وَعَنْهُ قَالَ: قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: «مَا مِنْ أَحَدٍ يَمُوتُ إِلَّا نَدِمَ» . قَالُوا: وَمَا نَدَامَتُهُ يَا رَسُولَ اللَّهِ؟ قَالَ: «إِنْ كَانَ مُحْسِنًا نَدِمَ أَنْ لَا يَكُونَ ازْدَادَ وَإِنْ كَانَ مُسِيئًا نَدِمَ أَنْ لَا يكونَ نزع» . رَوَاهُ التِّرْمِذِيّ
Abu Hurayra (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: Rasululloh ﷺ: «Vafot etgan har bir kishi, albatta, afsus-nadomat qiladi», dedilar. (Sahobalar): «Ey Allohning Rasuli, uning nadomati nima uchun boʻladi?» deyishdi. U zot: «Agar u yaxshilik qiluvchi boʻlsa, (yaxshiligini) koʻproq qilmaganiga afsus qiladi; agar u yomonlik qiluvchi boʻlsa, (yomonlikdan) qaytmaganiga afsus qiladi», dedilar. Abu Iso aytdi: Biz bu hadisni faqat shu yoʻldangina bilamiz. Yahyo ibn Ubaydulloh haqida esa Shuʼba (tanqid bilan) gapirgan; u Yahyo ibn Ubaydulloh ibn Mavhab boʻlib, madinalikdir.Абу Ҳурайра (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: Расулуллоҳ ﷺ: «Вафот этган ҳар бир киши, албатта, афсус-надомат қилади», дедилар. (Саҳобалар): «Эй Аллоҳнинг Расули, унинг надомати нима учун бўлади?» дейишди. У зот: «Агар у яхшилик қилувчи бўлса, (яхшилигини) кўпроқ қилмаганига афсус қилади; агар у ёмонлик қилувчи бўлса, (ёмонликдан) қайтмаганига афсус қилади», дедилар. Абу Исо айтди: Биз бу ҳадисни фақат шу йўлдангина биламиз. Яҳё ибн Убайдуллоҳ ҳақида эса Шуъба (танқид билан) гапирган; у Яҳё ибн Убайдуллоҳ ибн Мавҳаб бўлиб, мадиналикдир.
وَعَنْهُ قَالَ: قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: " يُحْشَرُ النَّاسُ يَوْمَ الْقِيَامَةِ ثَلَاثَةَ أَصْنَافٍ: صِنْفًا مُشَاةً وَصِنْفًا رُكْبَانًا وَصِنْفًا عَلَى وُجُوهِهِمْ " قِيلَ: يَا رَسُولَ اللَّهِ وَكَيْفَ يَمْشُونَ عَلَى وُجُوهِهِمْ؟ قَالَ: «إِنَّ الَّذِي أَمْشَاهُمْ عَلَى أَقْدَامِهِمْ قَادِرٌ عَلَى أَنْ يُمْشِيَهُمْ عَلَى وُجُوهِهِمْ أَمَا إِنَّهُمْ يَتَّقُونَ بِوُجُوهِهِمْ كُلَّ حَدَبٍ وَشَوْكٍ» . رَوَاهُ التِّرْمِذِيّ
Abu Hurayra (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: Rasululloh ﷺ: «Qiyomat kuni odamlar uch toifa boʻlib mahshar qilinadilar: bir toifa piyoda, bir toifa minib va bir toifa yuzlari bilan (suriladigan holda)», dedilar. «Yo Rasululloh, ular yuzlari bilan qanday yuradilar?» deb soʻralganida, u zot: «Albatta, ularni oyoqlari bilan yurgizgan Zot ularni yuzlari bilan yurgizishga ham qodirdir. Ogoh boʻlinglarki, ular har bir doʻnglik va tikondan yuzlari bilan saqlanadilar», dedilar. Abu Iso aytdi: Bu hadis hasandir.Абу Ҳурайра (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: Расулуллоҳ ﷺ: «Қиёмат куни одамлар уч тоифа бўлиб маҳшар қилинадилар: бир тоифа пиёда, бир тоифа миниб ва бир тоифа юзлари билан (суриладиган ҳолда)», дедилар. «Ё Расулуллоҳ, улар юзлари билан қандай юрадилар?» деб сўралганида, у зот: «Албатта, уларни оёқлари билан юргизган Зот уларни юзлари билан юргизишга ҳам қодирдир. Огоҳ бўлингларки, улар ҳар бир дўнглик ва тикондан юзлари билан сақланадилар», дедилар. Абу Исо айтди: Бу ҳадис ҳасандир.
وَعَن أَبِي هُرَيْرَةَ قَالَ: قَالُوا: يَا رَسُولَ اللَّهِ هَلْ نَرَى رَبنَا يَوْم الْقِيَامَة؟ قَالَ: «فَهَل تُضَارُّونَ فِي رُؤْيَةِ الشَّمْسِ فِي الظَّهِيرَةِ لَيْسَتْ فِي سَحَابَةٍ؟» قَالُوا: لَا قَالَ: «فَهَلْ تُضَارُّونَ فِي رؤيةالقمر لَيْلَةَ الْبَدْرِ لَيْسَ فِي سَحَابَةٍ؟» قَالُوا: لَا قَالَ: «فَوَالَّذِي نَفْسِي بِيَدِهِ لَا تُضَارُّونَ فِي رُؤْيَةِ رَبِّكُمْ إِلَّا كَمَا تُضَارُّونَ فِي رُؤْيَةِ أَحَدِهِمَا» . قَالَ: " فَيَلْقَى الْعَبْدَ فَيَقُولُ: أَيْ فُلْ: أَلَمْ أُكْرِمْكَ وَأُسَوِّدْكَ وَأُزَوِّجْكَ وَأُسَخِّرْ لَكَ الْخَيْلَ وَالْإِبِلَ وَأَذَرْكَ تَرْأَسُ وَتَرْبَعُ؟ فَيَقُولُ بَلَى قَالَ: " أَفَظَنَنْتَ أَنَّكَ مُلَاقِيَّ؟ فَيَقُولُ لَا فَيَقُولُ: فَإِنِّي قَدْ أَنْسَاكَ كَمَا نَسِيتَنِي ثُمَّ يَلْقَى الثَّانِيَ فَذَكَرَ مِثْلَهُ ثُمَّ يَلْقَى الثَّالِثَ فَيَقُولُ لَهُ مثل ذَلِك فَيَقُول يارب آمَنْتُ بِكَ وَبِكِتَابِكَ وَبِرُسُلِكَ وَصَلَّيْتُ وَصُمْتُ وَتَصَدَّقْتُ ويثني بِخَير مااستطاع فَيَقُول: هَهُنَا إِذا. ثمَّ يُقَال الْآن تبْعَث شَاهِدًا عَلَيْكَ وَيَتَفَكَّرُ فِي نَفْسِهِ: مَنْ ذَا الَّذِي يَشْهَدُ عَلَيَّ؟ فَيُخْتَمُ عَلَى فِيهِ وَيُقَالُ لِفَخِذِهِ: انْطِقِي فَتَنْطِقُ فَخِذُهُ وَلَحْمُهُ وَعِظَامُهُ بِعَمَلِهِ وَذَلِكَ لِيُعْذِرَ مِنْ نَفْسِهِ وَذَلِكَ الْمُنَافِقُ وَذَلِكَ يسخطُ اللَّهُ عَلَيْهِ "
رَوَاهُ مُسلم
Abu Hurayra (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: (Sahobalar): «Yo Rasululloh! Biz qiyomat kuni Robbimizni koʻramizmi?» dedilar. (Rasululloh ﷺ): «Bulutsiz kunduzi quyoshni koʻrishda qiynalasizlarmi?» dedilar. Ular: «Yoʻq», dedilar. (Rasululloh ﷺ): «Bulutsiz oydin kechada toʻlin oyni koʻrishda qiynalasizlarmi?» dedilar. Ular: «Yoʻq», dedilar. (Rasululloh ﷺ): «Jonim qoʻlida boʻlgan Zotga qasamki, Robbingizni koʻrishda ulardan birini koʻrishda qiynalganingizdek qiynalmaysizlar. Soʻng (Alloh) bandasini uchratib: ‹Ey falonchi! Men seni izzatlamadimmi, seni sarvar qilmadimmi, seni uylantirmadimmi, otlar va tuyalarni senga boʻysundirmadimmi, seni boshliq boʻlib, manfaat olib yurishingga qoʻyib bermadimmi?› deydi. U: ‹Ha, (qildirgansan)›, deydi. (Alloh): ‹Menga roʻbaroʻ boʻlishingni gumon qilarmiding?› deydi. U: ‹Yoʻq›, deydi. (Alloh): ‹Sen Meni unutganing kabi, Men ham seni unutaman›, deydi. Soʻng ikkinchisini uchratib: ‹Ey falonchi! Men seni izzatlamadimmi, seni sarvar qilmadimmi, seni uylantirmadimmi, otlar va tuyalarni senga boʻysundirmadimmi, seni boshliq boʻlib, manfaat olib yurishingga qoʻyib bermadimmi?› deydi. U: ‹Ha, ey Robbim›, deydi. (Alloh): ‹Menga roʻbaroʻ boʻlishingni gumon qilarmiding?› deydi. U: ‹Yoʻq›, deydi. (Alloh): ‹Sen Meni unutganing kabi, Men ham seni unutaman›, deydi. Soʻng uchinchisini uchratib, unga ham shunday deydi. U: ‹Ey Robbim! Men Senga, kitobingga va paygʻambarlaringga iymon keltirdim, namoz oʻqidim, roʻza tutdim, sadaqa berdim›, deb qoʻlidan kelgancha yaxshilik bilan oʻzini maqtaydi. (Alloh): ‹Unday boʻlsa, mana shu yerda (sabr qil)›, deydi. Soʻng unga: ‹Endi sen ustingdan guvohimizni keltiramiz›, deyiladi. U oʻz ichida: ‹Mening ustimdan kim guvohlik beradi?› deb oʻylaydi. Shunda uning ogʻziga muhr bosiladi va uning soni, eti va suyaklariga: ‹Soʻzla!› deyiladi. Shunda uning soni, eti va suyaklari uning amalini soʻzlaydi. Bu uning oʻzidan uzr (bahona)ni butunlay yoʻqotish uchundir. Mana shu munofiq, mana shu Alloh gʻazablanadigan kishidir», — dedilar.Абу Ҳурайра (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: (Саҳобалар): «Ё Расулуллоҳ! Биз қиёмат куни Роббимизни кўрамизми?» дедилар. (Расулуллоҳ ﷺ): «Булутсиз кундузи қуёшни кўришда қийналасизларми?» дедилар. Улар: «Йўқ», дедилар. (Расулуллоҳ ﷺ): «Булутсиз ойдин кечада тўлин ойни кўришда қийналасизларми?» дедилар. Улар: «Йўқ», дедилар. (Расулуллоҳ ﷺ): «Жоним қўлида бўлган Зотга қасамки, Роббингизни кўришда улардан бирини кўришда қийналганингиздек қийналмайсизлар. Сўнг (Аллоҳ) бандасини учратиб: ‹Эй фалончи! Мен сени иззатламадимми, сени сарвар қилмадимми, сени уйлантирмадимми, отлар ва туяларни сенга бўйсундирмадимми, сени бошлиқ бўлиб, манфаат олиб юришингга қўйиб бермадимми?› дейди. У: ‹Ҳа, (қилдиргансан)›, дейди. (Аллоҳ): ‹Менга рўбарў бўлишингни гумон қилармидинг?› дейди. У: ‹Йўқ›, дейди. (Аллоҳ): ‹Сен Мени унутганинг каби, Мен ҳам сени унутаман›, дейди. Сўнг иккинчисини учратиб: ‹Эй фалончи! Мен сени иззатламадимми, сени сарвар қилмадимми, сени уйлантирмадимми, отлар ва туяларни сенга бўйсундирмадимми, сени бошлиқ бўлиб, манфаат олиб юришингга қўйиб бермадимми?› дейди. У: ‹Ҳа, эй Роббим›, дейди. (Аллоҳ): ‹Менга рўбарў бўлишингни гумон қилармидинг?› дейди. У: ‹Йўқ›, дейди. (Аллоҳ): ‹Сен Мени унутганинг каби, Мен ҳам сени унутаман›, дейди. Сўнг учинчисини учратиб, унга ҳам шундай дейди. У: ‹Эй Роббим! Мен Сенга, китобингга ва пайғамбарларингга иймон келтирдим, намоз ўқидим, рўза тутдим, садақа бердим›, деб қўлидан келганча яхшилик билан ўзини мақтайди. (Аллоҳ): ‹Ундай бўлса, мана шу ерда (сабр қил)›, дейди. Сўнг унга: ‹Энди сен устингдан гувоҳимизни келтирамиз›, дейилади. У ўз ичида: ‹Менинг устимдан ким гувоҳлик беради?› деб ўйлайди. Шунда унинг оғзига муҳр босилади ва унинг сони, эти ва суякларига: ‹Сўзла!› дейилади. Шунда унинг сони, эти ва суяклари унинг амалини сўзлайди. Бу унинг ўзидан узр (баҳона)ни бутунлай йўқотиш учундир. Мана шу мунофиқ, мана шу Аллоҳ ғазабланадиган кишидир», — дедилар.
وَعَن الحسنِ عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ قَالَ: قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: " يُعْرَضُ النَّاسُ يَوْمَ الْقِيَامَةِ ثَلَاثَ عَرَضَاتٍ: فَأَمَّا عَرْضَتَانِ فَجِدَالٌ وَمَعَاذِيرُ وَأَمَّا الْعَرْضَةُ الثَّالِثَةُ فَعِنْدَ ذَلِكَ تَطِيرُ الصُّحُفُ فِي الْأَيْدِي فَآخِذٌ بِيَمِينِهِ وَآخِذٌ بِشِمَالِهِ ". رَوَاهُ أَحْمَدُ وَالتِّرْمِذِيُّ وَقَالَ لَا يَصِحُّ هَذَا الْحَدِيثُ مِنْ قِبَلِ أَنَّ الْحَسَنَ لَمْ يَسْمَعْ مِنْ أبي هُرَيْرَة
وَقَدْ رَوَاهُ بَعْضُهُمْ عَنِ الْحَسَنِ عَنْ أَبِي مُوسَى
Abu Hurayra (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: Rasululloh ﷺ: «Qiyomat kuni odamlar uch marta (huzurga) keltiriladi. Ikkala (birinchi) keltirilish — bahslashish va uzr aytishdir. Uchinchi keltirilishda esa nomalar qoʻllarga uchadi: kimdir oʻngi bilan oladi, kimdir chapi bilan oladi», dedilar. Abu Iso aytdi: Bu hadis sahih emas, chunki Hasan Abu Hurayradan (hadis) eshitmagan. Ayrimlar buni Ali ibn Ali ar-Rifoiydan, u Hasandan, u Abu Musodan, u Nabiy ﷺdan rivoyat qilgan. Abu Iso aytdi: Bu hadis ham sahih emas, chunki Hasan Abu Musodan (hadis) eshitmagan.Абу Ҳурайра (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: Расулуллоҳ ﷺ: «Қиёмат куни одамлар уч марта (ҳузурга) келтирилади. Иккала (биринчи) келтирилиш — баҳслашиш ва узр айтишдир. Учинчи келтирилишда эса номалар қўлларга учади: кимдир ўнги билан олади, кимдир чапи билан олади», дедилар. Абу Исо айтди: Бу ҳадис саҳиҳ эмас, чунки Ҳасан Абу Ҳурайрадан (ҳадис) эшитмаган. Айримлар буни Али ибн Али ар-Рифоийдан, у Ҳасандан, у Абу Мусодан, у Набий ﷺдан ривоят қилган. Абу Исо айтди: Бу ҳадис ҳам саҳиҳ эмас, чунки Ҳасан Абу Мусодан (ҳадис) эшитмаган.
وَعَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ قَالَ: قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: «إِنَّ حَوْضِي أَبْعَدُ مِنْ أَيْلَةَ مِنْ عَدَنٍ لَهُوَ أَشَدُّ بَيَاضًا مِنَ الثَّلْجِ وَأَحْلَى مِنَ الْعَسَلِ بِاللَّبَنِ وَلَآنِيَتُهُ أَكْثَرُ مِنْ عَدَدِ النُّجُومِ وَإِنِّي لَأَصُدُّ النَّاسَ عَنْهُ كَمَا يَصُدُّ الرَّجُلُ إِبِلَ النَّاسِ عَنْ حَوْضِهِ» . قَالُوا: يَا رَسُولَ اللَّهِ أَتَعْرِفُنَا يَوْمَئِذٍ؟ قَالَ: «نَعَمْ لَكُمْ سِيمَاءُ لَيْسَتْ لِأَحَدٍ مِنَ الْأُمَم تردون عليّ غرّاً من أثر الْوضُوء» . رَوَاهُ مُسلم
وَفِي رِوَايَةٍ لَهُ عَنْ أَنَسٍ قَالَ: «تَرَى فِيهِ أَبَارِيقَ الذَّهَبِ وَالْفِضَّةِ كَعَدَدِ نُجُومِ السَّمَاءِ»
وَفِي أُخْرَى لَهُ عَنْ ثَوْبَانَ قَالَ: سُئِلَ عَنْ شَرَابِهِ. فَقَالَ: " أَشَدُّ بَيَاضًا مِنَ اللَّبَنِ وَأَحْلَى مِنَ الْعَسَلِ يَغُتُّ فِيهِ مِيزَابَانِ يَمُدَّانِهِ مِنَ الْجَنَّةِ: أَحَدُهُمَا مِنْ ذَهَبٍ وَالْآخَرُ مِنْ ورق "
Abu Hurayra (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadiki, Rasululloh ﷺ: «Albatta mening havzim Ayla bilan Adan (orasi)dan-da uzoqroq (kengroq)dir; u qordan oqroq va sutli asaldan shirinroqdir; uning idishlari yulduzlar sonidan koʻproqdir. Va albatta men odamlarni undan toʻsaman — xuddi bir kishi odamlarning tuyalarini oʻz havzidan toʻsgani kabi», dedilar. Ular: «Ey Allohning Rasuli, oʻsha kuni bizni taniysizmi?» dedilar. (Paygʻambar): «Ha; sizlarda ummatlardan hech kimda boʻlmagan bir belgi (alomat) bor: sizlar mening oldimga — tahorat izidan — gʻurra-muhajjal (nurli) holda kelasizlar», dedilar.Абу Ҳурайра (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинадики, Расулуллоҳ ﷺ: «Албатта менинг ҳавзим Айла билан Адан (ораси)дан-да узоқроқ (кенгроқ)дир; у қордан оқроқ ва сутли асалдан ширинроқдир; унинг идишлари юлдузлар сонидан кўпроқдир. Ва албатта мен одамларни ундан тўсаман — худди бир киши одамларнинг туяларини ўз ҳавзидан тўсгани каби», дедилар. Улар: «Эй Аллоҳнинг Расули, ўша куни бизни танийсизми?» дедилар. (Пайғамбар): «Ҳа; сизларда умматлардан ҳеч кимда бўлмаган бир белги (аломат) бор: сизлар менинг олдимга — таҳорат изидан — ғурра-муҳажжал (нурли) ҳолда келасизлар», дедилар.
عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ عَنِ النَّبِيِّ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ قَالَ: " أَسْعَدُ النَّاسِ بِشَفَاعَتِي يَوْمَ الْقِيَامَةِ مَنْ قَالَ: لَا إِلَهَ إِلَّا اللَّهُ خَالِصا من قلبه أونفسه "
رَوَاهُ البُخَارِيّ
Abu Hurayra (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: Men: «Yo Rasululloh, Qiyomat kuni shafoatingizga erishadigan eng baxtli kishi kim?» — dedim. Rasululloh ﷺ: «Ey Abu Hurayra, sening hadisga boʻlgan harisligingni bilganim uchun, bu haqda sendan oldin hech kim soʻramas, deb oʻylagandim. Qiyomat kuni mening shafoatimga erishadigan eng baxtli kishi — qalbining tubidan chin dildan ‹Lo ilaha illalloh› degan kishidir», — dedilar.Абу Ҳурайра (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: Мен: «Ё Расулуллоҳ, Қиёмат куни шафоатингизга эришадиган энг бахтли киши ким?» — дедим. Расулуллоҳ ﷺ: «Эй Абу Ҳурайра, сенинг ҳадисга бўлган ҳарислигингни билганим учун, бу ҳақда сендан олдин ҳеч ким сўрамас, деб ўйлагандим. Қиёмат куни менинг шафоатимга эришадиган энг бахтли киши — қалбининг тубидан чин дилдан ‹Ло илаҳа иллаллоҳ› деган кишидир», — дедилар.
وَعَنْهُ قَالَ أَتَى النَّبِيُّ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ بِلَحْمٍ فَرُفِعَ إِلَيْهِ الذِّرَاعُ وَكَانَتْ تُعْجِبُهُ فَنَهَسَ مِنْهَا نَهْسَةً ثُمَّ قَالَ: «أَنَا سَيِّدُ النَّاسِ يَوْمَ الْقِيَامَةِ يَوْمَ يَقُومَ النَّاسُ لِرَبِّ الْعَالمين وتدنو الشَّمْس فَيبلغ مِنَ الْغَمِّ وَالْكَرْبِ مَا لَا يُطِيقُونَ فَيَقُولُ النَّاس أَلا تنْظرُون من يشفع لكم إِلَى ربكُم؟ فَيَأْتُونَ آدَمَ» . وَذَكَرَ حَدِيثَ الشَّفَاعَةِ وَقَالَ: «فَأَنْطَلِقُ فَآتِي تَحْتَ الْعَرْشِ فَأَقَعُ سَاجِدًا لِرَبِّي ثُمَّ يَفْتَحُ اللَّهُ عَلَيَّ مِنْ مَحَامِدِهِ وَحُسْنِ الثَّنَاءِ عَلَيْهِ شَيْئًا لَمْ يَفْتَحْهُ عَلَى أَحَدٍ قَبْلِي ثُمَّ قَالَ يَا مُحَمَّدُ
ارْفَعْ رَأْسَكَ وَسَلْ تُعْطَهْ وَاشْفَعْ تُشَفَّعْ فَأَرْفَعُ رَأْسِي فَأَقُولُ أُمَّتِي يارب أمتِي يارب فَيُقَالُ يَا مُحَمَّدُ أَدْخِلْ مِنْ أُمَّتِكَ مَنْ لَا حِسَابَ عَلَيْهِمْ مِنَ الْبَابِ الْأَيْمَنِ مِنْ أَبْوَابِ الْجَنَّةِ وَهُمْ شُرَكَاءُ النَّاسِ فِيمَا سِوَى ذَلِكَ مِنَ الْأَبْوَابِ» . ثُمَّ قَالَ: «وَالَّذِي نَفْسِي بِيَدِهِ إِنَّ مَا بَيْنَ الْمِصْرَاعَيْنِ مِنْ مَصَارِيعِ الْجَنَّةِ كَمَا بَيْنَ مَكَّةَ وَهَجَرَ» . مُتَّفَقٌ عَلَيْهِ
(Abu Hurayra (roziyallohu anhu) aytdi:) Rasululloh ﷺga goʻ sht keltirildi; ularga (qoʻ ylning) kuragi koʻ tarib berildi — u (kurak) u zotga yoqar edi. U zot undan bir tishlab oldilar, soʻng (shunday) dedilar: «Men qiyomat kuni odamlarning sayyidiman; bu nimadan ekanini bilasizmi? Alloh avvalgilarni va keyingilarni — bir tekislikda toʻ playdi — (shunchaki)ki, (bir) chaqiruvchi ularning (barchasiga) (ovozini) eshittiradi, koʻ z (esa hammasini) teshib oʻ tadi (qamrab koʻ radi); quyosh yaqinlashadi va odamlarga — toqat qilolmas, koʻ tarolmas darajada — gʻam va shiddat yetadi. Shunda odamlar: ‹Sizlarga yetgan (azob)ni koʻ rmaysizmi? Robbingiz huzurida sizlarga shafoat qiladigan (kim)ni izlab koʻ rmaysizmi?› deydi. Baʼzi odamlar baʼzisiga: ‹Odam (Atoga) boring› deydi. Ular Odam alayhissalomning oldiga kelib: ‹Sen — basharning otasisan; Alloh seni Oʻ z qoʻ li bilan yaratdi, senga Oʻ z ruhidan pufladi, farishtalarga buyurdi — ular senga sajda qildi; bizga Robbing huzurida shafoat qil; biz qaysi (ahvol)da ekanimizni koʻ rmaysanmi?› deydi. Odam: ‹Albatta Robbim bugun shunday gʻ azab qildiki, bundan oldin (hech qachon) bunday gʻ azablanmagan va bundan keyin (ham) bunday gʻ azablanmaydi; u meni daraxtdan qaytargan edi, men unga osiy boʻ ldim; nafsim, nafsim, nafsim! Mendan boshqaga boringlar, Nuhga boringlar› deydi. Ular Nuhga kelib: ‹Ey Nuh, sen — yer ahliga (yuborilgan) paygʻambarlarning birinchisisan; Alloh seni ‹koʻ p shukr qiluvchi banda› deb atadi; bizga Robbing huzurida shafoat qil; qaysi (ahvol)da ekanimizni koʻ rmaysanmi?› deydi. U: ‹Albatta Robbim azza va jalla bugun shunday gʻ azab qildiki, bundan oldin bunday gʻ azablanmagan va bundan keyin bunday gʻ azablanmaydi; menga bir duo bor edi, men uni oʻ z qavmimga (qarshi) qilgan edim; nafsim, nafsim, nafsim! Mendan boshqaga boringlar, Ibrohimga boringlar› deydi. Ular Ibrohimga kelib: ‹Ey Ibrohim, sen — Allohning paygʻambari va yer ahlidan Uning xalili (doʻ sti)san; bizga Robbing huzurida shafoat qil; qaysi (ahvol)da ekanimizni koʻ rmaysanmi?› deydi. U ularga: ‹Albatta Robbim bugun shunday gʻ azab qildiki, bundan oldin bunday gʻ azablanmagan va bundan keyin bunday gʻ azablanmaydi; men uch marta yolgʻon (deb tushuniladigan gap) aytgan edim (Abu Hayyon ularni hadisda zikr qildi); nafsim, nafsim, nafsim! Mendan boshqaga boringlar, Musoga boringlar› deydi. Ular Musoga kelib: ‹Ey Muso, sen — Allohning Rasulisan; Alloh seni Oʻ z risolati va kalomi bilan odamlardan afzal qildi; bizga Robbing huzurida shafoat qil; qaysi (ahvol)da ekanimizni koʻ rmaysanmi?› deydi. U: ‹Albatta Robbim bugun shunday gʻ azab qildiki, bundan oldin bunday gʻ azablanmagan va bundan keyin bunday gʻ azablanmaydi; men oʻ ldirishga buyurilmagan bir jonni oʻ ldirgan edim; nafsim, nafsim, nafsim! Mendan boshqaga boringlar, Isoga boringlar› deydi. Ular Isoga kelib: ‹Ey Iso, sen — Allohning Rasuli va Uning kalimasisan — uni Maryamga tashlagan — hamda Undan (boʻ lgan) ruhsan; sen beshikda (goʻ dak holda) odamlar bilan gapirgansan; bizga shafoat qil; qaysi (ahvol)da ekanimizni koʻ rmaysanmi?› deydi. Iso: ‹Albatta Robbim bugun shunday gʻ azab qildiki, bundan oldin bunday gʻ azablanmagan va bundan keyin bunday gʻ azablanmaydi› deydi (u hech bir gunoh zikr qilmadi); ‹nafsim, nafsim, nafsim! Mendan boshqaga boringlar, Muhammadga ﷺ boringlar› deydi. Ular Muhammadning ﷺ oldiga kelib: ‹Ey Muhammad, sen — Allohning Rasuli va paygʻambarlarning xotamisan; Alloh sening avvalgi va keyingi gunohlaringni magʻ firat qilgan; bizga Robbing huzurida shafoat qil; qaysi (ahvol)da ekanimizni koʻ rmaysanmi?› deydi. Shunda men joʻnab, Arsh ostiga kelaman va Robbim azza va jallaga sajda qilib yiqilaman; soʻng Alloh menga — Oʻ zining hamd va goʻzal sanolaridan — mendan oldin hech kimga ochmagan (bir) narsani ochadi; soʻng: ‹Ey Muhammad, boshing(ni) koʻ tar; soʻra — berilasan; shafoat qil — shafoating qabul qilinadi› deyiladi. Men boshimni koʻ taraman va: ‹Ummatim, ey Robbim, ummatim, ey Robbim› deyman. Shunda: ‹Ey Muhammad, ummatingdan hisobsiz (kiritiladigan)larni jannat eshiklaridan oʻ ng eshikdan kiritgin; ular bundan boshqa eshiklarda (ham) odamlar bilan sherikdir› deyiladi.» Soʻng u zot: «Nafsim qoʻ lida (boʻ lgan) Zotga qasamki, jannat eshiklaridan (bir eshik)ning ikki tabaqasi orasi — Makka bilan Himyar (yoki: Makka bilan Busro) orasidek (uzoq)dir», dedilar.(Абу Ҳурайра (розияллоҳу анҳу) айтди:) Расулуллоҳ ﷺга гў шт келтирилди; уларга (қў йлнинг) кураги кў тариб берилди — у (курак) у зотга ёқар эди. У зот ундан бир тишлаб олдилар, сўнг (шундай) дедилар: «Мен қиёмат куни одамларнинг саййидиман; бу нимадан эканини биласизми? Аллоҳ аввалгиларни ва кейингиларни — бир текисликда тў плайди — (шунчаки)ки, (бир) чақирувчи уларнинг (барчасига) (овозини) эшиттиради, кў з (эса ҳаммасини) тешиб ў тади (қамраб кў ради); қуёш яқинлашади ва одамларга — тоқат қилолмас, кў таролмас даражада — ғам ва шиддат етади. Шунда одамлар: ‹Сизларга етган (азоб)ни кў рмайсизми? Роббингиз ҳузурида сизларга шафоат қиладиган (ким)ни излаб кў рмайсизми?› дейди. Баъзи одамлар баъзисига: ‹Одам (Атога) боринг› дейди. Улар Одам алайҳиссаломнинг олдига келиб: ‹Сен — башарнинг отасисан; Аллоҳ сени Ў з қў ли билан яратди, сенга Ў з руҳидан пуфлади, фаришталарга буюрди — улар сенга сажда қилди; бизга Роббинг ҳузурида шафоат қил; биз қайси (аҳвол)да эканимизни кў рмайсанми?› дейди. Одам: ‹Албатта Роббим бугун шундай ғ азаб қилдики, бундан олдин (ҳеч қачон) бундай ғ азабланмаган ва бундан кейин (ҳам) бундай ғ азабланмайди; у мени дарахтдан қайтарган эди, мен унга осий бў лдим; нафсим, нафсим, нафсим! Мендан бошқага боринглар, Нуҳга боринглар› дейди. Улар Нуҳга келиб: ‹Эй Нуҳ, сен — ер аҳлига (юборилган) пайғамбарларнинг биринчисисан; Аллоҳ сени ‹кў п шукр қилувчи банда› деб атади; бизга Роббинг ҳузурида шафоат қил; қайси (аҳвол)да эканимизни кў рмайсанми?› дейди. У: ‹Албатта Роббим азза ва жалла бугун шундай ғ азаб қилдики, бундан олдин бундай ғ азабланмаган ва бундан кейин бундай ғ азабланмайди; менга бир дуо бор эди, мен уни ў з қавмимга (қарши) қилган эдим; нафсим, нафсим, нафсим! Мендан бошқага боринглар, Иброҳимга боринглар› дейди. Улар Иброҳимга келиб: ‹Эй Иброҳим, сен — Аллоҳнинг пайғамбари ва ер аҳлидан Унинг халили (дў сти)сан; бизга Роббинг ҳузурида шафоат қил; қайси (аҳвол)да эканимизни кў рмайсанми?› дейди. У уларга: ‹Албатта Роббим бугун шундай ғ азаб қилдики, бундан олдин бундай ғ азабланмаган ва бундан кейин бундай ғ азабланмайди; мен уч марта ёлғон (деб тушуниладиган гап) айтган эдим (Абу Ҳайён уларни ҳадисда зикр қилди); нафсим, нафсим, нафсим! Мендан бошқага боринглар, Мусога боринглар› дейди. Улар Мусога келиб: ‹Эй Мусо, сен — Аллоҳнинг Расулисан; Аллоҳ сени Ў з рисолати ва каломи билан одамлардан афзал қилди; бизга Роббинг ҳузурида шафоат қил; қайси (аҳвол)да эканимизни кў рмайсанми?› дейди. У: ‹Албатта Роббим бугун шундай ғ азаб қилдики, бундан олдин бундай ғ азабланмаган ва бундан кейин бундай ғ азабланмайди; мен ў лдиришга буюрилмаган бир жонни ў лдирган эдим; нафсим, нафсим, нафсим! Мендан бошқага боринглар, Исога боринглар› дейди. Улар Исога келиб: ‹Эй Исо, сен — Аллоҳнинг Расули ва Унинг калимасисан — уни Марямга ташлаган — ҳамда Ундан (бў лган) руҳсан; сен бешикда (гў дак ҳолда) одамлар билан гапиргансан; бизга шафоат қил; қайси (аҳвол)да эканимизни кў рмайсанми?› дейди. Исо: ‹Албатта Роббим бугун шундай ғ азаб қилдики, бундан олдин бундай ғ азабланмаган ва бундан кейин бундай ғ азабланмайди› дейди (у ҳеч бир гуноҳ зикр қилмади); ‹нафсим, нафсим, нафсим! Мендан бошқага боринглар, Муҳаммадга ﷺ боринглар› дейди. Улар Муҳаммаднинг ﷺ олдига келиб: ‹Эй Муҳаммад, сен — Аллоҳнинг Расули ва пайғамбарларнинг хотамисан; Аллоҳ сенинг аввалги ва кейинги гуноҳларингни мағ фират қилган; бизга Роббинг ҳузурида шафоат қил; қайси (аҳвол)да эканимизни кў рмайсанми?› дейди. Шунда мен жўнаб, Арш остига келаман ва Роббим азза ва жаллага сажда қилиб йиқиламан; сўнг Аллоҳ менга — Ў зининг ҳамд ва гўзал саноларидан — мендан олдин ҳеч кимга очмаган (бир) нарсани очади; сўнг: ‹Эй Муҳаммад, бошинг(ни) кў тар; сўра — бериласан; шафоат қил — шафоатинг қабул қилинади› дейилади. Мен бошимни кў тараман ва: ‹Умматим, эй Роббим, умматим, эй Роббим› дейман. Шунда: ‹Эй Муҳаммад, умматингдан ҳисобсиз (киритиладиган)ларни жаннат эшикларидан ў нг эшикдан киритгин; улар бундан бошқа эшикларда (ҳам) одамлар билан шерикдир› дейилади.» Сўнг у зот: «Нафсим қў лида (бў лган) Зотга қасамки, жаннат эшикларидан (бир эшик)нинг икки табақаси ораси — Макка билан Ҳимяр (ёки: Макка билан Бусро) орасидек (узоқ)дир», дедилар.
