الْحِبَالِ أَرْخَى لَهَا قَلِيلاً حَتَّى تَصْعَدَ حَتَّى أَتَى الْمُزْدَلِفَةَ فَصَلَّى بِهَا الْمَغْرِبَ وَالْعِشَاءَ بِأَذَانٍ وَاحِدٍ وَإِقَامَتَيْنِ وَلَمْ يُسَبِّحْ بَيْنَهُمَا شَيْئًا ثُمَّ اضْطَجَعَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم حَتَّى طَلَعَ الْفَجْرُ وَصَلَّى الْفَجْرَ - حِينَ تَبَيَّنَ لَهُ الصُّبْحُ - بِأَذَانٍ وَإِقَامَةٍ ثُمَّ رَكِبَ الْقَصْوَاءَ حَتَّى أَتَى الْمَشْعَرَ الْحَرَامَ فَاسْتَقْبَلَ الْقِبْلَةَ فَدَعَاهُ وَكَبَّرَهُ وَهَلَّلَهُ وَوَحَّدَهُ فَلَمْ يَزَلْ وَاقِفًا حَتَّى أَسْفَرَ جِدًّا فَدَفَعَ قَبْلَ أَنْ تَطْلُعَ الشَّمْسُ وَأَرْدَفَ الْفَضْلَ بْنَ عَبَّاسٍ وَكَانَ رَجُلاً حَسَنَ الشَّعْرِ أَبْيَضَ وَسِيمًا فَلَمَّا دَفَعَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم مَرَّتْ بِهِ ظُعُنٌ يَجْرِينَ فَطَفِقَ الْفَضْلُ يَنْظُرُ إِلَيْهِنَّ فَوَضَعَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم يَدَهُ عَلَى وَجْهِ الْفَضْلِ فَحَوَّلَ الْفَضْلُ وَجْهَهُ إِلَى الشِّقِّ الآخَرِ يَنْظُرُ فَحَوَّلَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم يَدَهُ مِنَ الشِّقِّ الآخَرِ عَلَى وَجْهِ الْفَضْلِ يَصْرِفُ وَجْهَهُ مِنَ الشِّقِّ الآخَرِ يَنْظُرُ حَتَّى أَتَى بَطْنَ مُحَسِّرٍ فَحَرَّكَ قَلِيلاً ثُمَّ سَلَكَ الطَّرِيقَ الْوُسْطَى الَّتِي تَخْرُجُ عَلَى الْجَمْرَةِ الْكُبْرَى حَتَّى أَتَى الْجَمْرَةَ الَّتِي عِنْدَ الشَّجَرَةِ فَرَمَاهَا بِسَبْعِ حَصَيَاتٍ يُكَبِّرُ مَعَ كُلِّ حَصَاةٍ مِنْهَا مِثْلِ حَصَى الْخَذْفِ رَمَى مِنْ بَطْنِ الْوَادِي ثُمَّ انْصَرَفَ إِلَى الْمَنْحَرِ فَنَحَرَ ثَلاَثًا وَسِتِّينَ بِيَدِهِ ثُمَّ أَعْطَى عَلِيًّا فَنَحَرَ مَا غَبَرَ وَأَشْرَكَهُ فِي هَدْيِهِ ثُمَّ أَمَرَ مِنْ كُلِّ بَدَنَةٍ بِبَضْعَةٍ فَجُعِلَتْ فِي قِدْرٍ فَطُبِخَتْ فَأَكَلاَ مِنْ لَحْمِهَا وَشَرِبَا مِنْ مَرَقِهَا ثُمَّ رَكِبَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَأَفَاضَ إِلَى الْبَيْتِ فَصَلَّى بِمَكَّةَ الظُّهْرَ فَأَتَى بَنِي عَبْدِ الْمُطَّلِبِ يَسْقُونَ عَلَى زَمْزَمَ فَقَالَ " انْزِعُوا بَنِي عَبْدِ الْمُطَّلِبِ فَلَوْلاَ أَنْ يَغْلِبَكُمُ النَّاسُ عَلَى سِقَايَتِكُمْ لَنَزَعْتُ مَعَكُمْ " . فَنَاوَلُوهُ دَلْوًا فَشَرِبَ مِنْهُ .
Jobir ibn Abdulloh (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: «Rasululloh ﷺ toʻqqiz yil (Madinada) turdilar, haj qilmadilar, soʻng oʻninchi yili odamlar orasiga: ‹Rasululloh ﷺ haj qilmoqdalar› deb jar solindi. Shunda Madinaga koʻp odam keldi, ularning hammasi Rasululloh ﷺ ga ergashishni va u zot qilgan amalning oʻxshashini qilishni istar edilar. Biz u zot bilan birga chiqdik, toki Zul-Hulayfaga keldik. Shu yerda Asmo bint Umays Muhammad ibn Abu Bakrni tugʻdi va Rasululloh ﷺ ga: ‹Qanday qilay?› deb (odam) yubordi. U zot: ‹Gʻusl qil, mato bilan (qonni) bogʻla va ihrom bogʻla› dedilar. Soʻng Rasululloh ﷺ masjidda namoz oʻqidilar, keyin Qasvo (tuya)ga mindilar. Tuyalari u zotni koʻtarib Baydoga chiqqanida, men u zotning oldilarida — koʻzim yetgan masofagacha — minganu piyoda (odamlarni) koʻrdim, oʻng tomonlarida ham shunday, chap tomonlarida ham shunday, ortlarida ham shunday edi. Rasululloh ﷺ esa bizning oramizda edilar, u zotga Qurʼon nozil boʻlar, u zot uning taʼvilini bilar edilar; u zot biror narsani amal qilsalar, biz ham uni amal qilar edik. Soʻng u zot tavhid bilan (talbiya aytib) boshladilar: ‹Labbayka, Allohumma, labbayka, labbayka, Sening sheriging yoʻq, labbayka. Albatta hamd ham, neʼmat ham Senikidir, mulk ham (Senikidir), Sening sheriging yoʻq›. Odamlar ham oʻzlari talbiya aytadigan narsa bilan (talbiya aytdilar). Rasululloh ﷺ ulardan hech narsani rad qilmadilar, balki Rasululloh ﷺ oʻz talbiyalarida sobit qoldilar». Jobir dedi: «Biz hajdan boshqa narsani niyat qilmas edik, umrani (bu mavsumda qilishni) bilmas edik. Toki u zot bilan birga Baytga keldik, u zot Ruknni (Hajarul-asvadni) silab, uch (aylanishda) yelka silkitib yugurib, toʻrt (aylanishda) yurdilar. Soʻng Maqomi Ibrohimga oʻtib: {Ibrohim maqomidan namozgoh tutinglar} ni oʻqidilar va Maqomni oʻzlari bilan Bayt orasiga qildilar». Otam: «Buni Nabiy ﷺ dan boshqadan zikr qilganini bilmayman» deb aytar edi: «(U zot) ikki rakatda {Qul huvallohu ahad} ni va {Qul yo ayyuhal-kofirun} ni oʻqir edilar». Soʻng u zot Ruknga qaytib, uni siladilar, keyin (Safo) eshigidan Safoga chiqdilar. Safoga yaqinlashganlarida: {Albatta Safo va Marva Allohning (dini) belgilaridandir} ni oʻqib: ‹Alloh nimadan boshlagan boʻlsa, men ham shundan boshlayman› dedilar. Va Safodan boshlab, unga chiqdilar, toki Baytni koʻrdilar; qiblaga yuzlanib, Allohga tavhid aytib, Uni ulugʻlab: ‹Lo ilaha illalloh, yolgʻiz Oʻzidir, Uning sherigi yoʻq, mulk Unikidir, hamd Unikidir, U har narsaga qodirdir. Lo ilaha illalloh, yolgʻiz Oʻzidir, vaʼdasini ado etdi, bandasiga nusrat berdi va (kofir) guruhlarni yakka Oʻzi mahv etdi› dedilar. Soʻng shu orada duo qildilar; mana shunday (soʻzni) uch marta aytdilar. Keyin Marvaga (qarab) tushdilar, toki ikki oyoqlari vodiy oʻrtasiga yetganida yugurdilar, (yana) koʻtarilganlarida yurdilar, toki Marvaga keldilar va Marvada Safoda qilganlaridek qildilar. Marvadagi oxirgi tavofi (aylanishi) boʻlganida: ‹Agar men ishimning (boshini) keyin bilgan narsamni oldindan bilganimda, hadiy (qurbonlik) haydab kelmas edim va uni umra qilar edim. Bas, sizlardan kimning yonida hadiy boʻlmasa, ihromdan chiqsin va uni umra qilsin› dedilar. Shunda Suroqa ibn Molik ibn Juʼshum turib: ‹Yo Rasululloh! Bu (hukm) shu yilimizgami yoki abadgami?› dedi. Rasululloh ﷺ bir qoʻllari barmoqlarini ikkinchisiga kiritib (chalkashtirib): ‹Umra hajga kirdi› — ikki marta — ‹yoʻq, balki abadul-abad› dedilar. Ali Yamandan Nabiy ﷺ ning hadiy (qurbonlik)lari bilan keldi va Fotimani ihromdan chiqqanlar qatorida, boʻyalgan kiyimlar kiygan va surma surtgan holda topdi. U buni inkor qildi (rad etdi). Shunda (Fotima): ‹Menga buni otam buyurdi› dedi. (Roviy) dedi: Ali Iroqda shunday deydi: ‹Men Fotimaning qilgan ishidan unga eʼtiroz bildirgan holimda, u (Fotima) undan (Nabiy ﷺ dan) naql qilgan narsa haqida Rasululloh ﷺ dan fatvo soʻrab, Rasululloh ﷺ ning oldlariga bordim va unga eʼtiroz qilganimni xabar berdim. Shunda u zot: ‹Rost aytibdi, rost aytibdi. Haj niyat qilganingda nima deding?› dedilar. (Ali) dedi: Men: ‹Allohumma, men Rasuling ihrom bogʻlagan narsa bilan ihrom bogʻladim› dedim. U zot: ‹Albatta mening yonimda hadiy bor, shuning uchun ihromdan chiqma› dedilar. (Jobir) dedi: Ali Yamandan keltirgan hadiy bilan Nabiy ﷺ keltirgan (hadiy)ning jami yuzta edi. (Jobir) dedi: Soʻng odamlarning hammasi ihromdan chiqib, (sochlarini) qisqartirdilar, Nabiy ﷺ va yonida hadiy boʻlganlardan boshqa. Tarviya kuni boʻlganida, Minoga yuzlandilar va haj uchun ihrom bogʻladilar. Rasululloh ﷺ (tuyaga) mindilar va u yerda peshin, asr, shom, xufton va bomdod namozlarini oʻqidilar, soʻng quyosh chiqquncha biroz turdilar va Namirada oʻzlari uchun junli (qildan) chodir tikilishiga buyurdilar. Soʻng Rasululloh ﷺ yoʻlga chiqdilar; Quraysh u zot — johiliyatda Quraysh qilganidek — Mashʼarul-Haram yonida toʻxtaydilar deb shubha qilmas edi. Lekin Rasululloh ﷺ oʻtib ketib, toki Arafaga keldilar va chodir oʻzlari uchun Namirada tikilganini topdilar va unda tushdilar. Quyosh ogʻganida, Qasvoga buyurdilar va u zot uchun u jihozlandi. Soʻng vodiy oʻrtasiga kelib, odamlarga xutba qildilar va dedilar: ‹Albatta qonlaringiz va mollaringiz sizlarga — shu kuningizning shu oyingizdagi, shu shahringizdagi hurmati kabi — harom (taʼqiqlangan)dir. Ogoh boʻlinglar! Johiliyat ishidan boʻlgan har bir narsa mening ikki oyogʻim ostida (bekor) qoʻyilgandir. Johiliyat qonlari ham (bekor) qoʻyilgandir; bizning qonlarimizdan men bekor qiladigan birinchi qon — Ibn Rabia ibn al-Horisning qonidir — u Banu Saʼdda emizilayotgan edi, uni Huzayl (qabilasi) oʻldirgan edi. Johiliyat ribosi ham (bekor) qoʻyilgandir; men bekor qiladigan birinchi ribo — bizning ribomiz, Abbos ibn Abdulmuttalibning ribosidir — u butunlay bekor qilingandir. Ayollar haqida Allohdan qoʻrqinglar, zero sizlar ularni Allohning omonati bilan oldingiz va ularning farjlarini Allohning kalimasi bilan oʻzingizga halol qildingiz. Sizlarning ular ustingizdagi haqqingiz — yotogʻingizga siz yomon koʻrgan birovni qoʻymasliklaridir. Agar shuni qilsalar, ularni ozor bermaydigan tarzda uringlar. Ularning sizlar ustingizdagi haqqi — yaxshilik bilan ularning rizqi va kiyimini (taʼminlash)dir. Men sizlarga (shunday narsani) qoldirdimki, agar unga mahkam yopishsangiz, undan keyin hech adashmaysiz — Allohning Kitobini. Sizlardan men haqimda soʻraladi, bas, nima deysizlar?› U zot ﷺ dedilar. Ular: ‹Sizning (risolatni) yetkazganingizga, (uni) ado qilganingizga va nasihat qilganingizga guvohlik beramiz› dedilar. Shunda u zot koʻrsatkich barmoqlari bilan uni osmonga koʻtarib, odamlarga (qaratib) qoqib: ‹Allohumma, guvoh boʻl! Allohumma, guvoh boʻl!› — uch marta — dedilar. Soʻng (Bilol) azon aytdi, keyin iqomat aytdi, u zot peshinni oʻqidilar. Soʻng (Bilol) iqomat aytdi, u zot asrni oʻqidilar va ikkisi orasida boshqa (nafl) namoz oʻqimadilar. Soʻng Rasululloh ﷺ mindilar, toki (Arafadagi) toʻxtash joyiga keldilar va Qasvo tuyalarining qornini toshlarga (qaratib) qildilar, piyodalar yoʻlini oʻzlarining oldilariga qildilar va qiblaga yuzlandilar. Quyosh botib, sargʻishlik biroz ketib, (quyosh) qursi gʻoyib boʻlguncha tik turaverdilar. Usomani orqalariga mindirdilar va Rasululloh ﷺ (Arafadan) joʻnab, Qasvoning jilovini shunday tortdilarki, uning boshi egarining (oldingi qoshi) tagiga tegar edi. U zot oʻng qoʻllari bilan: ‹Ey odamlar, sokinlik! Sokinlik!› deb (ishora qilar) edilar. Har gal tepalik (qum)lardan biriga kelganlarida, koʻtarilishi uchun unga (jilovni) biroz boʻshatar edilar, toki Muzdalifaga keldilar va u yerda shom va xufton (namozlarini) bitta azon va ikki iqomat bilan oʻqidilar va ikkisi orasida hech (nafl) oʻqimadilar. Soʻng Rasululloh ﷺ fajr (tonggi)gacha yotdilar va tong yorishgani aniq boʻlganida fajr (bomdod)ni bitta azon va iqomat bilan oʻqidilar. Soʻng Qasvoga minib, Mashʼarul-Haramga keldilar va qiblaga yuzlanib, Unga duo qildilar, Uni ulugʻladilar, takbir aytdilar va tavhid aytdilar. Kun yaxshigina yorishguncha tik turaverdilar, soʻng quyosh chiqishidan oldin (u yerdan) joʻnadilar va Fazl ibn Abbosni orqalariga mindirdilar — u chiroyli sochli, oq tanli, koʻhlik kishi edi. Rasululloh ﷺ joʻnaganlarida, yonlaridan (ayollar mingan) kajavalar yurib oʻtdi, Fazl ularga (qarab) tikila boshladi. Shunda Rasululloh ﷺ qoʻllarini Fazlning yuziga qoʻydilar, Fazl yuzini boshqa tomonga burib qarayverdi, Rasululloh ﷺ qoʻllarini boshqa tomondan Fazlning yuziga qoʻyib, uning yuzini boshqa tomondan qaytarar edilar — u qarayverar edi. Toki Botni Muhassirga keldilar, (tuyani) biroz tezlatdilar. Soʻng katta jamraga chiqadigan oʻrtancha yoʻldan yurib, toki daraxt yonidagi jamraga keldilar va unga yetti mayda tosh bilan, har bir tosh bilan takbir aytib, otdilar — barmoq bilan otiladigan mayda tosh kabi; vodiy oʻrtasidan otdilar. Soʻng (qurbonlik) soʻyish joyiga yoʻnaldilar va oʻz qoʻllari bilan oltmish uchta (tuya)ni soʻydilar. Soʻng Aliga (qolganini) berdilar, u qolganini soʻydi va u zot uni oʻz hadiylarida sherik qildilar. Soʻng har bir tuyadan bir parcha (goʻsht) olishga buyurdilar, u qozonga solinib pishirildi, ikkovlari uning goʻshtidan yedilar va shoʻrvasidan ichdilar. Soʻng Rasululloh ﷺ minib, Baytga (tavof uchun) keldilar va Makkada peshinni oʻqidilar. Soʻng Zamzamdan suv tortib (odamlarga) berayotgan Banu Abdulmuttalibning oldiga keldilar va: ‹Suv torting, ey Banu Abdulmuttalib! Agar odamlar siz suv quyish (xizmati)da sizni yengib qoʻyishi (taʼmasi) boʻlmaganida, men ham siz bilan birga suv tortar edim› dedilar. Shunda unga bir chelak uzatdilar, u zot undan ichdilar.Жобир ибн Абдуллоҳ (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: «Расулуллоҳ ﷺ тўққиз йил (Мадинада) турдилар, ҳаж қилмадилар, сўнг ўнинчи йили одамлар орасига: ‹Расулуллоҳ ﷺ ҳаж қилмоқдалар› деб жар солинди. Шунда Мадинага кўп одам келди, уларнинг ҳаммаси Расулуллоҳ ﷺ га эргашишни ва у зот қилган амалнинг ўхшашини қилишни истар эдилар. Биз у зот билан бирга чиқдик, токи Зул-Ҳулайфага келдик. Шу ерда Асмо бинт Умайс Муҳаммад ибн Абу Бакрни туғди ва Расулуллоҳ ﷺ га: ‹Қандай қилай?› деб (одам) юборди. У зот: ‹Ғусл қил, мато билан (қонни) боғла ва иҳром боғла› дедилар. Сўнг Расулуллоҳ ﷺ масжидда намоз ўқидилар, кейин Қасво (туя)га миндилар. Туялари у зотни кўтариб Байдога чиққанида, мен у зотнинг олдиларида — кўзим етган масофагача — мингану пиёда (одамларни) кўрдим, ўнг томонларида ҳам шундай, чап томонларида ҳам шундай, ортларида ҳам шундай эди. Расулуллоҳ ﷺ эса бизнинг орамизда эдилар, у зотга Қуръон нозил бўлар, у зот унинг таъвилини билар эдилар; у зот бирор нарсани амал қилсалар, биз ҳам уни амал қилар эдик. Сўнг у зот тавҳид билан (талбия айтиб) бошладилар: ‹Лаббайка, Аллоҳумма, лаббайка, лаббайка, Сенинг шеригинг йўқ, лаббайка. Албатта ҳамд ҳам, неъмат ҳам Сеникидир, мулк ҳам (Сеникидир), Сенинг шеригинг йўқ›. Одамлар ҳам ўзлари талбия айтадиган нарса билан (талбия айтдилар). Расулуллоҳ ﷺ улардан ҳеч нарсани рад қилмадилар, балки Расулуллоҳ ﷺ ўз талбияларида собит қолдилар». Жобир деди: «Биз ҳаждан бошқа нарсани ният қилмас эдик, умрани (бу мавсумда қилишни) билмас эдик. Токи у зот билан бирга Байтга келдик, у зот Рукнни (Ҳажарул-асвадни) силаб, уч (айланишда) елка силкитиб югуриб, тўрт (айланишда) юрдилар. Сўнг Мақоми Иброҳимга ўтиб: {Иброҳим мақомидан намозгоҳ тутинглар} ни ўқидилар ва Мақомни ўзлари билан Байт орасига қилдилар». Отам: «Буни Набий ﷺ дан бошқадан зикр қилганини билмайман» деб айтар эди: «(У зот) икки ракатда {Қул ҳуваллоҳу аҳад} ни ва {Қул ё айюҳал-кофирун} ни ўқир эдилар». Сўнг у зот Рукнга қайтиб, уни силадилар, кейин (Сафо) эшигидан Сафога чиқдилар. Сафога яқинлашганларида: {Албатта Сафо ва Марва Аллоҳнинг (дини) белгиларидандир} ни ўқиб: ‹Аллоҳ нимадан бошлаган бўлса, мен ҳам шундан бошлайман› дедилар. Ва Сафодан бошлаб, унга чиқдилар, токи Байтни кўрдилар; қиблага юзланиб, Аллоҳга тавҳид айтиб, Уни улуғлаб: ‹Ло илаҳа иллаллоҳ, ёлғиз Ўзидир, Унинг шериги йўқ, мулк Уникидир, ҳамд Уникидир, У ҳар нарсага қодирдир. Ло илаҳа иллаллоҳ, ёлғиз Ўзидир, ваъдасини адо этди, бандасига нусрат берди ва (кофир) гуруҳларни якка Ўзи маҳв этди› дедилар. Сўнг шу орада дуо қилдилар; мана шундай (сўзни) уч марта айтдилар. Кейин Марвага (қараб) тушдилар, токи икки оёқлари водий ўртасига етганида югурдилар, (яна) кўтарилганларида юрдилар, токи Марвага келдилар ва Марвада Сафода қилганларидек қилдилар. Марвадаги охирги тавофи (айланиши) бўлганида: ‹Агар мен ишимнинг (бошини) кейин билган нарсамни олдиндан билганимда, ҳадий (қурбонлик) ҳайдаб келмас эдим ва уни умра қилар эдим. Бас, сизлардан кимнинг ёнида ҳадий бўлмаса, иҳромдан чиқсин ва уни умра қилсин› дедилар. Шунда Суроқа ибн Молик ибн Жуъшум туриб: ‹Ё Расулуллоҳ! Бу (ҳукм) шу йилимизгами ёки абадгами?› деди. Расулуллоҳ ﷺ бир қўллари бармоқларини иккинчисига киритиб (чалкаштириб): ‹Умра ҳажга кирди› — икки марта — ‹йўқ, балки абадул-абад› дедилар. Али Ямандан Набий ﷺ нинг ҳадий (қурбонлик)лари билан келди ва Фотимани иҳромдан чиққанлар қаторида, бўялган кийимлар кийган ва сурма суртган ҳолда топди. У буни инкор қилди (рад этди). Шунда (Фотима): ‹Менга буни отам буюрди› деди. (Ровий) деди: Али Ироқда шундай дейди: ‹Мен Фотиманинг қилган ишидан унга эътироз билдирган ҳолимда, у (Фотима) ундан (Набий ﷺ дан) нақл қилган нарса ҳақида Расулуллоҳ ﷺ дан фатво сўраб, Расулуллоҳ ﷺ нинг олдларига бордим ва унга эътироз қилганимни хабар бердим. Шунда у зот: ‹Рост айтибди, рост айтибди. Ҳаж ният қилганингда нима дединг?› дедилар. (Али) деди: Мен: ‹Аллоҳумма, мен Расулинг иҳром боғлаган нарса билан иҳром боғладим› дедим. У зот: ‹Албатта менинг ёнимда ҳадий бор, шунинг учун иҳромдан чиқма› дедилар. (Жобир) деди: Али Ямандан келтирган ҳадий билан Набий ﷺ келтирган (ҳадий)нинг жами юзта эди. (Жобир) деди: Сўнг одамларнинг ҳаммаси иҳромдан чиқиб, (сочларини) қисқартирдилар, Набий ﷺ ва ёнида ҳадий бўлганлардан бошқа. Тарвия куни бўлганида, Минога юзландилар ва ҳаж учун иҳром боғладилар. Расулуллоҳ ﷺ (туяга) миндилар ва у ерда пешин, аср, шом, хуфтон ва бомдод намозларини ўқидилар, сўнг қуёш чиққунча бироз турдилар ва Намирада ўзлари учун жунли (қилдан) чодир тикилишига буюрдилар. Сўнг Расулуллоҳ ﷺ йўлга чиқдилар; Қурайш у зот — жоҳилиятда Қурайш қилганидек — Машъарул-Ҳарам ёнида тўхтайдилар деб шубҳа қилмас эди. Лекин Расулуллоҳ ﷺ ўтиб кетиб, токи Арафага келдилар ва чодир ўзлари учун Намирада тикилганини топдилар ва унда тушдилар. Қуёш оғганида, Қасвога буюрдилар ва у зот учун у жиҳозланди. Сўнг водий ўртасига келиб, одамларга хутба қилдилар ва дедилар: ‹Албатта қонларингиз ва молларингиз сизларга — шу кунингизнинг шу ойингиздаги, шу шаҳрингиздаги ҳурмати каби — ҳаром (таъқиқланган)дир. Огоҳ бўлинглар! Жоҳилият ишидан бўлган ҳар бир нарса менинг икки оёғим остида (бекор) қўйилгандир. Жоҳилият қонлари ҳам (бекор) қўйилгандир; бизнинг қонларимиздан мен бекор қиладиган биринчи қон — Ибн Рабиа ибн ал-Ҳориснинг қонидир — у Бану Саъдда эмизилаётган эди, уни Ҳузайл (қабиласи) ўлдирган эди. Жоҳилият рибоси ҳам (бекор) қўйилгандир; мен бекор қиладиган биринчи рибо — бизнинг рибомиз, Аббос ибн Абдулмутталибнинг рибосидир — у бутунлай бекор қилингандир. Аёллар ҳақида Аллоҳдан қўрқинглар, зеро сизлар уларни Аллоҳнинг омонати билан олдингиз ва уларнинг фаржларини Аллоҳнинг калимаси билан ўзингизга ҳалол қилдингиз. Сизларнинг улар устингиздаги ҳаққингиз — ётоғингизга сиз ёмон кўрган бировни қўймасликларидир. Агар шуни қилсалар, уларни озор бермайдиган тарзда уринглар. Уларнинг сизлар устингиздаги ҳаққи — яхшилик билан уларнинг ризқи ва кийимини (таъминлаш)дир. Мен сизларга (шундай нарсани) қолдирдимки, агар унга маҳкам ёпишсангиз, ундан кейин ҳеч адашмайсиз — Аллоҳнинг Китобини. Сизлардан мен ҳақимда сўралади, бас, нима дейсизлар?› У зот ﷺ дедилар. Улар: ‹Сизнинг (рисолатни) етказганингизга, (уни) адо қилганингизга ва насиҳат қилганингизга гувоҳлик берамиз› дедилар. Шунда у зот кўрсаткич бармоқлари билан уни осмонга кўтариб, одамларга (қаратиб) қоқиб: ‹Аллоҳумма, гувоҳ бўл! Аллоҳумма, гувоҳ бўл!› — уч марта — дедилар. Сўнг (Билол) азон айтди, кейин иқомат айтди, у зот пешинни ўқидилар. Сўнг (Билол) иқомат айтди, у зот асрни ўқидилар ва иккиси орасида бошқа (нафл) намоз ўқимадилар. Сўнг Расулуллоҳ ﷺ миндилар, токи (Арафадаги) тўхташ жойига келдилар ва Қасво туяларининг қорнини тошларга (қаратиб) қилдилар, пиёдалар йўлини ўзларининг олдиларига қилдилар ва қиблага юзландилар. Қуёш ботиб, сарғишлик бироз кетиб, (қуёш) қурси ғойиб бўлгунча тик туравердилар. Усомани орқаларига миндирдилар ва Расулуллоҳ ﷺ (Арафадан) жўнаб, Қасвонинг жиловини шундай тортдиларки, унинг боши эгарининг (олдинги қоши) тагига тегар эди. У зот ўнг қўллари билан: ‹Эй одамлар, сокинлик! Сокинлик!› деб (ишора қилар) эдилар. Ҳар гал тепалик (қум)лардан бирига келганларида, кўтарилиши учун унга (жиловни) бироз бўшатар эдилар, токи Муздалифага келдилар ва у ерда шом ва хуфтон (намозларини) битта азон ва икки иқомат билан ўқидилар ва иккиси орасида ҳеч (нафл) ўқимадилар. Сўнг Расулуллоҳ ﷺ фажр (тонгги)гача ётдилар ва тонг ёришгани аниқ бўлганида фажр (бомдод)ни битта азон ва иқомат билан ўқидилар. Сўнг Қасвога миниб, Машъарул-Ҳарамга келдилар ва қиблага юзланиб, Унга дуо қилдилар, Уни улуғладилар, такбир айтдилар ва тавҳид айтдилар. Кун яхшигина ёришгунча тик туравердилар, сўнг қуёш чиқишидан олдин (у ердан) жўнадилар ва Фазл ибн Аббосни орқаларига миндирдилар — у чиройли сочли, оқ танли, кўҳлик киши эди. Расулуллоҳ ﷺ жўнаганларида, ёнларидан (аёллар минган) кажавалар юриб ўтди, Фазл уларга (қараб) тикила бошлади. Шунда Расулуллоҳ ﷺ қўлларини Фазлнинг юзига қўйдилар, Фазл юзини бошқа томонга буриб қарайверди, Расулуллоҳ ﷺ қўлларини бошқа томондан Фазлнинг юзига қўйиб, унинг юзини бошқа томондан қайтарар эдилар — у қарайверар эди. Токи Ботни Муҳассирга келдилар, (туяни) бироз тезлатдилар. Сўнг катта жамрага чиқадиган ўртанча йўлдан юриб, токи дарахт ёнидаги жамрага келдилар ва унга етти майда тош билан, ҳар бир тош билан такбир айтиб, отдилар — бармоқ билан отиладиган майда тош каби; водий ўртасидан отдилар. Сўнг (қурбонлик) сўйиш жойига йўналдилар ва ўз қўллари билан олтмиш учта (туя)ни сўйдилар. Сўнг Алига (қолганини) бердилар, у қолганини сўйди ва у зот уни ўз ҳадийларида шерик қилдилар. Сўнг ҳар бир туядан бир парча (гўшт) олишга буюрдилар, у қозонга солиниб пиширилди, икковлари унинг гўштидан едилар ва шўрвасидан ичдилар. Сўнг Расулуллоҳ ﷺ миниб, Байтга (тавоф учун) келдилар ва Маккада пешинни ўқидилар. Сўнг Замзамдан сув тортиб (одамларга) бераётган Бану Абдулмутталибнинг олдига келдилар ва: ‹Сув тортинг, эй Бану Абдулмутталиб! Агар одамлар сиз сув қуйиш (хизмати)да сизни енгиб қўйиши (таъмаси) бўлмаганида, мен ҳам сиз билан бирга сув тортар эдим› дедилар. Шунда унга бир челак узатдилар, у зот ундан ичдилар.
حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ الْمُثَنَّى، وَابْنُ، بَشَّارٍ - وَاللَّفْظُ لاِبْنِ الْمُثَنَّى - قَالاَ حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ،
بْنُ جَعْفَرٍ حَدَّثَنَا شُعْبَةُ، قَالَ سَمِعْتُ أَبَا إِسْحَاقَ الْهَمْدَانِيَّ، يَقُولُ سَمِعْتُ الْبَرَاءَ، يَقُولُ لَمَّا
أَقْبَلَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم مِنْ مَكَّةَ إِلَى الْمَدِينَةِ فَأَتْبَعَهُ سُرَاقَةُ بْنُ مَالِكِ بْنِ جُعْشُمٍ
- قَالَ - فَدَعَا عَلَيْهِ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَسَاخَتْ فَرَسُهُ فَقَالَ ادْعُ اللَّهَ لِي
وَلاَ أَضُرُّكَ . قَالَ فَدَعَا اللَّهَ - قَالَ - فَعَطِشَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَمَرُّوا
بِرَاعِي غَنَمٍ . قَالَ أَبُو بَكْرٍ الصِّدِّيقُ فَأَخَذْتُ قَدَحًا فَحَلَبْتُ فِيهِ لِرَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه
وسلم كُثْبَةً مِنْ لَبَنٍ فَأَتَيْتُهُ بِهِ فَشَرِبَ حَتَّى رَضِيتُ .
Baroʼ ibn Ozib (roziyallohu anhumo)dan rivoyat qilinadi: Rasululloh ﷺ Makkadan Madinaga (hijrat qilib) kelayotgan paytlarida, Suroqa ibn Molik ibn Juʼshum u zotni taʼqib qildi. Shunda Rasululloh ﷺ uning ziyoniga (qarshi) duo qildilar, bas, uning oti (yerga) botib qoldi. Shunda (Suroqa): «Men uchun Allohga duo qil, men senga zarar yetkazmayman», dedi. Bas, (Rasululloh ﷺ) Allohga duo qildilar. Soʻng Rasululloh ﷺ chanqab qoldilar, shunda ular bir qoʻy choʻponining yonidan oʻtdilar. Abu Bakr as-Siddiq dedi: Men bir piyolani olib, Rasululloh ﷺ uchun unga bir oz sut sogʻib oldim, soʻng uni u zotga keltirdim, bas, u zot men rozi boʻlgunimcha (qoniqarli) ichdilar.Барў ибн Озиб (розияллоҳу анҳумо)дан ривоят қилинади: Расулуллоҳ ﷺ Маккадан Мадинага (ҳижрат қилиб) келаётган пайтларида, Суроқа ибн Молик ибн Жуъшум у зотни таъқиб қилди. Шунда Расулуллоҳ ﷺ унинг зиёнига (қарши) дуо қилдилар, бас, унинг оти (ерга) ботиб қолди. Шунда (Суроқа): «Мен учун Аллоҳга дуо қил, мен сенга зарар етказмайман», деди. Бас, (Расулуллоҳ ﷺ) Аллоҳга дуо қилдилар. Сўнг Расулуллоҳ ﷺ чанқаб қолдилар, шунда улар бир қўй чўпонининг ёнидан ўтдилар. Абу Бакр ас-Сиддиқ деди: Мен бир пиёлани олиб, Расулуллоҳ ﷺ учун унга бир оз сут соғиб олдим, сўнг уни у зотга келтирдим, бас, у зот мен рози бўлгунимча (қониқарли) ичдилар.
حَدَّثَنَا أَحْمَدُ بْنُ يُونُسَ، حَدَّثَنَا زُهَيْرٌ، حَدَّثَنَا أَبُو الزُّبَيْرِ، ح وَحَدَّثَنَا يَحْيَى بْنُ يَحْيَى،
أَخْبَرَنَا أَبُو خَيْثَمَةَ، عَنْ أَبِي الزُّبَيْرِ، عَنْ جَابِرٍ، قَالَ جَاءَ سُرَاقَةُ بْنُ مَالِكِ بْنِ جُعْشُمٍ قَالَ
يَا رَسُولَ اللَّهِ بَيِّنْ لَنَا دِينَنَا كَأَنَّا خُلِقْنَا الآنَ فِيمَا الْعَمَلُ الْيَوْمَ أَفِيمَا جَفَّتْ بِهِ الأَقْلاَمُ وَجَرَتْ
بِهِ الْمَقَادِيرُ أَمْ فِيمَا نَسْتَقْبِلُ قَالَ " لاَ . بَلْ فِيمَا جَفَّتْ بِهِ الأَقْلاَمُ وَجَرَتْ بِهِ الْمَقَادِيرُ "
. قَالَ فَفِيمَ الْعَمَلُ قَالَ زُهَيْرٌ ثُمَّ تَكَلَّمَ أَبُو الزُّبَيْرِ بِشَىْءٍ لَمْ أَفْهَمْهُ فَسَأَلْتُ مَا قَالَ فَقَالَ
" اعْمَلُوا فَكُلٌّ مُيَسَّرٌ " .
Jobir ibn Abdulloh (roziyallohu anhumo)dan rivoyat qilinadi: Suroqa ibn Molik ibn Juʼshum keldi-da: «Yo Rasululloh! Bizga dinimizni — goʻyo hozirgina yaratilgandek (qilib) bayon qiling. Bugun (qilayotgan) amalimiz nimada (qaysi narsada): qalamlar qurigan (yozib boʻlingan) va taqdirlar joriy boʻlgan narsadami, yoki kelajakda (kutiladigan) narsadami?» dedi. (U zot): «Yoʻq, balki qalamlar qurigan va taqdirlar joriy boʻlgan narsadadir», dedilar. (Suroqa): «U holda amalning (foydasi) nimada?» dedi. Zuhayr dedi: Soʻng Abuz-Zubayr men tushunmagan bir narsani gapirdi, men: «Nima dedi?» deb soʻradim. Shunda u dedi: (Rasululloh ﷺ) «Amal qilinglar, har kimga (oʻziniki) osonlashtiriladi», dedilar.Жобир ибн Абдуллоҳ (розияллоҳу анҳумо)дан ривоят қилинади: Суроқа ибн Молик ибн Жуъшум келди-да: «Ё Расулуллоҳ! Бизга динимизни — гўё ҳозиргина яратилгандек (қилиб) баён қилинг. Бугун (қилаётган) амалимиз нимада (қайси нарсада): қаламлар қуриган (ёзиб бўлинган) ва тақдирлар жорий бўлган нарсадами, ёки келажакда (кутиладиган) нарсадами?» деди. (У зот): «Йўқ, балки қаламлар қуриган ва тақдирлар жорий бўлган нарсададир», дедилар. (Суроқа): «У ҳолда амалнинг (фойдаси) нимада?» деди. Зуҳайр деди: Сўнг Абуз-Зубайр мен тушунмаган бир нарсани гапирди, мен: «Нима деди?» деб сўрадим. Шунда у деди: (Расулуллоҳ ﷺ) «Амал қилинглар, ҳар кимга (ўзиники) осонлаштирилади», дедилар.
أَخْبَرَنَا يَعْقُوبُ بْنُ إِبْرَاهِيمَ، قَالَ حَدَّثَنَا ابْنُ عُلَيَّةَ، عَنِ ابْنِ جُرَيْجٍ، قَالَ أَخْبَرَنِي عَطَاءٌ، عَنْ جَابِرٍ، قَالَ أَهْلَلْنَا أَصْحَابَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم بِالْحَجِّ خَالِصًا لَيْسَ مَعَهُ غَيْرُهُ خَالِصًا وَحْدَهُ فَقَدِمْنَا مَكَّةَ صَبِيحَةَ رَابِعَةٍ مَضَتْ مِنْ ذِي الْحِجَّةِ فَأَمَرَنَا النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم فَقَالَ " أَحِلُّوا وَاجْعَلُوهَا عُمْرَةً " . فَبَلَغَهُ عَنَّا أَنَّا نَقُولُ لَمَّا لَمْ يَكُنْ بَيْنَنَا وَبَيْنَ عَرَفَةَ إِلاَّ خَمْسٌ أَمَرَنَا أَنْ نَحِلَّ فَنَرُوحَ إِلَى مِنًى وَمَذَاكِيرُنَا تَقْطُرُ مِنَ الْمَنِيِّ فَقَامَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم فَخَطَبَنَا فَقَالَ " قَدْ بَلَغَنِي الَّذِي قُلْتُمْ وَإِنِّي لأَبَرُّكُمْ وَأَتْقَاكُمْ وَلَوْلاَ الْهَدْىُ لَحَلَلْتُ وَلَوِ اسْتَقْبَلْتُ مِنْ أَمْرِي مَا اسْتَدْبَرْتُ مَا أَهْدَيْتُ " . قَالَ وَقَدِمَ عَلِيٌّ مِنَ الْيَمَنِ فَقَالَ " بِمَا أَهْلَلْتَ " . قَالَ بِمَا أَهَلَّ بِهِ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم . قَالَ " فَأَهْدِ وَامْكُثْ حَرَامًا كَمَا أَنْتَ " . قَالَ وَقَالَ سُرَاقَةُ بْنُ مَالِكِ بْنِ جُعْشُمٍ يَا رَسُولَ اللَّهِ أَرَأَيْتَ عُمْرَتَنَا هَذِهِ لِعَامِنَا هَذَا أَوْ لِلأَبَدِ قَالَ " هِيَ لِلأَبَدِ " .
Jobir (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: Biz Nabiy ﷺning sahobalari faqat hajga, undan boshqa hech narsani qoʻshmay, yolgʻiz hajga ihrom bogʻladik. Zulhijja oyidan toʻrt kun oʻtgan tongda Makkaga yetib keldik. Nabiy ﷺ bizga: «Ihromdan chiqinglar va uni umra qilinglar», deb buyurdilar. Soʻng bizning: «Bizning bilan Arafa oʻrtasida atigi besh kun qolganda, u bizga ihromdan chiqishni buyurdi, endi biz Minoga jinsiy aʼzolarimizdan maniy tomib turgan holda boramizmi?» deganimiz u zotga yetib bordi. Shunda Nabiy ﷺ turib, bizga xutba qildilar va: «Aytgan gaplaringiz menga yetib keldi. Men sizlarning eng yaxshingiz va eng taqvodoringizman. Agar hadiy boʻlmaganda edi, men ham ihromdan chiqqan boʻlardim. Agar ishimning oldini keyin bilganimdek bilganimda edi, hadiy olib kelmagan boʻlardim», dedilar. Ali Yamandan kelgan edi. U zot: «Nimaga ihrom bogʻlagansan?» dedilar. U: «Nabiy ﷺ nimaga ihrom bogʻlagan boʻlsalar, shunga», dedi. U zot: «Unday boʻlsa, hadiy soʻyib, hozirgi holingdek ihromda qolib tur», dedilar. Suroqa ibn Molik ibn Juʼshum: «Yo Rasululloh, bu umramiz shu yilimiz uchunmi yoki abadiymi?» dedi. U zot: «U abadiydir», dedilar.Жобир (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: Биз Набий ﷺнинг саҳобалари фақат ҳажга, ундан бошқа ҳеч нарсани қўшмай, ёлғиз ҳажга иҳром боғладик. Зулҳижжа ойидан тўрт кун ўтган тонгда Маккага етиб келдик. Набий ﷺ бизга: «Иҳромдан чиқинглар ва уни умра қилинглар», деб буюрдилар. Сўнг бизнинг: «Бизнинг билан Арафа ўртасида атиги беш кун қолганда, у бизга иҳромдан чиқишни буюрди, энди биз Минога жинсий аъзоларимиздан маний томиб турган ҳолда борамизми?» деганимиз у зотга етиб борди. Шунда Набий ﷺ туриб, бизга хутба қилдилар ва: «Айтган гапларингиз менга етиб келди. Мен сизларнинг энг яхшингиз ва энг тақводорингизман. Агар ҳадий бўлмаганда эди, мен ҳам иҳромдан чиққан бўлардим. Агар ишимнинг олдини кейин билганимдек билганимда эди, ҳадий олиб келмаган бўлардим», дедилар. Али Ямандан келган эди. У зот: «Нимага иҳром боғлагансан?» дедилар. У: «Набий ﷺ нимага иҳром боғлаган бўлсалар, шунга», деди. У зот: «Ундай бўлса, ҳадий сўйиб, ҳозирги ҳолингдек иҳромда қолиб тур», дедилар. Суроқа ибн Молик ибн Жуъшум: «Ё Расулуллоҳ, бу умрамиз шу йилимиз учунми ёки абадийми?» деди. У зот: «У абадийдир», дедилар.
حَدَّثَنَا أَحْمَدُ بْنُ عَبْدَةَ الضَّبِّيُّ، حَدَّثَنَا زِيَادُ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ، عَنْ يَزِيدَ بْنِ أَبِي زِيَادٍ، عَنْ مُجَاهِدٍ، عَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ، عَنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم قَالَ " دَخَلَتِ الْعُمْرَةُ فِي الْحَجِّ إِلَى يَوْمِ الْقِيَامَةِ " . قَالَ وَفِي الْبَابِ عَنْ سُرَاقَةَ بْنِ مَالِكِ بْنِ جُعْشُمٍ وَجَابِرِ بْنِ عَبْدِ اللَّهِ . قَالَ أَبُو عِيسَى حَدِيثُ ابْنِ عَبَّاسٍ حَدِيثٌ حَسَنٌ . وَمَعْنَى هَذَا الْحَدِيثِ أَنْ لاَ بَأْسَ بِالْعُمْرَةِ فِي أَشْهُرِ الْحَجِّ . وَهَكَذَا قَالَ الشَّافِعِيُّ وَأَحْمَدُ وَإِسْحَاقُ . وَمَعْنَى هَذَا الْحَدِيثِ أَنَّ أَهْلَ الْجَاهِلِيَّةِ كَانُوا لاَ يَعْتَمِرُونَ فِي أَشْهُرِ الْحَجِّ فَلَمَّا جَاءَ الإِسْلاَمُ رَخَّصَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم فِي ذَلِكَ فَقَالَ " دَخَلَتِ الْعُمْرَةُ فِي الْحَجِّ إِلَى يَوْمِ الْقِيَامَةِ " . يَعْنِي لاَ بَأْسَ بِالْعُمْرَةِ فِي أَشْهُرِ الْحَجِّ . وَأَشْهُرُ الْحَجِّ شَوَّالٌ وَذُو الْقَعْدَةِ وَعَشْرٌ مِنْ ذِي الْحِجَّةِ لاَ يَنْبَغِي لِلرَّجُلِ أَنْ يُهِلَّ بِالْحَجِّ إِلاَّ فِي أَشْهُرِ الْحَجِّ . وَأَشْهُرُ الْحُرُمِ رَجَبٌ وَذُو الْقَعْدَةِ وَذُو الْحِجَّةِ وَالْمُحَرَّمُ . هَكَذَا قَالَ غَيْرُ وَاحِدٍ مِنْ أَهْلِ الْعِلْمِ مِنْ أَصْحَابِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم وَغَيْرِهِمْ .
Ibn Abbos (roziyallohu anhumo)dan, Nabiy ﷺdan rivoyat qilinadi: U zot: «Umra qiyomat kunigacha hajjning ichiga kirdi», dedilar. (Roviy) aytdi: Bu bobda Suroqa ibn Molik ibn Juʼshum va Jobir ibn Abdullohdan ham (rivoyatlar) bor. Abu Iso aytdi: Ibn Abbosning hadisi hasan hadisdir. Bu hadisning maʼnosi — haj oylarida umra qilishda hech qanday zarar yoʻqligidir. Shofiʼiy, Ahmad va Ishoq ham shunday deyishgan. Bu hadisning maʼnosi shuki, johiliyat ahli haj oylarida umra qilishmas edi. Islom kelganida Nabiy ﷺ bunga ruxsat berib: «Umra qiyomat kunigacha hajjning ichiga kirdi», dedilar. Yaʼni haj oylarida umra qilishda zarar yoʻqdir. Haj oylari — Shavvol, Zulqaʼda va Zulhijjadan oʻn (kun)dir; kishi hajga faqat haj oylarida ehrom bogʻlashi (kerak). Hurmatli oylar esa — Rajab, Zulqaʼda, Zulhijja va Muharramdir. Nabiy ﷺ sahobalaridan va boshqalaridan boʻlgan ilm ahllaridan bir nechtasi shunday deyishgan.Ибн Аббос (розияллоҳу анҳумо)дан, Набий ﷺдан ривоят қилинади: У зот: «Умра қиёмат кунигача ҳажжнинг ичига кирди», дедилар. (Ровий) айтди: Бу бобда Суроқа ибн Молик ибн Жуъшум ва Жобир ибн Абдуллоҳдан ҳам (ривоятлар) бор. Абу Исо айтди: Ибн Аббоснинг ҳадиси ҳасан ҳадисдир. Бу ҳадиснинг маъноси — ҳаж ойларида умра қилишда ҳеч қандай зарар йўқлигидир. Шофиъий, Аҳмад ва Ишоқ ҳам шундай дейишган. Бу ҳадиснинг маъноси шуки, жоҳилият аҳли ҳаж ойларида умра қилишмас эди. Ислом келганида Набий ﷺ бунга рухсат бериб: «Умра қиёмат кунигача ҳажжнинг ичига кирди», дедилар. Яъни ҳаж ойларида умра қилишда зарар йўқдир. Ҳаж ойлари — Шаввол, Зулқаъда ва Зулҳижжадан ўн (кун)дир; киши ҳажга фақат ҳаж ойларида эҳром боғлаши (керак). Ҳурматли ойлар эса — Ражаб, Зулқаъда, Зулҳижжа ва Муҳаррамдир. Набий ﷺ саҳобаларидан ва бошқаларидан бўлган илм аҳлларидан бир нечтаси шундай дейишган.
حَدَّثَنَا مَحْمُودُ بْنُ غَيْلاَنَ، حَدَّثَنَا النَّضْرُ بْنُ شُمَيْلٍ، أَخْبَرَنَا مُحَمَّدُ بْنُ عَمْرٍو، عَنْ أَبِي سَلَمَةَ، عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ، عَنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم قَالَ " لَوْ كُنْتُ آمِرًا أَحَدًا أَنْ يَسْجُدَ لأَحَدٍ لأَمَرْتُ الْمَرْأَةَ أَنْ تَسْجُدَ لِزَوْجِهَا " . قَالَ وَفِي الْبَابِ عَنْ مُعَاذِ بْنِ جَبَلٍ وَسُرَاقَةَ بْنِ مَالِكِ بْنِ جُعْشُمٍ وَعَائِشَةَ وَابْنِ عَبَّاسٍ وَعَبْدِ اللَّهِ بْنِ أَبِي أَوْفَى وَطَلْقِ بْنِ عَلِيٍّ وَأُمِّ سَلَمَةَ وَأَنَسٍ وَابْنِ عُمَرَ . قَالَ أَبُو عِيسَى حَدِيثُ أَبِي هُرَيْرَةَ حَدِيثٌ حَسَنٌ غَرِيبٌ مِنْ هَذَا الْوَجْهِ مِنْ حَدِيثِ مُحَمَّدِ بْنِ عَمْرٍو عَنْ أَبِي سَلَمَةَ عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ .
Abu Hurayra (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: Paygʻambar ﷺ: «Agar men birovga boshqa birovga sajda qilishni buyuradigan boʻlganimda, ayolga eriga sajda qilishni buyurardim», dedilar. Abu Iso aytdi: Bu bobda Muoz ibn Jabal, Suroqa ibn Molik ibn Juʼshum, Oisha, Ibn Abbos, Abdulloh ibn Abu Avfo, Talq ibn Ali, Ummu Salama, Anas va Ibn Umardan ham (rivoyatlar) bor. Abu Iso aytdi: Abu Hurayraning hadisi bu vajhdan — Muhammad ibn Amrning Abu Salamadan, uning Abu Hurayradan (qilgan rivoyati) yoʻlidan — hasan gʻaribdir.Абу Ҳурайра (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: Пайғамбар ﷺ: «Агар мен бировга бошқа бировга сажда қилишни буюрадиган бўлганимда, аёлга эрига сажда қилишни буюрардим», дедилар. Абу Исо айтди: Бу бобда Муоз ибн Жабал, Суроқа ибн Молик ибн Жуъшум, Оиша, Ибн Аббос, Абдуллоҳ ибн Абу Авфо, Талқ ибн Али, Умму Салама, Анас ва Ибн Умардан ҳам (ривоятлар) бор. Абу Исо айтди: Абу Ҳурайранинг ҳадиси бу важҳдан — Муҳаммад ибн Амрнинг Абу Саламадан, унинг Абу Ҳурайрадан (қилган ривояти) йўлидан — ҳасан ғарибдир.
حَدَّثَنَا هِشَامُ بْنُ عَمَّارٍ، حَدَّثَنَا حَاتِمُ بْنُ إِسْمَاعِيلَ، حَدَّثَنَا جَعْفَرُ بْنُ مُحَمَّدٍ، عَنْ أَبِيهِ، قَالَ دَخَلْنَا عَلَى جَابِرِ بْنِ عَبْدِ اللَّهِ فَلَمَّا انْتَهَيْنَا إِلَيْهِ سَأَلَ عَنِ الْقَوْمِ، حَتَّى انْتَهَى إِلَىَّ فَقُلْتُ أَنَا مُحَمَّدُ بْنُ عَلِيِّ بْنِ الْحُسَيْنِ، . فَأَهْوَى بِيَدِهِ إِلَى رَأْسِي فَحَلَّ زِرِّي الأَعْلَى ثُمَّ حَلَّ زِرِّي الأَسْفَلَ ثُمَّ وَضَعَ كَفَّهُ بَيْنَ ثَدْيَىَّ وَأَنَا يَوْمَئِذٍ غُلاَمٌ شَابٌّ فَقَالَ مَرْحَبًا بِكَ سَلْ عَمَّا شِئْتَ . فَسَأَلْتُهُ وَهُوَ أَعْمَى فَجَاءَ وَقْتُ الصَّلاَةِ فَقَامَ فِي نِسَاجَةٍ مُلْتَحِفًا بِهَا كُلَّمَا وَضَعَهَا عَلَى مَنْكِبَيْهِ رَجَعَ طَرَفَاهَا إِلَيْهِ مِنْ صِغَرِهَا وَرِدَاؤُهُ إِلَى جَانِبِهِ عَلَى الْمِشْجَبِ فَصَلَّى بِنَا فَقُلْتُ أَخْبِرْنَا عَنْ حَجَّةِ رَسُولِ اللَّهِ ـ صلى الله عليه وسلم ـ . فَقَالَ بِيَدِهِ فَعَقَدَ تِسْعًا وَقَالَ إِنَّ رَسُولَ اللَّهِ ـ صلى الله عليه وسلم ـ مَكَثَ تِسْعَ سِنِينَ لَمْ يَحُجَّ فَأَذَّنَ فِي النَّاسِ فِي الْعَاشِرَةِ أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ ـ صلى الله عليه وسلم ـ حَاجٌّ فَقَدِمَ الْمَدِينَةَ بَشَرٌ كَثِيرٌ كُلُّهُمْ يَلْتَمِسُ أَنْ يَأْتَمَّ بِرَسُولِ اللَّهِ ـ صلى الله عليه وسلم ـ وَيَعْمَلَ بِمِثْلِ عَمَلِهِ فَخَرَجَ وَخَرَجْنَا مَعَهُ فَأَتَيْنَا ذَا الْحُلَيْفَةِ فَوَلَدَتْ أَسْمَاءُ بِنْتُ عُمَيْسٍ مُحَمَّدَ بْنَ أَبِي بَكْرٍ فَأَرْسَلَتْ إِلَى رَسُولِ اللَّهِ ـ صلى الله عليه وسلم ـ كَيْفَ أَصْنَعُ قَالَ " اغْتَسِلِي وَاسْتَثْفِرِي بِثَوْبٍ وَأَحْرِمِي " . فَصَلَّى رَسُولُ اللَّهِ ـ صلى الله عليه وسلم ـ فِي الْمَسْجِدِ ثُمَّ رَكِبَ الْقَصْوَاءَ . حَتَّى إِذَا اسْتَوَتْ بِهِ نَاقَتُهُ عَلَى الْبَيْدَاءِ - قَالَ جَابِرٌ نَظَرْتُ إِلَى مَدِّ بَصَرِي مِنْ بَيْنِ يَدَيْهِ بَيْنَ رَاكِبٍ وَمَاشٍ وَعَنْ يَمِينِهِ مِثْلُ ذَلِكَ وَعَنْ يَسَارِهِ مِثْلُ ذَلِكَ وَمِنْ خَلْفِهِ مِثْلُ ذَلِكَ وَرَسُولُ اللَّهِ ـ صلى الله عليه وسلم ـ بَيْنَ أَظْهُرِنَا وَعَلَيْهِ يَنْزِلُ الْقُرْآنُ وَهُوَ يَعْرِفُ تَأْوِيلَهُ مَا عَمِلَ مِنْ شَىْءٍ عَمِلْنَا بِهِ فَأَهَلَّ بِالتَّوْحِيدِ " لَبَّيْكَ اللَّهُمَّ لَبَّيْكَ لَبَّيْكَ لاَ شَرِيكَ لَكَ لَبَّيْكَ إِنَّ الْحَمْدَ وَالنِّعْمَةَ لَكَ وَالْمُلْكَ لاَ شَرِيكَ لَكَ " . وَأَهَلَّ النَّاسُ بِهَذَا الَّذِي يُهِلُّونَ بِهِ فَلَمْ يَرُدَّ رَسُولُ اللَّهِ ـ صلى الله عليه وسلم ـ عَلَيْهِمْ شَيْئًا مِنْهُ وَلَزِمَ رَسُولُ اللَّهِ ـ صلى الله عليه وسلم ـ تَلْبِيَتَهُ . قَالَ جَابِرٌ لَسْنَا نَنْوِي إِلاَّ الْحَجَّ لَسْنَا نَعْرِفُ الْعُمْرَةَ حَتَّى إِذَا أَتَيْنَا الْبَيْتَ مَعَهُ اسْتَلَمَ الرُّكْنَ فَرَمَلَ ثَلاَثًا وَمَشَى أَرْبَعًا ثُمَّ قَامَ إِلَى مَقَامِ إِبْرَاهِيمَ فَقَالَ " {وَاتَّخِذُوا مِنْ مَقَامِ إِبْرَاهِيمَ مُصَلًّى} " . فَجَعَلَ الْمَقَامَ بَيْنَهُ وَبَيْنَ الْبَيْتِ فَكَانَ أَبِي يَقُولُ - وَلاَ أَعْلَمُهُ إِلاَّ ذَكَرَهُ عَنِ النَّبِيِّ ـ صلى الله عليه وسلم ـ - إِنَّهُ كَانَ يَقْرَأُ فِي الرَّكْعَتَيْنِ {قُلْ يَا أَيُّهَا الْكَافِرُونَ} وَ {قُلْ هُوَ اللَّهُ أَحَدٌ } . ثُمَّ رَجَعَ إِلَى الْبَيْتِ فَاسْتَلَمَ الرُّكْنَ ثُمَّ خَرَجَ مِنَ الْبَابِ إِلَى الصَّفَا حَتَّى إِذَا دَنَا مِنَ الصَّفَا قَرَأَ " {إِنَّ الصَّفَا وَالْمَرْوَةَ مِنْ شَعَائِرِ اللَّهِ ) . نَبْدَأُ بِمَا بَدَأَ اللَّهُ بِهِ " . فَبَدَأَ بِالصَّفَا . فَرَقِيَ عَلَيْهِ حَتَّى رَأَى الْبَيْتَ فَكَبَّرَ اللَّهَ وَهَلَّلَهُ وَحَمِدَهُ وَقَالَ " لاَ إِلَهَ إِلاَّ اللَّهُ وَحْدَهُ لاَ شَرِيكَ لَهُ لَهُ الْمُلْكُ وَلَهُ الْحَمْدُ يُحْيِي وَيُمِيتُ وَهُوَ عَلَى كُلِّ شَىْءٍ قَدِيرٌ لاَ إِلَهَ إِلاَّ اللَّهُ وَحْدَهُ لاَ شَرِيكَ لَهُ أَنْجَزَ وَعْدَهُ وَنَصَرَ عَبْدَهُ وَهَزَمَ الأَحْزَابَ وَحْدَهُ " . ثُمَّ دَعَا بَيْنَ ذَلِكَ وَقَالَ مِثْلَ هَذَا ثَلاَثَ مَرَّاتٍ ثُمَّ نَزَلَ إِلَى الْمَرْوَةِ فَمَشَى حَتَّى إِذَا انْصَبَّتْ قَدَمَاهُ رَمَلَ فِي بَطْنِ الْوَادِي حَتَّى إِذَا صَعِدَتَا - يَعْنِي قَدَمَاهُ - مَشَى حَتَّى أَتَى الْمَرْوَةَ فَفَعَلَ عَلَى الْمَرْوَةِ كَمَا فَعَلَ عَلَى الصَّفَا فَلَمَّا كَانَ آخِرُ طَوَافِهِ عَلَى الْمَرْوَةِ . قَالَ " لَوْ أَنِّي اسْتَقْبَلْتُ مِنْ أَمْرِي مَا اسْتَدْبَرْتُ لَمْ أَسُقِ الْهَدْىَ وَجَعَلْتُهَا عُمْرَةً فَمَنْ كَانَ مِنْكُمْ لَيْسَ مَعَهُ هَدْىٌ فَلْيَحْلِلْ وَلْيَجْعَلْهَا عُمْرَةً " . فَحَلَّ النَّاسُ كُلُّهُمْ وَقَصَّرُوا إِلاَّ النَّبِيَّ ـ صلى الله عليه وسلم ـ وَمَنْ كَانَ مَعَهُ الْهَدْىُ فَقَامَ سُرَاقَةُ بْنُ مَالِكِ بْنِ جُعْشُمٍ فَقَالَ يَا رَسُولَ اللَّهِ أَلِعَامِنَا هَذَا أَمْ لأَبَدِ الأَبَدِ قَالَ فَشَبَّكَ رَسُولُ اللَّهِ ـ صلى الله عليه وسلم ـ أَصَابِعَهُ فِي الأُخْرَى وَقَالَ " دَخَلَتِ الْعُمْرَةُ فِي الْحَجِّ هَكَذَا - مَرَّتَيْنِ - لاَ بَلْ لأَبَدِ الأَبَدِ " . قَالَ وَقَدِمَ عَلِيٌّ بِبُدْنٍ إِلَى النَّبِيِّ ـ صلى الله عليه وسلم ـ . فَوَجَدَ فَاطِمَةَ مِمَّنْ حَلَّ وَلَبِسَتْ ثِيابًا صَبِيغًا وَاكْتَحَلَتْ فَأَنْكَرَ ذَلِكَ عَلَيْهَا عَلِيٌّ فَقَالَتْ أَمَرَنِي أَبِي بِهَذَا . فَكَانَ عَلِيٌّ يَقُولُ بِالْعِرَاقِ فَذَهَبْتُ إِلَى رَسُولِ اللَّهِ ـ صلى الله عليه وسلم ـ مُحَرِّشًا عَلَى فَاطِمَةَ فِي الَّذِي صَنَعَتْهُ مُسْتَفْتِيًا رَسُولَ اللَّهِ ـ صلى الله عليه وسلم ـ فِي الَّذِي ذَكَرَتْ عَنْهُ وَأَنْكَرْتُ ذَلِكَ عَلَيْهَا . فَقَالَ " صَدَقَتْ صَدَقَتْ مَاذَا قُلْتَ حِينَ فَرَضْتَ الْحَجَّ " . قَالَ قُلْتُ اللَّهُمَّ إِنِّي أُهِلُّ بِمَا أَهَلَّ بِهِ رَسُولُكَ ـ صلى الله عليه وسلم ـ . قَالَ " فَإِنَّ مَعِيَ الْهَدْىَ فَلاَ تَحِلُّ " . قَالَ فَكَانَ جَمَاعَةُ الْهَدْىِ الَّذِي جَاءَ بِهِ عَلِيٌّ مِنَ الْيَمَنِ وَالَّذِي أَتَى بِهِ النَّبِيُّ ـ صلى الله عليه وسلم ـ مِنَ الْمَدِينَةِ مِائَةً ثُمَّ حَلَّ النَّاسُ كُلُّهُمْ وَقَصَّرُوا إِلاَّ النَّبِيَّ ـ صلى الله عليه وسلم ـ وَمَنْ كَانَ مَعَهُ هَدْىٌ فَلَمَّا كَانَ يَوْمُ التَّرْوِيَةِ وَتَوَجَّهُوا إِلَى مِنًى أَهَلُّوا بِالْحَجِّ . فَرَكِبَ رَسُولُ اللَّهِ ـ صلى الله عليه وسلم ـ فَصَلَّى بِمِنًى الظُّهْرَ وَالْعَصْرَ وَالْمَغْرِبَ وَالْعِشَاءَ وَالصُّبْحَ ثُمَّ مَكَثَ قَلِيلاً حَتَّى طَلَعَتِ الشَّمْسُ وَأَمَرَ بِقُبَّةٍ مِنْ شَعَرٍ فَضُرِبَتْ لَهُ بِنَمِرَةَ فَسَارَ رَسُولُ اللَّهِ ـ صلى الله عليه وسلم ـ لاَ تَشُكُّ قُرَيْشٌ إِلاَّ أَنَّهُ وَاقِفٌ عِنْدَ الْمَشْعَرِ الْحَرَامِ أَوِ الْمُزْدَلِفَةِ كَمَا كَانَتْ قُرَيْشٌ تَصْنَعُ فِي الْجَاهِلِيَّةِ فَأَجَازَ رَسُولُ اللَّهِ ـ صلى الله عليه وسلم ـ حَتَّى أَتَى عَرَفَةَ فَوَجَدَ الْقُبَّةَ قَدْ ضُرِبَتْ لَهُ بِنَمِرَةَ فَنَزَلَ بِهَا حَتَّى إِذَا زَاغَتِ الشَّمْسُ أَمَرَ بِالْقَصْوَاءِ فَرُحِلَتْ لَهُ فَرَكِبَ حَتَّى أَتَى بَطْنَ الْوَادِي فَخَطَبَ النَّاسَ فَقَالَ " إِنَّ دِمَاءَكُمْ وَأَمْوَالَكُمْ عَلَيْكُمْ حَرَامٌ كَحُرْمَةِ يَوْمِكُمْ هَذَا فِي شَهْرِكُمْ هَذَا فِي بَلَدِكُمْ هَذَا أَلاَ وَإِنَّ كُلَّ شَىْءٍ مِنْ أَمْرِ الْجَاهِلِيَّةِ مَوْضُوعٌ تَحْتَ قَدَمَىَّ هَاتَيْنِ وَدِمَاءُ الْجَاهِلِيَّةِ مَوْضُوعَةٌ وَأَوَّلُ دَمٍ أَضَعُهُ دَمُ رَبِيعَةَ بْنِ الْحَارِثِ - كَانَ مُسْتَرْضِعًا فِي بَنِي سَعْدٍ فَقَتَلَتْهُ هُذَيْلٌ - وَرِبَا الْجَاهِلِيَّةِ مَوْضُوعٌ وَأَوَّلُ رِبًا أَضَعُهُ رِبَانَا رِبَا الْعَبَّاسِ بْنِ عَبْدِ الْمُطَّلِبِ فَإِنَّهُ مَوْضُوعٌ كُلُّهُ فَاتَّقُوا اللَّهَ فِي النِّسَاءِ فَإِنَّكُمْ أَخَذْتُمُوهُنَّ بِأَمَانَةِ اللَّهِ وَاسْتَحْلَلْتُمْ فُرُوجَهُنَّ بِكَلِمَةِ اللَّهِ وَإِنَّ لَكُمْ عَلَيْهِنَّ أَنْ لاَ يُوطِئْنَ فُرُشَكُمْ أَحَدًا تَكْرَهُونَهُ فَإِنْ فَعَلْنَ ذَلِكَ فَاضْرِبُوهُنَّ ضَرْبًا غَيْرَ مُبَرِّحٍ وَلَهُنَّ عَلَيْكُمْ رِزْقُهُنَّ وَكِسْوَتُهُنَّ بِالْمَعْرُوفِ وَقَدْ تَرَكْتُ فِيكُمْ مَا لَمْ تَضِلُّوا إِنِ اعْتَصَمْتُمْ بِهِ كِتَابَ اللَّهِ وَأَنْتُمْ مَسْئُولُونَ عَنِّي فَمَا أَنْتُمْ قَائِلُونَ " . قَالُوا نَشْهَدُ أَنَّكَ قَدْ بَلَّغْتَ وَأَدَّيْتَ وَنَصَحْتَ . فَقَالَ بِإِصْبَعِهِ السَّبَّابَةِ إِلَى السَّمَاءِ وَيَنْكُبُهَا إِلَى النَّاسِ " اللَّهُمَّ اشْهَدِ اللَّهُمَّ اشْهَدْ " . ثَلاَثَ مَرَّاتٍ ثُمَّ أَذَّنَ بِلاَلٌ ثُمَّ أَقَامَ فَصَلَّى الظُّهْرَ ثُمَّ أَقَامَ فَصَلَّى الْعَصْرَ وَلَمْ يُصَلِّ بَيْنَهُمَا شَيْئًا ثُمَّ رَكِبَ رَسُولُ اللَّهِ ـ صلى الله عليه وسلم ـ حَتَّى أَتَى الْمَوْقِفَ فَجَعَلَ بَطْنَ نَاقَتِهِ إِلَى الصَّخَرَاتِ وَجَعَلَ حَبْلَ الْمُشَاةِ بَيْنَ يَدَيْهِ وَاسْتَقْبَلَ الْقِبْلَةَ فَلَمْ يَزَلْ وَاقِفًا حَتَّى غَرَبَتِ الشَّمْسُ وَذَهَبَتِ الصُّفْرَةُ قَلِيلاً حَتَّى غَابَ الْقُرْصُ وَأَرْدَفَ أُسَامَةَ بْنَ زَيْدٍ خَلْفَهُ فَدَفَعَ رَسُولُ اللَّهِ ـ صلى الله عليه وسلم ـ وَقَدْ شَنَقَ الْقَصْوَاءَ بِالزِّمَامِ حَتَّى إِنَّ رَأْسَهَا لَيُصِيبُ مَوْرِكَ رَحْلِهِ وَيَقُولُ بِيَدِهِ الْيُمْنَى " أَيُّهَا النَّاسُ السَّكِينَةَ السَّكِينَةَ " . كُلَّمَا أَتَى حَبْلاً مِنَ الْحِبَالِ أَرْخَى لَهَا قَلِيلاً حَتَّى تَصْعَدَ ثُمَّ أَتَى الْمُزْدَلِفَةَ فَصَلَّى بِهَا الْمَغْرِبَ وَالْعِشَاءَ بِأَذَانٍ وَاحِدٍ وَإِقَامَتَيْنِ وَلَمْ يُصَلِّ بَيْنَهُمَا شَيْئًا ثُمَّ اضْطَجَعَ رَسُولُ اللَّهِ ـ صلى الله عليه وسلم ـ حَتَّى طَلَعَ الْفَجْرُ فَصَلَّى الْفَجْرَ حِينَ تَبَيَّنَ لَهُ الصُّبْحُ بِأَذَانٍ وَإِقَامَةٍ ثُمَّ رَكِبَ الْقَصْوَاءَ حَتَّى أَتَى الْمَشْعَرَ الْحَرَامَ فَرَقِيَ عَلَيْهِ فَحَمِدَ اللَّهَ وَكَبَّرَهُ وَهَلَّلَهُ فَلَمْ يَزَلْ وَاقِفًا حَتَّى أَسْفَرَ جِدًّا ثُمَّ دَفَعَ قَبْلَ أَنْ تَطْلُعَ الشَّمْسُ وَأَرْدَفَ الْفَضْلَ بْنَ الْعَبَّاسِ وَكَانَ رَجُلاً حَسَنَ الشَّعَرِ أَبْيَضَ وَسِيمًا فَلَمَّا دَفَعَ رَسُولُ اللَّهِ ـ صلى الله عليه وسلم ـ مَرَّ الظُّعُنُ يَجْرِينَ فَطَفِقَ الْفَضْلُ يَنْظُرُ إِلَيْهِنَّ فَوَضَعَ رَسُولُ اللَّهِ ـ صلى الله عليه وسلم ـ يَدَهُ مِنَ الشِّقِّ الآخَرِ فَصَرَفَ الْفَضْلُ وَجْهَهُ مِنَ الشِّقِّ الآخَرِ يَنْظُرُ حَتَّى أَتَى مُحَسِّرًا حَرَّكَ قَلِيلاً ثُمَّ سَلَكَ الطَّرِيقَ الْوُسْطَى الَّتِي تُخْرِجُكَ إِلَى الْجَمْرَةِ الْكُبْرَى حَتَّى أَتَى الْجَمْرَةَ الَّتِي عِنْدَ الشَّجَرَةِ فَرَمَى بِسَبْعِ حَصَيَاتٍ يُكَبِّرُ مَعَ كُلِّ حَصَاةٍ مِنْهَا مِثْلِ حَصَى الْخَذْفِ وَرَمَى مِنْ بَطْنِ الْوَادِي ثُمَّ انْصَرَفَ إِلَى الْمَنْحَرِ فَنَحَرَ ثَلاَثًا وَسِتِّينَ بَدَنَةً بِيَدِهِ وَأَعْطَى عَلِيًّا فَنَحَرَ مَا غَبَرَ وَأَشْرَكَهُ فِي هَدْيِهِ ثُمَّ أَمَرَ مِنْ كُلِّ بَدَنَةٍ بِبَضْعَةٍ فَجُعِلَتْ فِي قِدْرٍ فَطُبِخَتْ فَأَكَلاَ مِنْ لَحْمِهَا وَشَرِبَا مِنْ مَرَقِهَا ثُمَّ أَفَاضَ رَسُولُ اللَّهِ ـ صلى الله عليه وسلم ـ إِلَى الْبَيْتِ فَصَلَّى بِمَكَّةَ الظُّهْرَ فَأَتَى بَنِي عَبْدِ الْمُطَّلِبِ وَهُمْ يَسْقُونَ عَلَى زَمْزَمَ فَقَالَ " انْزِعُوا بَنِي عَبْدِ الْمُطَّلِبِ لَوْلاَ أَنْ يَغْلِبَكُمُ النَّاسُ عَلَى سِقَايَتِكُمْ لَنَزَعْتُ مَعَكُمْ " . فَنَاوَلُوهُ دَلْوًا فَشَرِبَ مِنْهُ .
Jobir ibn Abdulloh (roziyallohu anhumo)dan rivoyat qilinadi: Rasululloh ﷺ toʻqqiz yil turdilar-u, haj qilmadilar. Soʻng oʻninchi yili odamlar orasida Rasululloh ﷺ haj qiladilar, deb eʼlon qilindi. Shunda Madinaga koʻp odam keldi, ularning hammasi Rasululloh ﷺga ergashib, u zot qilganidek amal qilishni istardi. U zot chiqdilar, biz ham u zot bilan chiqdik. Zul-Hulayfaga yetib keldik, u yerda Asmo binti Umays Muhammad ibn Abu Bakrni tugʻdi va Rasululloh ﷺga: «Qanday qilay?» deb odam yubordi. U zot: «Gʻusl qil, mato bilan bogʻlanib ol va ehromga kir», dedilar. Rasululloh ﷺ masjidda namoz oʻqidilar, soʻng Qasvo tuyasiga mindilar. Tuyasi u zot bilan Baydoda tik turganida, Jobir aytdi: Men koʻzim yetgan joyga qaradim, u zotning oldilarida minganu piyoda odamlar, oʻng tomonida ham shunday, chap tomonida ham shunday, orqasida ham shunday edi. Rasululloh ﷺ oramizda edilar, u zotga Qurʼon nozil boʻlar va uning maʼnosini u zot bilardilar. U zot qanday amal qilsalar, biz ham shunday amal qilardik. Soyng u zot tavhid bilan talbiya aytdilar: «Labbayka Allohumma labbayk, labbayka la sharika laka labbayk, innal hamda van niʼmata laka val mulk, la sharika lak». Odamlar ham talbiya aytadigan bu soʻzlar bilan talbiya aytdilar, Rasululloh ﷺ ulardan hech narsani rad qilmadilar va oʻz talbiyalariga davom etdilar. Jobir aytdi: Biz hajdan boshqasini niyat qilmasdik, umrani bilmasdik. Nihoyat u zot bilan Baytga keldik, u zot ruknni istilom qildilar, soʻng uch marta ramal qilib, toyrt marta yurdilar. Soyng Ibrohim maqomiga kelib: {Ibrohim maqomidan namozgoh tutingiz} (Baqara 125), dedilar va maqomni oʻzlari bilan Bayt orasiga qildilar. Otam aytardi va men uni Nabiy ﷺdan zikr qilgan deb bilaman: u zot ikki rakaatda {Qul yo ayyuhal kofirun} va {Qul huvallohu ahad}ni oʻqirdilar. Soyng Baytga qaytib, ruknni istilom qildilar, keyin eshikdan Safoga chiqdilar. Safoga yaqinlashganlarida: {Albatta, Safo va Marva Alloh shiorlaridandir} (Baqara 158), «Alloh nima bilan boshlagan boʻlsa, biz ham shu bilan boshlaymiz», deb oʻqidilar va Safodan boshladilar. Unga chiqib, Baytni koʻrdilar, Allohga takbir, tahlil va hamd aytib: «La ilaha illalloh vahdahu la sharika lah, lahul mulku va lahul hamd, yuhyi va yumit, va huva ala kulli shayin qadir, la ilaha illalloh vahdahu la sharika lah, anjaza vaʼdah, va nasara abdah, va hazamal ahzoba vahdah», dedilar. Soyng shu orada duo qildilar va buni uch marta aytdilar. Keyin Marvaga tushib yurdilar, oyoqlari vodiy chuqurligiga yetganida ramal qildilar, oyoqlari koʻtarilgach yana yurdilar, nihoyat Marvaga yetdilar va Marvada Safoda qilganlaridek qildilar. Marvadagi tavofining oxirida u zot: «Agar ishimni oldindan bilganimda, hadyni haydab kelmasdim va uni umra qilardim. Shunday ekan, kimningki hadyi boʻlmasa, ehromdan chiqsin va uni umra qilsin», dedilar. Shunda odamlarning hammasi ehromdan chiqib, sochlarini qisqartdilar, faqat Nabiy ﷺ va hadyi bor kishilar bundan mustasno edi. Suroqa ibn Molik ibn Juʼshum turib: «Yo Rasululloh, bu shu yilimizgami yoki abadulabadgami?» dedi. U zot barmoqlarini bir-biriga kiritib: «Umra hajga mana shunday abadulabad kirdi», deb ikki marta aytdilar. Jobir aytdi: Ali Nabiy ﷺga tuyalar olib keldi va Fotimani ehromdan chiqqanlar qatorida, boʻyalgan kiyimlar kiygan va surma tortgan holda topdi. Ali buni yoqtirmadi, u esa: «Otam menga shuni buyurdi», dedi. Ali Iroqda aytar edi: Men Fotima qilgan ishi haqida undan xafa boʻlib, u aytgan narsa haqida Rasululloh ﷺdan fatvo soʻrash uchun u zotning oldiga bordim va buni yoqtirmaganimni bildirdim. U zot: «U toʻgʻri aytibdi, toʻgʻri aytibdi. Hajni farz qilganingda nima degan eding?» dedilar. Men: «Allohumma, men Rasulingga oʻxshab talbiya aytaman, dedim», dedim. U zot: «Men bilan hadyi bor, sen ehromdan chiqma», dedilar. Ali Yamandan keltirgan hadylar bilan Nabiy ﷺ Madinadan keltirgan hadylarning umumiy soni yuzta edi. Soyng odamlarning hammasi ehromdan chiqib, sochlarini qisqartdilar, faqat Nabiy ﷺ va hadyi bor kishilar bundan mustasno edi. Tarviya kuni boʻlib, ular Minoga yoʻnalganlarida haj bilan talbiya aytdilar. Rasululloh ﷺ mindilar va Minoda peshin, asr, shom, xufton va bomdodni oʻqidilar. Soyng quyosh chiqquncha bir oz turdilar va Namirada oʻzlari uchun jundan chodir tikilishini buyurdilar. Rasululloh ﷺ yurdilar, Quraysh u zotni johiliyatda Quraysh qilgani kabi Mashʼarul-Haromning yoki Muzdalifaning oldida toʻxtaydilar, deb shubha qilmasdilar. Ammo Rasululloh ﷺ oʻtib ketib, Arafaga keldilar va Namirada oʻzlari uchun chodir tikilganini topib, unda tushdilar. Quyosh ogʻganda Qasvoni keltirishni buyurdilar, u egarlab tayyorlandi, u zot minib, vodiy ichiga keldilar va odamlarga xutba qilib, dedilar: «Albatta, sizlarning qonlaringiz va mollaringiz shu kuningizning shu oyingizdagi shu shahringizdagi hurmati kabi oʻzaro haromdir. Ogoh boʻlingiz, johiliyat ishining hammasi mana shu ikki oyogʻim ostiga qoʻyildi, johiliyat qonlari ham bekor qilindi. Men bekor qiladigan birinchi qon Rabiya ibn Horisning qonidir — u Banu Saʼdda emizilib yurgan edi, Huzayl uni oʻldirgan edi. Johiliyat ribosi ham bekor qilindi, men bekor qiladigan birinchi ribo bizning ribomiz, Abbos ibn Abdulmuttalibning ribosidir, u butunlay bekor qilindi. Ayollar haqida Allohdan qoʻrqingiz, chunki sizlar ularni Allohning omonati bilan oldingiz va ularning avratlarini Allohning kalimasi bilan oʻzingizga halol qildingiz. Sizlarning ular ustidagi haqqingiz shuki, ular sizlar yoqtirmaydigan hech kimni toʻshaklaringizga qadam qoʻydirmasin. Agar shunday qilsalar, ularni ogʻritmaydigan tarzda uringiz. Ularning sizlar ustidagi haqqi esa yaxshilik bilan ularga rizq va kiyim berishingizdir. Men sizlarga bir narsani qoldirdim, agar unga mahkam yopishsangiz, hech qachon adashmaysiz — u Allohning kitobidir. Sizlar mendan soʻraladingiz, bas, nima deysizlar?» Ular: «Guvohlik beramizki, sen yetkazding, ado etding va nasihat qilding», dedilar. Shunda u zot koʻrsatkich barmoqlarini osmonga koʻtarib, keyin uni odamlarga qaratib: «Allohumma, guvoh boʻl, Allohumma, guvoh boʻl», deb uch marta aytdilar. Soyng Bilol azon aytdi, keyin iqomat aytdi, u zot peshinni oʻqidilar. Soyng iqomat aytdi, u zot asrni oʻqidilar va ular orasida hech narsa oʻqimadilar. Keyin Rasululloh ﷺ minib, Mavqifga keldilar, tuyasining qornini qoyatoshlarga qaratib, piyodalar yoʻlini oldilariga qildilar va qiblaga yuzlandilar. Quyosh botib, sarigʻlik biroz ketguncha, disk toʻliq gʻoyib boʻlguncha toʻxtab turdilar. Usoma ibn Zaydni orqalariga mindirdilar. Rasululloh ﷺ Qasvoning jilovini shunday tortgan holda yoʻlga chiqdilarki, uning boshi egarining oldingi qismiga tegardi. U zot oʻng qoʻllari bilan ishora qilib: «Ey odamlar, sokinlik, sokinlik», derdilar. Har qachon qumtepalardan biriga kelganlarida, tuya koʻtarilishi uchun jilovni bir oz boʻshatardilar. Soyng Muzdalifaga keldilar va u yerda shom bilan xuftonni bir azon va ikki iqomat bilan oʻqidilar, ular orasida hech narsa oʻqimadilar. Keyin Rasululloh ﷺ tong otguncha yotdilar, tong ravshan boʻlganda bomdodni bir azon va bir iqomat bilan oʻqidilar. Soyng Qasvoga minib, Mashʼarul-Haromga keldilar va unga chiqib, Allohga hamd, takbir va tahlil aytdilar. Toʻliq yorishguncha toʻxtab turdilar, soyng quyosh chiqishidan oldin yoʻlga chiqdilar va Fazl ibn Abbosni orqalariga mindirdilar. U chiroyli sochli, oq, koʻrkam kishi edi. Rasululloh ﷺ yoʻlga chiqqanlarida, koʻtama tuyalarga minib ketayotgan ayollar oldidan oʻtdi, Fazl esa ularga qaray boshladi. Shunda Rasululloh ﷺ qoʻllarini boshqa tomondan qoʻydilar, Fazl esa qarash uchun yuzini boshqa tomonga burdi. Nihoyat Muhassirga kelganlarida biroz tezlashdilar, soyng sizni Katta Jamraga chiqaradigan oʻrta yoʻldan yurdilar. Daraxt oldidagi jamraga kelib, yettita tosh bilan otdilar, har bir tosh bilan takbir aytardilar, toshlar loviya donasidek edi. U vodiy ichidan otdilar. Soyng nahr joyiga borib, oltmish uchta tuyani oʻz qoʻllari bilan soʻydilar, qolganini Aliga berdilar, u soʻydi va u zot Alini oʻz hadyiga sherik qildilar. Keyin har bir tuyadan bir boʻlak buyurdilar, u qozonga solinib pishirildi, ular ikkovi uning goʻshtidan yeb, shoʻrvasidan ichdilar. Soyng Rasululloh ﷺ Baytga tavofga bordilar va Makkada peshinni oʻqidilar. Keyin Banu Abdulmuttalibning oldiga keldilar, ular Zamzamdan suv tortayotgan edilar. U zot: «Suv torting, ey Banu Abdulmuttalib, agar odamlar sizlarni suv tortish ishida yengib qoʻyishidan qoʻrqmaganimda, men ham sizlar bilan tortardim», dedilar. Ular u zotga bir chelak berdilar, u zot undan ichdilar.Жобир ибн Абдуллоҳ (розияллоҳу анҳумо)дан ривоят қилинади: Расулуллоҳ ﷺ тўққиз йил турдилар-у, ҳаж қилмадилар. Сўнг ўнинчи йили одамлар орасида Расулуллоҳ ﷺ ҳаж қиладилар, деб эълон қилинди. Шунда Мадинага кўп одам келди, уларнинг ҳаммаси Расулуллоҳ ﷺга эргашиб, у зот қилганидек амал қилишни истарди. У зот чиқдилар, биз ҳам у зот билан чиқдик. Зул-Ҳулайфага етиб келдик, у ерда Асмо бинти Умайс Муҳаммад ибн Абу Бакрни туғди ва Расулуллоҳ ﷺга: «Қандай қилай?» деб одам юборди. У зот: «Ғусл қил, мато билан боғланиб ол ва эҳромга кир», дедилар. Расулуллоҳ ﷺ масжидда намоз ўқидилар, сўнг Қасво туясига миндилар. Туяси у зот билан Байдода тик турганида, Жобир айтди: Мен кўзим етган жойга қарадим, у зотнинг олдиларида мингану пиёда одамлар, ўнг томонида ҳам шундай, чап томонида ҳам шундай, орқасида ҳам шундай эди. Расулуллоҳ ﷺ орамизда эдилар, у зотга Қуръон нозил бўлар ва унинг маъносини у зот билардилар. У зот қандай амал қилсалар, биз ҳам шундай амал қилардик. Сойнг у зот тавҳид билан талбия айтдилар: «Лаббайка Аллоҳумма лаббайк, лаббайка ла шарика лака лаббайк, иннал ҳамда ван ниъмата лака вал мулк, ла шарика лак». Одамлар ҳам талбия айтадиган бу сўзлар билан талбия айтдилар, Расулуллоҳ ﷺ улардан ҳеч нарсани рад қилмадилар ва ўз талбияларига давом этдилар. Жобир айтди: Биз ҳаждан бошқасини ният қилмасдик, умрани билмасдик. Ниҳоят у зот билан Байтга келдик, у зот рукнни истилом қилдилар, сўнг уч марта рамал қилиб, тойрт марта юрдилар. Сойнг Иброҳим мақомига келиб: {Иброҳим мақомидан намозгоҳ тутингиз} (Бақара 125), дедилар ва мақомни ўзлари билан Байт орасига қилдилар. Отам айтарди ва мен уни Набий ﷺдан зикр қилган деб биламан: у зот икки ракаатда {Қул ё айюҳал кофирун} ва {Қул ҳуваллоҳу аҳад}ни ўқирдилар. Сойнг Байтга қайтиб, рукнни истилом қилдилар, кейин эшикдан Сафога чиқдилар. Сафога яқинлашганларида: {Албатта, Сафо ва Марва Аллоҳ шиорларидандир} (Бақара 158), «Аллоҳ нима билан бошлаган бўлса, биз ҳам шу билан бошлаймиз», деб ўқидилар ва Сафодан бошладилар. Унга чиқиб, Байтни кўрдилар, Аллоҳга такбир, таҳлил ва ҳамд айтиб: «Ла илаҳа иллаллоҳ ваҳдаҳу ла шарика лаҳ, лаҳул мулку ва лаҳул ҳамд, юҳйи ва юмит, ва ҳува ала кулли шайин қадир, ла илаҳа иллаллоҳ ваҳдаҳу ла шарика лаҳ, анжаза ваъдаҳ, ва насара абдаҳ, ва ҳазамал аҳзоба ваҳдаҳ», дедилар. Сойнг шу орада дуо қилдилар ва буни уч марта айтдилар. Кейин Марвага тушиб юрдилар, оёқлари водий чуқурлигига етганида рамал қилдилар, оёқлари кўтарилгач яна юрдилар, ниҳоят Марвага етдилар ва Марвада Сафода қилганларидек қилдилар. Марвадаги тавофининг охирида у зот: «Агар ишимни олдиндан билганимда, ҳадйни ҳайдаб келмасдим ва уни умра қилардим. Шундай экан, кимнингки ҳадйи бўлмаса, эҳромдан чиқсин ва уни умра қилсин», дедилар. Шунда одамларнинг ҳаммаси эҳромдан чиқиб, сочларини қисқартдилар, фақат Набий ﷺ ва ҳадйи бор кишилар бундан мустасно эди. Суроқа ибн Молик ибн Жуъшум туриб: «Ё Расулуллоҳ, бу шу йилимизгами ёки абадулабадгами?» деди. У зот бармоқларини бир-бирига киритиб: «Умра ҳажга мана шундай абадулабад кирди», деб икки марта айтдилар. Жобир айтди: Али Набий ﷺга туялар олиб келди ва Фотимани эҳромдан чиққанлар қаторида, бўялган кийимлар кийган ва сурма тортган ҳолда топди. Али буни ёқтирмади, у эса: «Отам менга шуни буюрди», деди. Али Ироқда айтар эди: Мен Фотима қилган иши ҳақида ундан хафа бўлиб, у айтган нарса ҳақида Расулуллоҳ ﷺдан фатво сўраш учун у зотнинг олдига бордим ва буни ёқтирмаганимни билдирдим. У зот: «У тўғри айтибди, тўғри айтибди. Ҳажни фарз қилганингда нима деган эдинг?» дедилар. Мен: «Аллоҳумма, мен Расулингга ўхшаб талбия айтаман, дедим», дедим. У зот: «Мен билан ҳадйи бор, сен эҳромдан чиқма», дедилар. Али Ямандан келтирган ҳадйлар билан Набий ﷺ Мадинадан келтирган ҳадйларнинг умумий сони юзта эди. Сойнг одамларнинг ҳаммаси эҳромдан чиқиб, сочларини қисқартдилар, фақат Набий ﷺ ва ҳадйи бор кишилар бундан мустасно эди. Тарвия куни бўлиб, улар Минога йўналганларида ҳаж билан талбия айтдилар. Расулуллоҳ ﷺ миндилар ва Минода пешин, аср, шом, хуфтон ва бомдодни ўқидилар. Сойнг қуёш чиққунча бир оз турдилар ва Намирада ўзлари учун жундан чодир тикилишини буюрдилар. Расулуллоҳ ﷺ юрдилар, Қурайш у зотни жоҳилиятда Қурайш қилгани каби Машъарул-Ҳаромнинг ёки Муздалифанинг олдида тўхтайдилар, деб шубҳа қилмасдилар. Аммо Расулуллоҳ ﷺ ўтиб кетиб, Арафага келдилар ва Намирада ўзлари учун чодир тикилганини топиб, унда тушдилар. Қуёш оғганда Қасвони келтиришни буюрдилар, у эгарлаб тайёрланди, у зот миниб, водий ичига келдилар ва одамларга хутба қилиб, дедилар: «Албатта, сизларнинг қонларингиз ва молларингиз шу кунингизнинг шу ойингиздаги шу шаҳрингиздаги ҳурмати каби ўзаро ҳаромдир. Огоҳ бўлингиз, жоҳилият ишининг ҳаммаси мана шу икки оёғим остига қўйилди, жоҳилият қонлари ҳам бекор қилинди. Мен бекор қиладиган биринчи қон Рабия ибн Ҳориснинг қонидир — у Бану Саъдда эмизилиб юрган эди, Ҳузайл уни ўлдирган эди. Жоҳилият рибоси ҳам бекор қилинди, мен бекор қиладиган биринчи рибо бизнинг рибомиз, Аббос ибн Абдулмутталибнинг рибосидир, у бутунлай бекор қилинди. Аёллар ҳақида Аллоҳдан қўрқингиз, чунки сизлар уларни Аллоҳнинг омонати билан олдингиз ва уларнинг авратларини Аллоҳнинг калимаси билан ўзингизга ҳалол қилдингиз. Сизларнинг улар устидаги ҳаққингиз шуки, улар сизлар ёқтирмайдиган ҳеч кимни тўшакларингизга қадам қўйдирмасин. Агар шундай қилсалар, уларни оғритмайдиган тарзда урингиз. Уларнинг сизлар устидаги ҳаққи эса яхшилик билан уларга ризқ ва кийим беришингиздир. Мен сизларга бир нарсани қолдирдим, агар унга маҳкам ёпишсангиз, ҳеч қачон адашмайсиз — у Аллоҳнинг китобидир. Сизлар мендан сўраладингиз, бас, нима дейсизлар?» Улар: «Гувоҳлик берамизки, сен етказдинг, адо этдинг ва насиҳат қилдинг», дедилар. Шунда у зот кўрсаткич бармоқларини осмонга кўтариб, кейин уни одамларга қаратиб: «Аллоҳумма, гувоҳ бўл, Аллоҳумма, гувоҳ бўл», деб уч марта айтдилар. Сойнг Билол азон айтди, кейин иқомат айтди, у зот пешинни ўқидилар. Сойнг иқомат айтди, у зот асрни ўқидилар ва улар орасида ҳеч нарса ўқимадилар. Кейин Расулуллоҳ ﷺ миниб, Мавқифга келдилар, туясининг қорнини қоятошларга қаратиб, пиёдалар йўлини олдиларига қилдилар ва қиблага юзландилар. Қуёш ботиб, сариғлик бироз кетгунча, диск тўлиқ ғойиб бўлгунча тўхтаб турдилар. Усома ибн Зайдни орқаларига миндирдилар. Расулуллоҳ ﷺ Қасвонинг жиловини шундай тортган ҳолда йўлга чиқдиларки, унинг боши эгарининг олдинги қисмига тегарди. У зот ўнг қўллари билан ишора қилиб: «Эй одамлар, сокинлик, сокинлик», дердилар. Ҳар қачон қумтепалардан бирига келганларида, туя кўтарилиши учун жиловни бир оз бўшатардилар. Сойнг Муздалифага келдилар ва у ерда шом билан хуфтонни бир азон ва икки иқомат билан ўқидилар, улар орасида ҳеч нарса ўқимадилар. Кейин Расулуллоҳ ﷺ тонг отгунча ётдилар, тонг равшан бўлганда бомдодни бир азон ва бир иқомат билан ўқидилар. Сойнг Қасвога миниб, Машъарул-Ҳаромга келдилар ва унга чиқиб, Аллоҳга ҳамд, такбир ва таҳлил айтдилар. Тўлиқ ёришгунча тўхтаб турдилар, сойнг қуёш чиқишидан олдин йўлга чиқдилар ва Фазл ибн Аббосни орқаларига миндирдилар. У чиройли сочли, оқ, кўркам киши эди. Расулуллоҳ ﷺ йўлга чиққанларида, кўтама туяларга миниб кетаётган аёллар олдидан ўтди, Фазл эса уларга қарай бошлади. Шунда Расулуллоҳ ﷺ қўлларини бошқа томондан қўйдилар, Фазл эса қараш учун юзини бошқа томонга бурди. Ниҳоят Муҳассирга келганларида бироз тезлашдилар, сойнг сизни Катта Жамрага чиқарадиган ўрта йўлдан юрдилар. Дарахт олдидаги жамрага келиб, еттита тош билан отдилар, ҳар бир тош билан такбир айтардилар, тошлар ловия донасидек эди. У водий ичидан отдилар. Сойнг наҳр жойига бориб, олтмиш учта туяни ўз қўллари билан сўйдилар, қолганини Алига бердилар, у сўйди ва у зот Алини ўз ҳадйига шерик қилдилар. Кейин ҳар бир туядан бир бўлак буюрдилар, у қозонга солиниб пиширилди, улар иккови унинг гўштидан еб, шўрвасидан ичдилар. Сойнг Расулуллоҳ ﷺ Байтга тавофга бордилар ва Маккада пешинни ўқидилар. Кейин Бану Абдулмутталибнинг олдига келдилар, улар Замзамдан сув тортаётган эдилар. У зот: «Сув тортинг, эй Бану Абдулмутталиб, агар одамлар сизларни сув тортиш ишида енгиб қўйишидан қўрқмаганимда, мен ҳам сизлар билан тортардим», дедилар. Улар у зотга бир челак бердилар, у зот ундан ичдилар.