وَعَن أبي هُرَيْرَة أَنَّ النَّاسَ قَالُوا يَا رَسُولَ اللَّهِ هَلْ نَرَى رَبَّنَا يَوْمَ الْقِيَامَةِ؟ فَذَكَرَ مَعْنَى حَدِيثِ أَبِي سَعِيدٍ غَيْرَ كَشْفِ السَّاقِ وَقَالَ: " يُضْرَبُ الصِّرَاطُ بَيْنَ ظَهْرَانَيْ جَهَنَّمَ فَأَكُونُ أَوَّلَ مَنْ يَجُوزُ مِنَ الرُّسُلِ بِأُمَّتِهِ وَلَا يَتَكَلَّمُ يَوْمَئِذٍ الرُّسُلُ وَكَلَامُ الرُّسُلِ يَوْمَئِذٍ: اللَّهُمَّ سَلِّمْ سَلِّمْ. وَفِي جهنمَ كلاليب مثلُ شوك السعدان وَلَا يَعْلَمُ قَدْرَ عِظَمِهَا إِلَّا اللَّهُ تَخْطَفُ النَّاسَ بِأَعْمَالِهِمْ فَمِنْهُمْ مَنْ يُوبَقُ بِعَمَلِهِ وَمِنْهُمْ مَنْ يُخَرْدَلُ ثُمَّ يَنْجُو حَتَّى إِذَا فَرَغَ اللَّهُ مِنَ الْقَضَاءِ بَيْنَ عِبَادِهِ وَأَرَادَ أَنْ يُخْرِجَ مِنَ النَّارِ مَنْ أَرَادَ أَنْ يُخْرِجَهُ مِمَّنْ كَانَ يَشْهَدُ أَنْ لَا إِلَهَ إِلَّا اللَّهُ أَمر الْمَلَائِكَة أَن يخرجُوا من يَعْبُدُ اللَّهَ فَيُخْرِجُونَهُمْ وَيَعْرِفُونَهُمْ بِآثَارِ السُّجُودِ وَحَرَّمَ اللَّهُ تَعَالَى عَلَى النَّارِ أَنْ تَأْكُلَ أَثَرَ السُّجُودِ فَكُلُّ ابْنِ آدَمَ تَأْكُلُهُ النَّارُ إِلَّا أَثَرَ السُّجُودِ فَيَخْرُجُونَ مِنَ النَّارِ قَدِ امْتَحَشُوا فَيُصَبُّ عَلَيْهِمْ مَاءُ الْحَيَاةِ فَيَنْبُتُونَ كَمَا تَنْبُتُ الْحِبَّةُ فِي حَمِيلِ السَّيْلِ وَيَبْقَى رَجُلٌ بَيْنَ الجنَّةِ والنارِ وَهُوَ آخرُ أهلِ النارِ دُخولاً الْجَنَّةَ مُقْبِلٌ بِوَجْهِهِ قِبَلَ النَّارِ فَيَقُولُ: يَا رب اصرف وَجْهي عَن النَّار فَإِنَّهُ قد قَشَبَنِي رِيحُهَا وَأَحْرَقَنِي ذَكَاؤُهَا. فَيَقُولُ: هَلْ عَسَيْتَ إِنْ أَفْعَلْ ذَلِكَ أَنْ تَسْأَلَ غَيْرَ ذَلِكَ؟ فَيَقُول: وَلَا وعزَّتكَ فيُعطي اللَّهَ مَا شاءَ اللَّهُ مِنْ عَهْدٍ وَمِيثَاقٍ فَيَصْرِفُ اللَّهُ وَجْهَهُ عَنِ النارِ فإِذا أقبلَ بِهِ على الجنةِ وَرَأى بَهْجَتَهَا سَكَتَ مَا شَاءَ اللَّهُ أَنْ يَسْكُتَ ثُمَّ قَالَ: يَا رَبِّ قَدِّمْنِي عِنْدَ بَابِ الجنةِ فَيَقُول الله تبَارك وَتَعَالَى: الْيَسْ أَعْطَيْتَ الْعُهُودَ وَالْمِيثَاقَ أَنْ لَا تَسْأَلَ غَيْرَ الَّذِي كُنْتَ سَأَلْتَ. فَيَقُولُ: يَا رَبِّ لَا أَكُونُ أَشْقَى خَلْقِكَ. فَيَقُولُ: فَمَا عَسَيْتَ إِنْ أُعْطِيتُ ذَلِكَ أَنْ تَسْأَلَ غَيْرَهُ. فَيَقُولُ: لَا وَعِزَّتِكَ لَا أَسْأَلُكَ غَيْرَ ذَلِكَ فَيُعْطِي رَبَّهُ مَا شَاءَ مِنْ عَهْدٍ وَمِيثَاقٍ فَيُقَدِّمُهُ إِلَى بَابِ الْجَنَّةِ فَإِذَا بَلَغَ بَابَهَا فَرَأَى زَهْرَتَهَا وَمَا فِيهَا مِنَ النَّضْرَةِ وَالسُّرُورِ فَسَكَتَ مَا شَاءَ اللَّهُ أَنْ يَسْكُتَ فَيَقُولُ: يَا رَبِّ أَدْخِلْنِي الْجَنَّةَ فَيَقُولُ اللَّهُ تَبَارَكَ وَتَعَالَى: وَيْلَكَ يَا ابْنَ آدَمَ مَا أَغْدَرَكَ أَلَيْسَ قَدْ أَعْطَيْتَ الْعُهُودَ وَالْمِيثَاقَ أَنْ لَا تَسْأَلَ غَيْرَ الَّذِي أُعْطِيتَ. فَيَقُولُ: يَا رَبِّ لَا تَجْعَلْنِي أَشْقَى خَلْقِكَ فَلَا يَزَالُ يَدْعُو حَتَّى يَضْحَكَ اللَّهُ مِنْهُ فَإِذَا ضَحِكَ أَذِنَ لَهُ فِي دُخُولِ الْجَنَّةِ. فَيَقُولُ: تَمَنَّ فَيَتَمَنَّى حَتَّى إِذَا انْقَطَعَتْ أُمْنِيَّتُهُ قَالَ اللَّهُ تَعَالَى: تَمَنَّ مِنْ كَذَا وَكَذَا أَقْبَلَ يُذَكِّرُهُ رَبُّهُ حَتَّى إِذَا انْتَهَتْ بِهِ الْأَمَانِيُّ قَالَ اللَّهُ: لَكَ ذَلِكَ ومثلُه معَه "
وَفِي رِوَايَةِ أَبِي سَعِيدٍ: " قَالَ اللَّهُ: لَكَ ذلكَ وعشرةُ أمثالِه ". مُتَّفق عَلَيْهِ
Abu Hurayra (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: Odamlar: «Yo Rasululloh, biz Qiyomat kuni Robbimizni koʻramizmi?» — dedi. U zot: «Bulutsiz (ochiq) kechada toʻlingan oyni koʻrishda shubha qiladimisiz?» — dedilar. Ular: «Yoʻq, yo Rasululloh», — dedi. U zot: «Bulut boʻlmaganda quyoshni koʻrishda shubha qiladimisiz?» — dedilar. Ular «yoʻq» dedi. U zot: «Allohni (Robbingizni) ham xuddi shunday koʻrasizlar. Qiyomat kuni odamlar yigʻiladi va U (Alloh) odamlarga oʻzlari ibodat qilgan narsaga ergashishni buyuradi. Bas, baʼzilari quyoshga, baʼzilari oyga, baʼzilari boshqa maʼbudlarga ergashadi; faqat shu ummat (musulmonlar) — munofiqlari bilan — qoladi. Alloh ularga kelib: ‹Men sizning Robbingizman›, — deydi. Ular: ‹Biz shu joyda — Robbimiz bizga kelguncha — turamiz; Robbimiz kelsa, biz Uni taniymiz›, — deydi. Soʻng Alloh ularga yana kelib: ‹Men sizning Robbingizman›, — deydi. Ular: ‹Sen Robbimizsan›, — deydi. Alloh ularni chaqiradi va doʻzax ustiga Sirot (koʻprik) qoʻyiladi; men (Muhammad) ummatim bilan undan oʻtgan birinchi paygʻambar boʻlaman. Oʻsha kuni paygʻambarlardan boshqa hech kim gapira olmaydi; ular oʻsha paytda: ‹Allohim, (bizni) qutqar; Allohim, (bizni) qutqar›, — deydi. Doʻzaxda Saʼdon (oʻsimligi)ning tikanlaridek ilgaklar bor. Saʼdon tikanlarini koʻrganmisiz?» — dedilar. Odamlar «ha» dedi. U zot: «Bu ilgaklar Saʼdon tikanlaridek; lekin ularning (qancha) kattaligini Allohdan boshqa hech kim bilmaydi. Ular odamlarni amallariga qarab ilib oladi; baʼzilari (amallari sababli) qulab, doʻzaxda abadiy qoladi; baʼzilari jazo (olib, boʻlak-boʻlak qilinib) doʻzaxdan chiqadi — to Alloh doʻzax ahlidan xohlaganiga rahm qilishni iroda qilguncha. Shunda U farishtalarga — faqat Oʻzigagina ibodat qilgan (kishilar)ni doʻzaxdan chiqarishni buyuradi. Farishtalar ularni sajda izlaridan tanib chiqaradi — chunki Alloh (doʻzax) oʻtiga oʻsha (sajda) izlarini yeb yuborishni harom qilgan. Bas, ular oʻtdan chiqadi; oʻt butun inson badanini yeb yuborgan, faqat sajda izlari (qolgan) boʻladi. Oʻsha paytda ular oʻtdan goʻyo (qup-quruq) suyak (skelet) holda chiqadi. Ularga Hayot suvi quyiladi va natijada ular oqayotgan suv boʻyidagi urugʻ (oʻsimlik)dek oʻsadi. Soʻng Alloh oʻz xalqlari orasida hukm qilishni tugatgach, doʻzax bilan jannat orasida bir kishi qoladi; u doʻzax ahlidan jannatga (eng oxirgi) kiradigan kishi boʻladi. U doʻzaxga yuzlangan holda (turib): ‹Ey Robbim, yuzimni oʻtdan burgaz — chunki uning shamoli meni qaqshatdi va bugʻi meni kuydirdi›, — deydi. Alloh undan: ‹Agar shu (tilaging) berilsa, boshqa narsa soʻraysanmi?› — deydi. U: ‹Yoʻq, izzatingga qasamki (soʻramayman)›, — deydi va Robbiga xohlagan ahd va paymonlarni beradi. Alloh uning yuzini oʻtdan buradi. U jannatga yuzlanib, uning goʻzalligini koʻrganda, Alloh xohlagancha jim turadi. Soʻng: ‹Ey Robbim, meni jannat eshigiga (yaqin) qil›, — deydi. Alloh: ‹Sen — dastlab soʻragan narsadan boshqa hech narsa soʻramayman deb — ahd va paymon bermadingmi?› — deydi. U: ‹Ey Robbim, meni xalqlaring ichida eng badbaxt qilma›, — deydi. Alloh: ‹Agar shu (tilaging) berilsa, boshqa narsa soʻraysanmi?› — deydi. U: ‹Yoʻq, izzatingga qasamki, boshqa narsa soʻramayman›, — deydi va Robbiga xohlagan ahd va paymonlarni beradi. Alloh uni jannat eshigiga (yaqin) qoʻyadi. U yerga yetib, uning hayoti, goʻzalligi va lazzatini koʻrganda, Alloh xohlagancha jim turadi. Soʻng: ‹Ey Robbim, meni jannatga kirgiz›, — deydi. Alloh: ‹Ey odam bolasi, Alloh senga rahm qilsin! Sen qancha aldamchi (ekan)san! Sen — berilgan narsadan boshqa hech narsa soʻramayman deb — ahd va paymon bermadingmi?› — deydi. U: ‹Ey Robbim, meni xalqlaring ichida eng badbaxt qilma›, — deydi. Shunda Alloh kuladi va uni jannatga kirishga ruxsat beradi va undan xohlagancha soʻrashni aytadi. U barcha istaklari roʻyobga chiqguncha soʻraveradi. Soʻng Alloh: ‹Falon-falon narsalarni ham soʻra›, — deydi. Alloh unga (istaklarini) eslatadi; barcha istak va orzulari roʻyobga chiqgach, Alloh: ‹Bu(larning hammasi) senga berildi va shunchasi yana (qoʻshimcha)›, — deydi». Abu Said al-Xudriy Abu Hurayraga: «Rasululloh ﷺ: ‹Alloh: Bu senga va shuning oʻn barobari (berildi), — dedi›, — dedilar», — dedi. Abu Hurayra: «Men Rasululloh ﷺ dan ‹Bu(larning hammasi) senga berildi va shunchasi yana›dan boshqasini eslamayman», — dedi. Abu Said: «Men u zotning ‹Bu senga va shuning oʻn barobari›ni (aytganini) eshitdim», — dedi.Абу Ҳурайра (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: Одамлар: «Ё Расулуллоҳ, биз Қиёмат куни Роббимизни кўрамизми?» — деди. У зот: «Булуциз (очиқ) кечада тўлинган ойни кўришда шубҳа қиладимисиз?» — дедилар. Улар: «Йўқ, ё Расулуллоҳ», — деди. У зот: «Булут бўлмаганда қуёшни кўришда шубҳа қиладимисиз?» — дедилар. Улар «йўқ» деди. У зот: «Аллоҳни (Роббингизни) ҳам худди шундай кўрасизлар. Қиёмат куни одамлар йиғилади ва У (Аллоҳ) одамларга ўзлари ибодат қилган нарсага эргашишни буюради. Бас, баъзилари қуёшга, баъзилари ойга, баъзилари бошқа маъбудларга эргашади; фақат шу уммат (мусулмонлар) — мунофиқлари билан — қолади. Аллоҳ уларга келиб: ‹Мен сизнинг Роббингизман›, — дейди. Улар: ‹Биз шу жойда — Роббимиз бизга келгунча — турамиз; Роббимиз келса, биз Уни таниймиз›, — дейди. Сўнг Аллоҳ уларга яна келиб: ‹Мен сизнинг Роббингизман›, — дейди. Улар: ‹Сен Роббимизсан›, — дейди. Аллоҳ уларни чақиради ва дўзах устига Сирот (кўприк) қўйилади; мен (Муҳаммад) умматим билан ундан ўтган биринчи пайғамбар бўламан. Ўша куни пайғамбарлардан бошқа ҳеч ким гапира олмайди; улар ўша пайтда: ‹Аллоҳим, (бизни) қутқар; Аллоҳим, (бизни) қутқар›, — дейди. Дўзахда Саъдон (ўсимлиги)нинг тиканларидек илгаклар бор. Саъдон тиканларини кўрганмисиз?» — дедилар. Одамлар «ҳа» деди. У зот: «Бу илгаклар Саъдон тиканларидек; лекин уларнинг (қанча) катталигини Аллоҳдан бошқа ҳеч ким билмайди. Улар одамларни амалларига қараб илиб олади; баъзилари (амаллари сабабли) қулаб, дўзахда абадий қолади; баъзилари жазо (олиб, бўлак-бўлак қилиниб) дўзахдан чиқади — то Аллоҳ дўзах аҳлидан хоҳлаганига раҳм қилишни ирода қилгунча. Шунда У фаришталарга — фақат Ўзигагина ибодат қилган (кишилар)ни дўзахдан чиқаришни буюради. Фаришталар уларни сажда изларидан таниб чиқаради — чунки Аллоҳ (дўзах) ўтига ўша (сажда) изларини еб юборишни ҳаром қилган. Бас, улар ўтдан чиқади; ўт бутун инсон баданини еб юборган, фақат сажда излари (қолган) бўлади. Ўша пайтда улар ўтдан гўё (қуп-қуруқ) суяк (скелет) ҳолда чиқади. Уларга Ҳаёт суви қуйилади ва натижада улар оқаётган сув бўйидаги уруғ (ўсимлик)дек ўсади. Сўнг Аллоҳ ўз халқлари орасида ҳукм қилишни тугатгач, дўзах билан жаннат орасида бир киши қолади; у дўзах аҳлидан жаннатга (энг охирги) кирадиган киши бўлади. У дўзахга юзланган ҳолда (туриб): ‹Эй Роббим, юзимни ўтдан бургаз — чунки унинг шамоли мени қақшатди ва буғи мени куйдирди›, — дейди. Аллоҳ ундан: ‹Агар шу (тилагинг) берилса, бошқа нарса сўрайсанми?› — дейди. У: ‹Йўқ, иззатингга қасамки (сўрамайман)›, — дейди ва Роббига хоҳлаган аҳд ва паймонларни беради. Аллоҳ унинг юзини ўтдан буради. У жаннатга юзланиб, унинг гўзаллигини кўрганда, Аллоҳ хоҳлаганча жим туради. Сўнг: ‹Эй Роббим, мени жаннат эшигига (яқин) қил›, — дейди. Аллоҳ: ‹Сен — дастлаб сўраган нарсадан бошқа ҳеч нарса сўрамайман деб — аҳд ва паймон бермадингми?› — дейди. У: ‹Эй Роббим, мени халқларинг ичида энг бадбахт қилма›, — дейди. Аллоҳ: ‹Агар шу (тилагинг) берилса, бошқа нарса сўрайсанми?› — дейди. У: ‹Йўқ, иззатингга қасамки, бошқа нарса сўрамайман›, — дейди ва Роббига хоҳлаган аҳд ва паймонларни беради. Аллоҳ уни жаннат эшигига (яқин) қўяди. У ерга етиб, унинг ҳаёти, гўзаллиги ва лаззатини кўрганда, Аллоҳ хоҳлаганча жим туради. Сўнг: ‹Эй Роббим, мени жаннатга киргиз›, — дейди. Аллоҳ: ‹Эй одам боласи, Аллоҳ сенга раҳм қилсин! Сен қанча алдамчи (экан)сан! Сен — берилган нарсадан бошқа ҳеч нарса сўрамайман деб — аҳд ва паймон бермадингми?› — дейди. У: ‹Эй Роббим, мени халқларинг ичида энг бадбахт қилма›, — дейди. Шунда Аллоҳ кулади ва уни жаннатга киришга рухсат беради ва ундан хоҳлаганча сўрашни айтади. У барча истаклари рўёбга чиқгунча сўраверади. Сўнг Аллоҳ: ‹Фалон-фалон нарсаларни ҳам сўра›, — дейди. Аллоҳ унга (истакларини) эслатади; барча истак ва орзулари рўёбга чиқгач, Аллоҳ: ‹Бу(ларнинг ҳаммаси) сенга берилди ва шунчаси яна (қўшимча)›, — дейди». Абу Саид ал-Худрий Абу Ҳурайрага: «Расулуллоҳ ﷺ: ‹Аллоҳ: Бу сенга ва шунинг ўн баробари (берилди), — деди›, — дедилар», — деди. Абу Ҳурайра: «Мен Расулуллоҳ ﷺ дан ‹Бу(ларнинг ҳаммаси) сенга берилди ва шунчаси яна›дан бошқасини эсламайман», — деди. Абу Саид: «Мен у зотнинг ‹Бу сенга ва шунинг ўн баробари›ни (айтганини) эшитдим», — деди.
وَعَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ قَالَ: قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: «لَا يَدْخُلُ أَحَدٌ الْجَنَّةَ إِلَّا أُرِيَ مَقْعَدَهُ مِنَ النَّارِ لَوْ أَسَاءَ لِيَزْدَادَ شُكْرًا وَلَا يَدْخُلُ النَّارَ أَحَدٌ إِلَّا أُرِيَ مَقْعَدَهُ مِنَ الْجَنَّةِ لَوْ أَحْسَنَ ليَكُون عَلَيْهِ حسرة» . رَوَاهُ البُخَارِيّ
(Abu Hurayra (roziyallohu anhu) aytdi:) Paygʻambar ﷺ: «Jannatga kirgan hech bir kishi yoʻqki, unga doʻzaxdagi (egallashi mumkin boʻlgan) joyi koʻrsatilmasin — agar yomonlik qilganda (shu boʻlardi) — toki u (shukrini) ziyoda qilsin; doʻzaxga kirgan hech bir kishi yoʻqki, unga jannatdagi joyi koʻrsatilmasin — agar yaxshilik qilganda (shu boʻlardi) — toki bu unga hasrat boʻlsin», dedilar.(Абу Ҳурайра (розияллоҳу анҳу) айтди:) Пайғамбар ﷺ: «Жаннатга кирган ҳеч бир киши йўқки, унга дўзахдаги (эгаллаши мумкин бўлган) жойи кўрсатилмасин — агар ёмонлик қилганда (шу бўларди) — токи у (шукрини) зиёда қилсин; дўзахга кирган ҳеч бир киши йўқки, унга жаннатдаги жойи кўрсатилмасин — агар яхшилик қилганда (шу бўларди) — токи бу унга ҳасрат бўлсин», дедилар.
وَعَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ قَالَ: " إِنَّ رَجُلَيْنِ مِمَّنْ دَخَلَ النَّارَ اشْتَدَّ صِيَاحُهُمَا فَقَالَ الرَّبُّ تَعَالَى: أَخْرِجُوهُمَا. فَقَالَ لَهُمَا: لِأَيِّ شَيْءٍ اشْتَدَّ صِيَاحُكُمَا؟ قَالَا: فَعَلْنَا ذَلِكَ لِتَرْحَمَنَا. قَالَ: فَإِنَّ رَحْمَتِي لَكُمَا أَنْ تَنْطَلِقَا فَتُلْقِيَا أَنْفُسَكُمَا حَيْثُ كُنْتُمَا مِنَ النَّارِ فَيُلْقِي أَحَدُهُمَا نَفْسَهُ فَيَجْعَلُهَا اللَّهُ بَرْدًا وَسَلَامًا وَيَقُومُ الْآخَرُ فَلَا يُلْقِي نَفْسَهُ فَيَقُولُ لَهُ الرَّبُّ تَعَالَى: مَا مَنَعَكَ أَنْ تُلْقِيَ نَفْسَكَ كَمَا أَلْقَى صَاحِبُكَ؟ فَيَقُولُ: رَبِّ إِنِّي لَأَرْجُو أَنْ لَا تُعِيدَنِي فِيهَا بَعْدَ مَا أَخْرَجْتَنِي مِنْهَا. فَيَقُولُ لَهُ الرَّبُّ تَعَالَى: لَكَ رَجَاؤُكَ. فَيُدْخَلَانِ جَمِيعًا الْجَنَّةَ بِرَحْمَةِ اللَّهِ ". رَوَاهُ التِّرْمِذِيّ
Abu Hurayra (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: Rasululloh ﷺ: «Albatta, olovga kirganlardan ikki kishining faryodi qattiq boʻladi. Shunda Robb azza va jalla: ‹Ularni chiqaringlar›, deydi. Ular chiqarilganda, ulardan: ‹Faryodingiz nima sababdan bunchalik qattiq boʻldi?› deb soʻraydi. Ular: ‹Bizga rahm qilishing uchun shunday qildik›, deyishadi. (Alloh): ‹Sizlarga Mening rahmatim — borib, ikkovingiz olovda qayerda boʻlgan boʻlsangiz, oʻsha yerga oʻzingizni tashlashingizdir›, deydi. Ular boradilar. Ulardan biri oʻzini (olovga) tashlaydi, shunda (Alloh) uni unga salqin va salomat qilib qoʻyadi. Boshqasi esa turib qoladi, oʻzini tashlamaydi. Robb azza va jalla unga: ‹Sheriging oʻzini tashlagani kabi oʻzingni tashlashdan seni nima toʻsdi?› deydi. U: ‹Ey Robbim, meni chiqarganingdan keyin yana unga qaytarmasligingni umid qilaman›, deydi. Shunda Robb unga: ‹Sen uchun umiding (roʻyobga chiqadi)›, deydi. Bas, ikkovi Allohning rahmati bilan birga jannatga kiradilar», dedilar. Abu Iso aytdi: Bu hadisning isnodi zaifdir, chunki u Rishdiyn ibn Saʼd (orqali keladi). Rishdiyn ibn Saʼd esa hadis ahli nazdida zaifdir; (u rivoyat qilgan) Ibn Anʼum esa al-Ifriqiy boʻlib, al-Ifriqiy hadis ahli nazdida zaifdir.Абу Ҳурайра (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: Расулуллоҳ ﷺ: «Албатта, оловга кирганлардан икки кишининг фарёди қаттиқ бўлади. Шунда Робб азза ва жалла: ‹Уларни чиқаринглар›, дейди. Улар чиқарилганда, улардан: ‹Фарёдингиз нима сабабдан бунчалик қаттиқ бўлди?› деб сўрайди. Улар: ‹Бизга раҳм қилишинг учун шундай қилдик›, дейишади. (Аллоҳ): ‹Сизларга Менинг раҳматим — бориб, икковингиз оловда қаерда бўлган бўлсангиз, ўша ерга ўзингизни ташлашингиздир›, дейди. Улар борадилар. Улардан бири ўзини (оловга) ташлайди, шунда (Аллоҳ) уни унга салқин ва саломат қилиб қўяди. Бошқаси эса туриб қолади, ўзини ташламайди. Робб азза ва жалла унга: ‹Шеригинг ўзини ташлагани каби ўзингни ташлашдан сени нима тўсди?› дейди. У: ‹Эй Роббим, мени чиқарганингдан кейин яна унга қайтармаслигингни умид қиламан›, дейди. Шунда Робб унга: ‹Сен учун умидинг (рўёбга чиқади)›, дейди. Бас, иккови Аллоҳнинг раҳмати билан бирга жаннатга кирадилар», дедилар. Абу Исо айтди: Бу ҳадиснинг исноди заифдир, чунки у Ришдийн ибн Саъд (орқали келади). Ришдийн ибн Саъд эса ҳадис аҳли наздида заифдир; (у ривоят қилган) Ибн Анъум эса ал-Ифриқий бўлиб, ал-Ифриқий ҳадис аҳли наздида заифдир.
وَعَن حذيفةَ وَأَبِي هُرَيْرَةَ قَالَا: قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: " يَجْمَعُ اللَّهُ تَبَارَكَ وَتَعَالَى النَّاسَ فَيَقُومُ الْمُؤْمِنُونَ حَتَّى تُزْلَفَ لَهُمُ الْجَنَّةُ فَيَأْتُونَ آدَمَ فَيَقُولُونَ: يَا أَبَانَا اسْتَفْتِحْ لَنَا الْجَنَّةَ. فَيَقُولُ: وَهَلْ أَخْرَجَكُمْ مِنَ الْجَنَّةِ إِلَّا خَطِيئَةُ أَبِيكُمْ لَسْتُ بِصَاحِبِ ذَلِكَ اذْهَبُوا إِلَى ابْنِي إِبْرَاهِيمَ خَلِيلِ اللَّهِ " قَالَ: " فَيَقُولُ إِبْرَاهِيمُ: لَسْتُ بِصَاحِبِ ذَلِكَ إِنَّمَا كُنْتُ خَلِيلًا مِنْ وَرَاءَ وَرَاءَ اعْمَدُوا إِلَى مُوسَى الَّذِي كَلَّمَهُ اللَّهُ تَكْلِيمًا فَيَأْتُونَ مُوسَى عَلَيْهِ السَّلَام فَيَقُولُ: لَسْتُ بِصَاحِبِ ذَلِكَ اذْهَبُوا إِلَى عِيسَى كَلِمَةِ اللَّهِ وَرُوحِهِ فَيَقُولُ عِيسَى: لَسْتُ بِصَاحِبِ ذَلِكَ فَيَأْتُونَ مُحَمَّدًا صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ فَيَقُومُ فَيُؤْذَنُ لَهُ وَتُرْسَلُ الْأَمَانَةُ وَالرَّحِمُ فَيَقُومَانِ جَنَبَتَيِ الصِّرَاطِ يَمِينًا وَشِمَالًا فَيَمُرُّ أَوَّلُكُمْ كَالْبَرْقِ ". قَالَ: قُلْتُ: بِأَبِي أَنْتَ وَأُمِّي أَيُّ شَيْءٍ كَمَرِّ الْبَرْقِ؟ قَالَ: " أَلَمْ تَرَوْا إِلَى الْبَرْقِ كَيْفَ يَمُرُّ وَيَرْجِعُ فِي طَرْفَةِ عَيْنٍ. ثُمَّ كَمَرِّ الرِّيحِ ثُمَّ كَمَرِّ الطَّيْرِ وَشَدِّ الرِّجَالِ تَجْرِي بِهِمْ أَعْمَالُهُمْ وَنَبِيُّكُمْ قَائِمٌ عَلَى الصِّرَاطِ يَقُولُ: يَا رَبِّ سَلِّمْ سَلِّمْ. حَتَّى تَعْجِزَ أَعْمَالُ الْعِبَادِ حَتَّى يَجِيءَ الرَّجُلُ فَلَا يَسْتَطِيعُ السَّيْرَ إِلَّا زَحْفًا ". وَقَالَ: «وَفِي حَافَتَيِ الصِّرَاطِ كَلَالِيبُ مُعَلَّقَةٌ مَأْمُورَةٌ تَأْخُذُ مَنْ أُمِرَتْ بِهِ فَمَخْدُوشٌ نَاجٍ وَمُكَرْدَسٌ فِي النَّارِ» . وَالَّذِي نَفْسُ أَبِي هُرَيْرَةَ بِيَدِهِ إِنَّ قَعْرَ جَهَنَّمَ لَسَبْعِينَ خَرِيفًا. رَوَاهُ مُسلم
Abu Hurayra (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: Rasululloh ﷺ: «Alloh — tabaroka va taolo — odamlarni toʻplaydi; bas, moʻminlar — toki jannat ularga yaqinlashtirilguncha — turadilar. Bas, ular Odamning oldiga kelib: ‹Ey otamiz, biz uchun jannatni ochishni soʻra› deydilar. U: ‹Sizlarni jannatdan otangiz Odamning xatosidan boshqa narsa chiqardimi? Men bunga sohib (loyiq) emasman; oʻgʻlim Ibrohim — Allohning xalili — ning oldiga boringlar› deydi — (Paygʻambar) dedilar —. Bas, Ibrohim: ‹Men bunga sohib emasman; men faqat ortda-ortda (uzoq, bilvosita) bir xalil (doʻst) edim. Allohning (bevosita) gaplashgan Muso — alayhissalom — ning oldiga qarab boringlar› deydi. Bas, ular Muso ﷺ ning oldiga keladi. U: ‹Men bunga sohib emasman; Iso — Allohning kalimasi va ruhi — ning oldiga boringlar› deydi. Bas, Iso ﷺ: ‹Men bunga sohib emasman› deydi. Bas, ular Muhammad ﷺ ning oldiga keladilar. U turadi; bas, unga izn beriladi. Va omonat hamda rahm (qarindoshlik) yuboriladi-da, ikkovi Sirotning ikki chetida — oʻng va chap (tomonda) — turadi. Bas, birinchingiz chaqmoq kabi oʻtadi», dedilar. (Roviy) dedi: Men: «Otam-onam Sizga fido boʻlsin, chaqmoq oʻtishi kabi nima (qanday) narsa (tezligida)?» dedim. (Paygʻambar): «Chaqmoqni koʻrmaydimisizlar — u qanday oʻtib, koʻz yumib ochguncha qaytadi? Soʻng shamol oʻtishi kabi, soʻng qush oʻtishi kabi va erkaklarning yugurishi kabi (oʻtadi) — ularni amallari oʻtkazadi (eltadi) —. Paygʻambaringiz esa Sirot ustida turib: ‹Rabb, salomat saqla, salomat saqla› deydi — toki bandalarning amallari ojizlashguncha (kuchsizlanib qolguncha), hatto bir kishi keladi-da, faqat emaklab (sudralib)gina yura oladi —. (Paygʻambar) dedilar: Sirotning ikki chekkasida osilgan kalloblar bor — buyurilgan (kishi)ni olishga buyurilgan —. Bas, (kimdir) tirnalgan (yaralangan) holda najot topadi, (kimdir esa) doʻzaxga tiqiladi (uyumlab tashlanadi)». Abu Hurayraning joni qoʻlida boʻlgan Zotga qasamki, albatta jahannam(ning) tubi yetmish yillik (masofa)dir (chuqurdir).Абу Ҳурайра (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: Расулуллоҳ ﷺ: «Аллоҳ — табарока ва таоло — одамларни тўплайди; бас, мўминлар — токи жаннат уларга яқинлаштирилгунча — турадилар. Бас, улар Одамнинг олдига келиб: ‹Эй отамиз, биз учун жаннатни очишни сўра› дейдилар. У: ‹Сизларни жаннатдан отангиз Одамнинг хатосидан бошқа нарса чиқардими? Мен бунга соҳиб (лойиқ) эмасман; ўғлим Иброҳим — Аллоҳнинг халили — нинг олдига боринглар› дейди — (Пайғамбар) дедилар —. Бас, Иброҳим: ‹Мен бунга соҳиб эмасман; мен фақат ортда-ортда (узоқ, билвосита) бир халил (дўст) эдим. Аллоҳнинг (бевосита) гаплашган Мусо — алайҳиссалом — нинг олдига қараб боринглар› дейди. Бас, улар Мусо ﷺ нинг олдига келади. У: ‹Мен бунга соҳиб эмасман; Исо — Аллоҳнинг калимаси ва руҳи — нинг олдига боринглар› дейди. Бас, Исо ﷺ: ‹Мен бунга соҳиб эмасман› дейди. Бас, улар Муҳаммад ﷺ нинг олдига келадилар. У туради; бас, унга изн берилади. Ва омонат ҳамда раҳм (қариндошлик) юборилади-да, иккови Сиротнинг икки четида — ўнг ва чап (томонда) — туради. Бас, биринчингиз чақмоқ каби ўтади», дедилар. (Ровий) деди: Мен: «Отам-онам Сизга фидо бўлсин, чақмоқ ўтиши каби нима (қандай) нарса (тезлигида)?» дедим. (Пайғамбар): «Чақмоқни кўрмайдимисизлар — у қандай ўтиб, кўз юмиб очгунча қайтади? Сўнг шамол ўтиши каби, сўнг қуш ўтиши каби ва эркакларнинг югуриши каби (ўтади) — уларни амаллари ўтказади (элтади) —. Пайғамбарингиз эса Сирот устида туриб: ‹Рабб, саломат сақла, саломат сақла› дейди — токи бандаларнинг амаллари ожизлашгунча (кучсизланиб қолгунча), ҳатто бир киши келади-да, фақат эмаклаб (судралиб)гина юра олади —. (Пайғамбар) дедилар: Сиротнинг икки чеккасида осилган каллоблар бор — буюрилган (киши)ни олишга буюрилган —. Бас, (кимдир) тирналган (яраланган) ҳолда нажот топади, (кимдир эса) дўзахга тиқилади (уюмлаб ташланади)». Абу Ҳурайранинг жони қўлида бўлган Зотга қасамки, албатта жаҳаннам(нинг) туби етмиш йиллик (масофа)дир (чуқурдир).
وَعَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ قَالَ: قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: «إِن فِي الْجَنَّةِ شَجَرَةً يَسِيرُ الرَّاكِبُ فِي ظِلِّهَا مِائَةَ عَامٍ لَا يَقْطَعُهَا وَلَقَابَ قَوْسِ أَحَدِكُمْ فِي الْجَنَّةِ خَيْرٌ مِمَّا طَلَعَتْ عَلَيْهِ الشَّمْسُ أَو تغرب» . مُتَّفق عَلَيْهِ
Abu Hurayra (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: Rasululloh ﷺ: «Jannatda shunday bir daraxt borki, otliq kishi uning soyasida yuz yil yursa ham uni oxiriga yetkaza olmaydi», dedilar. Va: «Xohlasangiz, {va choʻzilgan soyada, hamda quyilib turgan suvda} (Al-Voqiʼa 30-31) oyatini oʻqinglar», dedilar.Абу Ҳурайра (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: Расулуллоҳ ﷺ: «Жаннатда шундай бир дарахт борки, отлиқ киши унинг соясида юз йил юрса ҳам уни охирига етказа олмайди», дедилар. Ва: «Хоҳласангиз, {ва чўзилган сояда, ҳамда қуйилиб турган сувда} (Ал-Воқиъа 30-31) оятини ўқинглар», дедилар.
وَعَن أبي هُرَيْرَة قا ل: قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: " إِنَّ أَوَّلَ زُمْرَةٍ يَدْخُلُونَ الْجَنَّةَ عَلَى صُورَةِ الْقَمَرِ لَيْلَةَ الْبَدْرِ ثُمَّ الَّذِينَ يَلُونَهُمْ كَأَشَدِّ كَوْكَبٍ دُرِّيٍّ فِي السَّمَاءِ إِضَاءَةً قُلُوبُهُمْ عَلَى قَلْبِ رَجُلٍ وَاحِدٍ لَا اخْتِلَافَ بَيْنَهُمْ وَلَا تَبَاغُضَ لِكُلِّ امْرِئٍ مِنْهُمْ زَوْجَتَانِ مِنَ الْحُورِ الْعِينِ يُرَى مُخُّ سُوقِهِنَّ مِنْ وَرَاءِ الْعَظْمِ وَاللَّحْمِ مِنَ الْحُسْنِ يُسَبِّحُونَ اللَّهَ بُكْرَةً وَعَشِيًّا لَا يَسْقَمُونُ وَلَا يَبُولُونَ وَلَا يَتَغَوَّطُونَ وَلَا يَتْفُلُونَ وَلَا يَتَمَخَّطُونَ آنِيَتُهُمُ الذَّهَبُ وَالْفِضَّةُ وَأَمْشَاطُهُمُ الذَّهَبُ وَوَقُودُ مَجَامِرِهِمُ الْأَلُوَّةُ وَرَشْحُهُمُ الْمِسْكُ عَلَى خُلُقِ رَجُلٍ وَاحِدٍ عَلَى صُورَةِ أَبِيهِمْ آدَمَ ستونَ ذِرَاعا فِي السَّمَاء. مُتَّفق عَلَيْهِ
Abu Hurayra (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: Allohning Rasuli ﷺ: «Jannatga kiradigan birinchi guruh — toʻlin oydek porlab turadi; ularga ergashadiganlari esa — osmondagi eng yorqin yulduzdek porlaydi. Ular na siyadi, na hojat chiqaradi, na tupuradi, na burun shilligʻi (chiqaradi). Ularning taroqlari — oltindan boʻladi va ularning teri mushkdek hidlanadi. Ularning markazlarida ud (aloe yogʻochi) ishlatiladi. Ularning xotinlari — huriylar boʻladi. Ularning hammasi bir xil koʻrinadi va (qomat jihatidan) otalari Odamga — oltmish tirsak boʻyli (holatda) — oʻxshaydi», — dedi.Абу Ҳурайра (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: Аллоҳнинг Расули ﷺ: «Жаннатга кирадиган биринчи гуруҳ — тўлин ойдек порлаб туради; уларга эргашадиганлари эса — осмондаги энг ёрқин юлдуздек порлайди. Улар на сияди, на ҳожат чиқаради, на тупуради, на бурун шиллиғи (чиқаради). Уларнинг тароқлари — олтиндан бўлади ва уларнинг тери мушкдек ҳидланади. Уларнинг марказларида уд (алоэ ёғочи) ишлатилади. Уларнинг хотинлари — ҳурийлар бўлади. Уларнинг ҳаммаси бир хил кўринади ва (қомат жиҳатидан) оталари Одамга — олтмиш тирсак бўйли (ҳолатда) — ўхшайди», — деди.
وَعَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ قَالَ: قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: «مَنْ يَدْخُلُ الْجَنَّةَ يَنْعَمُ وَلَا يَبْأَسُ وَلَا تَبْلَى ثِيَابُهُ وَلَا يفْنى شبابُه» . رَوَاهُ مُسلم
Abu Hurayra (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: Rasululloh ﷺ: «Jannatga kirgan kishi neʼmat ichida boʻladi, hech qachon xoru zor boʻlmaydi, kiyimi eskirmaydi va yoshligi ketmaydi», dedilar. Muslim rivoyat qilgan.Абу Ҳурайра (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: Расулуллоҳ ﷺ: «Жаннатга кирган киши неъмат ичида бўлади, ҳеч қачон хору зор бўлмайди, кийими эскирмайди ва ёшлиги кетмайди», дедилар. Муслим ривоят қилган.
وَعَن أبي هُرَيْرَة قا ل: قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: «يَدْخُلُ الْجَنَّةَ أَقْوَامٌ أَفْئِدَتُهُمْ مِثْلُ أَفْئِدَةِ الطَّيْرِ» . رَوَاهُ مُسلم
Abu Hurayra (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: Rasululloh ﷺ: «Jannatga qalblari qushlarning qalbi kabi boʻlgan qavmlar kiradi», dedilar. Muslim rivoyat qilgan.Абу Ҳурайра (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: Расулуллоҳ ﷺ: «Жаннатга қалблари қушларнинг қалби каби бўлган қавмлар киради», дедилар. Муслим ривоят қилган.
وَعَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ قَالَ: " إِنَّ أَدْنَى مَقْعَدِ أَحَدِكُمْ مِنَ الْجَنَّةِ أَنْ يَقُولَ لَهُ: تَمَنَّ فَيَتَمَنَّى وَيَتَمَنَّى فَيَقُولُ لَهُ: هَلْ تَمَنَّيْتَ؟ فَيَقُولُ نَعَمْ فَيَقُولُ لَهُ: فَإِنَّ لَكَ مَا تَمَنَّيْتَ ومثلَه معَه ". رَوَاهُ مُسلم
Abu Hurayra (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: Rasululloh ﷺ: «Sizlardan biringizning jannatdagi eng past oʻrni shuki, unga: ‹Tila!› deyiladi. U tilaydi, yana tilaydi. Soʻng unga: ‹Tiladingmi?› deyiladi. U: ‹Ha›, deydi. Shunda unga: ‹Senga tilaganing va u bilan birga yana shuncha narsa beriladi›, deyiladi», dedilar. Muslim rivoyat qilgan.Абу Ҳурайра (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: Расулуллоҳ ﷺ: «Сизлардан бирингизнинг жаннатдаги энг паст ўрни шуки, унга: ‹Тила!› дейилади. У тилайди, яна тилайди. Сўнг унга: ‹Тиладингми?› дейилади. У: ‹Ҳа›, дейди. Шунда унга: ‹Сенга тилаганинг ва у билан бирга яна шунча нарса берилади›, дейилади», дедилар. Муслим ривоят қилган.
وَعَنْهُ قَالَ: قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: «سَيْحَانُ وَجَيْحَانُ وَالْفُرَاتُ وَالنِّيلُ كُلٌّ من أنهارِ الْجنَّة» . رَوَاهُ مُسلم
Abu Hurayra (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: Rasululloh ﷺ: «Sayhon, Jayhon, Furot va Nil — bularning hammasi jannat daryolaridandir», — dedilar.Абу Ҳурайра (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: Расулуллоҳ ﷺ: «Сайҳон, Жайҳон, Фурот ва Нил — буларнинг ҳаммаси жаннат дарёларидандир», — дедилар.
عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ قَالَ: قَلْتُ: يَا رَسُولَ اللَّهِ مِمَّ خُلِقَ الْخَلْقُ؟ قَالَ: «مِنَ الْمَاءِ» . قُلْنَا: الْجَنَّةُ مَا بِنَاؤُهَا؟ قَالَ: «لَبِنَةٌ مِنْ ذَهَبٍ وَلَبِنَةٌ مِنْ فِضَّةٍ وَمِلَاطُهَا الْمِسْكُ الْأَذْفَرُ وَحَصْبَاؤُهَا اللُّؤْلُؤُ وَالْيَاقُوتُ وَتُرْبَتُهَا الزَّعْفَرَانُ مَنْ يَدْخُلُهَا يَنْعَمُ وَلَا يَبْأَسُ وَيَخْلُدُ وَلَا يَمُوتُ وَلَا يَبْلَى ثِيَابُهُمْ وَلَا يَفْنَى شَبَابُهُمْ» . رَوَاهُ أَحْمَدُ وَالتِّرْمِذِيّ والدارمي
Abu Hurayra (roziyallohu anhu) aytadi: Biz: «Ey Rasululloh, bizga nima boʻldiki, sizning huzuringizda boʻlganimizda qalblarimiz yumshaydi, dunyoga nisbatan zohid boʻlamiz va oxirat ahlidan boʻlamiz. Sizning huzuringizdan chiqib, ahli-oilamiz bilan koʻngil ochib, bolalarimizni hidlaganimizda esa oʻzimizni tanimay qolamiz», dedik. Shunda Rasululloh ﷺ: «Agar siz mening huzurimdan chiqqaningizda ham oʻsha holatingizda turaversangiz, malaklar uylaringizda sizni ziyorat qilgan boʻlur edilar. Agar siz gunoh qilmasangiz, Alloh gunoh qiladigan, soʻng ularni magʻfirat qiladigan yangi bir xalqni keltirgan boʻlur edi», dedilar. (Abu Hurayra) aytadi: Men: «Ey Rasululloh, xalq nimadan yaratilgan?» dedim. U zot: «Suvdan», dedilar. Biz: «Jannatning binosi nimadan?» dedik. U zot: «Bir gʻisht kumushdan, bir gʻisht oltindan, uning laxtasi (qorishmasi) qoʻlansa hidli mushkdan, mayda toshlari marvarid va yoqutdan, tuprogʻi esa zaʼferondandir. Kim unga kirsa, neʼmatga erishadi, qiynalmaydi; abadiy qoladi, oʻlmaydi; ularning kiyimlari eskirmaydi va yoshliklari soʻlmaydi», dedilar. Soʻngra u zot: «Uch (toifa) kishining duosi rad qilinmaydi: adolatli imom (rahbar), iftor qilayotgan paytidagi roʻzador va mazlumning duosi — uni (Alloh) bulutlar uzra koʻtaradi, unga osmon eshiklari ochiladi va Robb azza va jalla: ‹Izzatimga qasamki, vaqti kechgan boʻlsa ham, albatta senga yordam beraman›, deydi», dedilar. Abu Iso aytdi: Bu hadisning isnodi unchalik kuchli emas va nazarimda u muttasil (uzluksiz) ham emas. Bu hadis Abu Hurayradan Nabiy ﷺ orqali boshqa bir isnod bilan ham rivoyat qilingan.Абу Ҳурайра (розияллоҳу анҳу) айтади: Биз: «Эй Расулуллоҳ, бизга нима бўлдики, сизнинг ҳузурингизда бўлганимизда қалбларимиз юмшайди, дунёга нисбатан зоҳид бўламиз ва охират аҳлидан бўламиз. Сизнинг ҳузурингиздан чиқиб, аҳли-оиламиз билан кўнгил очиб, болаларимизни ҳидлаганимизда эса ўзимизни танимай қоламиз», дедик. Шунда Расулуллоҳ ﷺ: «Агар сиз менинг ҳузуримдан чиққанингизда ҳам ўша ҳолатингизда тураверсангиз, малаклар уйларингизда сизни зиёрат қилган бўлур эдилар. Агар сиз гуноҳ қилмасангиз, Аллоҳ гуноҳ қиладиган, сўнг уларни мағфират қиладиган янги бир халқни келтирган бўлур эди», дедилар. (Абу Ҳурайра) айтади: Мен: «Эй Расулуллоҳ, халқ нимадан яратилган?» дедим. У зот: «Сувдан», дедилар. Биз: «Жаннатнинг биноси нимадан?» дедик. У зот: «Бир ғишт кумушдан, бир ғишт олтиндан, унинг лахтаси (қоришмаси) қўланса ҳидли мушкдан, майда тошлари марварид ва ёқутдан, тупроғи эса заъферондандир. Ким унга кирса, неъматга эришади, қийналмайди; абадий қолади, ўлмайди; уларнинг кийимлари эскирмайди ва ёшликлари сўлмайди», дедилар. Сўнгра у зот: «Уч (тоифа) кишининг дуоси рад қилинмайди: адолатли имом (раҳбар), ифтор қилаётган пайтидаги рўзадор ва мазлумнинг дуоси — уни (Аллоҳ) булутлар узра кўтаради, унга осмон эшиклари очилади ва Робб азза ва жалла: ‹Иззатимга қасамки, вақти кечган бўлса ҳам, албатта сенга ёрдам бераман›, дейди», дедилар. Абу Исо айтди: Бу ҳадиснинг исноди унчалик кучли эмас ва назаримда у муттасил (узлуксиз) ҳам эмас. Бу ҳадис Абу Ҳурайрадан Набий ﷺ орқали бошқа бир иснод билан ҳам ривоят қилинган.
وَعَنْهُ قَالَ: قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: «مَا فِي الْجَنَّةِ شَجَرَةٌ إِلَّا وساقُها من ذهب» . رَوَاهُ التِّرْمِذِيّ
Abu Hurayra (roziyallohu anhu) aytadi: Rasululloh ﷺ: «Jannatda har bir daraxtning tanasi oltindan boʻlmagani yoʻq», dedilar. Abu Iso aytdi: Bu hadis Abu Said rivoyatidan hasan gʻaribdir.Абу Ҳурайра (розияллоҳу анҳу) айтади: Расулуллоҳ ﷺ: «Жаннатда ҳар бир дарахтнинг танаси олтиндан бўлмагани йўқ», дедилар. Абу Исо айтди: Бу ҳадис Абу Саид ривоятидан ҳасан ғарибдир.
وَعَنْهُ قَالَ: قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: «إِنَّ فِي الْجَنَّةِ مِائَةَ دَرَجَةٍ مَا بَيْنَ كُلِّ دَرَجَتَيْنِ مِائَةُ عَامٍ» . رَوَاهُ التِّرْمِذِيُّ وَقَالَ: هَذَا حَدِيثٌ حَسَنٌ غَرِيبٌ
Abu Hurayra (roziyallohu anhu) aytadi: Rasululloh ﷺ: «Jannatda yuzta daraja bor, har ikki daraja orasi yuz (yillik masofa)dir», dedilar. Abu Iso aytdi: Bu hadis hasan sahihdir.Абу Ҳурайра (розияллоҳу анҳу) айтади: Расулуллоҳ ﷺ: «Жаннатда юзта даража бор, ҳар икки даража ораси юз (йиллик масофа)дир», дедилар. Абу Исо айтди: Бу ҳадис ҳасан саҳиҳдир.
وَعَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ قَالَ: قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: «أَهْلُ الْجَنَّةِ جُرْدٌ مُرْدٌ كَحْلَى لَا يَفْنَى شَبَابُهُمْ وَلَا تَبْلَى ثِيَابهمْ» . رَوَاهُ التِّرْمِذِيّ والدارمي
Abu Hurayra (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: Rasululloh ﷺ: «Jannat ahli tuksiz, soqolsiz va koʻzlari surma tortilgan holda boʻladi; ularning yoshligi tugamaydi va kiyimlari eskirmaydi», dedilar. Abu Iso aytdi: Bu hadis hasan gʻaribdir.Абу Ҳурайра (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: Расулуллоҳ ﷺ: «Жаннат аҳли туксиз, соқолсиз ва кўзлари сурма тортилган ҳолда бўлади; уларнинг ёшлиги тугамайди ва кийимлари эскирмайди», дедилар. Абу Исо айтди: Бу ҳадис ҳасан ғарибдир.
وَعَن سعيد بن الْمسيب أَنه لقيَ أَبَا هريرةَ فَقَالَ أَبُو هُرَيْرَةَ: أَسْأَلُ اللَّهَ أَنْ يَجْمَعَ بَيْنِي وَبَيْنَكَ فِي سُوقِ الْجَنَّةِ. فَقَالَ سَعِيدٌ: أَفِيهَا سُوقٌ؟ قَالَ: نَعَمْ أَخْبَرَنِي رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: «إِنَّ أَهْلَ الْجَنَّةِ إِذَا دَخَلُوهَا نَزَلُوا فِيهَا بِفَضْلِ أَعْمَالِهِمْ ثُمَّ يُؤْذَنُ لَهُمْ فِي مِقْدَارِ يَوْمِ الْجُمُعَةِ مِنْ أَيَّامِ الدُّنْيَا فَيَزُورُونَ رَبَّهُمْ وَيَبْرُزُ لَهُمْ عَرْشُهُ وَيَتَبَدَّى لَهُم فِي روضةٍ من رياضِ الجنَّة فَيُوضَع لَهُم مَنَابِر من نور ومنابرمن لُؤْلُؤٍ وَمَنَابِرُ مِنْ يَاقُوتٍ وَمَنَابِرُ مِنْ زَبَرْجَدٍ وَمَنَابِرُ مِنْ ذَهَبٍ وَمَنَابِرُ مِنْ فِضَّةٍ وَيَجْلِسُ أَدْنَاهُم - وَمَا فيهم دنيٌّ - عَلَى كُثْبَانِ الْمِسْكِ وَالْكَافُورِ مَا يَرَوْنَ أَنَّ أَصْحَابَ الْكَرَاسِيِّ بِأَفْضَلَ مِنْهُمْ مَجْلِسًا» . قَالَ أَبُو هُرَيْرَةَ: قُلْتُ: يَا رَسُولَ اللَّهِ وَهَلْ نَرَى رَبَّنَا؟ قَالَ: «نَعَمْ هَلْ تَتَمَارَوْنَ فِي رُؤْيَةِ الشَّمْسِ وَالْقَمَرِ لَيْلَةَ الْبَدْرِ؟» قُلْنَا: لَا. قَالَ: " كَذَلِكَ لَا تَتَمَارَوْنَ فِي رُؤْيَةِ رَبِّكُمْ وَلَا يَبْقَى فِي ذَلِكَ الْمَجْلِسِ رَجُلٌ إِلَّا حَاضَرَهُ اللَّهُ مُحَاضَرَةً حَتَّى يَقُولَ لِلرَّجُلِ مِنْهُمْ: يَا فلَان ابْن فلَان أَتَذكر يَوْم قلت كَذَا وَكَذَا؟ فيذكِّره بِبَعْض غدارته فِي الدُّنْيَا. فَيَقُولُ: يَا رَبِّ أَفَلَمْ تَغْفِرْ لِي؟ فَيَقُولُ: بَلَى فَبِسِعَةِ مَغْفِرَتِي بَلَغْتَ مَنْزِلَتَكَ هَذِهِ. فَبَيْنَا هُمْ عَلَى ذَلِكَ غَشِيتْهُمْ سَحَابَةٌ مِنْ فَوْقِهِمْ فَأَمْطَرَتْ عَلَيْهِمْ طِيبًا لَمْ يَجِدُوا مِثْلَ رِيحِهِ شَيْئًا قَطُّ وَيَقُولُ رَبُّنَا: قُومُوا إِلَى مَا أَعْدَدْتُ لَكُمْ مِنَ الْكَرَامَةِ فَخُذُوا مَا اشْتَهَيْتُمْ فَنَأْتِي سُوقًا قَدْ حَفَّتْ بِهِ الْمَلَائِكَةُ فِيهَا مَا لَمْ تَنْظُرِ الْعُيُونُ إِلَى مِثْلِهِ وَلَمْ تَسْمَعِ الْآذَانُ وَلَمْ يَخْطُرْ عَلَى الْقُلُوبِ فَيُحْمَلُ لَنَا مَا اشْتَهَيْنَا لَيْسَ يُبَاعُ فِيهَا وَلَا يُشْتَرَى وَفِي ذَلِكَ السُّوقِ يَلْقَى أَهْلُ الْجَنَّةِ بَعْضُهُمْ بَعْضًا ". قَالَ: " فَيُقْبِلُ الرَّجُلُ ذُو الْمَنْزِلَةِ الْمُرْتَفِعَةِ فَيَلْقَى مَنْ هُوَ دُونَهُ - وَمَا فيهم دنيٌّ - فيروعُه مَا يرى عَلَيْهِ من اللباسِ فِيمَا يَنْقَضِي آخِرُ حَدِيثِهِ حَتَّى يَتَخَيَّلَ عَلَيْهِ مَا هُوَ أحسن مِنْهُ وَذَلِكَ أَنَّهُ لَا يَنْبَغِي لِأَحَدٍ أَنْ يَحْزَنَ فِيهَا ثُمَّ نَنْصَرِفُ إِلَى مَنَازِلِنَا فَيَتَلَقَّانَا أَزْوَاجُنَا فَيَقُلْنَ: مَرْحَبًا وَأَهْلًا لَقَدْ جِئْتَ وَإِنَّ بِكَ مِنَ الْجَمَالِ أَفْضَلَ مِمَّا فَارَقْتَنَا عَلَيْهِ فَيَقُولُ: إِنَّا جَالَسْنَا الْيَوْمَ رَبَّنَا الْجَبَّارَ وَيَحِقُّنَا أَنْ نَنْقَلِبَ بِمِثْلِ مَا انْقَلَبْنَا ". رَوَاهُ التِّرْمِذِيُّ وَابْنُ مَاجَهْ وَقَالَ التِّرْمِذِيُّ: هَذَا حَدِيث غَرِيب