حَدَّثَنَا عَمْرُو بْنُ مُحَمَّدٍ أَبُو سَعِيدٍ يَعْنِي الْعَنْقَزِيَّ، قَالَ حَدَّثَنَا إِسْرَائِيلُ، عَنْ أَبِي إِسْحَاقَ، عَنِ الْبَرَاءِ بْنِ عَازِبٍ، قَالَ اشْتَرَى أَبُو بَكْرٍ مِنْ عَازِبٍ سَرْجًا بِثَلَاثَةَ عَشَرَ دِرْهَمًا قَالَ فَقَالَ أَبُو بَكْرٍ لِعَازِبٍ مُرْ الْبَرَاءَ فَلْيَحْمِلْهُ إِلَى مَنْزِلِي فَقَالَ لَا حَتَّى تُحَدِّثَنَا كَيْفَ صَنَعْتَ حِينَ خَرَجَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ وَأَنْتَ مَعَهُ قَالَ فَقَالَ أَبُو بَكْرٍ خَرَجْنَا فَأَدْلَجْنَا فَأَحْثَثْنَا يَوْمَنَا وَلَيْلَتَنَا حَتَّى أَظْهَرْنَا وَقَامَ قَائِمُ الظَّهِيرَةِ فَضَرَبْتُ بِبَصَرِي هَلْ أَرَى ظِلًّا نَأْوِي إِلَيْهِ فَإِذَا أَنَا بِصَخْرَةٍ فَأَهْوَيْتُ إِلَيْهَا فَإِذَا بَقِيَّةُ ظِلِّهَا فَسَوَّيْتُهُ لِرَسُولِ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ وَفَرَشْتُ لَهُ فَرْوَةً وَقُلْتُ اضْطَجِعْ يَا رَسُولَ اللَّهِ فَاضْطَجَعَ ثُمَّ خَرَجْتُ أَنْظُرُ هَلْ أَرَى أَحَدًا مِنْ الطَّلَبِ فَإِذَا أَنَا بِرَاعِي غَنَمٍ فَقُلْتُ لِمَنْ أَنْتَ يَا غُلَامُ فَقَالَ لِرَجُلٍ مِنْ قُرَيْشٍ فَسَمَّاهُ فَعَرَفْتُهُ فَقُلْتُ هَلْ فِي غَنَمِكَ مِنْ لَبَنٍ قَالَ نَعَمْ قَالَ قُلْتُ هَلْ أَنْتَ حَالِبٌ لِي قَالَ نَعَمْ قَالَ فَأَمَرْتُهُ فَاعْتَقَلَ شَاةً مِنْهَا ثُمَّ أَمَرْتُهُ فَنَفَضَ ضَرْعَهَا مِنْ الْغُبَارِ ثُمَّ أَمَرْتُهُ فَنَفَضَ كَفَّيْهِ مِنْ الْغُبَارِ وَمَعِي إِدَاوَةٌ عَلَى فَمِهَا خِرْقَةٌ فَحَلَبَ لِي كُثْبَةً مِنْ اللَّبَنِ فَصَبَبْتُ يَعْنِي الْمَاءَ عَلَى الْقَدَحِ حَتَّى بَرَدَ أَسْفَلُهُ ثُمَّ أَتَيْتُ رَسُولَ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ فَوَافَيْتُهُ وَقَدْ اسْتَيْقَظَ فَقُلْتُ اشْرَبْ يَا رَسُولَ اللَّهِ فَشَرِبَ حَتَّى رَضِيتُ ثُمَّ قُلْتُ هَلْ أَنَى الرَّحِيلُ قَالَ فَارْتَحَلْنَا وَالْقَوْمُ يَطْلُبُونَا فَلَمْ يُدْرِكْنَا أَحَدٌ مِنْهُمْ إِلَّا سُرَاقَةُ بْنُ مَالِكِ بْنِ جُعْشُمٍ عَلَى فَرَسٍ لَهُ فَقُلْتُ يَا رَسُولَ اللَّهِ هَذَا الطَّلَبُ قَدْ لَحِقَنَا فَقَالَ {لَا تَحْزَنْ إِنَّ اللَّهَ مَعَنَا} حَتَّى إِذَا دَنَا مِنَّا فَكَانَ بَيْنَنَا وَبَيْنَهُ قَدْرُ رُمْحٍ أَوْ رُمْحَيْنِ أَوْ ثَلَاثَةٍ قَالَ قُلْتُ يَا رَسُولَ اللَّهِ هَذَا الطَّلَبُ قَدْ لَحِقَنَا وَبَكَيْتُ قَالَ لِمَ تَبْكِي قَالَ قُلْتُ أَمَا وَاللَّهِ مَا عَلَى نَفْسِي أَبْكِي وَلَكِنْ أَبْكِي عَلَيْكَ قَالَ فَدَعَا عَلَيْهِ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ فَقَالَ اللَّهُمَّ اكْفِنَاهُ بِمَا شِئْتَ فَسَاخَتْ قَوَائِمُ فَرَسِهِ إِلَى بَطْنِهَا فِي أَرْضٍ صَلْدٍ وَوَثَبَ عَنْهَا وَقَالَ يَا مُحَمَّدُ قَدْ عَلِمْتُ أَنَّ هَذَا عَمَلُكَ فَادْعُ اللَّهَ أَنْ يُنْجِيَنِي مِمَّا أَنَا فِيهِ فَوَاللَّهِ لَأُعَمِّيَنَّ عَلَى مَنْ وَرَائِي مِنْ الطَّلَبِ وَهَذِهِ كِنَانَتِي فَخُذْ مِنْهَا سَهْمًا فَإِنَّكَ سَتَمُرُّ بِإِبِلِي وَغَنَمِي فِي مَوْضِعِ كَذَا وَكَذَا فَخُذْ مِنْهَا حَاجَتَكَ قَالَ فَقَالَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ لَا حَاجَةَ لِي فِيهَا قَالَ وَدَعَا لَهُ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ فَأُطْلِقَ فَرَجَعَ إِلَى أَصْحَابِهِ وَمَضَى رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ وَأَنَا مَعَهُ حَتَّى قَدِمْنَا الْمَدِينَةَ فَتَلَقَّاهُ النَّاسُ فَخَرَجُوا فِي الطَّرِيقِ وَعَلَى الْأَجَاجِيرِ فَاشْتَدَّ الْخَدَمُ وَالصِّبْيَانُ فِي الطَّرِيقِ يَقُولُونَ اللَّهُ أَكْبَرُ جَاءَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ جَاءَ مُحَمَّدٌ قَالَ وَتَنَازَعَ الْقَوْمُ أَيُّهُمْ يَنْزِلُ عَلَيْهِ قَالَ فَقَالَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ أَنْزِلُ اللَّيْلَةَ عَلَى بَنِي النَّجَّارِ أَخْوَالِ عَبْدِ الْمُطَّلِبِ لِأُكْرِمَهُمْ بِذَلِكَ فَلَمَّا أَصْبَحَ غَدَا حَيْثُ أُمِرَ قَالَ الْبَرَاءُ بْنُ عَازِبٍ أَوَّلُ مَنْ كَانَ قَدِمَ عَلَيْنَا مِنْ الْمُهَاجِرِينَ مُصْعَبُ بْنُ عُمَيْرٍ أَخُو بَنِي عَبْدِ الدَّارِ ثُمَّ قَدِمَ عَلَيْنَا ابْنُ أُمِّ مَكْتُومٍ الْأَعْمَى أَخُو بَنِي فِهْرٍ ثُمَّ قَدِمَ عَلَيْنَا عُمَرُ بْنُ الْخَطَّابِ فِي عِشْرِينَ رَاكِبًا فَقُلْنَا مَا فَعَلَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ فَقَالَ هُوَ عَلَى أَثَرِي ثُمَّ قَدِمَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ وَأَبُو بَكْرٍ مَعَهُ قَالَ الْبَرَاءُ وَلَمْ يَقْدَمْ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ حَتَّى حَفِظْتُ سُوَرًا مِنْ الْمُفَصَّلِ قَالَ إِسْرَائِيلُ وَكَانَ الْبَرَاءُ مِنْ الْأَنْصَارِ مِنْ بَنِي حَارِثَةَ.
Abu Bakr (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: U zot dedi: «Biz yoʻlga chiqdik va tun boʻyi yurdik, kunimizni va tunimizni tez yurib oʻtkazdik, hatto tush payti boʻlib, quyosh tik keldi. Men koʻz yugurtirdim: panoh olsak boʻladigan biror soya bormikin, deb. Shunda bir qoyaga koʻzim tushdi, unga tomon bordim, uning ozgina soyasi bor edi. Men uni Rasululloh ﷺ uchun tekisladim va bir poʻstak toʻshadim, soʻng: ‹Yoting, ey Allohning Rasuli›, dedim. U zot yotdilar. Keyin men chiqib, taʼqib qiluvchilardan birortasi koʻrinmadimikin, deb qaradim. Shunda bir qoʻychiga koʻzim tushdi. ‹Sen kimning qoʻychisisan, ey bola?› dedim. U bir qurayshlik kishini aytdi, men uni tanidim. ‹Qoʻyingda sut bormi?› dedim. ‹Ha›, dedi. ‹Menga sogʻib berasanmi?› dedim. ‹Ha›, dedi. Men unga buyurdim, u qoʻylardan bittasini ushlab turdi, soʻng buyurdim, u qoʻyning yelinini changdan tozaladi, soʻng buyurdim, u qoʻllarini changdan qoqdi. Mening ogʻzi latta bilan bogʻlangan bir idishim bor edi. U menga bir hovuch sut sogʻib berdi. Men idishning ostiga uning tagi sovuguncha suv quydim, soʻng Rasululloh ﷺ oldilariga keldim, u zotga yetib bordim, u zot uygʻongan edilar. ‹Iching, ey Allohning Rasuli›, dedim. U zot men mamnun boʻlgunimga qadar ichdilar. Soʻng: ‹Yoʻlga chiqish vaqti boʻldimi?› dedim. Biz yoʻlga chiqdik, qavm bizni taʼqib qilar edi. Ulardan hech kim bizga yetib ololmadi, faqat Suroqa ibn Molik ibn Juʼshum oʻz otida yetib keldi. ‹Ey Allohning Rasuli! Mana taʼqibchi bizga yetdi›, dedim. U zot: ‹Xafa boʻlma, albatta Alloh biz bilan birga› (Tavba 40), dedilar. Nihoyat u bizga yaqinlashdi, biz bilan uning orasi bir nayza yoki ikki nayza yoxud uch nayza masofasi qolganda: ‹Ey Allohning Rasuli! Mana taʼqibchi bizga yetdi›, dedim va yigʻladim. U zot: ‹Nega yigʻlayapsan?› dedilar. ‹Vallohi, oʻzim uchun yigʻlayotganim yoʻq, balki Siz uchun yigʻlayapman›, dedim. Shunda Rasululloh ﷺ unga qarshi duo qildilar va: ‹Ey Alloh! Uni Oʻzing xohlagan narsa bilan bizdan kifoya qil›, dedilar. Shunda uning otining oyoqlari qattiq yerda qorniga qadar botib ketdi, u otdan sakrab tushdi va: ‹Ey Muhammad! Bu senning ishing ekanini bildim. Allohga duo qilgin, meni bu ahvoldan qutqarsin. Vallohi, orqamdagi taʼqibchilarni chalgʻitaman. Mana bu oʻqdonim, undan bir oʻq ol, chunki sen falon-falon joyda mening tuyalarim va qoʻylarim yonidan oʻtasan, undan ehtiyojingni ol›, dedi. Rasululloh ﷺ: ‹Menga uning kerimasi yoʻq›, dedilar. Va Rasululloh ﷺ unga duo qildilar, u ozod boʻldi va sheriklariga qaytdi. Rasululloh ﷺ yoʻllarida davom etdilar, men ham u zot bilan birga edim, hatto Madinaga yetib keldik. Odamlar u zotni kutib oldilar, yoʻlga va tomlarga chiqib oldilar. Xizmatkorlar va bolalar yoʻlda: ‹Allohu akbar! Rasululloh ﷺ keldilar! Muhammad keldilar!› deb chopdilar.» Al-Baro ibn Ozib dedi: «Muhojirlardan bizga birinchi kelgan kishi Musʼab ibn Umayr edi, soʻng bizga koʻzi ojiz Ibn Ummi Maktum keldi, keyin bizga Umar ibn al-Xattob yigirma otliq bilan keldi. Soʻng Rasululloh ﷺ keldilar, Abu Bakr u zot bilan birga edi.»Абу Бакр (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: У зот деди: «Биз йўлга чиқдик ва тун бўйи юрдик, кунимизни ва тунимизни тез юриб ўтказдик, ҳатто туш пайти бўлиб, қуёш тик келди. Мен кўз югуртирдим: паноҳ олсак бўладиган бирор соя бормикин, деб. Шунда бир қояга кўзим тушди, унга томон бордим, унинг озгина сояси бор эди. Мен уни Расулуллоҳ ﷺ учун текисладим ва бир пўстак тўшадим, сўнг: ‹Ётинг, эй Аллоҳнинг Расули›, дедим. У зот ётдилар. Кейин мен чиқиб, таъқиб қилувчилардан бирортаси кўринмадимикин, деб қарадим. Шунда бир қўйчига кўзим тушди. ‹Сен кимнинг қўйчисисан, эй бола?› дедим. У бир қурайшлик кишини айтди, мен уни танидим. ‹Қўйингда сут борми?› дедим. ‹Ҳа›, деди. ‹Менга соғиб берасанми?› дедим. ‹Ҳа›, деди. Мен унга буюрдим, у қўйлардан биттасини ушлаб турди, сўнг буюрдим, у қўйнинг елинини чангдан тозалади, сўнг буюрдим, у қўлларини чангдан қоқди. Менинг оғзи латта билан боғланган бир идишим бор эди. У менга бир ҳовуч сут соғиб берди. Мен идишнинг остига унинг таги совугунча сув қуйдим, сўнг Расулуллоҳ ﷺ олдиларига келдим, у зотга етиб бордим, у зот уйғонган эдилар. ‹Ичинг, эй Аллоҳнинг Расули›, дедим. У зот мен мамнун бўлгунимга қадар ичдилар. Сўнг: ‹Йўлга чиқиш вақти бўлдими?› дедим. Биз йўлга чиқдик, қавм бизни таъқиб қилар эди. Улардан ҳеч ким бизга етиб ололмади, фақат Суроқа ибн Молик ибн Жуъшум ўз отида етиб келди. ‹Эй Аллоҳнинг Расули! Мана таъқибчи бизга етди›, дедим. У зот: ‹Хафа бўлма, албатта Аллоҳ биз билан бирга› (Тавба 40), дедилар. Ниҳоят у бизга яқинлашди, биз билан унинг ораси бир найза ёки икки найза ёхуд уч найза масофаси қолганда: ‹Эй Аллоҳнинг Расули! Мана таъқибчи бизга етди›, дедим ва йиғладим. У зот: ‹Нега йиғлаяпсан?› дедилар. ‹Валлоҳи, ўзим учун йиғлаётганим йўқ, балки Сиз учун йиғлаяпман›, дедим. Шунда Расулуллоҳ ﷺ унга қарши дуо қилдилар ва: ‹Эй Аллоҳ! Уни Ўзинг хоҳлаган нарса билан биздан кифоя қил›, дедилар. Шунда унинг отининг оёқлари қаттиқ ерда қорнига қадар ботиб кетди, у отдан сакраб тушди ва: ‹Эй Муҳаммад! Бу сеннинг ишинг эканини билдим. Аллоҳга дуо қилгин, мени бу аҳволдан қутқарсин. Валлоҳи, орқамдаги таъқибчиларни чалғитаман. Мана бу ўқдоним, ундан бир ўқ ол, чунки сен фалон-фалон жойда менинг туяларим ва қўйларим ёнидан ўтасан, ундан эҳтиёжингни ол›, деди. Расулуллоҳ ﷺ: ‹Менга унинг керимаси йўқ›, дедилар. Ва Расулуллоҳ ﷺ унга дуо қилдилар, у озод бўлди ва шерикларига қайтди. Расулуллоҳ ﷺ йўлларида давом этдилар, мен ҳам у зот билан бирга эдим, ҳатто Мадинага етиб келдик. Одамлар у зотни кутиб олдилар, йўлга ва томларга чиқиб олдилар. Хизматкорлар ва болалар йўлда: ‹Аллоҳу акбар! Расулуллоҳ ﷺ келдилар! Муҳаммад келдилар!› деб чопдилар.» Ал-Баро ибн Озиб деди: «Муҳожирлардан бизга биринчи келган киши Мусъаб ибн Умайр эди, сўнг бизга кўзи ожиз Ибн Умми Мактум келди, кейин бизга Умар ибн ал-Хаттоб йигирма отлиқ билан келди. Сўнг Расулуллоҳ ﷺ келдилар, Абу Бакр у зот билан бирга эди.»
- وعن أبي هريرة رضي الله عنه عن النبي صلى الله عليه وسلم قال: " لو كنت آمرًا أحدًا أن يسجد لأحد لأمرت المرأة أن تسجد لزوجها" ((رواه الترمذي وقال : حديث حسن صحيح)).
Abu Hurayra (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: Paygʻambar ﷺ: «Agar men birovga boshqa birovga sajda qilishni buyuradigan boʻlganimda, ayolga eriga sajda qilishni buyurardim», dedilar. Abu Iso aytdi: Bu bobda Muoz ibn Jabal, Suroqa ibn Molik ibn Juʼshum, Oisha, Ibn Abbos, Abdulloh ibn Abu Avfo, Talq ibn Ali, Ummu Salama, Anas va Ibn Umardan ham (rivoyatlar) bor. Abu Iso aytdi: Abu Hurayraning hadisi bu vajhdan — Muhammad ibn Amrning Abu Salamadan, uning Abu Hurayradan (qilgan rivoyati) yoʻlidan — hasan gʻaribdir.Абу Ҳурайра (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: Пайғамбар ﷺ: «Агар мен бировга бошқа бировга сажда қилишни буюрадиган бўлганимда, аёлга эрига сажда қилишни буюрардим», дедилар. Абу Исо айтди: Бу бобда Муоз ибн Жабал, Суроқа ибн Молик ибн Жуъшум, Оиша, Ибн Аббос, Абдуллоҳ ибн Абу Авфо, Талқ ибн Али, Умму Салама, Анас ва Ибн Умардан ҳам (ривоятлар) бор. Абу Исо айтди: Абу Ҳурайранинг ҳадиси бу важҳдан — Муҳаммад ибн Амрнинг Абу Саламадан, унинг Абу Ҳурайрадан (қилган ривояти) йўлидан — ҳасан ғарибдир.
عَنْ جَابِرِ بْنِ عَبْدِ اللَّهِ أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ مَكَثَ بِالْمَدِينَةِ تِسْعَ سِنِينَ لَمْ يَحُجَّ ثُمَّ أَذَّنَ فِي النَّاسِ بالحجِّ فِي الْعَاشِرَةِ: أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ حَاجٌّ فَقَدِمَ الْمَدِينَةَ بَشَرٌ كَثِيرٌ فَخَرَجْنَا مَعَهُ حَتَّى إِذَا أَتَيْنَا ذَا الْحُلَيْفَةِ فَوَلَدَتْ أَسْمَاءُ بِنْتُ عُمَيْسٍ مُحَمَّدَ بْنَ أَبِي بَكْرٍ فَأَرْسَلَتْ إِلَى رَسُولِ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: كَيْفَ أصنعُ؟ قَالَ: «اغتسِلي واستثقري بِثَوْبٍ وَأَحْرِمِي» فَصَلَّى رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ فِي الْمَسْجِدِ ثُمَّ رَكِبَ الْقَصْوَاءَ حَتَّى إِذَا اسْتَوَتْ بِهِ نَاقَتُهُ عَلَى الْبَيْدَاءِ أَهَلَّ بِالتَّوْحِيدِ «لَبَّيْكَ اللَّهُمَّ لَبَّيْكَ لَبَّيْكَ لَا شَرِيكَ لَكَ لَبَّيْكَ إِنَّ الْحَمْدَ وَالنِّعْمَةَ لَكَ وَالْمُلْكَ لَا شَرِيكَ لَكَ» . قَالَ جَابِرٌ: لَسْنَا نَنْوِي إِلَّا الْحَجَّ لَسْنَا نَعْرِفُ الْعُمْرَةَ حَتَّى إِذَا أَتَيْنَا الْبَيْتَ مَعَهُ اسْتَلَمَ الرُّكْنَ فَطَافَ سَبْعًا فَرَمَلَ ثَلَاثًا وَمَشَى أَرْبَعًا ثُمَّ تَقَدَّمَ إِلَى مَقَامِ إِبْرَاهِيمَ فَقَرَأَ: (وَاتَّخِذُوا مِنْ مَقَامِ إِبراهيمَ مُصَلَّى)
فَصَلَّى رَكْعَتَيْنِ فَجَعَلَ الْمَقَامَ بَيْنَهُ وَبَيْنَ الْبَيْتِ وَفِي رِوَايَةٍ: أَنَّهُ قَرَأَ فِي الرَّكْعَتَيْنِ: (قُلْ هوَ اللَّهُ أَحَدٌ و (قُلْ يَا أيُّها الكافِرونَ)
ثُمَّ رَجَعَ إِلَى الرُّكْنِ فَاسْتَلَمَهُ ثُمَّ خَرَجَ مِنَ الْبَابِ إِلَى الصَّفَا فَلَمَّا دَنَا مِنَ الصَّفَا قَرَأَ: (إِنَّ الصَّفَا وَالْمَرْوَةَ مِنْ شعائِرِ اللَّهِ)
أَبْدَأُ بِمَا بَدَأَ اللَّهُ بِهِ فَبَدَأَ بِالصَّفَا فَرَقِيَ عَلَيْهِ حَتَّى رَأَى الْبَيْتَ فَاسْتَقْبَلَ الْقِبْلَةَ فَوَحَّدَ اللَّهَ وَكَبَّرَهُ وَقَالَ: «لَا إِلَهَ إِلَّا اللَّهُ وَحْدَهُ لَا شَرِيكَ لَهُ لَهُ الْمُلْكُ وَلَهُ الْحَمْدُ وَهُوَ عَلَى كُلِّ شَيْءٍ قَدِيرٌ لَا إِلَهَ إِلَّا اللَّهُ وَحْدَهُ أَنْجَزَ وَعْدَهُ وَنَصَرَ عَبْدَهُ وَهَزَمَ الْأَحْزَابَ وَحْدَهُ» . ثُمَّ دَعَا بَيْنَ ذَلِكَ قَالَ مِثْلَ هَذَا ثَلَاثَ مَرَّاتٍ ثُمَّ نَزَلَ وَمَشَى إِلَى الْمَرْوَةِ حَتَّى انْصَبَّتْ قَدَمَاهُ فِي بَطْنِ الْوَادِي ثُمَّ سَعَى حَتَّى إِذَا صَعِدْنَا مَشَى حَتَّى أَتَى الْمَرْوَةَ فَفَعَلَ عَلَى الْمَرْوَةِ كَمَا فَعَلَ عَلَى الصَّفَا حَتَّى إِذَا كَانَ آخِرُ طَوَافٍ عَلَى الْمَرْوَةِ نَادَى وَهُوَ عَلَى الْمَرْوَةِ وَالنَّاسُ تَحْتَهُ فَقَالَ: «لَوْ أَنِّي اسْتَقْبَلْتُ مِنْ أَمْرِي مَا اسْتَدْبَرْتُ لَمْ أسق الهَدْيَ وجعلتُها عُمْرةً فمنْ كانَ مِنْكُم لَيْسَ مَعَهُ هَدْيٌ فَلْيَحِلَّ وَلْيَجْعَلْهَا عُمْرَةً» . فَقَامَ سُرَاقَةُ بْنُ مَالِكِ بْنِ جُعْشُمٍ فَقَالَ: يَا رَسُولَ اللَّهِ أَلِعَامِنَا هَذَا أَمْ لِأَبَدٍ؟ فَشَبَّكَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ أَصَابِعَهُ وَاحِدَةً فِي الْأُخْرَى وَقَالَ: «دَخَلَتِ الْعُمْرَةُ فِي الْحَجِّ مَرَّتَيْنِ لَا بَلْ لِأَبَدِ أَبَدٍ» . وَقَدِمَ عَلِيٌّ مِنَ الْيَمَنِ بِبُدْنِ النَّبِيِّ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ فَقَالَ لَهُ: «مَاذَا قُلْتَ حِينَ فَرَضْتَ الْحَجَّ؟» قَالَ: قُلْتُ: اللهُمَّ إِنِّي أُهِلُّ بِمَا أهلَّ بهِ رسولُكَ قَالَ: «فَإِنَّ مَعِي الْهَدْيَ فَلَا تَحِلَّ» . قَالَ: فَكَانَ جَمَاعَةُ الْهَدْيِ الَّذِي قَدِمَ بِهِ عَلِيٌّ مِنَ الْيَمَنِ وَالَّذِي أَتَى بِهِ النَّبِيُّ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ مِائَةً قَالَ: فَحَلَّ النَّاسُ كُلُّهُمْ وَقَصَّرُوا إِلَّا النَّبِيَّ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسلم وَمن كَانَ مَعَه من هدي فَمَا كَانَ يَوْمُ التَّرْوِيَةِ تَوَجَّهُوا إِلَى مِنًى فَأَهَلُّوا بِالْحَجِّ وَرَكِبَ النَّبِيُّ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ فَصَلَّى بِهَا الظُّهْرَ وَالْعَصْرَ وَالْمَغْرِبَ وَالْعِشَاءَ وَالْفَجْرَ ثُمَّ مَكَثَ قَلِيلًا حَتَّى طَلَعَتِ الشَّمْسُ وَأَمَرَ بِقُبَّةٍ مِنْ شَعَرٍ تُضْرَبُ لَهُ بِنَمِرَةَ فَسَارَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ وَلَا تَشُكُّ قُرَيْشٌ إِلَّا أَنَّهُ وَاقِفٌ عِنْدَ الْمَشْعَرِ الْحَرَامِ كَمَا كَانَتْ قُرَيْشٌ تَصْنَعُ فِي الْجَاهِلِيَّةِ فَأجَاز رَسُول الله صلى حَتَّى أَتَى عَرَفَةَ فَوَجَدَ الْقُبَّةَ قَدْ ضُرِبَتْ لَهُ بِنَمِرَةَ فَنَزَلَ بِهَا حَتَّى إِذَا زَاغَتِ الشَّمْسُ أَمَرَ بِالْقَصْوَاءِ فَرُحِلَتْ لَهُ فَأَتَى بَطْنَ الْوَادِي فَخَطَبَ النَّاسَ وَقَالَ: «إِنَّ دِمَاءَكُمْ وَأَمْوَالَكُمْ حَرَامٌ عَلَيْكُمْ كَحُرْمَةِ يَوْمِكُمْ هَذَا فِي شَهْرِكُمْ هَذَا فِي بَلَدِكُمْ هَذَا أَلَا كُلُّ شَيْءٍ مِنْ أَمْرِ الْجَاهِلِيَّةِ تَحْتَ قَدَمَيَّ مَوْضُوعٌ وَدِمَاءُ الْجَاهِلِيَّةِ مَوْضُوعَةٌ وَإِنَّ أَوَّلَ دَمٍ أَضَعُ مِنْ دِمَائِنَا دَمُ ابْنِ رَبِيعَةَ بْنِ الْحَارِثِ وَكَانَ مُسْتَرْضَعًا فِي بَنِي سَعْدٍ فَقَتَلَهُ هُذَيْلٌ وَرِبَا الْجَاهِلِيَّةِ مَوْضُوعٌ وَأَوَّلُ رِبًا أَضَعُ مِنْ رِبَانَا رِبَا عَبَّاسِ بْنِ عَبْدِ الْمُطَّلِبِ فَإِنَّهُ مَوْضُوعٌ كُلُّهُ فَاتَّقُوا اللَّهَ فِي النِّسَاءِ فَإِنَّكُمْ أَخَذْتُمُوهُنَّ بِأَمَانِ اللَّهِ وَاسْتَحْلَلْتُمْ فُرُوجَهُنَّ بِكَلِمَةِ اللَّهِ وَلَكُمْ عَلَيْهِنَّ أَنْ لَا يُوطِئْنَ فُرُشَكُمْ أَحَدًا تَكْرَهُونَهُ فَإِنْ فَعَلْنَ ذَلِكَ فَاضْرِبُوهُنَّ ضَرْبًا غَيْرَ مُبَرِّحٍ وَلَهُنَّ عَلَيْكُمْ رِزْقُهُنَّ وَكِسْوَتُهُنَّ بِالْمَعْرُوفِ وَقَدْ تَرَكْتُ فِيكُمْ مَا لَنْ تَضِلُّوا بَعْدَهُ إِنِ اعْتَصَمْتُمْ بِهِ كِتَابَ اللَّهِ وَأَنْتُمْ تُسْأَلُونَ عَنِّي فَمَا أَنْتُمْ قَائِلُونَ؟» قَالُوا: نَشْهَدُ أَنَّكَ قَدْ بَلَّغْتَ وَأَدَّيْتَ وَنَصَحْتَ. فَقَالَ بِإِصْبَعِهِ السَّبَّابَةِ يَرْفَعُهَا إِلَى السَّمَاءِ وَيَنْكُتُهَا إِلَى النَّاسِ: «اللَّهُمَّ اشْهَدْ اللَّهُمَّ اشْهَدْ» ثَلَاثَ مَرَّاتٍ ثُمَّ أَذَّنَ بِلَالٌ ثُمَّ أَقَامَ فَصَلَّى الظُّهْرَ ثُمَّ أَقَامَ فَصَلَّى الْعَصْرَ وَلَمْ يُصَلِّ بَيْنَهُمَا شَيْئًا ثُمَّ رَكِبَ حَتَّى أَتَى الْمَوْقِفَ فَجَعَلَ بَطْنَ نَاقَتِهِ الْقَصْوَاءِ إِلَى الصَّخَرَاتِ وَجَعَلَ حَبْلَ الْمُشَاةِ بَيْنَ يَدَيْهِ وَاسْتَقْبَلَ الْقِبْلَةَ فَلَمْ يَزَلْ وَاقِفًا حَتَّى غَرَبَتِ الشَّمْسُ وَذَهَبَتِ الصُّفْرَةُ قَلِيلًا حَتَّى غَابَ الْقُرْصُ وَأَرْدَفَ أُسَامَةَ وَدَفَعَ حَتَّى أَتَى الْمُزْدَلِفَةَ فَصَلَّى بِهَا الْمَغْرِبَ وَالْعَشَاءَ بِأَذَانٍ وَاحِدٍ وَإِقَامَتَيْنِ وَلَمْ يُسَبِّحْ بَيْنَهُمَا شَيْئًا ثُمَّ اضْطَجَعَ حَتَّى طَلَعَ الْفَجْرُ فَصَلَّى الْفَجْرَ حِينَ تَبَيَّنَ لَهُ الصُّبْحُ بِأَذَانٍ وَإِقَامَةٍ ثُمَّ رَكِبَ الْقَصْوَاءَ حَتَّى أَتَى الْمَشْعَرَ الْحَرَامَ فَاسْتَقْبَلَ الْقِبْلَةَ فَدَعَاهُ وَكَبَّرَهُ وَهَلَّلَهُ وَوَحَّدَهُ فَلَمْ يَزَلْ وَاقِفًا حَتَّى أَسْفَرَ جِدًّا فَدَفَعَ قَبْلَ أَنْ تَطْلُعَ الشَّمْسُ وَأَرْدَفَ الْفَضْلَ بْنَ عَبَّاسٍ حَتَّى أَتَى بَطْنَ مُحَسِّرٍ فَحَرَّكَ قَلِيلًا ثُمَّ سَلَكَ الطَّرِيقَ الْوُسْطَى الَّتِي
تَخْرُجُ
عَلَى الْجَمْرَةِ الْكُبْرَى حَتَّى أَتَى الْجَمْرَةَ الَّتِي عِنْدَ الشَّجَرَةِ فَرَمَاهَا بِسَبْعِ حَصَيَاتٍ يُكَبِّرُ مَعَ كُلِّ حَصَاةٍ مِنْهَا مِثْلَ حَصَى الْخَذْفِ رَمَى مِنْ بَطْنِ الْوَادِي ثُمَّ انْصَرَفَ إِلَى الْمَنْحَرِ فَنَحَرَ ثَلَاثًا وَسِتِّينَ بَدَنَةً بِيَدِهِ ثُمَّ أَعْطَى عَلِيًّا فَنَحَرَ مَا غَبَرَ وَأَشْرَكَهُ فِي هَدْيِهِ ثُمَّ أَمَرَ مِنْ كُلِّ بَدَنَةٍ بِبَضْعَةٍ فَجُعِلَتْ فِي قِدْرٍ فَطُبِخَتْ فَأَكَلَا مِنْ لَحْمِهَا وَشَرِبَا مِنْ مَرَقِهَا ثُمَّ رَكِبَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ فَأَفَاضَ إِلَى الْبَيْتِ فَصَلَّى بِمَكَّةَ الظُّهْرَ فَأَتَى عَلَى بَنِي عَبْدِ الْمُطَّلِبِ يَسْقُونَ عَلَى زَمْزَمَ فَقَالَ: «انْزِعُوا بَنِي عَبْدِ الْمُطَّلِبِ فَلَوْلَا أَنْ يَغْلِبَكُمُ النَّاسُ عَلَى سِقَايَتِكُمْ لَنَزَعْتُ مَعَكُمْ» . فَنَاوَلُوهُ دَلْوًا فَشَرِبَ مِنْهُ. رَوَاهُ مُسْلِمٌ
Jobir ibn Abdulloh (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: «Rasululloh ﷺ toʻqqiz yil (Madinada) turdilar, haj qilmadilar, soʻng oʻninchi yili odamlar orasiga: ‹Rasululloh ﷺ haj qilmoqdalar› deb jar solindi. Shunda Madinaga koʻp odam keldi, ularning hammasi Rasululloh ﷺ ga ergashishni va u zot qilgan amalning oʻxshashini qilishni istar edilar. Biz u zot bilan birga chiqdik, toki Zul-Hulayfaga keldik. Shu yerda Asmo bint Umays Muhammad ibn Abu Bakrni tugʻdi va Rasululloh ﷺ ga: ‹Qanday qilay?› deb (odam) yubordi. U zot: ‹Gʻusl qil, mato bilan (qonni) bogʻla va ihrom bogʻla› dedilar. Soʻng Rasululloh ﷺ masjidda namoz oʻqidilar, keyin Qasvo (tuya)ga mindilar. Tuyalari u zotni koʻtarib Baydoga chiqqanida, men u zotning oldilarida — koʻzim yetgan masofagacha — minganu piyoda (odamlarni) koʻrdim, oʻng tomonlarida ham shunday, chap tomonlarida ham shunday, ortlarida ham shunday edi. Rasululloh ﷺ esa bizning oramizda edilar, u zotga Qurʼon nozil boʻlar, u zot uning taʼvilini bilar edilar; u zot biror narsani amal qilsalar, biz ham uni amal qilar edik. Soʻng u zot tavhid bilan (talbiya aytib) boshladilar: ‹Labbayka, Allohumma, labbayka, labbayka, Sening sheriging yoʻq, labbayka. Albatta hamd ham, neʼmat ham Senikidir, mulk ham (Senikidir), Sening sheriging yoʻq›. Odamlar ham oʻzlari talbiya aytadigan narsa bilan (talbiya aytdilar). Rasululloh ﷺ ulardan hech narsani rad qilmadilar, balki Rasululloh ﷺ oʻz talbiyalarida sobit qoldilar». Jobir dedi: «Biz hajdan boshqa narsani niyat qilmas edik, umrani (bu mavsumda qilishni) bilmas edik. Toki u zot bilan birga Baytga keldik, u zot Ruknni (Hajarul-asvadni) silab, uch (aylanishda) yelka silkitib yugurib, toʻrt (aylanishda) yurdilar. Soʻng Maqomi Ibrohimga oʻtib: {Ibrohim maqomidan namozgoh tutinglar} ni oʻqidilar va Maqomni oʻzlari bilan Bayt orasiga qildilar». Otam: «Buni Nabiy ﷺ dan boshqadan zikr qilganini bilmayman» deb aytar edi: «(U zot) ikki rakatda {Qul huvallohu ahad} ni va {Qul yo ayyuhal-kofirun} ni oʻqir edilar». Soʻng u zot Ruknga qaytib, uni siladilar, keyin (Safo) eshigidan Safoga chiqdilar. Safoga yaqinlashganlarida: {Albatta Safo va Marva Allohning (dini) belgilaridandir} ni oʻqib: ‹Alloh nimadan boshlagan boʻlsa, men ham shundan boshlayman› dedilar. Va Safodan boshlab, unga chiqdilar, toki Baytni koʻrdilar; qiblaga yuzlanib, Allohga tavhid aytib, Uni ulugʻlab: ‹Lo ilaha illalloh, yolgʻiz Oʻzidir, Uning sherigi yoʻq, mulk Unikidir, hamd Unikidir, U har narsaga qodirdir. Lo ilaha illalloh, yolgʻiz Oʻzidir, vaʼdasini ado etdi, bandasiga nusrat berdi va (kofir) guruhlarni yakka Oʻzi mahv etdi› dedilar. Soʻng shu orada duo qildilar; mana shunday (soʻzni) uch marta aytdilar. Keyin Marvaga (qarab) tushdilar, toki ikki oyoqlari vodiy oʻrtasiga yetganida yugurdilar, (yana) koʻtarilganlarida yurdilar, toki Marvaga keldilar va Marvada Safoda qilganlaridek qildilar. Marvadagi oxirgi tavofi (aylanishi) boʻlganida: ‹Agar men ishimning (boshini) keyin bilgan narsamni oldindan bilganimda, hadiy (qurbonlik) haydab kelmas edim va uni umra qilar edim. Bas, sizlardan kimning yonida hadiy boʻlmasa, ihromdan chiqsin va uni umra qilsin› dedilar. Shunda Suroqa ibn Molik ibn Juʼshum turib: ‹Yo Rasululloh! Bu (hukm) shu yilimizgami yoki abadgami?› dedi. Rasululloh ﷺ bir qoʻllari barmoqlarini ikkinchisiga kiritib (chalkashtirib): ‹Umra hajga kirdi› — ikki marta — ‹yoʻq, balki abadul-abad› dedilar. Ali Yamandan Nabiy ﷺ ning hadiy (qurbonlik)lari bilan keldi va Fotimani ihromdan chiqqanlar qatorida, boʻyalgan kiyimlar kiygan va surma surtgan holda topdi. U buni inkor qildi (rad etdi). Shunda (Fotima): ‹Menga buni otam buyurdi› dedi. (Roviy) dedi: Ali Iroqda shunday deydi: ‹Men Fotimaning qilgan ishidan unga eʼtiroz bildirgan holimda, u (Fotima) undan (Nabiy ﷺ dan) naql qilgan narsa haqida Rasululloh ﷺ dan fatvo soʻrab, Rasululloh ﷺ ning oldlariga bordim va unga eʼtiroz qilganimni xabar berdim. Shunda u zot: ‹Rost aytibdi, rost aytibdi. Haj niyat qilganingda nima deding?› dedilar. (Ali) dedi: Men: ‹Allohumma, men Rasuling ihrom bogʻlagan narsa bilan ihrom bogʻladim› dedim. U zot: ‹Albatta mening yonimda hadiy bor, shuning uchun ihromdan chiqma› dedilar. (Jobir) dedi: Ali Yamandan keltirgan hadiy bilan Nabiy ﷺ keltirgan (hadiy)ning jami yuzta edi. (Jobir) dedi: Soʻng odamlarning hammasi ihromdan chiqib, (sochlarini) qisqartirdilar, Nabiy ﷺ va yonida hadiy boʻlganlardan boshqa. Tarviya kuni boʻlganida, Minoga yuzlandilar va haj uchun ihrom bogʻladilar. Rasululloh ﷺ (tuyaga) mindilar va u yerda peshin, asr, shom, xufton va bomdod namozlarini oʻqidilar, soʻng quyosh chiqquncha biroz turdilar va Namirada oʻzlari uchun junli (qildan) chodir tikilishiga buyurdilar. Soʻng Rasululloh ﷺ yoʻlga chiqdilar; Quraysh u zot — johiliyatda Quraysh qilganidek — Mashʼarul-Haram yonida toʻxtaydilar deb shubha qilmas edi. Lekin Rasululloh ﷺ oʻtib ketib, toki Arafaga keldilar va chodir oʻzlari uchun Namirada tikilganini topdilar va unda tushdilar. Quyosh ogʻganida, Qasvoga buyurdilar va u zot uchun u jihozlandi. Soʻng vodiy oʻrtasiga kelib, odamlarga xutba qildilar va dedilar: ‹Albatta qonlaringiz va mollaringiz sizlarga — shu kuningizning shu oyingizdagi, shu shahringizdagi hurmati kabi — harom (taʼqiqlangan)dir. Ogoh boʻlinglar! Johiliyat ishidan boʻlgan har bir narsa mening ikki oyogʻim ostida (bekor) qoʻyilgandir. Johiliyat qonlari ham (bekor) qoʻyilgandir; bizning qonlarimizdan men bekor qiladigan birinchi qon — Ibn Rabia ibn al-Horisning qonidir — u Banu Saʼdda emizilayotgan edi, uni Huzayl (qabilasi) oʻldirgan edi. Johiliyat ribosi ham (bekor) qoʻyilgandir; men bekor qiladigan birinchi ribo — bizning ribomiz, Abbos ibn Abdulmuttalibning ribosidir — u butunlay bekor qilingandir. Ayollar haqida Allohdan qoʻrqinglar, zero sizlar ularni Allohning omonati bilan oldingiz va ularning farjlarini Allohning kalimasi bilan oʻzingizga halol qildingiz. Sizlarning ular ustingizdagi haqqingiz — yotogʻingizga siz yomon koʻrgan birovni qoʻymasliklaridir. Agar shuni qilsalar, ularni ozor bermaydigan tarzda uringlar. Ularning sizlar ustingizdagi haqqi — yaxshilik bilan ularning rizqi va kiyimini (taʼminlash)dir. Men sizlarga (shunday narsani) qoldirdimki, agar unga mahkam yopishsangiz, undan keyin hech adashmaysiz — Allohning Kitobini. Sizlardan men haqimda soʻraladi, bas, nima deysizlar?› U zot ﷺ dedilar. Ular: ‹Sizning (risolatni) yetkazganingizga, (uni) ado qilganingizga va nasihat qilganingizga guvohlik beramiz› dedilar. Shunda u zot koʻrsatkich barmoqlari bilan uni osmonga koʻtarib, odamlarga (qaratib) qoqib: ‹Allohumma, guvoh boʻl! Allohumma, guvoh boʻl!› — uch marta — dedilar. Soʻng (Bilol) azon aytdi, keyin iqomat aytdi, u zot peshinni oʻqidilar. Soʻng (Bilol) iqomat aytdi, u zot asrni oʻqidilar va ikkisi orasida boshqa (nafl) namoz oʻqimadilar. Soʻng Rasululloh ﷺ mindilar, toki (Arafadagi) toʻxtash joyiga keldilar va Qasvo tuyalarining qornini toshlarga (qaratib) qildilar, piyodalar yoʻlini oʻzlarining oldilariga qildilar va qiblaga yuzlandilar. Quyosh botib, sargʻishlik biroz ketib, (quyosh) qursi gʻoyib boʻlguncha tik turaverdilar. Usomani orqalariga mindirdilar va Rasululloh ﷺ (Arafadan) joʻnab, Qasvoning jilovini shunday tortdilarki, uning boshi egarining (oldingi qoshi) tagiga tegar edi. U zot oʻng qoʻllari bilan: ‹Ey odamlar, sokinlik! Sokinlik!› deb (ishora qilar) edilar. Har gal tepalik (qum)lardan biriga kelganlarida, koʻtarilishi uchun unga (jilovni) biroz boʻshatar edilar, toki Muzdalifaga keldilar va u yerda shom va xufton (namozlarini) bitta azon va ikki iqomat bilan oʻqidilar va ikkisi orasida hech (nafl) oʻqimadilar. Soʻng Rasululloh ﷺ fajr (tonggi)gacha yotdilar va tong yorishgani aniq boʻlganida fajr (bomdod)ni bitta azon va iqomat bilan oʻqidilar. Soʻng Qasvoga minib, Mashʼarul-Haramga keldilar va qiblaga yuzlanib, Unga duo qildilar, Uni ulugʻladilar, takbir aytdilar va tavhid aytdilar. Kun yaxshigina yorishguncha tik turaverdilar, soʻng quyosh chiqishidan oldin (u yerdan) joʻnadilar va Fazl ibn Abbosni orqalariga mindirdilar — u chiroyli sochli, oq tanli, koʻhlik kishi edi. Rasululloh ﷺ joʻnaganlarida, yonlaridan (ayollar mingan) kajavalar yurib oʻtdi, Fazl ularga (qarab) tikila boshladi. Shunda Rasululloh ﷺ qoʻllarini Fazlning yuziga qoʻydilar, Fazl yuzini boshqa tomonga burib qarayverdi, Rasululloh ﷺ qoʻllarini boshqa tomondan Fazlning yuziga qoʻyib, uning yuzini boshqa tomondan qaytarar edilar — u qarayverar edi. Toki Botni Muhassirga keldilar, (tuyani) biroz tezlatdilar. Soʻng katta jamraga chiqadigan oʻrtancha yoʻldan yurib, toki daraxt yonidagi jamraga keldilar va unga yetti mayda tosh bilan, har bir tosh bilan takbir aytib, otdilar — barmoq bilan otiladigan mayda tosh kabi; vodiy oʻrtasidan otdilar. Soʻng (qurbonlik) soʻyish joyiga yoʻnaldilar va oʻz qoʻllari bilan oltmish uchta (tuya)ni soʻydilar. Soʻng Aliga (qolganini) berdilar, u qolganini soʻydi va u zot uni oʻz hadiylarida sherik qildilar. Soʻng har bir tuyadan bir parcha (goʻsht) olishga buyurdilar, u qozonga solinib pishirildi, ikkovlari uning goʻshtidan yedilar va shoʻrvasidan ichdilar. Soʻng Rasululloh ﷺ minib, Baytga (tavof uchun) keldilar va Makkada peshinni oʻqidilar. Soʻng Zamzamdan suv tortib (odamlarga) berayotgan Banu Abdulmuttalibning oldiga keldilar va: ‹Suv torting, ey Banu Abdulmuttalib! Agar odamlar siz suv quyish (xizmati)da sizni yengib qoʻyishi (taʼmasi) boʻlmaganida, men ham siz bilan birga suv tortar edim› dedilar. Shunda unga bir chelak uzatdilar, u zot undan ichdilar.Жобир ибн Абдуллоҳ (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: «Расулуллоҳ ﷺ тўққиз йил (Мадинада) турдилар, ҳаж қилмадилар, сўнг ўнинчи йили одамлар орасига: ‹Расулуллоҳ ﷺ ҳаж қилмоқдалар› деб жар солинди. Шунда Мадинага кўп одам келди, уларнинг ҳаммаси Расулуллоҳ ﷺ га эргашишни ва у зот қилган амалнинг ўхшашини қилишни истар эдилар. Биз у зот билан бирга чиқдик, токи Зул-Ҳулайфага келдик. Шу ерда Асмо бинт Умайс Муҳаммад ибн Абу Бакрни туғди ва Расулуллоҳ ﷺ га: ‹Қандай қилай?› деб (одам) юборди. У зот: ‹Ғусл қил, мато билан (қонни) боғла ва иҳром боғла› дедилар. Сўнг Расулуллоҳ ﷺ масжидда намоз ўқидилар, кейин Қасво (туя)га миндилар. Туялари у зотни кўтариб Байдога чиққанида, мен у зотнинг олдиларида — кўзим етган масофагача — мингану пиёда (одамларни) кўрдим, ўнг томонларида ҳам шундай, чап томонларида ҳам шундай, ортларида ҳам шундай эди. Расулуллоҳ ﷺ эса бизнинг орамизда эдилар, у зотга Қуръон нозил бўлар, у зот унинг таъвилини билар эдилар; у зот бирор нарсани амал қилсалар, биз ҳам уни амал қилар эдик. Сўнг у зот тавҳид билан (талбия айтиб) бошладилар: ‹Лаббайка, Аллоҳумма, лаббайка, лаббайка, Сенинг шеригинг йўқ, лаббайка. Албатта ҳамд ҳам, неъмат ҳам Сеникидир, мулк ҳам (Сеникидир), Сенинг шеригинг йўқ›. Одамлар ҳам ўзлари талбия айтадиган нарса билан (талбия айтдилар). Расулуллоҳ ﷺ улардан ҳеч нарсани рад қилмадилар, балки Расулуллоҳ ﷺ ўз талбияларида собит қолдилар». Жобир деди: «Биз ҳаждан бошқа нарсани ният қилмас эдик, умрани (бу мавсумда қилишни) билмас эдик. Токи у зот билан бирга Байтга келдик, у зот Рукнни (Ҳажарул-асвадни) силаб, уч (айланишда) елка силкитиб югуриб, тўрт (айланишда) юрдилар. Сўнг Мақоми Иброҳимга ўтиб: {Иброҳим мақомидан намозгоҳ тутинглар} ни ўқидилар ва Мақомни ўзлари билан Байт орасига қилдилар». Отам: «Буни Набий ﷺ дан бошқадан зикр қилганини билмайман» деб айтар эди: «(У зот) икки ракатда {Қул ҳуваллоҳу аҳад} ни ва {Қул ё айюҳал-кофирун} ни ўқир эдилар». Сўнг у зот Рукнга қайтиб, уни силадилар, кейин (Сафо) эшигидан Сафога чиқдилар. Сафога яқинлашганларида: {Албатта Сафо ва Марва Аллоҳнинг (дини) белгиларидандир} ни ўқиб: ‹Аллоҳ нимадан бошлаган бўлса, мен ҳам шундан бошлайман› дедилар. Ва Сафодан бошлаб, унга чиқдилар, токи Байтни кўрдилар; қиблага юзланиб, Аллоҳга тавҳид айтиб, Уни улуғлаб: ‹Ло илаҳа иллаллоҳ, ёлғиз Ўзидир, Унинг шериги йўқ, мулк Уникидир, ҳамд Уникидир, У ҳар нарсага қодирдир. Ло илаҳа иллаллоҳ, ёлғиз Ўзидир, ваъдасини адо этди, бандасига нусрат берди ва (кофир) гуруҳларни якка Ўзи маҳв этди› дедилар. Сўнг шу орада дуо қилдилар; мана шундай (сўзни) уч марта айтдилар. Кейин Марвага (қараб) тушдилар, токи икки оёқлари водий ўртасига етганида югурдилар, (яна) кўтарилганларида юрдилар, токи Марвага келдилар ва Марвада Сафода қилганларидек қилдилар. Марвадаги охирги тавофи (айланиши) бўлганида: ‹Агар мен ишимнинг (бошини) кейин билган нарсамни олдиндан билганимда, ҳадий (қурбонлик) ҳайдаб келмас эдим ва уни умра қилар эдим. Бас, сизлардан кимнинг ёнида ҳадий бўлмаса, иҳромдан чиқсин ва уни умра қилсин› дедилар. Шунда Суроқа ибн Молик ибн Жуъшум туриб: ‹Ё Расулуллоҳ! Бу (ҳукм) шу йилимизгами ёки абадгами?› деди. Расулуллоҳ ﷺ бир қўллари бармоқларини иккинчисига киритиб (чалкаштириб): ‹Умра ҳажга кирди› — икки марта — ‹йўқ, балки абадул-абад› дедилар. Али Ямандан Набий ﷺ нинг ҳадий (қурбонлик)лари билан келди ва Фотимани иҳромдан чиққанлар қаторида, бўялган кийимлар кийган ва сурма суртган ҳолда топди. У буни инкор қилди (рад этди). Шунда (Фотима): ‹Менга буни отам буюрди› деди. (Ровий) деди: Али Ироқда шундай дейди: ‹Мен Фотиманинг қилган ишидан унга эътироз билдирган ҳолимда, у (Фотима) ундан (Набий ﷺ дан) нақл қилган нарса ҳақида Расулуллоҳ ﷺ дан фатво сўраб, Расулуллоҳ ﷺ нинг олдларига бордим ва унга эътироз қилганимни хабар бердим. Шунда у зот: ‹Рост айтибди, рост айтибди. Ҳаж ният қилганингда нима дединг?› дедилар. (Али) деди: Мен: ‹Аллоҳумма, мен Расулинг иҳром боғлаган нарса билан иҳром боғладим› дедим. У зот: ‹Албатта менинг ёнимда ҳадий бор, шунинг учун иҳромдан чиқма› дедилар. (Жобир) деди: Али Ямандан келтирган ҳадий билан Набий ﷺ келтирган (ҳадий)нинг жами юзта эди. (Жобир) деди: Сўнг одамларнинг ҳаммаси иҳромдан чиқиб, (сочларини) қисқартирдилар, Набий ﷺ ва ёнида ҳадий бўлганлардан бошқа. Тарвия куни бўлганида, Минога юзландилар ва ҳаж учун иҳром боғладилар. Расулуллоҳ ﷺ (туяга) миндилар ва у ерда пешин, аср, шом, хуфтон ва бомдод намозларини ўқидилар, сўнг қуёш чиққунча бироз турдилар ва Намирада ўзлари учун жунли (қилдан) чодир тикилишига буюрдилар. Сўнг Расулуллоҳ ﷺ йўлга чиқдилар; Қурайш у зот — жоҳилиятда Қурайш қилганидек — Машъарул-Ҳарам ёнида тўхтайдилар деб шубҳа қилмас эди. Лекин Расулуллоҳ ﷺ ўтиб кетиб, токи Арафага келдилар ва чодир ўзлари учун Намирада тикилганини топдилар ва унда тушдилар. Қуёш оғганида, Қасвога буюрдилар ва у зот учун у жиҳозланди. Сўнг водий ўртасига келиб, одамларга хутба қилдилар ва дедилар: ‹Албатта қонларингиз ва молларингиз сизларга — шу кунингизнинг шу ойингиздаги, шу шаҳрингиздаги ҳурмати каби — ҳаром (таъқиқланган)дир. Огоҳ бўлинглар! Жоҳилият ишидан бўлган ҳар бир нарса менинг икки оёғим остида (бекор) қўйилгандир. Жоҳилият қонлари ҳам (бекор) қўйилгандир; бизнинг қонларимиздан мен бекор қиладиган биринчи қон — Ибн Рабиа ибн ал-Ҳориснинг қонидир — у Бану Саъдда эмизилаётган эди, уни Ҳузайл (қабиласи) ўлдирган эди. Жоҳилият рибоси ҳам (бекор) қўйилгандир; мен бекор қиладиган биринчи рибо — бизнинг рибомиз, Аббос ибн Абдулмутталибнинг рибосидир — у бутунлай бекор қилингандир. Аёллар ҳақида Аллоҳдан қўрқинглар, зеро сизлар уларни Аллоҳнинг омонати билан олдингиз ва уларнинг фаржларини Аллоҳнинг калимаси билан ўзингизга ҳалол қилдингиз. Сизларнинг улар устингиздаги ҳаққингиз — ётоғингизга сиз ёмон кўрган бировни қўймасликларидир. Агар шуни қилсалар, уларни озор бермайдиган тарзда уринглар. Уларнинг сизлар устингиздаги ҳаққи — яхшилик билан уларнинг ризқи ва кийимини (таъминлаш)дир. Мен сизларга (шундай нарсани) қолдирдимки, агар унга маҳкам ёпишсангиз, ундан кейин ҳеч адашмайсиз — Аллоҳнинг Китобини. Сизлардан мен ҳақимда сўралади, бас, нима дейсизлар?› У зот ﷺ дедилар. Улар: ‹Сизнинг (рисолатни) етказганингизга, (уни) адо қилганингизга ва насиҳат қилганингизга гувоҳлик берамиз› дедилар. Шунда у зот кўрсаткич бармоқлари билан уни осмонга кўтариб, одамларга (қаратиб) қоқиб: ‹Аллоҳумма, гувоҳ бўл! Аллоҳумма, гувоҳ бўл!› — уч марта — дедилар. Сўнг (Билол) азон айтди, кейин иқомат айтди, у зот пешинни ўқидилар. Сўнг (Билол) иқомат айтди, у зот асрни ўқидилар ва иккиси орасида бошқа (нафл) намоз ўқимадилар. Сўнг Расулуллоҳ ﷺ миндилар, токи (Арафадаги) тўхташ жойига келдилар ва Қасво туяларининг қорнини тошларга (қаратиб) қилдилар, пиёдалар йўлини ўзларининг олдиларига қилдилар ва қиблага юзландилар. Қуёш ботиб, сарғишлик бироз кетиб, (қуёш) қурси ғойиб бўлгунча тик туравердилар. Усомани орқаларига миндирдилар ва Расулуллоҳ ﷺ (Арафадан) жўнаб, Қасвонинг жиловини шундай тортдиларки, унинг боши эгарининг (олдинги қоши) тагига тегар эди. У зот ўнг қўллари билан: ‹Эй одамлар, сокинлик! Сокинлик!› деб (ишора қилар) эдилар. Ҳар гал тепалик (қум)лардан бирига келганларида, кўтарилиши учун унга (жиловни) бироз бўшатар эдилар, токи Муздалифага келдилар ва у ерда шом ва хуфтон (намозларини) битта азон ва икки иқомат билан ўқидилар ва иккиси орасида ҳеч (нафл) ўқимадилар. Сўнг Расулуллоҳ ﷺ фажр (тонгги)гача ётдилар ва тонг ёришгани аниқ бўлганида фажр (бомдод)ни битта азон ва иқомат билан ўқидилар. Сўнг Қасвога миниб, Машъарул-Ҳарамга келдилар ва қиблага юзланиб, Унга дуо қилдилар, Уни улуғладилар, такбир айтдилар ва тавҳид айтдилар. Кун яхшигина ёришгунча тик туравердилар, сўнг қуёш чиқишидан олдин (у ердан) жўнадилар ва Фазл ибн Аббосни орқаларига миндирдилар — у чиройли сочли, оқ танли, кўҳлик киши эди. Расулуллоҳ ﷺ жўнаганларида, ёнларидан (аёллар минган) кажавалар юриб ўтди, Фазл уларга (қараб) тикила бошлади. Шунда Расулуллоҳ ﷺ қўлларини Фазлнинг юзига қўйдилар, Фазл юзини бошқа томонга буриб қарайверди, Расулуллоҳ ﷺ қўлларини бошқа томондан Фазлнинг юзига қўйиб, унинг юзини бошқа томондан қайтарар эдилар — у қарайверар эди. Токи Ботни Муҳассирга келдилар, (туяни) бироз тезлатдилар. Сўнг катта жамрага чиқадиган ўртанча йўлдан юриб, токи дарахт ёнидаги жамрага келдилар ва унга етти майда тош билан, ҳар бир тош билан такбир айтиб, отдилар — бармоқ билан отиладиган майда тош каби; водий ўртасидан отдилар. Сўнг (қурбонлик) сўйиш жойига йўналдилар ва ўз қўллари билан олтмиш учта (туя)ни сўйдилар. Сўнг Алига (қолганини) бердилар, у қолганини сўйди ва у зот уни ўз ҳадийларида шерик қилдилар. Сўнг ҳар бир туядан бир парча (гўшт) олишга буюрдилар, у қозонга солиниб пиширилди, икковлари унинг гўштидан едилар ва шўрвасидан ичдилар. Сўнг Расулуллоҳ ﷺ миниб, Байтга (тавоф учун) келдилар ва Маккада пешинни ўқидилар. Сўнг Замзамдан сув тортиб (одамларга) бераётган Бану Абдулмутталибнинг олдига келдилар ва: ‹Сув тортинг, эй Бану Абдулмутталиб! Агар одамлар сиз сув қуйиш (хизмати)да сизни енгиб қўйиши (таъмаси) бўлмаганида, мен ҳам сиз билан бирга сув тортар эдим› дедилар. Шунда унга бир челак узатдилар, у зот ундан ичдилар.