Abu Hurayra (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: U Said ibn al-Musayyabga uchrab: «Men Allohdan seni va meni jannat bozorida birga qilishini soʻrayman», dedi. Said: «Unda bozor ham boʻladimi?» dedi. Abu Hurayra: «Ha, menga Rasululloh ﷺ xabar berdilarki: ‹Jannat ahli unga kirganlarida, amallarining fazliga koʻra oʻz oʻrinlarini egallaydilar. Soʻng ularga dunyo kunlaridan juma kuni miqdoricha (vaqtda) izn beriladi, ular Robblarini ziyorat qiladilar; U ularga Arshini namoyon qiladi va ularga jannat bogʻlaridan bir bogʻda tajalliy qiladi. Ular uchun nurdan minbarlar, marvariddan minbarlar, yoqutdan minbarlar, zabarjaddan minbarlar, oltindan minbarlar va kumushdan minbarlar qoʻyiladi. Ularning eng pasti — garchi ular orasida past kimsa boʻlmasa ham — misk va kofur uyumlari ustida oʻtiradi; ular kursilarda oʻtirganlarni oʻzlaridan koʻra afzalroq oʻrinda deb hisoblamaydilar›», dedi. Abu Hurayra aytdi: Men: «Yo Rasululloh, biz Robbimizni koʻramizmi?» dedim. U zot: «Ha. Toʻlin oy kechasi quyosh va oyni koʻrishda shubhaga borasizlarmi?» dedilar. Biz: «Yoʻq», dedik. U zot: «Xuddi shunday, Robbingizni koʻrishda ham shubhaga bormaysizlar. U majlisda hech bir kishi qolmaydiki, Alloh u bilan bevosita suhbatlashmasin; hatto ulardan bir kishiga: ‹Ey falon ibn falon, sen falon kuni shunday-shunday deganingni eslaysanmi?› deydi va unga dunyodagi baʼzi gunohlarini eslatadi. U: ‹Ey Robbim, meni magʻfirat qilmaganmiding?› deydi. Alloh: ‹Ha, magʻfiratimning kengligi sababli sen mana shu manzilingga yetding›, deydi. Ular shu holatda turganlarida, ustlaridan bir bulut ularni qoplaydi va ularning ustiga shunday xushboʻylik yogʻdiradiki, ular umuman bunday hidni hech qachon his qilmagan boʻladilar. Robbimiz — tabarka va taolo —: ‹Sizlar uchun tayyorlab qoʻygan karomatimga turinglar va xohlagan narsangizni olinglar›, deydi. Soʻng biz farishtalar oʻrab turgan bir bozorga kelamiz, unda koʻzlar uning misli koʻrmagan, quloqlar eshitmagan va dillarga kelmagan narsalar boʻladi. Bizga xohlagan narsamiz keltiriladi; unda na sotiladi, na sotib olinadi. Oʻsha bozorda jannat ahli bir-birlari bilan uchrashadilar. Yuqori martabali kishi kelib, oʻzidan past (martabali) kishi bilan uchrashadi — garchi ular orasida past kimsa boʻlmasa ham —, uning ustidagi kiyimni koʻrib hayratga tushadi; suhbatining oxiri tugamasdanoq, oʻzida undan-da goʻzalroq (kiyim) paydo boʻladi. Bu shuning uchunki, u yerda hech kimga gʻamgin boʻlish loyiq emas. Soʻng biz oʻz manzillarimizga qaytamiz, ayollarimiz bizni qarshi olib: ‹Marhabo, xush kelibsiz! Bizdan ajralganingizdagidan-da goʻzalroq holda kelibsiz!› deyishadi. Biz: ‹Biz bugun Robbimiz — al-Jabbor bilan oʻtirdik; bizga shunday (goʻzal) holda qaytishimiz haqdir›, deymiz», dedilar. Abu Iso aytdi: Bu hadis gʻaribdir, biz uni faqat shu yoʻl bilan bilamiz. Suvayd ibn Amr al-Avzoiydan bu hadisning bir qismini rivoyat qilgan.Абу Ҳурайра (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: У Саид ибн ал-Мусайябга учраб: «Мен Аллоҳдан сени ва мени жаннат бозорида бирга қилишини сўрайман», деди. Саид: «Унда бозор ҳам бўладими?» деди. Абу Ҳурайра: «Ҳа, менга Расулуллоҳ ﷺ хабар бердиларки: ‹Жаннат аҳли унга кирганларида, амалларининг фазлига кўра ўз ўринларини эгаллайдилар. Сўнг уларга дунё кунларидан жума куни миқдорича (вақтда) изн берилади, улар Роббларини зиёрат қиладилар; У уларга Аршини намоён қилади ва уларга жаннат боғларидан бир боғда тажаллий қилади. Улар учун нурдан минбарлар, марвариддан минбарлар, ёқутдан минбарлар, забаржаддан минбарлар, олтиндан минбарлар ва кумушдан минбарлар қўйилади. Уларнинг энг пасти — гарчи улар орасида паст кимса бўлмаса ҳам — миск ва кофур уюмлари устида ўтиради; улар курсиларда ўтирганларни ўзларидан кўра афзалроқ ўринда деб ҳисобламайдилар›», деди. Абу Ҳурайра айтди: Мен: «Ё Расулуллоҳ, биз Роббимизни кўрамизми?» дедим. У зот: «Ҳа. Тўлин ой кечаси қуёш ва ойни кўришда шубҳага борасизларми?» дедилар. Биз: «Йўқ», дедик. У зот: «Худди шундай, Роббингизни кўришда ҳам шубҳага бормайсизлар. У мажлисда ҳеч бир киши қолмайдики, Аллоҳ у билан бевосита суҳбатлашмасин; ҳатто улардан бир кишига: ‹Эй фалон ибн фалон, сен фалон куни шундай-шундай деганингни эслайсанми?› дейди ва унга дунёдаги баъзи гуноҳларини эслатади. У: ‹Эй Роббим, мени мағфират қилмаганмидинг?› дейди. Аллоҳ: ‹Ҳа, мағфиратимнинг кенглиги сабабли сен мана шу манзилингга етдинг›, дейди. Улар шу ҳолатда турганларида, устларидан бир булут уларни қоплайди ва уларнинг устига шундай хушбўйлик ёғдирадики, улар умуман бундай ҳидни ҳеч қачон ҳис қилмаган бўладилар. Роббимиз — табарка ва таоло —: ‹Сизлар учун тайёрлаб қўйган кароматимга туринглар ва хоҳлаган нарсангизни олинглар›, дейди. Сўнг биз фаришталар ўраб турган бир бозорга келамиз, унда кўзлар унинг мисли кўрмаган, қулоқлар эшитмаган ва дилларга келмаган нарсалар бўлади. Бизга хоҳлаган нарсамиз келтирилади; унда на сотилади, на сотиб олинади. Ўша бозорда жаннат аҳли бир-бирлари билан учрашадилар. Юқори мартабали киши келиб, ўзидан паст (мартабали) киши билан учрашади — гарчи улар орасида паст кимса бўлмаса ҳам —, унинг устидаги кийимни кўриб ҳайратга тушади; суҳбатининг охири тугамасданоқ, ўзида ундан-да гўзалроқ (кийим) пайдо бўлади. Бу шунинг учунки, у ерда ҳеч кимга ғамгин бўлиш лойиқ эмас. Сўнг биз ўз манзилларимизга қайтамиз, аёлларимиз бизни қарши олиб: ‹Марҳабо, хуш келибсиз! Биздан ажралганингиздагидан-да гўзалроқ ҳолда келибсиз!› дейишади. Биз: ‹Биз бугун Роббимиз — ал-Жаббор билан ўтирдик; бизга шундай (гўзал) ҳолда қайтишимиз ҳақдир›, деймиз», дедилар. Абу Исо айтди: Бу ҳадис ғарибдир, биз уни фақат шу йўл билан биламиз. Сувайд ибн Амр ал-Авзоийдан бу ҳадиснинг бир қисмини ривоят қилган.
وَعَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ أَنَّ النَّبِيَّ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ كَانَ يَتَحَدَّثُ - وَعِنْدَهُ رَجُلٌ مِنْ أَهْلِ الْبَادِيَةِ -: " إِنَّ رَجُلًا مِنْ أَهْلِ الْجَنَّةِ اسْتَأْذَنَ رَبَّهُ فِي الزَّرْعِ. فَقَالَ لَهُ: أَلَسْتَ فِيمَا شِئْتَ؟ قَالَ: بَلَى وَلَكِنْ أُحِبُّ أَنْ أَزْرَعَ فَبَذَرَ فَبَادَرَ الطَّرْفَ نَبَاتُهُ وَاسْتِوَاؤُهُ وَاسْتِحْصَادُهُ فَكَانَ أَمْثَالَ الْجِبَالِ. فَيَقُولُ اللَّهُ تَعَالَى: دُونَكَ يَا ابْن آدم فَإِنَّهُ يُشْبِعُكَ شَيْءٌ ". فَقَالَ الْأَعْرَابِيُّ: وَاللَّهِ لَا تَجِدُهُ إِلَّا قُرَشِيًّا أَوْ أَنْصَارِيًّا فَإِنَّهُمْ أَصْحَابُ زَرْعٍ وَأَمَّا نَحْنُ فَلَسْنَا بِأَصْحَابِ زَرْعٍ فَضَحِكَ رَسُولِ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ. رَوَاهُ الْبُخَارِيُّ
Abu Hurayra (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: Bir marta Paygʻambar ﷺ (bir voqeani) hikoya qilayotgan edilar va bir badaviy u zot bilan oʻtirgan edi: «Jannat ahlidan biri Allohdan — yer haydash (dehqonchilik qilish)ga ruxsat — soʻraydi. Alloh undan: ‹Sen oʻzing yoqtirgan neʼmatlar ichida (yashab) turgan emasmisan?› — deb soʻraydi. U: ‹Ha, lekin men yer haydashni (dehqonchilik qilishni) yaxshi koʻraman›, — deydi». Paygʻambar ﷺ qoʻshdilar: «Bas, oʻsha kishi (ruxsat berilgach) urugʻ qadaydi va ekinlar oʻsib, koʻz ochib yumguncha — togʻlardek (ulkan) boʻlib — yetiladi, oʻrishga tayyor boʻladi va hokazo. Soʻng Alloh unga: ‹Ey Odam bolasi! Mana, ol va (hosilni) yigʻib ol — (lekin) seni hech narsa qondirmaydi (toʻydirmaydi)›, — deydi». Shunda badaviy: «Oʻsha kishi — albatta Qurayshdan (yaʼni muhojir) yoki ansoriy boʻlsa kerak — chunki ular dehqon, biz esa dehqon emasmiz», — dedi. Paygʻambar ﷺ (buni eshitib) jilmaydilar.Абу Ҳурайра (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: Бир марта Пайғамбар ﷺ (бир воқеани) ҳикоя қилаётган эдилар ва бир бадавий у зот билан ўтирган эди: «Жаннат аҳлидан бири Аллоҳдан — ер ҳайдаш (деҳқончилик қилиш)га рухсат — сўрайди. Аллоҳ ундан: ‹Сен ўзинг ёқтирган неъматлар ичида (яшаб) турган эмасмисан?› — деб сўрайди. У: ‹Ҳа, лекин мен ер ҳайдашни (деҳқончилик қилишни) яхши кўраман›, — дейди». Пайғамбар ﷺ қўшдилар: «Бас, ўша киши (рухсат берилгач) уруғ қадайди ва экинлар ўсиб, кўз очиб юмгунча — тоғлардек (улкан) бўлиб — етилади, ўришга тайёр бўлади ва ҳоказо. Сўнг Аллоҳ унга: ‹Эй Одам боласи! Мана, ол ва (ҳосилни) йиғиб ол — (лекин) сени ҳеч нарса қондирмайди (тўйдирмайди)›, — дейди». Шунда бадавий: «Ўша киши — албатта Қурайшдан (яъни муҳожир) ёки ансорий бўлса керак — чунки улар деҳқон, биз эса деҳқон эмасмиз», — деди. Пайғамбар ﷺ (буни эшитиб) жилмайдилар.
عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ قَالَ: «نَارُكُمْ جُزْءٌ مِنْ سَبْعِينَ جُزْءًا مِنْ نَارِ جَهَنَّمَ» قِيلَ: يَا رَسُولَ اللَّهِ إِنْ كَانَتْ لَكَافِيَةً قَالَ: «فُضِّلَتْ عَلَيْهِنَّ بِتِسْعَةٍ وَسِتِّينَ جُزْءًا كُلُّهُنَّ مِثْلُ حَرِّهَا» . مُتَّفَقٌ عَلَيْهِ. وَاللَّفْظُ لِلْبُخَارِيِّ. وَفِي رِوَايَةِ مُسْلِمٍ: «نَارُكُمُ الَّتِي يُوقِدُ ابْنُ آدَمَ» . وَفِيهَا: «عَلَيْهَا» و «كلهَا» بدل «عَلَيْهِنَّ» و «كُلهنَّ»
Abu Hurayra (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: Allohning Rasuli ﷺ: «Sizlarning (dunyodagi oddiy) olovingiz — doʻzax (olovi)ning 70 qismidan biridir», — dedi. Kimdir: «Yo Rasululloh! Bu (oddiy) olov (ham kofirlarni azoblashga) yetarli boʻlardi», — dedi. Allohning Rasuli ﷺ: «Doʻzax (olovi) — oddiy (dunyo) olovidan 69 qism koʻproq (issiq)dir; har bir qism — mana shu (dunyo) olovidek issiqdir», — dedi.Абу Ҳурайра (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: Аллоҳнинг Расули ﷺ: «Сизларнинг (дунёдаги оддий) оловингиз — дўзах (олови)нинг 70 қисмидан биридир», — деди. Кимдир: «Ё Расулуллоҳ! Бу (оддий) олов (ҳам кофирларни азоблашга) етарли бўларди», — деди. Аллоҳнинг Расули ﷺ: «Дўзах (олови) — оддий (дунё) оловидан 69 қисм кўпроқ (иссиқ)дир; ҳар бир қисм — мана шу (дунё) оловидек иссиқдир», — деди.
وَعَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ قَالَ: قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: «مَا بَيْنَ مَنْكِبَيِ الْكَافِرِ فِي النَّارِ مَسِيرَةَ ثَلَاثَةِ أَيَّامٍ لِلرَّاكِبِ الْمُسْرِعِ» . وَفِي رِوَايَةٍ: «ضِرْسُ الْكَافِرِ مِثْلُ أُحُدٍ وَغِلَظُ جِلْدِهِ مَسِيرَةُ ثَلَاثٍ» . رَوَاهُ مُسْلِمٌ
Abu Hurayra (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: U (Nabiy ﷺ ga) koʻtarib (marfuʼ qilib): «Doʻzaxda kofirning ikki yelkasi orasi tez yuruvchi otliq uchun uch kunlik yoʻl (masofasi)cha boʻladi», — dedi. Vakiiy esa «doʻzaxda» (degan soʻzni) zikr qilmadi.Абу Ҳурайра (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: У (Набий ﷺ га) кўтариб (марфуъ қилиб): «Дўзахда кофирнинг икки елкаси ораси тез юрувчи отлиқ учун уч кунлик йўл (масофаси)ча бўлади», — деди. Вакиий эса «дўзахда» (деган сўзни) зикр қилмади.
عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ عَنِ النَّبِيِّ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ قَالَ: «أُوقِدَ عَلَى النَّارِ أَلْفَ سَنَةٍ حَتَّى احْمَرَّتْ ثُمَّ أُوقِدَ عَلَيْهَا أَلْفَ سَنَةٍ حَتَّى ابْيَضَّتْ ثُمَّ أُوقِدَ عَلَيْهَا أَلْفَ سَنَةٍ حَتَّى اسْوَدَّتْ فَهِيَ سَوْدَاءُ مُظْلِمَةٌ» . رَوَاهُ التِّرْمِذِيّ
Abu Hurayra (roziyallohu anhu) Nabiy ﷺdan rivoyat qiladi: U zot: «Olov ming yil yoqildi, hatto u qizardi; soʻng yana ming yil yoqildi, hatto u oqardi; soʻng yana ming yil yoqildi, hatto u qoraydi. Bas, u qop-qora, zulmatlidir», dedilar. Abu Iso aytdi: Bu bobda Abu Hurayraning hadisi mavquf (sahobaning soʻzi sifatida) boʻlgani asahhroqdir. Men uni Yahyo ibn Abu Bukayrdan, u Shariykdan (rivoyat qilganidan) boshqa biror kishi marfuʼ qilganini bilmayman.Абу Ҳурайра (розияллоҳу анҳу) Набий ﷺдан ривоят қилади: У зот: «Олов минг йил ёқилди, ҳатто у қизарди; сўнг яна минг йил ёқилди, ҳатто у оқарди; сўнг яна минг йил ёқилди, ҳатто у қорайди. Бас, у қоп-қора, зулматлидир», дедилар. Абу Исо айтди: Бу бобда Абу Ҳурайранинг ҳадиси мавқуф (саҳобанинг сўзи сифатида) бўлгани асаҳҳроқдир. Мен уни Яҳё ибн Абу Букайрдан, у Шарийкдан (ривоят қилганидан) бошқа бирор киши марфуъ қилганини билмайман.
وَعَنْهُ قَالَ: قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: «ضِرْسُ الْكَافِرِ يَوْمَ الْقِيَامَةِ مِثْلُ أُحُدٍ وَفَخِذُهُ مِثْلُ الْبَيْضَاءِ وَمَقْعَدُهُ مِنَ النَّارِ مسيرَة ثَلَاث مثل الربذَة» . رَوَاهُ التِّرْمِذِيّ
Abu Hurayra (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: Rasululloh ﷺ: «Qiyomat kuni kofirning ozigʻ tishi Uhud (togʻi)dek, soni Bayzo (togʻi)dek, oʻtdagi oʻtirar joyi esa Rabaza singari uch (kunlik) yoʻl masofasidek boʻladi», dedilar. Abu Iso aytdi: Bu hadis hasan, gʻaribdir. «Rabaza singari» degani Madina bilan Rabaza orasidek (masofa) demakdir. Bayzo esa Uhudga oʻxshash bir togʻdir.Абу Ҳурайра (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: Расулуллоҳ ﷺ: «Қиёмат куни кофирнинг озиғ тиши Уҳуд (тоғи)дек, сони Байзо (тоғи)дек, ўтдаги ўтирар жойи эса Рабаза сингари уч (кунлик) йўл масофасидек бўлади», дедилар. Абу Исо айтди: Бу ҳадис ҳасан, ғарибдир. «Рабаза сингари» дегани Мадина билан Рабаза орасидек (масофа) демакдир. Байзо эса Уҳудга ўхшаш бир тоғдир.
وَعَنْهُ قَالَ: قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: «إِنَّ غِلَظَ جِلْدِ الْكَافِرِ اثْنَانِ وَأَرْبَعُونَ ذِرَاعًا وَإِنَّ ضِرْسَهُ مِثْلُ أُحُدٍ وَإِنَّ مَجْلِسَهُ مِنْ جَهَنَّمَ مَا بَيْنَ مَكَّةَ وَالْمَدِينَةِ» . رَوَاهُ التِّرْمِذِيّ
Abu Hurayra (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: Nabiy ﷺ: «Albatta kofirning terisining qalinligi qirq ikki gazdir, uning ozigʻ tishi Uhud (togʻi)dek, jahannamdagi oʻtirar joyi esa Makka bilan Madina orasidek (uzoqlikda)dir», dedilar. Bu hadis Aʼmashning hadisidan hasan, sahih, gʻaribdir.Абу Ҳурайра (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: Набий ﷺ: «Албатта кофирнинг терисининг қалинлиги қирқ икки газдир, унинг озиғ тиши Уҳуд (тоғи)дек, жаҳаннамдаги ўтирар жойи эса Макка билан Мадина орасидек (узоқликда)дир», дедилар. Бу ҳадис Аъмашнинг ҳадисидан ҳасан, саҳиҳ, ғарибдир.
وَعَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ عَنِ النَّبِيِّ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ قَالَ: «إِنَّ الْحَمِيمَ لَيُصَبُّ عَلَى رؤوسهم فَينفذ الْحَمِيم حَتَّى يخلص إِلَى جَوْفه فسلت مَا فِي جَوْفِهِ حَتَّى يَمْرُقَ مِنْ قَدَمَيْهِ وَهُوَ الصَّهْرُ ثُمَّ يُعَادُ كَمَا كَانَ» . رَوَاهُ التِّرْمِذِيّ
Abu Hurayra (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: Nabiy ﷺ: «Albatta qaynoq suv ularning boshlariga quyiladi, soʻng qaynoq suv ichigacha kirib boradi, qornidagi narsalarni shilib, oyoqlaridan chiqib ketadi — bu ‹sahr› (eritish)dir. Soʻngra u qanday boʻlsa, yana shunday holatga qaytariladi», dedilar. Said ibn Yazidning kunyasi Abu Shujoʼ boʻlib, u misrlikdir, undan Lays ibn Saʼd rivoyat qilgan. Abu Iso aytdi: Bu hadis hasan, sahih, gʻaribdir. Ibn Hujayra esa Abdurahmon ibn Hujayra al-Misriydir.Абу Ҳурайра (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: Набий ﷺ: «Албатта қайноқ сув уларнинг бошларига қуйилади, сўнг қайноқ сув ичигача кириб боради, қорнидаги нарсаларни шилиб, оёқларидан чиқиб кетади — бу ‹саҳр› (эритиш)дир. Сўнгра у қандай бўлса, яна шундай ҳолатга қайтарилади», дедилар. Саид ибн Язиднинг куняси Абу Шужў бўлиб, у мисрликдир, ундан Лайс ибн Саъд ривоят қилган. Абу Исо айтди: Бу ҳадис ҳасан, саҳиҳ, ғарибдир. Ибн Ҳужайра эса Абдураҳмон ибн Ҳужайра ал-Мисрийдир.
وَعَن الحسنِ قَالَ: حَدَّثَنَا أَبُو هُرَيْرَةَ عَنْ رَسُولِ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ قَالَ: «الشَّمْسُ وَالْقَمَرُ ثَوْرَانِ مُكَوَّرَانِ فِي النَّارِ يَوْمَ الْقِيَامَةِ» . فَقَالَ الْحَسَنُ: وَمَا ذَنْبُهُمَا؟ فَقَالَ: أُحَدِّثُكَ عَنْ رَسُولِ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ فَسَكَتَ الْحَسَنُ. رَوَاهُ البيهقيُّ فِي «كتاب الْبَعْث والنشور»
Abu Hurayra (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: Rasululloh ﷺ: «Quyosh va oy qiyomat kuni doʻzaxga tashlanadigan, oʻralgan ikki hoʻkizdir», dedilar. Shunda Hasan: «Ularning nima gunohi bor?» deb soʻradi. Abu Hurayra: «Men senga Rasululloh ﷺ dan hadis aytyapman», dedi. Shunda Hasan jim boʻldi. Bayhaqiy «Kitob al-baʼs van-nushur»da rivoyat qilgan.Абу Ҳурайра (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: Расулуллоҳ ﷺ: «Қуёш ва ой қиёмат куни дўзахга ташланадиган, ўралган икки ҳўкиздир», дедилар. Шунда Ҳасан: «Уларнинг нима гуноҳи бор?» деб сўради. Абу Ҳурайра: «Мен сенга Расулуллоҳ ﷺ дан ҳадис айтяпман», деди. Шунда Ҳасан жим бўлди. Байҳақий «Китоб ал-баъс ван-нушур»да ривоят қилган.
وَعَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ قَالَ: قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: «لَا يَدْخُلُ النَّارَ إِلَّا شَقِيٌّ» . قِيلَ: يَا رَسُولَ اللَّهِ وَمَنِ الشَّقِيُّ؟ قَالَ: «مَنْ لَمْ يَعْمَلْ لِلَّهِ بِطَاعَةٍ وَلم يتركْ لَهُ مَعْصِيّة» . رَوَاهُ ابْنُ مَاجَهْ
Abu Hurayra (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: Rasululloh ﷺ: «Doʻzaxga faqat sharmanda kishi kiradi», dedilar. «Ey Allohning Rasuli, sharmanda kim?» deyildi. U zot: «Alloh uchun hech qanday toat qilmagan va Alloh uchun hech qanday maʼsiyatni tark etmagan kishi», dedilar.Абу Ҳурайра (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: Расулуллоҳ ﷺ: «Дўзахга фақат шарманда киши киради», дедилар. «Эй Аллоҳнинг Расули, шарманда ким?» дейилди. У зот: «Аллоҳ учун ҳеч қандай тоат қилмаган ва Аллоҳ учун ҳеч қандай маъсиятни тарк этмаган киши», дедилар.
عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ قَالَ: قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: " تَحَاجَّتِ الْجَنَّةُ وَالنَّارُ فَقَالَتِ النَّارُ: أُوثِرْتُ بِالْمُتَكَبِّرِينَ وَالْمُتَجَبِّرِينَ وَقَالَتِ الْجَنَّةُ: فَمَا لِي لَا يَدْخُلُنِي إِلَّا ضُعَفَاءُ النَّاسِ وَسَقَطُهُمْ وَغِرَّتُهُمْ. قَالَ اللَّهُ تَعَالَى لِلْجَنَّةِ: إِنَّمَا أَنْتِ رَحْمَتِي أَرْحَمُ بِكِ مَنْ أَشَاءُ مِنْ عِبَادِي وَقَالَ لِلنَّارِ: إِنَّمَا أَنْتِ عَذَابِي أُعَذِّبُ بِكِ مَنْ أَشَاءُ مِنْ عِبَادِي وَلِكُلِّ وَاحِدَةٍ مِنْكُمَا مِلْؤُهَا فَأَمَّا النَّارُ فَلَا تَمْتَلِئُ حَتَّى يَضَعَ اللَّهُ رِجْلَهُ. تَقُولُ: قَطْ قَطْ قَطْ فَهُنَالِكَ تَمْتَلِئُ وَيُزْوَى بَعْضُهَا إِلَى بَعْضٍ فَلَا يَظْلِمُ اللَّهُ مِنْ خَلْقِهِ أَحَدًا وَأَمَّا الْجَنَّةُ فإِنَّ اللَّهَ ينشئ لَهَا خلقا ". مُتَّفق عَلَيْهِ
Abu Hurayra (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: Rasululloh ﷺ: «Jannat va doʻzax bahslashdilar. Doʻzax: ‹Menga mutakabbir va zolimlar (kirishi bilan) imtiyoz berildi›, dedi. Jannat esa: ‹Menga nega faqat zaif, past va soddadil kishilargina kiradi?› dedi. Alloh taolo jannatga: ‹Sen Mening rahmatimsan, sen orqali bandalarimdan xohlaganimga rahm qilaman›, dedi. Doʻzaxga esa: ‹Sen Mening azobimsan, sen orqali bandalarimdan xohlaganimni azoblayman. Ikkalangiz ham toʻlasiz›, dedi. Doʻzax esa Alloh unga oyogʻini qoʻymaguncha toʻlmaydi. Shunda u: ‹Boʻldi, boʻldi, boʻldi!› deydi. Ana shunda u toʻladi va bir qismi boshqa qismiga qoʻshiladi. Alloh maxluqotlaridan hech kimga zulm qilmaydi. Jannatga kelsak, Alloh unga (yangi) xalq yaratadi», dedilar. Muttafaqun alayh.Абу Ҳурайра (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: Расулуллоҳ ﷺ: «Жаннат ва дўзах баҳслашдилар. Дўзах: ‹Менга мутакаббир ва золимлар (кириши билан) имтиёз берилди›, деди. Жаннат эса: ‹Менга нега фақат заиф, паст ва соддадил кишиларгина киради?› деди. Аллоҳ таоло жаннатга: ‹Сен Менинг раҳматимсан, сен орқали бандаларимдан хоҳлаганимга раҳм қиламан›, деди. Дўзахга эса: ‹Сен Менинг азобимсан, сен орқали бандаларимдан хоҳлаганимни азоблайман. Иккалангиз ҳам тўласиз›, деди. Дўзах эса Аллоҳ унга оёғини қўймагунча тўлмайди. Шунда у: ‹Бўлди, бўлди, бўлди!› дейди. Ана шунда у тўлади ва бир қисми бошқа қисмига қўшилади. Аллоҳ махлуқотларидан ҳеч кимга зулм қилмайди. Жаннатга келсак, Аллоҳ унга (янги) халқ яратади», дедилар. Муттафақун алайҳ.
عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ عَنِ النَّبِيِّ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ قَالَ: " لَمَّا خَلَقَ اللَّهُ الْجَنَّةَ قَالَ لِجِبْرِيلَ: اذْهَبْ فَانْظُرْ إِلَيْهَا فَذَهَبَ فَنَظَرَ إِلَيْهَا وَإِلَى مَا أَعَدَّ اللَّهُ لِأَهْلِهَا فِيهَا ثُمَّ جَاءَ فَقَالَ: أَيْ رَبِّ وَعِزَّتِكَ لَا يَسْمَعُ بِهَا أَحَدٌ إِلَّا دَخَلَهَا ثُمَّ حَفَّهَا بالمكارِه ثُمَّ قَالَ: يَا جِبْرِيلُ اذْهَبْ فَانْظُرْ إِلَيْهَا فَذَهَبَ فَنَظَرَ إِلَيْهَا ثُمَّ جَاءَ فَقَالَ: أَيْ رَبِّ وَعِزَّتِكَ لَقَدْ خَشِيتُ أَنْ لَا يَدْخُلَهَا أَحَدٌ ". قَالَ: " فَلَمَّا خَلَقَ اللَّهُ النَّارَ قَالَ: يَا جبريلُ اذهبْ فانظرْ إِليها فذهبَ فنظرَ إِليها فَقَالَ: أَيْ رَبِّ وَعِزَّتِكَ لَا يَسْمَعُ بِهَا أَحَدٌ فَيَدْخُلُهَا فَحَفَّهَا بِالشَّهَوَاتِ ثُمَّ قَالَ: يَا جبريلُ اذهبْ فانظرْ إِليها فذهبَ فَنَظَرَ إِلَيْهَا فَقَالَ: أَيْ رَبِّ وَعِزَّتِكَ لَقَدْ خَشِيتُ أَنْ لَا يَبْقَى أَحَدٌ إِلَّا دَخَلَهَا ". رَوَاهُ التِّرْمِذِيُّ وَأَبُو دَاوُدَ وَالنَّسَائِيُّ
Abu Hurayra (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: Rasululloh ﷺ shunday dedilar: «Alloh jannatni yaratganida, Jabroilga: ‹Borib, unga qarab kel› dedi. U borib, unga qaradi, soʻngra qaytib kelib: ‹Ey Robbim, izzatingga qasamki, uning haqida eshitgan har bir kishi unga albatta kiradi› dedi. Soʻngra (Alloh) uni yoqimsiz (mashaqqatli) narsalar bilan oʻrab qoʻydi va: ‹Ey Jabroil, borib, unga qarab kel› dedi. U borib, unga qaradi, soʻngra qaytib kelib: ‹Ey Robbim, izzatingga qasamki, unga hech kim kirmasligidan qoʻrqdim› dedi. Alloh doʻzaxni yaratganida esa: ‹Ey Jabroil, borib, unga qarab kel› dedi. U borib, unga qaradi, soʻngra qaytib kelib: ‹Ey Robbim, izzatingga qasamki, uning haqida eshitgan hech kim unga kirmaydi› dedi. Soʻngra (Alloh) uni shahvatlar (yoqimli narsalar) bilan oʻrab qoʻydi va: ‹Ey Jabroil, borib, unga qarab kel› dedi. U borib, unga qaradi, soʻngra qaytib kelib: ‹Ey Robbim, izzatingga qasamki, unga kirmaydigan hech kim qolmasligidan qoʻrqdim› dedi».Абу Ҳурайра (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: Расулуллоҳ ﷺ шундай дедилар: «Аллоҳ жаннатни яратганида, Жаброилга: ‹Бориб, унга қараб кел› деди. У бориб, унга қаради, сўнгра қайтиб келиб: ‹Эй Роббим, иззатингга қасамки, унинг ҳақида эшитган ҳар бир киши унга албатта киради› деди. Сўнгра (Аллоҳ) уни ёқимсиз (машаққатли) нарсалар билан ўраб қўйди ва: ‹Эй Жаброил, бориб, унга қараб кел› деди. У бориб, унга қаради, сўнгра қайтиб келиб: ‹Эй Роббим, иззатингга қасамки, унга ҳеч ким кирмаслигидан қўрқдим› деди. Аллоҳ дўзахни яратганида эса: ‹Эй Жаброил, бориб, унга қараб кел› деди. У бориб, унга қаради, сўнгра қайтиб келиб: ‹Эй Роббим, иззатингга қасамки, унинг ҳақида эшитган ҳеч ким унга кирмайди› деди. Сўнгра (Аллоҳ) уни шаҳватлар (ёқимли нарсалар) билан ўраб қўйди ва: ‹Эй Жаброил, бориб, унга қараб кел› деди. У бориб, унга қаради, сўнгра қайтиб келиб: ‹Эй Роббим, иззатингга қасамки, унга кирмайдиган ҳеч ким қолмаслигидан қўрқдим› деди».
وَعَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ قَالَ: قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: «اخْتَتَنَ إِبْرَاهِيمُ النَّبِيُّ وَهُوَ ابْنُ ثَمَانِينَ سَنَةً بِالْقَدُومِ» . مُتَّفق عَلَيْهِ
Abu Hurayra (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: Rasululloh ﷺ: «Ibrohim Nabiy alayhissalom sakson yoshda boʻlganida oʻzini bolta bilan xatna qildi», — dedilar.Абу Ҳурайра (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: Расулуллоҳ ﷺ: «Иброҳим Набий алайҳиссалом саксон ёшда бўлганида ўзини болта билан хатна қилди», — дедилар.
وَعَنْهُ قَالَ: قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: " لَمْ يَكْذِبْ إِبْرَاهِيمُ إِلَّا فِي ثَلَاثَ كَذَبَاتٍ: ثِنْتَيْنِ مِنْهُنَّ فِي ذَاتِ اللَّهِ قولُه (إِني سَقيمٌ)
وقولُه (بلْ فعلَه كبيرُهم هَذَا)
وَقَالَ: بَيْنَا هُوَ ذَاتَ يَوْمٍ وَسَارَةُ إِذْ أَتَى عَلَى جَبَّارٍ مِنَ الْجَبَابِرَةِ فَقِيلَ لَهُ: إِن هَهُنَا رَجُلًا مَعَهُ امْرَأَةٌ مِنْ أَحْسَنِ النَّاسِ فَأَرْسَلَ إِلَيْهِ فَسَأَلَهُ عَنْهَا: مَنْ هَذِهِ؟ قَالَ: أُخْتِي فَأَتَى سَارَةَ فَقَالَ لَهَا: إِنَّ هَذَا الْجَبَّارَ إِنْ يَعْلَمْ أَنَّكِ امْرَأَتِي يَغْلِبُنِي عَلَيْكِ فَإِنْ سألكِ فأخبِريهِ أنَّكِ أُختي فإِنكِ أُخْتِي فِي الْإِسْلَامِ لَيْسَ عَلَى وَجْهِ الْأَرْضِ مُؤْمِنٌ غَيْرِي وَغَيْرُكِ فَأَرْسَلَ إِلَيْهَا فَأُتِيَ بِهَا قَامَ إِبْرَاهِيمُ يُصَلِّي فَلَمَّا دَخَلَتْ عَلَيْهِ ذَهَبَ يَتَنَاوَلُهَا بِيَدِهِ. فَأُخِذَ - وَيُرْوَى فَغُطَّ - حَتَّى رَكَضَ بِرِجْلِهِ فَقَالَ: ادْعِي اللَّهَ لِي وَلَا أَضُرُّكِ فَدَعَتِ اللَّهَ فَأُطْلِقَ ثُمَّ تَنَاوَلَهَا الثَّانِيَةَ فَأُخِذَ مِثْلَهَا أَوْ أَشَدُّ فَقَالَ: ادْعِي اللَّهَ لِي وَلَا أَضُرُّكِ فَدَعَتِ اللَّهَ فَأُطْلِقَ فَدَعَا بَعْضَ حجَبتِه فَقَالَ: إِنَّكَ لم تأتِني بِإِنْسَانٍ إِنَّمَا أَتَيْتَنِي بِشَيْطَانٍ فَأَخْدَمَهَا هَاجَرَ فَأَتَتْهُ وَهُوَ قائمٌ يُصلي فأوْمأَ بيدِه مَهْيَمْ؟ قَالَتْ: رَدَّ اللَّهُ كَيْدَ الْكَافِرِ فِي نَحْرِهِ وَأَخْدَمَ هَاجَرَ " قَالَ أَبُو هُرَيْرَةَ: تِلْكَ أُمُّكُمْ يَا بَنِي مَاءِ السَّمَاءِ. مُتَّفَقٌ عَلَيْهِ
Abu Hurayra (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: Ibrohim — uch holatdan boshqa — yolgʻon gapirmagan. Ikkitasi — Alloh uchun (edi): u: ‹Men kasalman›, — deganida, va u: ‹(Buni men qilmadim,) balki katta but qildi›, — deganida. (Uchinchisi) — Ibrohim va (xotini) Sora (safarda) ketayotganda, ular bir zolimning (hududidan) oʻtdi. Kimdir zolimga: ‹Bu kishi (yaʼni Ibrohim) bilan birga juda goʻzal bir ayol bor›, — dedi. Bas, u Ibrohimni chaqirib, undan Sora haqida: ‹Bu ayol kim?› — deb soʻradi. Ibrohim: ‹U — mening singlim›, — dedi. Ibrohim Soraning oldiga borib: ‹Ey Sora! Yer yuzida — sen va mendan boshqa — moʻminlar yoʻq. Bu kishi mendan sen haqingda soʻradi va men unga sen mening singlim ekaningni aytdim; bas, mening soʻzimni inkor qilma›, — dedi. Soʻng zolim Sorani chaqirdi va u uning oldiga borganda, u uni qoʻli bilan ushlamoqchi boʻldi, lekin (uning qoʻli qotib qoldi va) u dovdirab qoldi. U Soradan: ‹Men uchun Allohga duo qil — men senga zarar yetkazmayman›, — deb soʻradi. Bas, Sora Allohdan uni shifo berishini soʻradi va u shifo topdi. U uni ikkinchi marta ushlamoqchi boʻldi, lekin (uning qoʻli avvalgidek yoki undan ham qattiqroq qotib qoldi va) u yanada dovdirab qoldi. U yana Soradan: ‹Men uchun Allohga duo qil — men senga zarar yetkazmayman›, — deb soʻradi. Sora yana Allohdan soʻradi va u sogʻayib qoldi. Soʻng u (Sorani olib kelgan) qoʻriqchilaridan birini chaqirib: ‹Sen menga inson emas, balki bir shayton olib kelibsan›, — dedi. Soʻng zolim Soraga Hojarni choʻri (xizmatkor qiz) qilib berdi. Sora (Ibrohimning oldiga) qaytdi — u namoz oʻqiyotgan edi. Ibrohim qoʻli bilan ishora qilib: ‹Nima boʻldi?› — deb soʻradi. U: ‹Alloh kofir (yoki fosiq kishi)ning yovuz makrini barbod qildi va menga xizmat uchun Hojarni berdi›, — deb javob berdi (Soʻng Abu Hurayra tinglovchilariga: «Oʻsha (Hojar) — sizning onangiz, ey Bani moʼus-samo (yaʼni arablar, Hojarning oʻgʻli Ismoilning avlodlari)», — dedi).Абу Ҳурайра (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: Иброҳим — уч ҳолатдан бошқа — ёлғон гапирмаган. Иккитаси — Аллоҳ учун (эди): у: ‹Мен касалман›, — деганида, ва у: ‹(Буни мен қилмадим,) балки катта бут қилди›, — деганида. (Учинчиси) — Иброҳим ва (хотини) Сора (сафарда) кетаётганда, улар бир золимнинг (ҳудудидан) ўтди. Кимдир золимга: ‹Бу киши (яъни Иброҳим) билан бирга жуда гўзал бир аёл бор›, — деди. Бас, у Иброҳимни чақириб, ундан Сора ҳақида: ‹Бу аёл ким?› — деб сўради. Иброҳим: ‹У — менинг синглим›, — деди. Иброҳим Соранинг олдига бориб: ‹Эй Сора! Ер юзида — сен ва мендан бошқа — мўминлар йўқ. Бу киши мендан сен ҳақингда сўради ва мен унга сен менинг синглим эканингни айтдим; бас, менинг сўзимни инкор қилма›, — деди. Сўнг золим Сорани чақирди ва у унинг олдига борганда, у уни қўли билан ушламоқчи бўлди, лекин (унинг қўли қотиб қолди ва) у довдираб қолди. У Сорадан: ‹Мен учун Аллоҳга дуо қил — мен сенга зарар етказмайман›, — деб сўради. Бас, Сора Аллоҳдан уни шифо беришини сўради ва у шифо топди. У уни иккинчи марта ушламоқчи бўлди, лекин (унинг қўли аввалгидек ёки ундан ҳам қаттиқроқ қотиб қолди ва) у янада довдираб қолди. У яна Сорадан: ‹Мен учун Аллоҳга дуо қил — мен сенга зарар етказмайман›, — деб сўради. Сора яна Аллоҳдан сўради ва у соғайиб қолди. Сўнг у (Сорани олиб келган) қўриқчиларидан бирини чақириб: ‹Сен менга инсон эмас, балки бир шайтон олиб келибсан›, — деди. Сўнг золим Сорага Ҳожарни чўри (хизматкор қиз) қилиб берди. Сора (Иброҳимнинг олдига) қайтди — у намоз ўқиётган эди. Иброҳим қўли билан ишора қилиб: ‹Нима бўлди?› — деб сўради. У: ‹Аллоҳ кофир (ёки фосиқ киши)нинг ёвуз макрини барбод қилди ва менга хизмат учун Ҳожарни берди›, — деб жавоб берди (Сўнг Абу Ҳурайра тингловчиларига: «Ўша (Ҳожар) — сизнинг онангиз, эй Бани мўус-само (яъни араблар, Ҳожарнинг ўғли Исмоилнинг авлодлари)», — деди).