عَنْ عَطَاءٍ قَالَ: سَمِعْتُ جَابِرَ بْنَ عَبْدِ اللَّهِ فِي نَاسٍ مَعِي قَالَ: أَهْلَلْنَا أَصْحَابَ مُحَمَّد بِالْحَجِّ خَالِصًا وَحْدَهُ قَالَ عَطَاءٌ: قَالَ جَابِرٌ: فَقَدِمَ النَّبِيُّ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ صُبْحَ رَابِعَةٍ مَضَتْ مِنْ ذِي الْحِجَّةِ فَأَمَرَنَا أَنْ نَحِلَّ قَالَ عَطَاءٌ: قَالَ: «حِلُّوا وَأَصِيبُوا النِّسَاءَ» . قَالَ عَطَاءٌ: وَلَمْ يَعْزِمْ عَلَيْهِمْ وَلَكِنْ أَحَلَّهُنَّ لَهُمْ فَقُلْنَا لَمَّا لَمْ يَكُنْ بَيْنَنَا وَبَيْنَ عَرَفَةَ إِلَّا خَمْسٌ أَمَرَنَا أَنْ نُفْضِيَ إِلَى نِسَائِنَا فَنَأْتِيَ عرَفَةَ تَقْطُرُ مَذَاكِيرُنَا الْمَنِيَّ. قَالَ: «قَدْ عَلِمْتُمْ أَنِّي أَتْقَاكُمْ لِلَّهِ وَأَصْدَقُكُمْ وَأَبَرُّكُمْ وَلَوْلَا هَدْيِي لَحَلَلْتُ كَمَا تَحِلُّونَ وَلَوِ اسْتَقْبَلْتُ مِنْ أَمْرِي مَا اسْتَدْبَرْتُ لَمْ أَسُقِ الْهَدْيَ فَحِلُّوا» فَحَلَلْنَا وَسَمِعْنَا وَأَطَعْنَا قَالَ عَطَاءٌ: قَالَ جَابِرٌ: فَقَدِمَ عَلِيٌّ مِنْ سِعَايَتِهِ فَقَالَ: بِمَ أَهْلَلْتَ؟ قَالَ بِمَا أَهَلَّ بِهِ النَّبِيِّ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ فَقَالَ لَهُ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: «فَأَهْدِ وَامْكُثْ حَرَامًا» قَالَ: وَأَهْدَى لَهُ عَلِيٌّ هَدْيًا فَقَالَ سُرَاقَةُ بْنُ مَالِكِ بْنِ جُعْشُمٍ: يَا رَسُولَ اللَّهِ ألعامنا هَذَا أم لأبد؟ قَالَ: «لأبد» . رَوَاهُ مُسلم
Jobir ibn Abdulloh (roziyallohu anhumo)dan rivoyat qilinadi: «Biz Muhammad ﷺ ning sahobalari faqat va faqat hajga ehrom bogʻladik.» Ato dedi: Jobir dedi: «Nabiy ﷺ Zulhijjadan toʻrt (kun) oʻtgan tongda (Makkaga) keldilar va bizga ehromdan chiqishni buyurdilar.» Ato dedi: (Nabiy ﷺ): «Ehromdan chiqing va ayollarga yaqinlik qiling», dedilar. Ato dedi: (Nabiy ﷺ) ularga (buni) qatʼiy buyurmadilar, balki ularni (ayollarni) ularga halol qildilar. Biz: «Biz bilan Arafot orasida besh (kun)dan boshqa (vaqt) qolmaganida, bizni ayollarimizga yaqinlik qilishga buyurdilar, biz Arafotga zakarlarimizdan maniy tomib turgan holda boramizmi?» dedik. (Ato) dedi: Jobir qoʻli bilan ishora qilib (gapirardi) — goʻyo men uning ‹qoʻli bilan› deganida qoʻlini harakatlantirayotganini koʻrib turgandekman. (Jobir) dedi: «Nabiy ﷺ oramizda turib, dedilar: ‹Sizlar bilasizlarki, men sizlarning ichingizda Allohdan eng koʻp qoʻrqadiganingiz, eng rostgoʻyingiz va eng yaxshilik qiladiganingizman. Agar qurbonligim (hadyim) boʻlmaganida, men ham sizlar kabi ehromdan chiqardim. Agar ishimning oldini orqasiga qaraganimdek bilganimda, qurbonlik (hadyi) olib kelmas edim. Bas, ehromdan chiqing.› Shunday qilib biz ehromdan chiqdik, (Nabiy ﷺ ni) eshitdik va itoat qildik.» Ato dedi: Jobir dedi: «Soʻng Ali (Yamandagi) ish (soliq yigʻish)idan keldi. (Nabiy ﷺ): ‹Sen nimaga ehrom bogʻlading?› dedilar. U: ‹Nabiy ﷺ nimaga ehrom bogʻlagan boʻlsalar, oʻshanga›, dedi. Shunda Rasululloh ﷺ unga: ‹Qurbonlik (hadyi) qil va ehromda davom et›, dedilar. Ali u (Nabiy ﷺ) uchun qurbonlik (hadyi) qildi.» Soʻng Suroqa ibn Molik ibn Juʼshum: «Yo Rasululloh! Bu (amal) shu yilimizgami yoki abadiymi?» dedi. (Rasululloh ﷺ): «Abadiy», dedilar.Жобир ибн Абдуллоҳ (розияллоҳу анҳумо)дан ривоят қилинади: «Биз Муҳаммад ﷺ нинг саҳобалари фақат ва фақат ҳажга эҳром боғладик.» Ато деди: Жобир деди: «Набий ﷺ Зулҳижжадан тўрт (кун) ўтган тонгда (Маккага) келдилар ва бизга эҳромдан чиқишни буюрдилар.» Ато деди: (Набий ﷺ): «Эҳромдан чиқинг ва аёлларга яқинлик қилинг», дедилар. Ато деди: (Набий ﷺ) уларга (буни) қатъий буюрмадилар, балки уларни (аёлларни) уларга ҳалол қилдилар. Биз: «Биз билан Арафот орасида беш (кун)дан бошқа (вақт) қолмаганида, бизни аёлларимизга яқинлик қилишга буюрдилар, биз Арафотга закарларимиздан маний томиб турган ҳолда борамизми?» дедик. (Ато) деди: Жобир қўли билан ишора қилиб (гапирарди) — гўё мен унинг ‹қўли билан› деганида қўлини ҳаракатлантираётганини кўриб тургандекман. (Жобир) деди: «Набий ﷺ орамизда туриб, дедилар: ‹Сизлар биласизларки, мен сизларнинг ичингизда Аллоҳдан энг кўп қўрқадиганингиз, энг ростгўйингиз ва энг яхшилик қиладиганингизман. Агар қурбонлигим (ҳадйим) бўлмаганида, мен ҳам сизлар каби эҳромдан чиқардим. Агар ишимнинг олдини орқасига қараганимдек билганимда, қурбонлик (ҳадйи) олиб келмас эдим. Бас, эҳромдан чиқинг.› Шундай қилиб биз эҳромдан чиқдик, (Набий ﷺ ни) эшитдик ва итоат қилдик.» Ато деди: Жобир деди: «Сўнг Али (Ямандаги) иш (солиқ йиғиш)идан келди. (Набий ﷺ): ‹Сен нимага эҳром боғладинг?› дедилар. У: ‹Набий ﷺ нимага эҳром боғлаган бўлсалар, ўшанга›, деди. Шунда Расулуллоҳ ﷺ унга: ‹Қурбонлик (ҳадйи) қил ва эҳромда давом эт›, дедилар. Али у (Набий ﷺ) учун қурбонлик (ҳадйи) қилди.» Сўнг Суроқа ибн Молик ибн Жуъшум: «Ё Расулуллоҳ! Бу (амал) шу йилимизгами ёки абадийми?» деди. (Расулуллоҳ ﷺ): «Абадий», дедилар.
وَعَنْ جَابِرِ بْنِ عَبْدِ اَللَّهِ رَضِيَ اَللَّهُ عَنْهُمَا: { أَنَّ رَسُولَ اَللَّهِ - صلى الله عليه وسلم -حَجَّ, فَخَرَجْنَا مَعَهُ, حَتَّى أَتَيْنَا ذَا الْحُلَيْفَةِ, فَوَلَدَتْ أَسْمَاءُ بِنْتُ عُمَيْسٍ, فَقَالَ: " اِغْتَسِلِي وَاسْتَثْفِرِي بِثَوْبٍ, وَأَحْرِمِي " وَصَلَّى رَسُولُ اَللَّهِ - صلى الله عليه وسلم -فِي اَلْمَسْجِدِ, ثُمَّ رَكِبَ اَلْقَصْوَاءَ 1 حَتَّى إِذَا اِسْتَوَتْ بِهِ عَلَى اَلْبَيْدَاءِ أَهَلَّ بِالتَّوْحِيدِ: " لَبَّيْكَ اَللَّهُمَّ لَبَّيْكَ, لَبَّيْكَ لَا شَرِيكَ لَكَ لَبَّيْكَ, إِنَّ اَلْحَمْدَ وَالنِّعْمَةَ لَكَ وَالْمُلْكَ, لَا شَرِيكَ لَكَ ".
حَتَّى إِذَا أَتَيْنَا اَلْبَيْتَ اِسْتَلَمَ اَلرُّكْنَ, فَرَمَلَ ثَلَاثًا وَمَشَى أَرْبَعًا, ثُمَّ أَتَى مَقَامَ إِبْرَاهِيمَ فَصَلَّى, ثُمَّ رَجَعَ إِلَى اَلرُّكْنِ فَاسْتَلَمَهُ.
ثُمَّ خَرَجَ مِنَ اَلْبَابِ إِلَى اَلصَّفَا, فَلَمَّا دَنَا مِنَ اَلصَّفَا قَرَأَ: " إِنَّ اَلصَّفَا وَاَلْمَرْوَةَ مِنْ شَعَائِرِ اَللَّهِ " " أَبْدَأُ بِمَا بَدَأَ اَللَّهُ بِهِ " فَرَقِيَ اَلصَّفَا, حَتَّى رَأَى اَلْبَيْتَ, فَاسْتَقْبَلَ اَلْقِبْلَةَ 2 فَوَحَّدَ اَللَّهَ وَكَبَّرَهُ وَقَالَ: " لَا إِلَهَ إِلَّا اَللَّهُ وَحْدَهُ لَا شَرِيكَ لَهُ, لَهُ اَلْمُلْكُ, وَلَهُ اَلْحَمْدُ, وَهُوَ عَلَى كُلِّ شَيْءٍ قَدِيرٌ, لَا إِلَهَ إِلَّا اَللَّهُ [ وَحْدَهُ ] 3 أَنْجَزَ وَعْدَهُ, وَنَصَرَ عَبْدَهُ, وَهَزَمَ اَلْأَحْزَابَ وَحْدَهُ ". ثُمَّ دَعَا بَيْنَ ذَلِكَ 4 ثَلَاثَ مَرَّاتٍ, ثُمَّ نَزَلَ إِلَى اَلْمَرْوَةِ, حَتَّى 5 اِنْصَبَّتْ قَدَمَاهُ فِي بَطْنِ اَلْوَادِي [ سَعَى ] 6 حَتَّى إِذَا صَعَدَتَا 7 مَشَى إِلَى اَلْمَرْوَةِ 8 فَفَعَلَ عَلَى اَلْمَرْوَةِ, كَمَا فَعَلَ عَلَى اَلصَّفَا … - فَذَكَرَ اَلْحَدِيثَ. وَفِيهِ:
فَلَمَّا كَانَ يَوْمَ اَلتَّرْوِيَةِ تَوَجَّهُوا إِلَى مِنَى, وَرَكِبَ رَسُولُ اَللَّهِ - صلى الله عليه وسلم -فَصَلَّى بِهَا اَلظُّهْرَ, وَالْعَصْرَ, وَالْمَغْرِبَ, وَالْعِشَاءَ, وَالْفَجْرَ, ثُمَّ مَكَثَ قَلِيلاً حَتَّى طَلَعَتْ اَلشَّمْسُ، فَأَجَازَ حَتَّى أَتَى عَرَفَةَ, فَوَجَدَ اَلْقُبَّةَ قَدْ ضُرِبَتْ لَهُ بِنَمِرَةَ 9 فَنَزَلَ بِهَا.
حَتَّى إِذَا زَاغَتْ اَلشَّمْسُ أَمَرَ بِالْقَصْوَاءِ, فَرُحِلَتْ لَهُ, فَأَتَى بَطْنَ اَلْوَادِي, فَخَطَبَ اَلنَّاسَ.
ثُمَّ أَذَّنَ ثُمَّ أَقَامَ, فَصَلَّى اَلظُّهْرَ, ثُمَّ أَقَامَ فَصَلَّى اَلْعَصْرَ, وَلَمْ يُصَلِّ بَيْنَهُمَا شَيْئًا.
ثُمَّ رَكِبَ حَتَّى أَتَى اَلْمَوْقِفَ فَجَعَلَ بَطْنَ نَاقَتِهِ اَلْقَصْوَاءِ إِلَى الصَّخَرَاتِ, وَجَعَلَ حَبْلَ اَلْمُشَاةِ 10 بَيْنَ يَدَيْهِ وَاسْتَقْبَلَ اَلْقِبْلَةَ, فَلَمْ يَزَلْ وَاقِفاً حَتَّى غَرَبَتِ اَلشَّمْسُ, وَذَهَبَتْ اَلصُّفْرَةُ قَلِيلاً, حَتَّى غَابَ اَلْقُرْصُ, وَدَفَعَ, وَقَدْ شَنَقَ لِلْقَصْوَاءِ اَلزِّمَامَ حَتَّى إِنَّ رَأْسَهَا لَيُصِيبُ مَوْرِكَ رَحْلِهِ, وَيَقُولُ بِيَدِهِ اَلْيُمْنَى: " أَيُّهَا اَلنَّاسُ, اَلسَّكِينَةَ, اَلسَّكِينَةَ ", كُلَّمَا أَتَى حَبْلاً 11 أَرْخَى لَهَا قَلِيلاً حَتَّى تَصْعَدَ.
حَتَّى أَتَى اَلْمُزْدَلِفَةَ, فَصَلَّى بِهَا اَلْمَغْرِبَ وَالْعِشَاءَ, بِأَذَانٍ وَاحِدٍ وَإِقَامَتَيْنِ, وَلَمْ يُسَبِّحْ 12 بَيْنَهُمَا شَيْئًا, ثُمَّ اِضْطَجَعَ حَتَّى طَلَعَ اَلْفَجْرُ, فَصَلَّى 13 اَلْفَجْرَ, حِينَ 14 تَبَيَّنَ لَهُ اَلصُّبْحُ بِأَذَانٍ وَإِقَامَةٍ ثُمَّ رَكِبَ حَتَّى أَتَى اَلْمَشْعَرَ اَلْحَرَامَ, فَاسْتَقْبَلَ اَلْقِبْلَةَ, فَدَعَاهُ, وَكَبَّرَهُ, وَهَلَّلَهُ 15 فَلَمْ يَزَلْ وَاقِفًا حَتَّى أَسْفَرَ جِدًّا.
فَدَفَعَ قَبْلَ أَنْ تَطْلُعَ اَلشَّمْسُ, حَتَّى أَتَى بَطْنَ مُحَسِّرَ فَحَرَّكَ قَلِيلاً، ثُمَّ سَلَكَ اَلطَّرِيقَ اَلْوُسْطَى اَلَّتِي تَخْرُجُ عَلَى اَلْجَمْرَةِ اَلْكُبْرَى, حَتَّى أَتَى اَلْجَمْرَةَ اَلَّتِي عِنْدَ اَلشَّجَرَةِ, فَرَمَاهَا بِسَبْعِ حَصَيَاتٍ, يُكَبِّرُ مَعَ كُلِّ حَصَاةٍ مِنْهَا, مِثْلَ حَصَى اَلْخَذْفِ, رَمَى مِنْ بَطْنِ اَلْوَادِي، ثُمَّ اِنْصَرَفَ إِلَى اَلْمَنْحَرِ, فَنَحَرَ، ثُمَّ رَكِبَ رَسُولُ اَللَّهِ - صلى الله عليه وسلم -فَأَفَاضَ إِلَى اَلْبَيْتِ, فَصَلَّى بِمَكَّةَ اَلظُّهْرَ } رَوَاهُ مُسْلِمٌ مُطَوَّلاً 16 .
Jobir ibn Abdulloh (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: «Rasululloh ﷺ toʻqqiz yil (Madinada) turdilar, haj qilmadilar, soʻng oʻninchi yili odamlar orasiga: ‹Rasululloh ﷺ haj qilmoqdalar› deb jar solindi. Shunda Madinaga koʻp odam keldi, ularning hammasi Rasululloh ﷺ ga ergashishni va u zot qilgan amalning oʻxshashini qilishni istar edilar. Biz u zot bilan birga chiqdik, toki Zul-Hulayfaga keldik. Shu yerda Asmo bint Umays Muhammad ibn Abu Bakrni tugʻdi va Rasululloh ﷺ ga: ‹Qanday qilay?› deb (odam) yubordi. U zot: ‹Gʻusl qil, mato bilan (qonni) bogʻla va ihrom bogʻla› dedilar. Soʻng Rasululloh ﷺ masjidda namoz oʻqidilar, keyin Qasvo (tuya)ga mindilar. Tuyalari u zotni koʻtarib Baydoga chiqqanida, men u zotning oldilarida — koʻzim yetgan masofagacha — minganu piyoda (odamlarni) koʻrdim, oʻng tomonlarida ham shunday, chap tomonlarida ham shunday, ortlarida ham shunday edi. Rasululloh ﷺ esa bizning oramizda edilar, u zotga Qurʼon nozil boʻlar, u zot uning taʼvilini bilar edilar; u zot biror narsani amal qilsalar, biz ham uni amal qilar edik. Soʻng u zot tavhid bilan (talbiya aytib) boshladilar: ‹Labbayka, Allohumma, labbayka, labbayka, Sening sheriging yoʻq, labbayka. Albatta hamd ham, neʼmat ham Senikidir, mulk ham (Senikidir), Sening sheriging yoʻq›. Odamlar ham oʻzlari talbiya aytadigan narsa bilan (talbiya aytdilar). Rasululloh ﷺ ulardan hech narsani rad qilmadilar, balki Rasululloh ﷺ oʻz talbiyalarida sobit qoldilar». Jobir dedi: «Biz hajdan boshqa narsani niyat qilmas edik, umrani (bu mavsumda qilishni) bilmas edik. Toki u zot bilan birga Baytga keldik, u zot Ruknni (Hajarul-asvadni) silab, uch (aylanishda) yelka silkitib yugurib, toʻrt (aylanishda) yurdilar. Soʻng Maqomi Ibrohimga oʻtib: {Ibrohim maqomidan namozgoh tutinglar} ni oʻqidilar va Maqomni oʻzlari bilan Bayt orasiga qildilar». Otam: «Buni Nabiy ﷺ dan boshqadan zikr qilganini bilmayman» deb aytar edi: «(U zot) ikki rakatda {Qul huvallohu ahad} ni va {Qul yo ayyuhal-kofirun} ni oʻqir edilar». Soʻng u zot Ruknga qaytib, uni siladilar, keyin (Safo) eshigidan Safoga chiqdilar. Safoga yaqinlashganlarida: {Albatta Safo va Marva Allohning (dini) belgilaridandir} ni oʻqib: ‹Alloh nimadan boshlagan boʻlsa, men ham shundan boshlayman› dedilar. Va Safodan boshlab, unga chiqdilar, toki Baytni koʻrdilar; qiblaga yuzlanib, Allohga tavhid aytib, Uni ulugʻlab: ‹Lo ilaha illalloh, yolgʻiz Oʻzidir, Uning sherigi yoʻq, mulk Unikidir, hamd Unikidir, U har narsaga qodirdir. Lo ilaha illalloh, yolgʻiz Oʻzidir, vaʼdasini ado etdi, bandasiga nusrat berdi va (kofir) guruhlarni yakka Oʻzi mahv etdi› dedilar. Soʻng shu orada duo qildilar; mana shunday (soʻzni) uch marta aytdilar. Keyin Marvaga (qarab) tushdilar, toki ikki oyoqlari vodiy oʻrtasiga yetganida yugurdilar, (yana) koʻtarilganlarida yurdilar, toki Marvaga keldilar va Marvada Safoda qilganlaridek qildilar. Marvadagi oxirgi tavofi (aylanishi) boʻlganida: ‹Agar men ishimning (boshini) keyin bilgan narsamni oldindan bilganimda, hadiy (qurbonlik) haydab kelmas edim va uni umra qilar edim. Bas, sizlardan kimning yonida hadiy boʻlmasa, ihromdan chiqsin va uni umra qilsin› dedilar. Shunda Suroqa ibn Molik ibn Juʼshum turib: ‹Yo Rasululloh! Bu (hukm) shu yilimizgami yoki abadgami?› dedi. Rasululloh ﷺ bir qoʻllari barmoqlarini ikkinchisiga kiritib (chalkashtirib): ‹Umra hajga kirdi› — ikki marta — ‹yoʻq, balki abadul-abad› dedilar. Ali Yamandan Nabiy ﷺ ning hadiy (qurbonlik)lari bilan keldi va Fotimani ihromdan chiqqanlar qatorida, boʻyalgan kiyimlar kiygan va surma surtgan holda topdi. U buni inkor qildi (rad etdi). Shunda (Fotima): ‹Menga buni otam buyurdi› dedi. (Roviy) dedi: Ali Iroqda shunday deydi: ‹Men Fotimaning qilgan ishidan unga eʼtiroz bildirgan holimda, u (Fotima) undan (Nabiy ﷺ dan) naql qilgan narsa haqida Rasululloh ﷺ dan fatvo soʻrab, Rasululloh ﷺ ning oldlariga bordim va unga eʼtiroz qilganimni xabar berdim. Shunda u zot: ‹Rost aytibdi, rost aytibdi. Haj niyat qilganingda nima deding?› dedilar. (Ali) dedi: Men: ‹Allohumma, men Rasuling ihrom bogʻlagan narsa bilan ihrom bogʻladim› dedim. U zot: ‹Albatta mening yonimda hadiy bor, shuning uchun ihromdan chiqma› dedilar. (Jobir) dedi: Ali Yamandan keltirgan hadiy bilan Nabiy ﷺ keltirgan (hadiy)ning jami yuzta edi. (Jobir) dedi: Soʻng odamlarning hammasi ihromdan chiqib, (sochlarini) qisqartirdilar, Nabiy ﷺ va yonida hadiy boʻlganlardan boshqa. Tarviya kuni boʻlganida, Minoga yuzlandilar va haj uchun ihrom bogʻladilar. Rasululloh ﷺ (tuyaga) mindilar va u yerda peshin, asr, shom, xufton va bomdod namozlarini oʻqidilar, soʻng quyosh chiqquncha biroz turdilar va Namirada oʻzlari uchun junli (qildan) chodir tikilishiga buyurdilar. Soʻng Rasululloh ﷺ yoʻlga chiqdilar; Quraysh u zot — johiliyatda Quraysh qilganidek — Mashʼarul-Haram yonida toʻxtaydilar deb shubha qilmas edi. Lekin Rasululloh ﷺ oʻtib ketib, toki Arafaga keldilar va chodir oʻzlari uchun Namirada tikilganini topdilar va unda tushdilar. Quyosh ogʻganida, Qasvoga buyurdilar va u zot uchun u jihozlandi. Soʻng vodiy oʻrtasiga kelib, odamlarga xutba qildilar va dedilar: ‹Albatta qonlaringiz va mollaringiz sizlarga — shu kuningizning shu oyingizdagi, shu shahringizdagi hurmati kabi — harom (taʼqiqlangan)dir. Ogoh boʻlinglar! Johiliyat ishidan boʻlgan har bir narsa mening ikki oyogʻim ostida (bekor) qoʻyilgandir. Johiliyat qonlari ham (bekor) qoʻyilgandir; bizning qonlarimizdan men bekor qiladigan birinchi qon — Ibn Rabia ibn al-Horisning qonidir — u Banu Saʼdda emizilayotgan edi, uni Huzayl (qabilasi) oʻldirgan edi. Johiliyat ribosi ham (bekor) qoʻyilgandir; men bekor qiladigan birinchi ribo — bizning ribomiz, Abbos ibn Abdulmuttalibning ribosidir — u butunlay bekor qilingandir. Ayollar haqida Allohdan qoʻrqinglar, zero sizlar ularni Allohning omonati bilan oldingiz va ularning farjlarini Allohning kalimasi bilan oʻzingizga halol qildingiz. Sizlarning ular ustingizdagi haqqingiz — yotogʻingizga siz yomon koʻrgan birovni qoʻymasliklaridir. Agar shuni qilsalar, ularni ozor bermaydigan tarzda uringlar. Ularning sizlar ustingizdagi haqqi — yaxshilik bilan ularning rizqi va kiyimini (taʼminlash)dir. Men sizlarga (shunday narsani) qoldirdimki, agar unga mahkam yopishsangiz, undan keyin hech adashmaysiz — Allohning Kitobini. Sizlardan men haqimda soʻraladi, bas, nima deysizlar?› U zot ﷺ dedilar. Ular: ‹Sizning (risolatni) yetkazganingizga, (uni) ado qilganingizga va nasihat qilganingizga guvohlik beramiz› dedilar. Shunda u zot koʻrsatkich barmoqlari bilan uni osmonga koʻtarib, odamlarga (qaratib) qoqib: ‹Allohumma, guvoh boʻl! Allohumma, guvoh boʻl!› — uch marta — dedilar. Soʻng (Bilol) azon aytdi, keyin iqomat aytdi, u zot peshinni oʻqidilar. Soʻng (Bilol) iqomat aytdi, u zot asrni oʻqidilar va ikkisi orasida boshqa (nafl) namoz oʻqimadilar. Soʻng Rasululloh ﷺ mindilar, toki (Arafadagi) toʻxtash joyiga keldilar va Qasvo tuyalarining qornini toshlarga (qaratib) qildilar, piyodalar yoʻlini oʻzlarining oldilariga qildilar va qiblaga yuzlandilar. Quyosh botib, sargʻishlik biroz ketib, (quyosh) qursi gʻoyib boʻlguncha tik turaverdilar. Usomani orqalariga mindirdilar va Rasululloh ﷺ (Arafadan) joʻnab, Qasvoning jilovini shunday tortdilarki, uning boshi egarining (oldingi qoshi) tagiga tegar edi. U zot oʻng qoʻllari bilan: ‹Ey odamlar, sokinlik! Sokinlik!› deb (ishora qilar) edilar. Har gal tepalik (qum)lardan biriga kelganlarida, koʻtarilishi uchun unga (jilovni) biroz boʻshatar edilar, toki Muzdalifaga keldilar va u yerda shom va xufton (namozlarini) bitta azon va ikki iqomat bilan oʻqidilar va ikkisi orasida hech (nafl) oʻqimadilar. Soʻng Rasululloh ﷺ fajr (tonggi)gacha yotdilar va tong yorishgani aniq boʻlganida fajr (bomdod)ni bitta azon va iqomat bilan oʻqidilar. Soʻng Qasvoga minib, Mashʼarul-Haramga keldilar va qiblaga yuzlanib, Unga duo qildilar, Uni ulugʻladilar, takbir aytdilar va tavhid aytdilar. Kun yaxshigina yorishguncha tik turaverdilar, soʻng quyosh chiqishidan oldin (u yerdan) joʻnadilar va Fazl ibn Abbosni orqalariga mindirdilar — u chiroyli sochli, oq tanli, koʻhlik kishi edi. Rasululloh ﷺ joʻnaganlarida, yonlaridan (ayollar mingan) kajavalar yurib oʻtdi, Fazl ularga (qarab) tikila boshladi. Shunda Rasululloh ﷺ qoʻllarini Fazlning yuziga qoʻydilar, Fazl yuzini boshqa tomonga burib qarayverdi, Rasululloh ﷺ qoʻllarini boshqa tomondan Fazlning yuziga qoʻyib, uning yuzini boshqa tomondan qaytarar edilar — u qarayverar edi. Toki Botni Muhassirga keldilar, (tuyani) biroz tezlatdilar. Soʻng katta jamraga chiqadigan oʻrtancha yoʻldan yurib, toki daraxt yonidagi jamraga keldilar va unga yetti mayda tosh bilan, har bir tosh bilan takbir aytib, otdilar — barmoq bilan otiladigan mayda tosh kabi; vodiy oʻrtasidan otdilar. Soʻng (qurbonlik) soʻyish joyiga yoʻnaldilar va oʻz qoʻllari bilan oltmish uchta (tuya)ni soʻydilar. Soʻng Aliga (qolganini) berdilar, u qolganini soʻydi va u zot uni oʻz hadiylarida sherik qildilar. Soʻng har bir tuyadan bir parcha (goʻsht) olishga buyurdilar, u qozonga solinib pishirildi, ikkovlari uning goʻshtidan yedilar va shoʻrvasidan ichdilar. Soʻng Rasululloh ﷺ minib, Baytga (tavof uchun) keldilar va Makkada peshinni oʻqidilar. Soʻng Zamzamdan suv tortib (odamlarga) berayotgan Banu Abdulmuttalibning oldiga keldilar va: ‹Suv torting, ey Banu Abdulmuttalib! Agar odamlar siz suv quyish (xizmati)da sizni yengib qoʻyishi (taʼmasi) boʻlmaganida, men ham siz bilan birga suv tortar edim› dedilar. Shunda unga bir chelak uzatdilar, u zot undan ichdilar.Жобир ибн Абдуллоҳ (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: «Расулуллоҳ ﷺ тўққиз йил (Мадинада) турдилар, ҳаж қилмадилар, сўнг ўнинчи йили одамлар орасига: ‹Расулуллоҳ ﷺ ҳаж қилмоқдалар› деб жар солинди. Шунда Мадинага кўп одам келди, уларнинг ҳаммаси Расулуллоҳ ﷺ га эргашишни ва у зот қилган амалнинг ўхшашини қилишни истар эдилар. Биз у зот билан бирга чиқдик, токи Зул-Ҳулайфага келдик. Шу ерда Асмо бинт Умайс Муҳаммад ибн Абу Бакрни туғди ва Расулуллоҳ ﷺ га: ‹Қандай қилай?› деб (одам) юборди. У зот: ‹Ғусл қил, мато билан (қонни) боғла ва иҳром боғла› дедилар. Сўнг Расулуллоҳ ﷺ масжидда намоз ўқидилар, кейин Қасво (туя)га миндилар. Туялари у зотни кўтариб Байдога чиққанида, мен у зотнинг олдиларида — кўзим етган масофагача — мингану пиёда (одамларни) кўрдим, ўнг томонларида ҳам шундай, чап томонларида ҳам шундай, ортларида ҳам шундай эди. Расулуллоҳ ﷺ эса бизнинг орамизда эдилар, у зотга Қуръон нозил бўлар, у зот унинг таъвилини билар эдилар; у зот бирор нарсани амал қилсалар, биз ҳам уни амал қилар эдик. Сўнг у зот тавҳид билан (талбия айтиб) бошладилар: ‹Лаббайка, Аллоҳумма, лаббайка, лаббайка, Сенинг шеригинг йўқ, лаббайка. Албатта ҳамд ҳам, неъмат ҳам Сеникидир, мулк ҳам (Сеникидир), Сенинг шеригинг йўқ›. Одамлар ҳам ўзлари талбия айтадиган нарса билан (талбия айтдилар). Расулуллоҳ ﷺ улардан ҳеч нарсани рад қилмадилар, балки Расулуллоҳ ﷺ ўз талбияларида собит қолдилар». Жобир деди: «Биз ҳаждан бошқа нарсани ният қилмас эдик, умрани (бу мавсумда қилишни) билмас эдик. Токи у зот билан бирга Байтга келдик, у зот Рукнни (Ҳажарул-асвадни) силаб, уч (айланишда) елка силкитиб югуриб, тўрт (айланишда) юрдилар. Сўнг Мақоми Иброҳимга ўтиб: {Иброҳим мақомидан намозгоҳ тутинглар} ни ўқидилар ва Мақомни ўзлари билан Байт орасига қилдилар». Отам: «Буни Набий ﷺ дан бошқадан зикр қилганини билмайман» деб айтар эди: «(У зот) икки ракатда {Қул ҳуваллоҳу аҳад} ни ва {Қул ё айюҳал-кофирун} ни ўқир эдилар». Сўнг у зот Рукнга қайтиб, уни силадилар, кейин (Сафо) эшигидан Сафога чиқдилар. Сафога яқинлашганларида: {Албатта Сафо ва Марва Аллоҳнинг (дини) белгиларидандир} ни ўқиб: ‹Аллоҳ нимадан бошлаган бўлса, мен ҳам шундан бошлайман› дедилар. Ва Сафодан бошлаб, унга чиқдилар, токи Байтни кўрдилар; қиблага юзланиб, Аллоҳга тавҳид айтиб, Уни улуғлаб: ‹Ло илаҳа иллаллоҳ, ёлғиз Ўзидир, Унинг шериги йўқ, мулк Уникидир, ҳамд Уникидир, У ҳар нарсага қодирдир. Ло илаҳа иллаллоҳ, ёлғиз Ўзидир, ваъдасини адо этди, бандасига нусрат берди ва (кофир) гуруҳларни якка Ўзи маҳв этди› дедилар. Сўнг шу орада дуо қилдилар; мана шундай (сўзни) уч марта айтдилар. Кейин Марвага (қараб) тушдилар, токи икки оёқлари водий ўртасига етганида югурдилар, (яна) кўтарилганларида юрдилар, токи Марвага келдилар ва Марвада Сафода қилганларидек қилдилар. Марвадаги охирги тавофи (айланиши) бўлганида: ‹Агар мен ишимнинг (бошини) кейин билган нарсамни олдиндан билганимда, ҳадий (қурбонлик) ҳайдаб келмас эдим ва уни умра қилар эдим. Бас, сизлардан кимнинг ёнида ҳадий бўлмаса, иҳромдан чиқсин ва уни умра қилсин› дедилар. Шунда Суроқа ибн Молик ибн Жуъшум туриб: ‹Ё Расулуллоҳ! Бу (ҳукм) шу йилимизгами ёки абадгами?› деди. Расулуллоҳ ﷺ бир қўллари бармоқларини иккинчисига киритиб (чалкаштириб): ‹Умра ҳажга кирди› — икки марта — ‹йўқ, балки абадул-абад› дедилар. Али Ямандан Набий ﷺ нинг ҳадий (қурбонлик)лари билан келди ва Фотимани иҳромдан чиққанлар қаторида, бўялган кийимлар кийган ва сурма суртган ҳолда топди. У буни инкор қилди (рад этди). Шунда (Фотима): ‹Менга буни отам буюрди› деди. (Ровий) деди: Али Ироқда шундай дейди: ‹Мен Фотиманинг қилган ишидан унга эътироз билдирган ҳолимда, у (Фотима) ундан (Набий ﷺ дан) нақл қилган нарса ҳақида Расулуллоҳ ﷺ дан фатво сўраб, Расулуллоҳ ﷺ нинг олдларига бордим ва унга эътироз қилганимни хабар бердим. Шунда у зот: ‹Рост айтибди, рост айтибди. Ҳаж ният қилганингда нима дединг?› дедилар. (Али) деди: Мен: ‹Аллоҳумма, мен Расулинг иҳром боғлаган нарса билан иҳром боғладим› дедим. У зот: ‹Албатта менинг ёнимда ҳадий бор, шунинг учун иҳромдан чиқма› дедилар. (Жобир) деди: Али Ямандан келтирган ҳадий билан Набий ﷺ келтирган (ҳадий)нинг жами юзта эди. (Жобир) деди: Сўнг одамларнинг ҳаммаси иҳромдан чиқиб, (сочларини) қисқартирдилар, Набий ﷺ ва ёнида ҳадий бўлганлардан бошқа. Тарвия куни бўлганида, Минога юзландилар ва ҳаж учун иҳром боғладилар. Расулуллоҳ ﷺ (туяга) миндилар ва у ерда пешин, аср, шом, хуфтон ва бомдод намозларини ўқидилар, сўнг қуёш чиққунча бироз турдилар ва Намирада ўзлари учун жунли (қилдан) чодир тикилишига буюрдилар. Сўнг Расулуллоҳ ﷺ йўлга чиқдилар; Қурайш у зот — жоҳилиятда Қурайш қилганидек — Машъарул-Ҳарам ёнида тўхтайдилар деб шубҳа қилмас эди. Лекин Расулуллоҳ ﷺ ўтиб кетиб, токи Арафага келдилар ва чодир ўзлари учун Намирада тикилганини топдилар ва унда тушдилар. Қуёш оғганида, Қасвога буюрдилар ва у зот учун у жиҳозланди. Сўнг водий ўртасига келиб, одамларга хутба қилдилар ва дедилар: ‹Албатта қонларингиз ва молларингиз сизларга — шу кунингизнинг шу ойингиздаги, шу шаҳрингиздаги ҳурмати каби — ҳаром (таъқиқланган)дир. Огоҳ бўлинглар! Жоҳилият ишидан бўлган ҳар бир нарса менинг икки оёғим остида (бекор) қўйилгандир. Жоҳилият қонлари ҳам (бекор) қўйилгандир; бизнинг қонларимиздан мен бекор қиладиган биринчи қон — Ибн Рабиа ибн ал-Ҳориснинг қонидир — у Бану Саъдда эмизилаётган эди, уни Ҳузайл (қабиласи) ўлдирган эди. Жоҳилият рибоси ҳам (бекор) қўйилгандир; мен бекор қиладиган биринчи рибо — бизнинг рибомиз, Аббос ибн Абдулмутталибнинг рибосидир — у бутунлай бекор қилингандир. Аёллар ҳақида Аллоҳдан қўрқинглар, зеро сизлар уларни Аллоҳнинг омонати билан олдингиз ва уларнинг фаржларини Аллоҳнинг калимаси билан ўзингизга ҳалол қилдингиз. Сизларнинг улар устингиздаги ҳаққингиз — ётоғингизга сиз ёмон кўрган бировни қўймасликларидир. Агар шуни қилсалар, уларни озор бермайдиган тарзда уринглар. Уларнинг сизлар устингиздаги ҳаққи — яхшилик билан уларнинг ризқи ва кийимини (таъминлаш)дир. Мен сизларга (шундай нарсани) қолдирдимки, агар унга маҳкам ёпишсангиз, ундан кейин ҳеч адашмайсиз — Аллоҳнинг Китобини. Сизлардан мен ҳақимда сўралади, бас, нима дейсизлар?› У зот ﷺ дедилар. Улар: ‹Сизнинг (рисолатни) етказганингизга, (уни) адо қилганингизга ва насиҳат қилганингизга гувоҳлик берамиз› дедилар. Шунда у зот кўрсаткич бармоқлари билан уни осмонга кўтариб, одамларга (қаратиб) қоқиб: ‹Аллоҳумма, гувоҳ бўл! Аллоҳумма, гувоҳ бўл!› — уч марта — дедилар. Сўнг (Билол) азон айтди, кейин иқомат айтди, у зот пешинни ўқидилар. Сўнг (Билол) иқомат айтди, у зот асрни ўқидилар ва иккиси орасида бошқа (нафл) намоз ўқимадилар. Сўнг Расулуллоҳ ﷺ миндилар, токи (Арафадаги) тўхташ жойига келдилар ва Қасво туяларининг қорнини тошларга (қаратиб) қилдилар, пиёдалар йўлини ўзларининг олдиларига қилдилар ва қиблага юзландилар. Қуёш ботиб, сарғишлик бироз кетиб, (қуёш) қурси ғойиб бўлгунча тик туравердилар. Усомани орқаларига миндирдилар ва Расулуллоҳ ﷺ (Арафадан) жўнаб, Қасвонинг жиловини шундай тортдиларки, унинг боши эгарининг (олдинги қоши) тагига тегар эди. У зот ўнг қўллари билан: ‹Эй одамлар, сокинлик! Сокинлик!› деб (ишора қилар) эдилар. Ҳар гал тепалик (қум)лардан бирига келганларида, кўтарилиши учун унга (жиловни) бироз бўшатар эдилар, токи Муздалифага келдилар ва у ерда шом ва хуфтон (намозларини) битта азон ва икки иқомат билан ўқидилар ва иккиси орасида ҳеч (нафл) ўқимадилар. Сўнг Расулуллоҳ ﷺ фажр (тонгги)гача ётдилар ва тонг ёришгани аниқ бўлганида фажр (бомдод)ни битта азон ва иқомат билан ўқидилар. Сўнг Қасвога миниб, Машъарул-Ҳарамга келдилар ва қиблага юзланиб, Унга дуо қилдилар, Уни улуғладилар, такбир айтдилар ва тавҳид айтдилар. Кун яхшигина ёришгунча тик туравердилар, сўнг қуёш чиқишидан олдин (у ердан) жўнадилар ва Фазл ибн Аббосни орқаларига миндирдилар — у чиройли сочли, оқ танли, кўҳлик киши эди. Расулуллоҳ ﷺ жўнаганларида, ёнларидан (аёллар минган) кажавалар юриб ўтди, Фазл уларга (қараб) тикила бошлади. Шунда Расулуллоҳ ﷺ қўлларини Фазлнинг юзига қўйдилар, Фазл юзини бошқа томонга буриб қарайверди, Расулуллоҳ ﷺ қўлларини бошқа томондан Фазлнинг юзига қўйиб, унинг юзини бошқа томондан қайтарар эдилар — у қарайверар эди. Токи Ботни Муҳассирга келдилар, (туяни) бироз тезлатдилар. Сўнг катта жамрага чиқадиган ўртанча йўлдан юриб, токи дарахт ёнидаги жамрага келдилар ва унга етти майда тош билан, ҳар бир тош билан такбир айтиб, отдилар — бармоқ билан отиладиган майда тош каби; водий ўртасидан отдилар. Сўнг (қурбонлик) сўйиш жойига йўналдилар ва ўз қўллари билан олтмиш учта (туя)ни сўйдилар. Сўнг Алига (қолганини) бердилар, у қолганини сўйди ва у зот уни ўз ҳадийларида шерик қилдилар. Сўнг ҳар бир туядан бир парча (гўшт) олишга буюрдилар, у қозонга солиниб пиширилди, икковлари унинг гўштидан едилар ва шўрвасидан ичдилар. Сўнг Расулуллоҳ ﷺ миниб, Байтга (тавоф учун) келдилар ва Маккада пешинни ўқидилар. Сўнг Замзамдан сув тортиб (одамларга) бераётган Бану Абдулмутталибнинг олдига келдилар ва: ‹Сув тортинг, эй Бану Абдулмутталиб! Агар одамлар сиз сув қуйиш (хизмати)да сизни енгиб қўйиши (таъмаси) бўлмаганида, мен ҳам сиз билан бирга сув тортар эдим› дедилар. Шунда унга бир челак узатдилар, у зот ундан ичдилар.
أَخْبَرَنَا إِسْمَاعِيل بْنُ أَبَانَ ، حَدَّثَنَا حَاتِمُ بْنُ إِسْمَاعِيل بْنُ أَبَانَ ، عَنْ جَعْفَرِ بْنِ مُحَمَّدٍ ، عَنْ أَبِيهِ ، عَنْ جَابِرِ بْنِ عَبْدِ اللَّهِ رَضِيَ اللهِ عَنْهُمَا، قَالَ أَبُو جَعْفَرٍ : دَخَلْنَا عَلَى جَابِرِ بْنِ عَبْدِ اللَّهِ، فَسَأَلَ عَنْ الْقَوْمِ حَتَّى انْتَهَى إِلَيَّ، فَقُلْتُ أَنَا مُحَمَّدُ بْنُ عَلِيِّ بْنِ الْحُسَيْنِ بْنِ عَلِيٍّ، فَأَهْوَى بِيَدِهِ إِلَى زِرِّيَ الْأَعْلَى وَزِرِّيَ الْأَسْفَلِ، ثُمَّ وَضَعَ فَمَهُ بَيْنَ ثَدْيَيَّ، وَأَنَا يَوْمَئِذٍ غُلَامٌ شَابٌّ، فَقَالَ : مَرْحَبًا بِكَ يَا ابْنَ أَخِي، سَلْ عَمَّا شِئْتَ.
فَسَأَلْتُهُ، وَهُوَ أَعْمَى، وَجَاءَ وَقْتُ الصَّلَاةِ، فَقَامَ فِي سَاجَةٍ مُلْتَحِفًا بِهَا، كُلَّمَا وَضَعَهَا عَلَى مَنْكِبَيْهِ، رَجَعَ طَرَفُهَا إِلَيْهِ مِنْ صِغَرِهَا، وَرِدَاؤُهُ إِلَى جَنْبِهِ عَلَى الْمِشْجَبِ، فَصَلَّى، فَقُلْتُ : أَخْبِرْنِي عَنْ حَجَّةِ رَسُولِ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ؟ فَقَالَ بِيَدِهِ فَعَقَدَ تِسْعًا، فَقَالَ : مَكَثَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ تِسْعَ سِنِينَ لَمْ يَحُجَّ، ثُمَّ أُذِّنَ فِي النَّاسِ بِالْحَجِّ فِي الْعَاشِرَةِ : أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ حَاجٌّ، فَقَدِمَ الْمَدِينَةَ بَشَرٌ كَثِيرٌ كُلُّهُمْ يَلْتَمِسُ أَنْ يَأْتَمَّ بِرَسُولِ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ، وَيَعْمَلَ مِثْلَ عَمَلِهِ، فَخَرَجْنَا مَعَهُ حَتَّى أَتَيْنَا ذَا الْحُلَيْفَةِ ، فَوَلَدَتْ أَسْمَاءُ بِنْتُ عُمَيْسٍ مُحَمَّدَ بْنَ أَبِي بَكْرٍ رَضِيَ اللهِ عَنْهُمْ، فَأَرْسَلَتْ إِلَى رَسُولِ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ : كَيْفَ أَصْنَعُ؟ فَقَالَ : " اغْتَسِلِي وَاسْتَثْفِرِي بِثَوْبٍ وَأَحْرِمِي ".
فَصَلَّى رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ فِي الْمَسْجِدِ، ثُمَّ رَكِبَ الْقَصْوَاءَ حَتَّى اسْتَوَتْ بِهِ نَاقَتُهُ عَلَى الْبَيْدَاءِ، فَنَظَرْتُ إِلَى مَدِّ بَصَرِي مِنْ بَيْنِ يَدَيْهِ مِنْ رَاكِبٍ وَمَاشٍ، وَعَنْ يَمِينِهِ مِثْلُ ذَلِكَ، وَعَنْ يَسَارِهِ مِثْلُ ذَلِكَ، وَخَلْفَهُ مِثْلُ ذَلِكَ، وَرَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ بَيْنَ أَظْهُرِنَا، وَعَلَيْهِ يُنْزَلُ الْقُرْآنُ وَهُوَ يَعْرِفُ تَأْوِيلَهُ، فَأَهَلَّ بِالتَّوْحِيدِ : " لَبَّيْكَ اللَّهُمَّ لَبَّيْكَ، لَبَّيْكَ لَا شَرِيكَ لَكَ لَبَّيْكَ إِنَّ الْحَمْدَ وَالنِّعْمَةَ لَكَ وَالْمُلْكَ، لَا شَرِيكَ لَكَ ".
فَأَهَلَّ النَّاسُ بِهَذَا الَّذِي يُهِلُّونَ بِهِ، فَلَمْ يَرُدَّ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ عَلَيْهِمْ شَيْئًا، وَلَبَّى رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ تَلْبِيَتَهُ حَتَّى إِذَا أَتَيْنَا الْبَيْتَ مَعَهُ.
قَالَ جَابِرٌ : لَسْنَا نَنْوِي إِلَّا الْحَجَّ، لَسْنَا نَعْرِفُ الْعُمْرَةَ، حَتَّى إِذَا أَتَيْنَا الْبَيْتَ مَعَهُ، اسْتَلَمَ الرُّكْنَ فَرَمَلَ ثَلَاثًا، وَمَشَى أَرْبَعًا، ثُمَّ تَقَدَّمَ إِلَى مَقَامِ إِبْرَاهِيمَ فَصَلَّى، فَقَرَأَ # وَاتَّخِذُوا مِنْ مَقَامِ إِبْرَاهِيمَ مُصَلًّى سورة البقرة آية 125 #، فَجَعَلَ الْمَقَامَ بَيْنَهُ وَبَيْنَ الْبَيْتِ ، وَكَانَ أَبِي يَقُولُ : وَلَا أَعْلَمُهُ ذَكَرَهُ عَنْ جَابِرٍ، عَنْ النَّبِيِّ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ : كَانَ يَقْرَأُ فِي الرَّكْعَتَيْنِ : قُلْ هُوَ اللَّهُ أَحَدٌ وَقُلْ يَا أَيُّهَا الْكَافِرُونَ، ثُمَّ رَجَعَ إِلَى الرُّكْنِ فَاسْتَلَمَهُ، ثُمَّ خَرَجَ مِنْ الْبَاب إِلَى الصَّفَا ، فَلَمَّا أَتَى الصَّفَا ، قَرَأَ : # إِنَّ الصَّفَا وَالْمَرْوَةَ مِنْ شَعَائِرِ اللَّهِ سورة البقرة آية 158 #، " أَبْدَأُ بِمَا بَدَأَ اللَّهُ بِهِ ".
فَبَدَأَ بِالصَّفَا فَرَقِيَ عَلَيْهِ حَتَّى رَأَى الْبَيْتَ ، فَوَحَّدَ اللَّهَ وَكَبَّرَهُ، وَقَالَ : " لَا إِلَهَ إِلَّا اللَّهُ وَحْدَهُ، لَا شَرِيكَ لَهُ، لَهُ الْمُلْكُ وَلَهُ الْحَمْدُ، يُحْيِي وَيُمِيتُ وَهُوَ عَلَى كُلِّ شَيْءٍ قَدِيرٌ، لَا إِلَهَ إِلَّا اللَّهُ وَحْدَهُ، أَنْجَزَ وَعْدَهُ، وَنَصَرَ عَبْدَهُ، وَهَزَمَ الْأَحْزَابَ وَحْدَهُ ".
ثُمَّ دَعَا بَيْنَ ذَلِكَ، فَقَالَ مِثْلَ هَذَا ثَلَاثَ مَرَّاتٍ، ثُمَّ نَزَلَ إِلَى الْمَرْوَةِ ، حَتَّى إِذَا انْصَبَّتْ قَدَمَاهُ فِي بَطْنِ الْوَادِي، قَالَ عَبْدُ اللَّهِ بْنُ عَبْدِ الرَّحْمَنِ الدَّارِمِيُّ : يَعْنِي : فَرَمَلَ ، حَتَّى إِذَا صَعِدْنَا مَشَى، حَتَّى إِذَا أَتَيْنَا الْمَرْوَةَ ، فَفَعَلَ عَلَى الْمَرْوَةِ كَمَا فَعَلَ عَلَى الصَّفَا ، حَتَّى إِذَا كَانَ آخِرَ طَوَافٍ عَلَى الْمَرْوَةِ ، قَالَ : " إِنِّي لَوْ اسْتَقْبَلْتُ مِنْ أَمْرِي مَا اسْتَدْبَرْتُ، لَمْ أَسُقْ الْهَدْيَ وَجَعَلْتُهَا عُمْرَةً، فَمَنْ كَانَ مِنْكُمْ لَيْسَ مَعَهُ هَدْيٌ، فَلْيُحِلَّ وَيَجْعَلْهَا عُمْرَةً ".
فَقَامَ سُرَاقَةُ بْنُ مَالِكِ بْنِ جُعْشُمٍ، فَقَالَ : يَا رَسُولَ اللَّهِ، أَلِعَامِنَا هَذَا أَمْ لِأَبَدِ؟ فَشَبَكَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ أَصَابِعَهُ فِي الْأُخْرَى، فَقَالَ : " دَخَلَتِ الْعُمْرَةُ فِي الْحَجِّ "، هَكَذَا مَرَّتَيْنِ " لَا، بَلْ لِأَبَدِ أَبَدًا، لَا بَلْ لَأَبَدِ أَبَدٍ ".
وَقَدِمَ عَلِيٌّ بِبُدْنٍ مِنْ الْيَمَنِ لِلنَّبِيِّ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ، فَوَجَدَ فَاطِمَةَ رِضْوَانُ اللَّهِ عَلَيْهَا مِمَّنْ حَلَّ، وَلَبِسَتْ ثِيَابًا صَبِيغًا، وَاكْتَحَلَتْ، فَأَنْكَرَ عَلِيٌّ ذَلِكَ عَلَيْهَا، فَقَالَتْ : إِنَّ أَبِي أَمَرَنِي، فَكَانَ عَلِيٌّ يَقُولُ : ذَهَبْتُ إِلَى رَسُولِ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ أُحَرِّشُهُ عَلَى فَاطِمَةَ فِي الَّذِي صَنَعَتْ، مُسْتَفْتِيًا لِرَسُولِ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ فِيمَا ذَكَرَتْ، فَأَنْكَرْتُ ذَلِكَ عَلَيْهَا، فَقَالَ : " صَدَقَتْ، مَا فَعَلْتَ حِينَ فَرَضْتَ الْحَجَّ؟ ".
قَالَ : قُلْتُ : اللَّهُمَّ إِنِّي أُهِلُّ بِمَا أَهَلَّ بِهِ رَسُولُكَ.
قَالَ : " فَإِنَّ مَعِيَ الْهَدْيَ فَلَا تَحِلَّ ".
قَالَ : فَكَانَ جَمَاعَةُ الْهَدْيِ الَّذِي قَدِمَ بِهِ عَلِيٌّ مِنْ الْيَمَنِ ، وَالَّذِي أَتَى بِهِ النَّبِيُّ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ مِئَةَ بَدَنَةٍ، فَحَلَّ النَّاسُ كُلُّهُمْ وَقَصَّرُوا إِلَّا النَّبِيَّ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ وَمَنْ كَانَ مَعَهُ هَدْيٌ، فَلَمَّا كَانَ يَوْمُ التَّرْوِيَةِ، وَجَّهَ إِلَى مِنًى ، فَأَهْلَلْنَا بِالْحَجِّ، وَرَكِبَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ فَصَلَّى بِمِنًى الظُّهْرَ، وَالْعَصْرَ، وَالْمَغْرِبَ، وَالْعِشَاءَ، وَالصُّبْحَ، ثُمَّ مَكَثَ قَلِيلًا حَتَّى إِذَا طَلَعَتْ الشَّمْسُ، أَمَرَ بِقُبَّةٍ مِنْ الشَّعْرِ فَضُربَتْ لَهُ بِنَمِرَةَ، ثُمَّ رَكِبَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ فَسَارَ لَا تَشُكُّ قُرَيْشٌ إِلَّا أَنَّهُ وَاقِفٌ عِنْدَ الْمَشْعَرِ الْحَرَامِ ، كَمَا كَانَتْ قُرَيْشٌ تَصْنَعُ فِي الْجَاهِلِيَّةِ فِي الْمُزْدَلِفَةِ ، فَسَارَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ حَتَّى أَتَى عَرَفَةَ ، فَوَجَدَ الْقُبَّةَ قَدْ ضُرِبَتْ بِنَمِرَةَ، فَنَزَلَهَا حَتَّى إِذَا زَاغَتِ يَعْنِي الشَّمْسَ، أَمَرَ بِالْقَصْوَاءِ فَرُحِّلَتْ لَهُ، فَأَتَى بَطْنَ الْوَادِي، فَخَطَبَ النَّاسَ وَقَالَ : " إِنَّ دِمَاءَكُمْ وَأَمْوَالَكُمْ حَرَامٌ كَحُرْمَةِ يَوْمِكُمْ هَذَا، فِي شَهْرِكُمْ هَذَا، فِي بَلَدِكُمْ هَذَا، أَلَا إِنَّ كُلَّ شَيْءٍ مِنْ أَمْرِ الْجَاهِلِيَّةِ تَحْتَ قَدَمَيَّ مَوْضُوعٌ، وَدِمَاءُ الْجَاهِلِيَّةِ مَوْضُوعَةٌ وَأَوَّلُ دَمٍ أَضَعُ دِمَاءَنَا : دَمُ ابْنِ رَبِيعَةَ بْنِ الْحَارِثِ، كَانَ مُسْتَرْضَعًا فِي بَنِي سَعْدٍ، فَقَتَلَتْهُ هُذَيْلٌ.
وَرِبَا الْجَاهِلِيَّةِ مَوْضُوعٌ، وَأَوَّلُ رِبًا أَضَعُهُ رِبَا عَبَّاسِ بْنِ عَبْدِ الْمُطَّلِبِ، فَإِنَّهُ مَوْضُوعٌ كُلُّهُ، فَاتَّقُوا اللَّهَ فِي النِّسَاءِ، فَإِنَّمَا أَخَذْتُمُوهُنَّ بِأَمَانَةِ اللَّهِ، وَاسْتَحْلَلْتُمْ فُرُوجَهُنَّ بِكَلِمَةِ اللَّهِ، وَإِنَّ لَكُمْ عَلَيْهِنَّ أَنْ لَا يُوطِئْنَ فُرُشَكُمْ أَحَدًا تَكْرَهُونَهُ، فَإِنْ فَعَلْنَ ذَلِكَ، فَاضْرِبُوهُنَّ ضَرْبًا غَيْرَ مُبَرِّحٍ، وَلَهُنَّ عَلَيْكُمْ رِزْقُهُنَّ وَكِسْوَتُهُنَّ بِالْمَعْرُوفِ.
وَأَنْتُمْ مَسْئولونَ عَنِّي فَمَا أَنْتُمْ قَائِلُونَ؟ " قَالُوا : نَشْهَدُ أَنَّكَ قَدْ بَلَّغْتَ وَأَدَّيْتَ وَنَصَحْتَ.
فَقَالَ بِأُصْبُعِهِ السَّبَّابَةِ فَرَفَعَهَا إِلَى السَّمَاءِ، وَيَنْكُتُهَا إِلَى النَّاسِ : " اللَّهُمَّ اشْهَدْ، اللَّهُمَّ اشْهَدْ، اللَّهُمَّ اشْهَدْ ".
ثُمَّ أَذَّنَ بِلَالٌ بِنِدَاءٍ وَاحِدٍ وَإِقَامَةٍ، فَصَلَّى الظُّهْرَ، ثُمَّ أَقَامَ فَصَلَّى الْعَصْرَ، لَمْ يُصَلِّ بَيْنَهُمَا شَيْئًا، ثُمَّ رَكِبَ حَتَّى وَقَفَ، فَجَعَلَ بَطْنَ نَاقَتِهِ الْقَصْوَاءِ إِلَى الصُّخَيْرَاتِ، وَقَالَ إِسْمَاعِيل : إِلَى الشُّجَيْرَاتِ ، وَجَعَلَ حَبْلَ الْمُشَاةِ بَيْنَ يَدَيْهِ، ثُمَّ اسْتَقْبَلَ الْقِبْلَةَ، فَلَمْ يَزَلْ وَاقِفًا حَتَّى غَرَبَتْ الشَّمْسُ وَذَهَبَتْ الصُّفْرَةُ، حَتَّى غَابَ الْقُرْصُ، فَأَرْدَفَ أُسَامَةَ خَلْفَهُ، ثُمَّ دَفَعَ، وَقَدْ شَنَقَ لِلْقَصْوَاءِ الزِّمَامَ، حَتَّى إِنَّهُ لَيُصِيبُ رَأْسُهَا مَوْرِكَ رَحْلِهِ، وَيَقُولُ بِيَدِهِ الْيُمْنَى : " السَّكِينَةَ السَّكِينَةَ ".