وَعَنْهُ قَالَ: قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: " نَحْنُ أَحَقُّ بِالشَّكِّ مِنْ إِبْرَاهِيمَ إِذْ قَالَ: (رَبِّ أَرِنِي كَيْفَ تحيي الْمَوْتَى)
وَيَرْحَمُ اللَّهُ لُوطًا لَقَدْ كَانَ يَأْوِي إِلَى رُكْنٍ شَدِيدٍ وَلَوْ لَبِثْتُ فِي السِّجْنِ طُولَ مَا لَبِثَ يُوسُفُ لَأَجَبْتُ الدَّاعِيَ ". مُتَّفَقٌ عَلَيْهِ
Abu Hurayra (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: Rasululloh ﷺ: «Biz Ibrohimga qaraganda shak keltirishga haqliroqmiz. U: {Rabbim, oʻliklarni qanday tiriltirishingni menga koʻrsat, dedi. U: Ishonmadingmi? dedi. U: Yoʻq, ishondim, lekin qalbim taskin topsin deb, dedi} (Baqara 260). Alloh Lutga rahm qilsin, u chindan ham kuchli bir tayanchdan panoh istagan edi. Agar men Yusuf turgan muddat qadar zindonda tursam, chorlovchining chaqirigʻiga javob berardim», dedilar.Абу Ҳурайра (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: Расулуллоҳ ﷺ: «Биз Иброҳимга қараганда шак келтиришга ҳақлироқмиз. У: {Раббим, ўликларни қандай тирилтиришингни менга кўрсат, деди. У: Ишонмадингми? деди. У: Йўқ, ишондим, лекин қалбим таскин топсин деб, деди} (Бақара 260). Аллоҳ Лутга раҳм қилсин, у чиндан ҳам кучли бир таянчдан паноҳ истаган эди. Агар мен Юсуф турган муддат қадар зиндонда турсам, чорловчининг чақириғига жавоб берардим», дедилар.
وَعَنْهُ قَالَ: قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: " إِنَّ مُوسَى كَانَ رَجُلًا حَيِيًّا سِتِّيرًا لَا يُرَى مِنْ جِلْدِهِ شَيْءٌ اسْتِحْيَاءً فَآذَاهُ مَنْ آذَاهُ مِنْ بَنِي إِسْرَائِيلَ فَقَالُوا: مَا تَسَتَّرَ هَذَا التَّسَتُّرَ إِلَّا مِنْ عَيْبٍ بِجِلْدِهِ: إِمَّا بَرَصٌ أَوْ أُدْرَةٌ وَإِنَّ اللَّهَ أَرَادَ أَنْ يُبَرِّئَهُ فَخَلَا يَوْمًا وَحده ليغتسل فَوَضَعَ ثَوْبَهُ عَلَى حَجَرٍ فَفَرَّ الْحَجَرُ بِثَوْبِهِ فَجمع مُوسَى فِي إِثْرِهِ يَقُولُ: ثَوْبِي يَا حَجَرُ ثَوْبِي يَا حَجَرُ حَتَّى انْتَهَى إِلَى مَلَأٍ مِنْ بَنِي إِسْرَائِيلَ فَرَأَوْهُ عُرْيَانًا أَحْسَنَ مَا خَلَقَ اللَّهُ وَقَالُوا: وَاللَّهِ مَا بِمُوسَى مِنْ بَأْسٍ وَأَخْذَ ثَوْبَهُ وَطَفِقَ بِالْحَجَرِ ضَرْبًا فَوَاللَّهِ إِنَّ بِالْحَجَرِ لَنَدَبًا مِنْ أَثَرِ ضَرْبِهِ ثَلَاثًا أَو أَرْبعا أَو خمْسا ". مُتَّفق عَلَيْهِ
Abu Hurayra (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: Allohning Rasuli ﷺ: «(Paygʻambar) Muso — uyatchan (hayoli) kishi edi va u — koʻp hayosi sababli — tanasini toʻliq yopib yurardi. Bani Isroildan biri unga ozor berib: ‹U — terisidagi biror nuqson (yaʼni moxov yoki churra) sababli yoki boshqa biror aybi sababli — tanasini shunday (toʻliq) yopadi›, — dedi. Alloh Musoni — ular u haqda aytgan (gap)dan — pok (begunoh) qilishni xohladi; bas, bir kuni Muso yolgʻiz (xilvatda) ekanida, u kiyimlarini yechib, bir toshga qoʻyib, gʻusl qila boshladi. U gʻuslni tugatganda, kiyimlarini olish uchun ular tomon (yurib) keldi, lekin tosh uning kiyimlarini olib qochdi; Muso hassasini olib, toshning orqasidan: ‹Ey tosh! Kiyimimni ber!› — deb yugurdi — to u — uni (oʻshanda) yalangʻoch koʻrgan Bani Isroildan bir guruhga yetguncha; ular uni — Alloh yaratgan (narsalarning) eng goʻzali (deb) topdi va Alloh uni — ular ayblagan (narsa)dan — pok qildi. Tosh oʻsha yerda toʻxtadi va Muso (kiyimini) olib, kiyib, toshni hassasi bilan ura boshladi. Allohga qasamki, toshda hali ham — urishning baʼzi izlari — uch, toʻrt yoki besh iz — bor. Mana shu — Allohning: ‹Ey iymon keltirganlar! Sizlar — Musoga ozor berganlardek — boʻlmanglar; bas, Alloh uni — ular daʼvo qilgan (narsa)dan — pok (begunoh) qildi; va u Alloh nazarida sharafli edi› (Ahzob, 69) degan soʻzida ishora qilgan (narsa)dir», — dedi.Абу Ҳурайра (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: Аллоҳнинг Расули ﷺ: «(Пайғамбар) Мусо — уятчан (ҳаёли) киши эди ва у — кўп ҳаёси сабабли — танасини тўлиқ ёпиб юрарди. Бани Исроилдан бири унга озор бериб: ‹У — терисидаги бирор нуқсон (яъни мохов ёки чурра) сабабли ёки бошқа бирор айби сабабли — танасини шундай (тўлиқ) ёпади›, — деди. Аллоҳ Мусони — улар у ҳақда айтган (гап)дан — пок (бегуноҳ) қилишни хоҳлади; бас, бир куни Мусо ёлғиз (хилватда) эканида, у кийимларини ечиб, бир тошга қўйиб, ғусл қила бошлади. У ғуслни тугатганда, кийимларини олиш учун улар томон (юриб) келди, лекин тош унинг кийимларини олиб қочди; Мусо ҳассасини олиб, тошнинг орқасидан: ‹Эй тош! Кийимимни бер!› — деб югурди — то у — уни (ўшанда) яланғоч кўрган Бани Исроилдан бир гуруҳга етгунча; улар уни — Аллоҳ яратган (нарсаларнинг) энг гўзали (деб) топди ва Аллоҳ уни — улар айблаган (нарса)дан — пок қилди. Тош ўша ерда тўхтади ва Мусо (кийимини) олиб, кийиб, тошни ҳассаси билан ура бошлади. Аллоҳга қасамки, тошда ҳали ҳам — уришнинг баъзи излари — уч, тўрт ёки беш из — бор. Мана шу — Аллоҳнинг: ‹Эй иймон келтирганлар! Сизлар — Мусога озор берганлардек — бўлманглар; бас, Аллоҳ уни — улар даъво қилган (нарса)дан — пок (бегуноҳ) қилди; ва у Аллоҳ назарида шарафли эди› (Аҳзоб, 69) деган сўзида ишора қилган (нарса)дир», — деди.
وَعَنْهُ قَالَ: قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: " بَيْنَا أَيُّوبُ يَغْتَسِلُ عُرْيَانًا فَخَرَّ عَلَيْهِ جَرَادٌ مِنْ ذَهَبٍ فَجَعَلَ أَيُّوبُ يَحْثِي فِي ثَوْبِهِ فَنَادَاهُ رَبُّهُ: يَا أَيُّوبُ أَلَمْ أَكُنْ أَغْنَيْتُكَ عَمَّا تَرَى؟ قَالَ: بَلَى وَعِزَّتِكَ وَلَكِن لَا غنى بِي عَن بركتك ". رَوَاهُ البُخَارِيّ
Abu Hurayra (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: Paygʻambar ﷺ: «Ayyub alayhissalom yalangʻoch gusl qilayotganida, unga oltin chigirtkalar yogʻa boshladi. Ayyub ularni kiyimiga yigʻa boshladi. Robbi unga: ‹Ey Ayyub, Men senga bularga muhtoj boʻlmaydigan (qadar) bermaganmidim?› — dedi. Ayyub: ‹Ha, izzating bilan (qasam)! Lekin men Sening barakatingdan behojat (mustagʻni) boʻla olmayman›, — dedi», — dedilar.Абу Ҳурайра (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: Пайғамбар ﷺ: «Айюб алайҳиссалом яланғоч гусл қилаётганида, унга олтин чигирткалар ёға бошлади. Айюб уларни кийимига йиға бошлади. Робби унга: ‹Эй Айюб, Мен сенга буларга муҳтож бўлмайдиган (қадар) бермаганмидим?› — деди. Айюб: ‹Ҳа, иззатинг билан (қасам)! Лекин мен Сенинг баракатингдан беҳожат (мустағни) бўла олмайман›, — деди», — дедилар.
وَعَنْهُ قَالَ: اسْتَبَّ رَجُلٌ مِنَ الْمُسْلِمِينَ وَرَجُلٌ مِنَ الْيَهُودِ. فَقَالَ الْمُسْلِمُ: وَالَّذِي اصْطَفَى مُحَمَّدًا عَلَى الْعَالَمِينَ. فَقَالَ الْيَهُودِيُّ: وَالَّذِي اصْطَفَى مُوسَى عَلَى الْعَالَمِينَ. فَرَفَعَ الْمُسْلِمُ يَدَهُ عِنْدَ ذَلِكَ فَلَطَمَ وَجْهَ الْيَهُودِيِّ فَذَهَبَ الْيَهُودِيُّ إِلَى النَّبِيِّ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ فَأَخْبَرَهُ بِمَا كَانَ من أمره وأمرِ الْمُسلم فَدَعَا النَّبِي صلى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ الْمُسْلِمَ فَسَأَلَهُ عَنْ ذَلِكَ فَأَخْبَرَهُ فَقَالَ النَّبِيُّ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: «لَا تُخَيِّرُونِي عَلَى مُوسَى فَإِنَّ النَّاسَ يُصْعَقُونَ يَوْمَ الْقِيَامَةِ فَأُصْعَقُ مَعَهُمْ فَأَكُونُ أَوَّلَ مَنْ يُفِيقُ فَإِذَا مُوسَى بَاطِشٌ بِجَانِبِ الْعَرْشِ فَلَا أَدْرَى كَانَ فِيمَنْ صُعِقَ فَأَفَاقَ قَبْلِي أَوْ كَانَ فِيمَنِ اسْتَثْنَى اللَّهُ.» . وَفِي رِوَايَةٍ: " فَلَا أَدْرِي أَحُوسِبَ بِصَعْقَةِ يَوْمِ الطُّورِ أَوْ بُعِثَ قَبْلِي؟ وَلَا أَقُولُ: أَنَّ أَحَدًا أَفْضَلَ مِنْ يُونُسَ بنِ مَتَّى "
وَفِي رِوَايَةِ أَبِي سَعِيدٍ قَالَ: «لَا تُخَيِّرُوا بَيْنَ الْأَنْبِيَاءِ» . مُتَّفَقٌ عَلَيْهِ. وَفِي رِوَايَةِ أَبِي هُرَيْرَة: «لَا تفضلوا بَين أَنْبيَاء الله»
Abu Hurayra (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: Ikki kishi — bir musulmon va bir yahudiy — janjallashdi. Musulmon: «Muhammadni barcha odamlardan ustun qilgan Zotga qasamki!» — dedi. Yahudiy: «Musoni barcha odamlardan ustun qilgan Zotga qasamki!» — dedi. Shunda musulmon qoʻlini koʻtarib, yahudiyning yuziga tarsaki tortdi. Yahudiy Paygʻambar ﷺ ning oldiga borib, oʻzi bilan musulmon orasida boʻlgan (voqea)ni u zotga xabar berdi. Paygʻambar ﷺ musulmonni (chaqirib) yubordi va undan bu haqda soʻradi. Musulmon voqeani u zotga xabar berdi. Paygʻambar ﷺ: «Meni Musodan ustun qilmanglar — chunki Qiyomat kuni barcha odamlar hushidan ketadi va men (ham) ulardan biri boʻlaman, lekin men birinchi boʻlib hushga kelaman va Musoni — Arsh(ning) bir tomonini ushlab turgan holda — koʻraman. Men — (Muso) ham hushidan ketdimi va mendan oldin (hushga) keldimi, yoki Alloh uni oʻsha (hushdan ketish) zarbasidan istisno qildimi — bilmayman», — dedilar.Абу Ҳурайра (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: Икки киши — бир мусулмон ва бир яҳудий — жанжаллашди. Мусулмон: «Муҳаммадни барча одамлардан устун қилган Зотга қасамки!» — деди. Яҳудий: «Мусони барча одамлардан устун қилган Зотга қасамки!» — деди. Шунда мусулмон қўлини кўтариб, яҳудийнинг юзига тарсаки тортди. Яҳудий Пайғамбар ﷺ нинг олдига бориб, ўзи билан мусулмон орасида бўлган (воқеа)ни у зотга хабар берди. Пайғамбар ﷺ мусулмонни (чақириб) юборди ва ундан бу ҳақда сўради. Мусулмон воқеани у зотга хабар берди. Пайғамбар ﷺ: «Мени Мусодан устун қилманглар — чунки Қиёмат куни барча одамлар ҳушидан кетади ва мен (ҳам) улардан бири бўламан, лекин мен биринчи бўлиб ҳушга келаман ва Мусони — Арш(нинг) бир томонини ушлаб турган ҳолда — кўраман. Мен — (Мусо) ҳам ҳушидан кетдими ва мендан олдин (ҳушга) келдими, ёки Аллоҳ уни ўша (ҳушдан кетиш) зарбасидан истисно қилдими — билмайман», — дедилар.
وَعَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ قَالَ: قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: " مَا يَنْبَغِي لِعَبْدٍ أَنْ يَقُولَ: إِنِّي خَيْرٌ مِنْ يُونُسَ بْنِ مَتَّى ". مُتَّفَقٌ عَلَيْهِ
وَفِي رِوَايَةِ البُخَارِيّ قَالَ: " من قَالَ: أَنَا خَيْرٌ مِنْ يُونُسَ بْنِ مَتَّى فقد كذب "
(Abu Hurayra (roziyallohu anhu) Paygʻambar ﷺdan rivoyat qildi)ki, u zot: «Kim ‹Men Yunus ibn Mattadan yaxshiroqman› desa, albatta yolgʻon aytibdi», dedilar.(Абу Ҳурайра (розияллоҳу анҳу) Пайғамбар ﷺдан ривоят қилди)ки, у зот: «Ким ‹Мен Юнус ибн Маттадан яхшироқман› деса, албатта ёлғон айтибди», дедилар.