كُلَّمَا أَتَى حَبْلًا مِنْ الْحِبَالِ، أَرْخَى لَهَا قَلِيلًا حَتَّى تَصْعَدَ، حَتَّى أَتَى الْمُزْدَلِفَةَ ، فَصَلَّى بِهَا الْمَغْرِبَ وَالْعِشَاءَ بِأَذَانٍ وَإِقَامَتَيْنِ، ثُمَّ اضْطَجَعَ حَتَّى إِذَا طَلَعَ يَعْنِي الْفَجْرُ، صَلَّى الْفَجْرَ، بِأَذَانٍ وَإِقَامَةٍ، ثُمَّ رَكِبَ الْقَصْوَاءَ حَتَّى وَقَفَ عَلَى الْمَشْعَرِ الْحَرَامِ ، وَاسْتَقْبَلَ الْقِبْلَةَ، فَدَعَا اللَّهَ وَكَبَّرَهُ وَهَلَّلَهُ وَوَحَّدَهُ حَتَّى أَسْفَرَ جِدًا، ثُمَّ دَفَعَ قَبْلَ أَنْ تَطْلُعَ الشَّمْسُ، وَأَرْدَفَ الْفَضْلَ بْنَ عَبَّاسِ، وَكَانَ رَجُلًا حَسَنَ الشَّعْرِ، أَبْيَضَ، وَسِيمًا، فَلَمَّا دَفَعَ النَّبِيُّ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ، مَرَّ بِالظُّعُنِ يَجْرِينَ، فَطَفِقَ الْفَضْلُ يَنْظُرُ إِلَيْهِنَّ، فَأَخَذَ النَّبِيُّ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ يَدَهُ فَوَضَعَهَا عَلَى وَجْهِ الْفَضْلِ، فَحَوَّلَ الْفَضْلُ رَأْسَهُ مِنْ الشِّقِّ الْآخَرِ، فَوَضَعَ النَّبِيُّ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ يَدَهُ مِنْ الشِّقِّ الْآخَرِ حَتَّى إِذَا أَتَى مُحَسِّرَ، حَرَّكَ قَلِيلًا، ثُمَّ سَلَكَ الطَّرِيقَ الْوُسْطَى الَّتِي تُخْرِجُكَ إِلَى الْجَمْرَةِ الْكُبْرَى، حَتَّى إِذَا أَتَى الْجَمْرَةَ الَّتِي عِنْدَهَا الشَّجَرَةُ، فَرَمَى بِسَبْعِ حَصَيَاتٍ يُكَبِّرُ عَلَى كُلِّ حَصَاةٍ مِنْ حَصَى الْخَذْفِ، ثُمَّ رَمَى مِنْ بَطْنِ الْوَادِي، ثُمَّ انْصَرَفَ إِلَى الْمَنْحَرِ، فَنَحَرَ ثَلَاثًا وَسِتِّينَ بَدَنَةً بِيَدِهِ، ثُمَّ أَعْطَى عَلِيًّا فَنَحَرَ مَا غَبَرَ، وَأَشْرَكَهُ فِي بُدْنِهِ، ثُمَّ أَمَرَ مِنْ كُلِّ بَدَنَةٍ بِبَضْعَةٍ، فَجُعِلَتْ فِي قِدْرٍ، فَطُبِخَتْ فَأَكَلَا مِنْ لُحُومِهَا، وَشَرِبَا مِنْ مَرَقِهَا، ثُمَّ رَكِبَ فَأَفَاضَ إِلَى الْبَيْتِ ، فَأَتَى الْبَيْتَ فَصَلَّى الظُّهْرَ بِمَكَّةَ ، وَأَتَى بَنِي عَبْدِ الْمُطَّلِبِ وَهُمْ يَسْتَقُونَ مِنْ زَمْزَمَ ، فَقَالَ : " انْزِعُوا بَنِي عَبْدِ الْمُطَّلِبِ، فَلَوْلَا يَغْلِبَنَّكُمُ النَّاسُ عَلَى سِقَايَتِكُمْ، لَنَزَعْتُ مَعَكُمْ ".
فَنَاوَلُوهُ دَلْوًا فَشَرِبَ .
أَخْبَرَنَا مُحَمَّدُ بْنُ سَعِيدٍ الْأَصْبَهَانِيُّ ، أَخْبَرَنَا حَاتِمُ بْنُ إِسْمَاعِيل ، عَنْ جَعْفَرٍ ، عَنْ أَبِيهِ ، عَنْ جَابِرٍ ، بِهَذَا
Abu Jaʼfar aytdi: Biz Jobir ibn Abdulloh (roziyallohu anhumo)ning huzuriga kirdik. U qavmdan (har birining kimligini) soʻray boshladi, toki menga yetdi. Men: «Men Muhammad ibn Ali ibn Husayn ibn Aliyman», dedim. Shunda u qoʻlini yuqorigi tugmam va pastki tugmam tomon choʻzdi, soʻng ogʻzini koʻkragim ustiga qoʻydi — men oʻsha kunlari yosh yigit edim — va: «Marhabo senga, ey birodarim oʻgʻli, xohlaganingni soʻra», dedi. Men undan soʻradim — u koʻzi ojiz edi. Namoz vaqti kirdi, u soj (matosi)ga oʻralib turdi; uni yelkalariga har qoʻyganida, kichikligidan uchi oʻziga qaytar edi; ridosi esa yonidagi ilgichda edi. Bas, u namoz oʻqidi. Men: «Menga Rasululloh ﷺning hajlari haqida xabar bering», dedim. U qoʻli bilan (ishora qilib) toʻqqizni tugdi va dedi: «Rasululloh ﷺ toʻqqiz yil turdilar, haj qilmadilar, soʻng oʻninchi yili odamlar orasiga: ‹Rasululloh ﷺ haj qilmoqdalar› deb jar solindi. Shunda Madinaga koʻp odam keldi, ularning hammasi Rasululloh ﷺga ergashishni va u zot qilgan amalning oʻxshashini qilishni istar edilar. Biz u zot bilan birga chiqdik, toki Zul-Hulayfaga keldik. Shu yerda Asmo bint Umays Muhammad ibn Abu Bakrni tugʻdi va Rasululloh ﷺga: ‹Qanday qilay?› deb (odam) yubordi. U zot: ‹Gʻusl qil, mato bilan (qonni) bogʻla va ehromga kir›, dedilar. Soʻng Rasululloh ﷺ masjidda namoz oʻqidilar, keyin Qasvoga mindilar. Tuyalari u zotni koʻtarib Baydoga chiqqanida, men u zotning oldilarida — koʻzim yetgan masofagacha — minganu piyoda (odamlarni) koʻrdim; oʻng tomonlarida ham shunday, chap tomonlarida ham shunday, ortlarida ham shunday edi. Rasululloh ﷺ esa bizning oramizda edilar, u zotga Qurʼon nozil boʻlar, u zot uning taʼvilini bilar edilar. Soʻng u zot tavhid bilan (talbiya aytib) boshladilar: ‹Labbayk, Allohumma, labbayk, labbayk, Sening sheriging yoʻq, labbayk; albatta hamd ham, neʼmat ham Senikidir, mulk ham; Sening sheriging yoʻq›. Odamlar ham oʻzlari talbiya aytadigan narsa bilan talbiya aytdilar. Rasululloh ﷺ ulardan hech narsani rad qilmadilar, balki Rasululloh ﷺ oʻz talbiyalarida sobit qoldilar, toki u zot bilan birga Baytga keldik». Jobir dedi: «Biz hajdan boshqa narsani niyat qilmas edik, umrani bilmas edik. Toki u zot bilan birga Baytga keldik; u zot Ruknni istilom qilib, uch (aylanishda) raml qildilar, toʻrt (aylanishda) yurdilar. Soʻng Maqomi Ibrohimga oʻtib namoz oʻqidilar va: {Ibrohim maqomidan namozgoh tutinglar} (Baqara surasi, 125-oyat)ni oʻqidilar, hamda Maqomni oʻzlari bilan Bayt orasiga qildilar». Otam — men uni Jobirdan, u Nabiy ﷺdan (deb) zikr qilganini bilmayman — : «U zot ikki rakatda {Qul huvallohu ahad} va {Qul yo ayyuhal-kofirun}ni oʻqir edilar», der edi. «Soʻng u zot Ruknga qaytib, uni istilom qildilar, keyin eshikdan Safoga chiqdilar. Safoga kelganlarida: {Albatta, Safo va Marva Allohning (dini) belgilaridandir} (Baqara surasi, 158-oyat)ni oʻqib: ‹Alloh nimadan boshlagan boʻlsa, men ham shundan boshlayman›, dedilar. Va Safodan boshlab, unga chiqdilar, toki Baytni koʻrdilar; Allohga tavhid aytib, Uni ulugʻlab: ‹Lo ilaha illalloh, yolgʻiz Oʻzidir, Uning sherigi yoʻq, mulk Unikidir, hamd Unikidir; U tiriltiradi va oʻldiradi, U har narsaga qodirdir. Lo ilaha illalloh, yolgʻiz Oʻzidir; vaʼdasini ado etdi, bandasiga nusrat berdi va (kofir) guruhlarni yakka Oʻzi mahv etdi›, dedilar. Soʻng shu orada duo qildilar; mana shunday (soʻzni) uch marta aytdilar. Keyin Marvaga (qarab) tushdilar, toki ikki oyoqlari vodiy oʻrtasiga yetganida — Abdulloh ibn Abdurrahmon ad-Dorimiy aytdi: yaʼni raml qildilar — biz koʻtarilganimizda esa yurdilar, toki Marvaga keldik. Marvada Safoda qilganlaridek qildilar. Marvadagi oxirgi tavof (aylanish) boʻlganida: ‹Agar men ishimning oldini keyin bilgan narsam kabi bilganimda, hadiy haydab kelmas edim va uni umra qilar edim. Bas, sizlardan kimning yonida hadiy boʻlmasa, ehromdan chiqsin va uni umra qilsin›, dedilar. Shunda Suroqa ibn Molik ibn Juʼshum turib: ‹Yo Rasululloh, bu shu yilimizgami yoki abadgami?› dedi. Rasululloh ﷺ bir qoʻllari barmoqlarini ikkinchisiga kiritib: ‹Umra hajga kirdi› — shunday ikki marta — ‹Yoʻq, balki abadul-abad; yoʻq, balki abadul-abad›, dedilar. Ali Yamandan Nabiy ﷺ uchun hadiy tuyalarini olib keldi va Fotimani (rizvonullohi alayho) ehromdan chiqqanlar qatorida, boʻyalgan kiyimlar kiygan va surma surtgan holda topdi. Ali buni unga inkor qildi. Shunda u: ‹Menga buni otam buyurdi›, dedi. Ali shunday der edi: ‹Men Fotimaning qilgan ishi haqida uni ayblab, u zikr qilgan narsada Rasululloh ﷺdan fatvo soʻrab, u zotning huzurlariga bordim va bunga unga eʼtiroz bildirganimni (aytdim). Shunda u zot: ‹Rost aytibdi. Hajni oʻzingga farz qilganingda nima deding?› dedilar. Men: ‹Allohumma, men Rasuling ihlol qilgan narsa bilan ihlol qilaman›, dedim. U zot: ‹Albatta, mening yonimda hadiy bor, shuning uchun ehromdan chiqma›, dedilar›. (Jobir) aytdi: Ali Yamandan keltirgan hadiy bilan Nabiy ﷺ keltirgan (hadiy)ning jami yuzta tuya edi. Bas, odamlarning hammasi ehromdan chiqib, (sochlarini) qisqartirdilar, Nabiy ﷺ va yonida hadiy boʻlganlardan boshqa. Tarviya kuni boʻlganida, Minoga yuzlandilar va biz haj uchun ihlol qildik. Rasululloh ﷺ (ulovga) mindilar va Minoda peshin, asr, shom, xufton hamda bomdod namozlarini oʻqidilar. Soʻng quyosh chiqquncha biroz turdilar va Namirada oʻzlari uchun junli chodir tikilishiga buyurdilar. Soʻng Rasululloh ﷺ mindilar va yoʻlga tushdilar; Quraysh u zot — johiliyatda Quraysh Muzdalifada qilganidek — Mashʼarul-Haram yonida toʻxtaydilar deb shubha qilmas edi. Lekin Rasululloh ﷺ yurib ketdilar, toki Arafaga keldilar va chodir oʻzlari uchun Namirada tikilganini topdilar va unga tushdilar. Quyosh ogʻganida, Qasvoga buyurdilar va u zot uchun u jihozlandi. Soʻng vodiy oʻrtasiga kelib, odamlarga xutba qildilar va dedilar: ‹Albatta, qonlaringiz va mollaringiz sizlarga — shu kuningizning, shu oyingizdagi, shu shahringizdagi hurmati kabi — haromdir. Ogoh boʻlinglar! Johiliyat ishidan boʻlgan har bir narsa mening ikki oyogʻim ostida (bekor) qoʻyilgandir. Johiliyat qonlari ham (bekor) qoʻyilgandir; men bekor qiladigan birinchi qon — bizning qonlarimizdan, Ibn Rabia ibn al-Horisning qonidir — u Banu Saʼdda emizilayotgan edi, uni Huzayl (qabilasi) oʻldirgan edi. Johiliyat ribosi ham (bekor) qoʻyilgandir; men bekor qiladigan birinchi ribo — Abbos ibn Abdulmuttalibning ribosidir; u butunlay bekor qilingandir. Ayollar haqida Allohdan qoʻrqinglar, zero sizlar ularni Allohning omonati bilan oldingiz va ularning farjlarini Allohning kalimasi bilan oʻzingizga halol qildingiz. Sizlarning ular ustidagi haqqingiz — yotogʻingizga sizlar yomon koʻrgan birovni qoʻymasliklaridir. Agar shuni qilsalar, ularni ozor bermaydigan tarzda uringlar. Ularning sizlar ustingizdagi haqqi — yaxshilik bilan rizqi va kiyimini (taʼminlash)dir. Sizlar mendan soʻralguvchisizlar, bas, nima deysizlar?› dedilar. Ular: ‹Sizning (risolatni) yetkazganingizga, ado qilganingizga va nasihat qilganingizga guvohlik beramiz›, dedilar. Shunda u zot koʻrsatkich barmoqlari bilan (ishora qilib), uni osmonga koʻtardilar va odamlarga (qaratib) qoqib: ‹Allohumma, guvoh boʻl! Allohumma, guvoh boʻl! Allohumma, guvoh boʻl!›, dedilar. Soʻng Bilol bitta azon va iqoma bilan (chaqirdi), u zot peshinni oʻqidilar. Soʻng iqoma aytdi, u zot asrni oʻqidilar va ikkisi orasida hech (nafl) oʻqimadilar. Soʻng mindilar, toki (Arafada) toʻxtadilar va Qasvo tuyalarining qornini toshlarga (qaratib) qildilar — Ismoil: ‹daraxtchalarga (qaratib)›, dedi — piyodalar yoʻlini oʻzlarining oldilariga qildilar, soʻng qiblaga yuzlandilar va quyosh botib, sargʻishlik ketguncha, qursi gʻoyib boʻlguncha tik turaverdilar. Soʻng Usomani ortlariga mindirdilar va (Arafadan) joʻnadilar; Qasvoning jilovini shunday tortgan edilarki, uning boshi egarining (oldingi qoshi)ga tegar edi. U zot oʻng qoʻllari bilan: ‹Sokinlik, sokinlik!›, der edilar. Har gal qumtepalardan biriga kelganlarida, koʻtarilishi uchun unga (jilovni) biroz boʻshatar edilar, toki Muzdalifaga keldilar. U yerda shom va xuftonni bitta azon va ikki iqoma bilan oʻqidilar. Soʻng yonboshlab yotdilar, toki fajr (tongi) chiqqanida, bomdodni bitta azon va iqoma bilan oʻqidilar. Soʻng Qasvoga minib, Mashʼarul-Haramda toʻxtadilar va qiblaga yuzlanib, Allohga duo qildilar, Uni ulugʻladilar, tahlil va tavhid aytdilar, toki tong juda yorishdi. Soʻng quyosh chiqishidan oldin joʻnadilar va Fazl ibn Abbosni ortlariga mindirdilar — u chiroyli sochli, oq tanli, koʻrkam kishi edi. Nabiy ﷺ joʻnaganlarida, yonlaridan (ayollar mingan) kajavalar yurib oʻtdi va Fazl ularga tikila boshladi. Shunda Nabiy ﷺ uning qoʻlini olib, Fazlning yuziga qoʻydilar; Fazl boshini boshqa tomonga burdi, Nabiy ﷺ qoʻllarini boshqa tomondan qoʻydilar. Toki Muhassirga kelganlarida, (ulovni) biroz tezlatdilar. Soʻng sizni katta jamraga olib chiqadigan oʻrtancha yoʻldan yurdilar, toki daraxt yonidagi jamraga keldilar va unga yetti mayda tosh bilan, har bir tosh bilan takbir aytib, otdilar — barmoq bilan otiladigan mayda toshlardan; vodiy oʻrtasidan otdilar. Soʻng soʻyish joyiga qaytib, oʻz qoʻllari bilan oltmish uchta tuyani soʻydilar. Soʻng Aliga berdilar, u qolganini soʻydi va u zot uni oʻz hadiylarida sherik qildilar. Soʻng har bir tuyadan bir parcha (goʻsht olishga) buyurdilar; u qozonga solinib pishirildi, ikkovlari uning goʻshtidan yedilar va shoʻrvasidan ichdilar. Soʻng minib, Baytga ifoza qildilar va Baytga kelib, Makkada peshinni oʻqidilar. Soʻng Zamzamdan suv tortayotgan Banu Abdulmuttalibning oldiga kelib: ‹Suv torting, ey Banu Abdulmuttalib! Agar odamlar sizlarni suv quyish (xizmati)ingizda yengib qoʻyishlari (xavfi) boʻlmaganida, men ham sizlar bilan birga suv tortar edim›, dedilar. Shunda unga bir chelak uzatdilar, u zot undan ichdilar». Muhammad ibn Said al-Asbahoniy bizga xabar berdiki, Hotim ibn Ismoil Jaʼfardan, u otasidan, u Jobirdan buni (rivoyat qildi).Абу Жаъфар айтди: Биз Жобир ибн Абдуллоҳ (розияллоҳу анҳумо)нинг ҳузурига кирдик. У қавмдан (ҳар бирининг кимлигини) сўрай бошлади, токи менга етди. Мен: «Мен Муҳаммад ибн Али ибн Ҳусайн ибн Алийман», дедим. Шунда у қўлини юқориги тугмам ва пастки тугмам томон чўзди, сўнг оғзини кўкрагим устига қўйди — мен ўша кунлари ёш йигит эдим — ва: «Марҳабо сенга, эй биродарим ўғли, хоҳлаганингни сўра», деди. Мен ундан сўрадим — у кўзи ожиз эди. Намоз вақти кирди, у сож (матоси)га ўралиб турди; уни елкаларига ҳар қўйганида, кичиклигидан учи ўзига қайтар эди; ридоси эса ёнидаги илгичда эди. Бас, у намоз ўқиди. Мен: «Менга Расулуллоҳ ﷺнинг ҳажлари ҳақида хабар беринг», дедим. У қўли билан (ишора қилиб) тўққизни тугди ва деди: «Расулуллоҳ ﷺ тўққиз йил турдилар, ҳаж қилмадилар, сўнг ўнинчи йили одамлар орасига: ‹Расулуллоҳ ﷺ ҳаж қилмоқдалар› деб жар солинди. Шунда Мадинага кўп одам келди, уларнинг ҳаммаси Расулуллоҳ ﷺга эргашишни ва у зот қилган амалнинг ўхшашини қилишни истар эдилар. Биз у зот билан бирга чиқдик, токи Зул-Ҳулайфага келдик. Шу ерда Асмо бинт Умайс Муҳаммад ибн Абу Бакрни туғди ва Расулуллоҳ ﷺга: ‹Қандай қилай?› деб (одам) юборди. У зот: ‹Ғусл қил, мато билан (қонни) боғла ва эҳромга кир›, дедилар. Сўнг Расулуллоҳ ﷺ масжидда намоз ўқидилар, кейин Қасвога миндилар. Туялари у зотни кўтариб Байдога чиққанида, мен у зотнинг олдиларида — кўзим етган масофагача — мингану пиёда (одамларни) кўрдим; ўнг томонларида ҳам шундай, чап томонларида ҳам шундай, ортларида ҳам шундай эди. Расулуллоҳ ﷺ эса бизнинг орамизда эдилар, у зотга Қуръон нозил бўлар, у зот унинг таъвилини билар эдилар. Сўнг у зот тавҳид билан (талбия айтиб) бошладилар: ‹Лаббайк, Аллоҳумма, лаббайк, лаббайк, Сенинг шеригинг йўқ, лаббайк; албатта ҳамд ҳам, неъмат ҳам Сеникидир, мулк ҳам; Сенинг шеригинг йўқ›. Одамлар ҳам ўзлари талбия айтадиган нарса билан талбия айтдилар. Расулуллоҳ ﷺ улардан ҳеч нарсани рад қилмадилар, балки Расулуллоҳ ﷺ ўз талбияларида собит қолдилар, токи у зот билан бирга Байтга келдик». Жобир деди: «Биз ҳаждан бошқа нарсани ният қилмас эдик, умрани билмас эдик. Токи у зот билан бирга Байтга келдик; у зот Рукнни истилом қилиб, уч (айланишда) рамл қилдилар, тўрт (айланишда) юрдилар. Сўнг Мақоми Иброҳимга ўтиб намоз ўқидилар ва: {Иброҳим мақомидан намозгоҳ тутинглар} (Бақара сураси, 125-оят)ни ўқидилар, ҳамда Мақомни ўзлари билан Байт орасига қилдилар». Отам — мен уни Жобирдан, у Набий ﷺдан (деб) зикр қилганини билмайман — : «У зот икки ракатда {Қул ҳуваллоҳу аҳад} ва {Қул ё айюҳал-кофирун}ни ўқир эдилар», дер эди. «Сўнг у зот Рукнга қайтиб, уни истилом қилдилар, кейин эшикдан Сафога чиқдилар. Сафога келганларида: {Албатта, Сафо ва Марва Аллоҳнинг (дини) белгиларидандир} (Бақара сураси, 158-оят)ни ўқиб: ‹Аллоҳ нимадан бошлаган бўлса, мен ҳам шундан бошлайман›, дедилар. Ва Сафодан бошлаб, унга чиқдилар, токи Байтни кўрдилар; Аллоҳга тавҳид айтиб, Уни улуғлаб: ‹Ло илаҳа иллаллоҳ, ёлғиз Ўзидир, Унинг шериги йўқ, мулк Уникидир, ҳамд Уникидир; У тирилтиради ва ўлдиради, У ҳар нарсага қодирдир. Ло илаҳа иллаллоҳ, ёлғиз Ўзидир; ваъдасини адо этди, бандасига нусрат берди ва (кофир) гуруҳларни якка Ўзи маҳв этди›, дедилар. Сўнг шу орада дуо қилдилар; мана шундай (сўзни) уч марта айтдилар. Кейин Марвага (қараб) тушдилар, токи икки оёқлари водий ўртасига етганида — Абдуллоҳ ибн Абдурраҳмон ад-Доримий айтди: яъни рамл қилдилар — биз кўтарилганимизда эса юрдилар, токи Марвага келдик. Марвада Сафода қилганларидек қилдилар. Марвадаги охирги тавоф (айланиш) бўлганида: ‹Агар мен ишимнинг олдини кейин билган нарсам каби билганимда, ҳадий ҳайдаб келмас эдим ва уни умра қилар эдим. Бас, сизлардан кимнинг ёнида ҳадий бўлмаса, эҳромдан чиқсин ва уни умра қилсин›, дедилар. Шунда Суроқа ибн Молик ибн Жуъшум туриб: ‹Ё Расулуллоҳ, бу шу йилимизгами ёки абадгами?› деди. Расулуллоҳ ﷺ бир қўллари бармоқларини иккинчисига киритиб: ‹Умра ҳажга кирди› — шундай икки марта — ‹Йўқ, балки абадул-абад; йўқ, балки абадул-абад›, дедилар. Али Ямандан Набий ﷺ учун ҳадий туяларини олиб келди ва Фотимани (ризвонуллоҳи алайҳо) эҳромдан чиққанлар қаторида, бўялган кийимлар кийган ва сурма суртган ҳолда топди. Али буни унга инкор қилди. Шунда у: ‹Менга буни отам буюрди›, деди. Али шундай дер эди: ‹Мен Фотиманинг қилган иши ҳақида уни айблаб, у зикр қилган нарсада Расулуллоҳ ﷺдан фатво сўраб, у зотнинг ҳузурларига бордим ва бунга унга эътироз билдирганимни (айтдим). Шунда у зот: ‹Рост айтибди. Ҳажни ўзингга фарз қилганингда нима дединг?› дедилар. Мен: ‹Аллоҳумма, мен Расулинг иҳлол қилган нарса билан иҳлол қиламан›, дедим. У зот: ‹Албатта, менинг ёнимда ҳадий бор, шунинг учун эҳромдан чиқма›, дедилар›. (Жобир) айтди: Али Ямандан келтирган ҳадий билан Набий ﷺ келтирган (ҳадий)нинг жами юзта туя эди. Бас, одамларнинг ҳаммаси эҳромдан чиқиб, (сочларини) қисқартирдилар, Набий ﷺ ва ёнида ҳадий бўлганлардан бошқа. Тарвия куни бўлганида, Минога юзландилар ва биз ҳаж учун иҳлол қилдик. Расулуллоҳ ﷺ (уловга) миндилар ва Минода пешин, аср, шом, хуфтон ҳамда бомдод намозларини ўқидилар. Сўнг қуёш чиққунча бироз турдилар ва Намирада ўзлари учун жунли чодир тикилишига буюрдилар. Сўнг Расулуллоҳ ﷺ миндилар ва йўлга тушдилар; Қурайш у зот — жоҳилиятда Қурайш Муздалифада қилганидек — Машъарул-Ҳарам ёнида тўхтайдилар деб шубҳа қилмас эди. Лекин Расулуллоҳ ﷺ юриб кетдилар, токи Арафага келдилар ва чодир ўзлари учун Намирада тикилганини топдилар ва унга тушдилар. Қуёш оғганида, Қасвога буюрдилар ва у зот учун у жиҳозланди. Сўнг водий ўртасига келиб, одамларга хутба қилдилар ва дедилар: ‹Албатта, қонларингиз ва молларингиз сизларга — шу кунингизнинг, шу ойингиздаги, шу шаҳрингиздаги ҳурмати каби — ҳаромдир. Огоҳ бўлинглар! Жоҳилият ишидан бўлган ҳар бир нарса менинг икки оёғим остида (бекор) қўйилгандир. Жоҳилият қонлари ҳам (бекор) қўйилгандир; мен бекор қиладиган биринчи қон — бизнинг қонларимиздан, Ибн Рабиа ибн ал-Ҳориснинг қонидир — у Бану Саъдда эмизилаётган эди, уни Ҳузайл (қабиласи) ўлдирган эди. Жоҳилият рибоси ҳам (бекор) қўйилгандир; мен бекор қиладиган биринчи рибо — Аббос ибн Абдулмутталибнинг рибосидир; у бутунлай бекор қилингандир. Аёллар ҳақида Аллоҳдан қўрқинглар, зеро сизлар уларни Аллоҳнинг омонати билан олдингиз ва уларнинг фаржларини Аллоҳнинг калимаси билан ўзингизга ҳалол қилдингиз. Сизларнинг улар устидаги ҳаққингиз — ётоғингизга сизлар ёмон кўрган бировни қўймасликларидир. Агар шуни қилсалар, уларни озор бермайдиган тарзда уринглар. Уларнинг сизлар устингиздаги ҳаққи — яхшилик билан ризқи ва кийимини (таъминлаш)дир. Сизлар мендан сўралгувчисизлар, бас, нима дейсизлар?› дедилар. Улар: ‹Сизнинг (рисолатни) етказганингизга, адо қилганингизга ва насиҳат қилганингизга гувоҳлик берамиз›, дедилар. Шунда у зот кўрсаткич бармоқлари билан (ишора қилиб), уни осмонга кўтардилар ва одамларга (қаратиб) қоқиб: ‹Аллоҳумма, гувоҳ бўл! Аллоҳумма, гувоҳ бўл! Аллоҳумма, гувоҳ бўл!›, дедилар. Сўнг Билол битта азон ва иқома билан (чақирди), у зот пешинни ўқидилар. Сўнг иқома айтди, у зот асрни ўқидилар ва иккиси орасида ҳеч (нафл) ўқимадилар. Сўнг миндилар, токи (Арафада) тўхтадилар ва Қасво туяларининг қорнини тошларга (қаратиб) қилдилар — Исмоил: ‹дарахтчаларга (қаратиб)›, деди — пиёдалар йўлини ўзларининг олдиларига қилдилар, сўнг қиблага юзландилар ва қуёш ботиб, сарғишлик кетгунча, қурси ғойиб бўлгунча тик туравердилар. Сўнг Усомани ортларига миндирдилар ва (Арафадан) жўнадилар; Қасвонинг жиловини шундай тортган эдиларки, унинг боши эгарининг (олдинги қоши)га тегар эди. У зот ўнг қўллари билан: ‹Сокинлик, сокинлик!›, дер эдилар. Ҳар гал қумтепалардан бирига келганларида, кўтарилиши учун унга (жиловни) бироз бўшатар эдилар, токи Муздалифага келдилар. У ерда шом ва хуфтонни битта азон ва икки иқома билан ўқидилар. Сўнг ёнбошлаб ётдилар, токи фажр (тонги) чиққанида, бомдодни битта азон ва иқома билан ўқидилар. Сўнг Қасвога миниб, Машъарул-Ҳарамда тўхтадилар ва қиблага юзланиб, Аллоҳга дуо қилдилар, Уни улуғладилар, таҳлил ва тавҳид айтдилар, токи тонг жуда ёришди. Сўнг қуёш чиқишидан олдин жўнадилар ва Фазл ибн Аббосни ортларига миндирдилар — у чиройли сочли, оқ танли, кўркам киши эди. Набий ﷺ жўнаганларида, ёнларидан (аёллар минган) кажавалар юриб ўтди ва Фазл уларга тикила бошлади. Шунда Набий ﷺ унинг қўлини олиб, Фазлнинг юзига қўйдилар; Фазл бошини бошқа томонга бурди, Набий ﷺ қўлларини бошқа томондан қўйдилар. Токи Муҳассирга келганларида, (уловни) бироз тезлатдилар. Сўнг сизни катта жамрага олиб чиқадиган ўртанча йўлдан юрдилар, токи дарахт ёнидаги жамрага келдилар ва унга етти майда тош билан, ҳар бир тош билан такбир айтиб, отдилар — бармоқ билан отиладиган майда тошлардан; водий ўртасидан отдилар. Сўнг сўйиш жойига қайтиб, ўз қўллари билан олтмиш учта туяни сўйдилар. Сўнг Алига бердилар, у қолганини сўйди ва у зот уни ўз ҳадийларида шерик қилдилар. Сўнг ҳар бир туядан бир парча (гўшт олишга) буюрдилар; у қозонга солиниб пиширилди, икковлари унинг гўштидан едилар ва шўрвасидан ичдилар. Сўнг миниб, Байтга ифоза қилдилар ва Байтга келиб, Маккада пешинни ўқидилар. Сўнг Замзамдан сув тортаётган Бану Абдулмутталибнинг олдига келиб: ‹Сув тортинг, эй Бану Абдулмутталиб! Агар одамлар сизларни сув қуйиш (хизмати)ингизда енгиб қўйишлари (хавфи) бўлмаганида, мен ҳам сизлар билан бирга сув тортар эдим›, дедилар. Шунда унга бир челак узатдилар, у зот ундан ичдилар». Муҳаммад ибн Саид ал-Асбаҳоний бизга хабар бердики, Ҳотим ибн Исмоил Жаъфардан, у отасидан, у Жобирдан буни (ривоят қилди).