وَعَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ عَنِ النَّبِيِّ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ قَالَ: «إِذَا وَلَدَتْ أَمَةُ الرَّجُلِ مِنْهُ فَهِيَ مُعْتَقَةٌ عَنْ دُبُرٍ مِنْهُ أَوْ بَعْدَهُ» . رَوَاهُ الدَّارِمِيُّ
Ibn Abbos (roziyallohu anhumo)dan rivoyat qilinadi: Nabiy ﷺ: «Bir kishining choʻrisi undan (yaʼni xoʻjasidan) farzand tugʻsa, u (choʻri) xoʻjasining vafotidan soʻng ozod boʻladi», dedilar. Dorimiy rivoyat qilgan.Ибн Аббос (розияллоҳу анҳумо)дан ривоят қилинади: Набий ﷺ: «Бир кишининг чўриси ундан (яъни хўжасидан) фарзанд туғса, у (чўри) хўжасининг вафотидан сўнг озод бўлади», дедилар. Доримий ривоят қилган.
وَعَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ عَنِ النَّبِيِّ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ قَالَ: «إِذَا أَصَابَ الْمُكَاتَبُ حَدًّا أَوْ مِيرَاثًا وَرِثَ بِحِسَابِ مَا عَتَقَ مِنْهُ» . رَوَاهُ أَبُو دَاوُدَ وَالتِّرْمِذِيُّ وَفِي رِوَايَةٍ لَهُ قَالَ: «يُودَى الْمُكَاتَبُ بِحِصَّةِ مَا أَدَّى دِيَةَ حر وَمَا بَقِي دِيَة عبد» . وَضَعفه
الفص الثَّالِث
Ibn Abbos (roziyallohu anhumo) Nabiy ﷺdan rivoyat qiladi: U zot: «Mukotabga (ozodlik shartnomasi tuzgan qulga) bir had (jarima puli) yoki meros tegsa, u ozod boʻlgan qismi hisobiga meros oladi», dedilar. Nabiy ﷺ yana: «Mukotab (qonni toʻlashda) toʻlagan qismi miqdoricha hur (ozod) kishining diyatini, qolgan qismi miqdoricha qulning diyatini ado etadi», dedilar. Bu bobda Ummu Salamadan ham (rivoyat) bor. Abu Iso aytdi: Ibn Abbosning hadisi hasan hadisdir. Nabiy ﷺning baʼzi sahobalari va boshqalaridan iborat ilm ahlining bir qismi shu hadisga amal qiladilar. Nabiy ﷺning sahobalari va boshqalaridan iborat aksar ilm ahli esa: «Mukotabning zimmasida bir dirham qolgan boʻlsa ham, u quldir», dedilar. Bu Sufyon as-Savriy, Shofiʼiy, Ahmad va Ishoqning soʻzidir.Ибн Аббос (розияллоҳу анҳумо) Набий ﷺдан ривоят қилади: У зот: «Мукотабга (озодлик шартномаси тузган қулга) бир ҳад (жарима пули) ёки мерос тегса, у озод бўлган қисми ҳисобига мерос олади», дедилар. Набий ﷺ яна: «Мукотаб (қонни тўлашда) тўлаган қисми миқдорича ҳур (озод) кишининг диятини, қолган қисми миқдорича қулнинг диятини адо этади», дедилар. Бу бобда Умму Саламадан ҳам (ривоят) бор. Абу Исо айтди: Ибн Аббоснинг ҳадиси ҳасан ҳадисдир. Набий ﷺнинг баъзи саҳобалари ва бошқаларидан иборат илм аҳлининг бир қисми шу ҳадисга амал қиладилар. Набий ﷺнинг саҳобалари ва бошқаларидан иборат аксар илм аҳли эса: «Мукотабнинг зиммасида бир дирҳам қолган бўлса ҳам, у қулдир», дедилар. Бу Суфён ас-Саврий, Шофиъий, Аҳмад ва Ишоқнинг сўзидир.
وَعَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ رَضِيَ اللَّهُ عَنْهُمَا قَالَ: بَيْنَا النَّبِيُّ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ يَخْطُبُ إِذا هُوَ بِرَجُل قَائِم فَسَأَلَهُ عَنْهُ فَقَالُوا: أَبُو إِسْرَائِيلَ نَذَرَ أَنْ يَقُومَ وَلَا يَقْعُدَ وَلَا يَسْتَظِلَّ وَلَا يَتَكَلَّمَ وَيَصُومَ فَقَالَ النَّبِيُّ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: «مُرُوهُ فَلْيَتَكَلَّمْ وَلْيَسْتَظِلَّ وَلْيَقْعُدْ وَلْيُتِمَّ صَوْمَهُ» . رَوَاهُ الْبُخَارِيُّ
(Ibn Abbos (roziyallohu anhumo) aytdi:) Paygʻambar ﷺ xutba qilib turganlarida, birdan bir kishini tik turgan (holda) koʻrdilar va u haqida soʻradilar. (Sahobalar): «(Bu) — Abu Isroil; u tik turishni, oʻtirmaslikni, soyada turmaslikni, gapirmaslikni va roʻza tutishni nazr qilgan», dedilar. Paygʻambar ﷺ: «Unga ayting: gapirsin, soyaga (oʻtsin), oʻtirsin va roʻzasini toʻ(liq) qilsin (davom ettirsin)», dedilar.(Ибн Аббос (розияллоҳу анҳумо) айтди:) Пайғамбар ﷺ хутба қилиб турганларида, бирдан бир кишини тик турган (ҳолда) кўрдилар ва у ҳақида сўрадилар. (Саҳобалар): «(Бу) — Абу Исроил; у тик туришни, ўтирмасликни, сояда турмасликни, гапирмасликни ва рўза тутишни назр қилган», дедилар. Пайғамбар ﷺ: «Унга айтинг: гапирсин, сояга (ўцин), ўтирсин ва рўзасини тў(лиқ) қилсин (давом эттирсин)», дедилар.
وَعَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ: أَنَّ سَعْدَ بن عبَادَة رَضِي الله عَنْهُم اسْتَفْتَى النَّبِيَّ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ فِي نَذْرٍ كَانَ عَلَى أُمِّهِ فَتُوُفِّيَتْ قَبْلَ أَنْ تَقْضِيَهُ فَأَفْتَاهُ أَنْ يَقْضِيَهُ عَنْهَا
(Ibn Abbos (roziyallohu anhumo) rivoyat qildiki,) Saʼd ibn Uboda al-Ansoriy onasining zimmasida boʻlgan bir nazr haqida Paygʻambar ﷺdan fatvo (hukm) soʻradi — onasi uni ado etmasdan vafot etgan edi. U zot unga (Saʼdga): «Uni onasi nomidan ado et», deb fatvo berdilar. Bas, bu (hukm) keyinchalik sunnat (qoida) boʻlib qoldi.(Ибн Аббос (розияллоҳу анҳумо) ривоят қилдики,) Саъд ибн Убода ал-Ансорий онасининг зиммасида бўлган бир назр ҳақида Пайғамбар ﷺдан фатво (ҳукм) сўради — онаси уни адо этмасдан вафот этган эди. У зот унга (Саъдга): «Уни онаси номидан адо эт», деб фатво бердилар. Бас, бу (ҳукм) кейинчалик суннат (қоида) бўлиб қолди.
وَعَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ قَالَ: «مَنْ نَذَرَ نَذْرًا لم يسمه فَكَفَّارَتُهُ كَفَّارَةُ يَمِينٍ. وَمَنْ نَذَرَ نَذْرًا لَا يُطِيقُهُ فَكَفَّارَتُهُ كَفَّارَةُ يَمِينٍ. وَمَنْ نَذَرَ نَذْرًا أَطَاقَهُ فَلْيَفِ بِهِ» . رَوَاهُ أَبُو دَاوُدَ وَابْنُ مَاجَه وَوَقفه بَعضهم على ابْن عَبَّاس
Ibn Abbos (roziyallohu anhumo)dan rivoyat qilinadiki, Rasululloh ﷺ: «Kim biror narsani nomini aytmasdan nazr qilsa, uning kafforati qasam kafforatidir. Kim maʼsiyat (osiylik) yoʻlida bir narsani nazr qilsa, uning kafforati qasam kafforatidir. Kim oʻzi uddasidan chiqolmaydigan narsani nazr qilsa, uning kafforati qasam kafforatidir. Kim oʻzi uddasidan chiqadigan narsani nazr qilsa, uni bajarsin», dedilar. Abu Dovud aytadi: Bu hadisni Vakiʼ va boshqalar Abdulloh ibn Said ibn Abu Hinddan rivoyat qilib, uni Ibn Abbos (roziyallohu anhumo)da toʻxtatganlar (mavquf qilganlar).Ибн Аббос (розияллоҳу анҳумо)дан ривоят қилинадики, Расулуллоҳ ﷺ: «Ким бирор нарсани номини айтмасдан назр қилса, унинг каффорати қасам каффоратидир. Ким маъсият (осийлик) йўлида бир нарсани назр қилса, унинг каффорати қасам каффоратидир. Ким ўзи уддасидан чиқолмайдиган нарсани назр қилса, унинг каффорати қасам каффоратидир. Ким ўзи уддасидан чиқадиган нарсани назр қилса, уни бажарсин», дедилар. Абу Довуд айтади: Бу ҳадисни Вакиъ ва бошқалар Абдуллоҳ ибн Саид ибн Абу Ҳинддан ривоят қилиб, уни Ибн Аббос (розияллоҳу анҳумо)да тўхтатганлар (мавқуф қилганлар).
وَعَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ: أَنَّ أُخْتَ عُقْبَةَ بْنِ عَامِرٍ رَضِيَ اللَّهُ عَنْهُمْ نَذَرَتْ أَنْ تَحُجَّ مَاشِيَة وَأَنَّهَا لَا تطِيق ذَلِكَ فَقَالَ النَّبِيُّ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: «إِنَّ اللَّهَ لَغَنِيٌّ عَنْ مَشْيِ أُخْتِكَ فَلْتَرْكَبْ وَلْتُهْدِ بَدَنَةً» . رَوَاهُ أَبُو دَاوُدَ وَالدَّارِمِيُّ وَفِي رِوَايَةٍ لِأَبِي دَاوُدَ: فَأَمَرَهَا النَّبِيُّ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ أَنْ تَرْكَبَ وَتُهْدِيَ هَدْيًا وَفِي رِوَايَةٍ لَهُ: فَقَالَ النَّبِيُّ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: «إِنَّ اللَّهَ لَا يَصْنَعُ بِشَقَاءِ أُخْتِكَ شَيْئًا فَلْتَرْكَبْ ولتحج وتكفر يَمِينهَا»
Abdulloh ibn Abbos (roziyallohu anhumo)dan rivoyat qilinadiki, Uqba ibn Omirning singlisi piyoda yurib haj qilishni nazr qilgan edi, biroq u bunga qodir emasdi. Shunda Nabiy ﷺ: «Albatta, Alloh singlingning piyoda yurishidan benieyozdir, u mingashib borsin va bir tuya qurbonlik qilsin», dedilar.Абдуллоҳ ибн Аббос (розияллоҳу анҳумо)дан ривоят қилинадики, Уқба ибн Омирнинг синглиси пиёда юриб ҳаж қилишни назр қилган эди, бироқ у бунга қодир эмасди. Шунда Набий ﷺ: «Албатта, Аллоҳ синглингнинг пиёда юришидан бениэёздир, у мингашиб борсин ва бир туя қурбонлик қилсин», дедилар.
وَعَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ عَنِ النَّبِيِّ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ قَالَ: " يَجِيءُ الْمَقْتُولُ بِالْقَاتِلِ يَوْمَ الْقِيَامَةِ نَاصِيَتُهُ وَرَأْسُهُ بِيَدِهِ وَأَوْدَاجُهُ تَشْخُبُ دَمًا يَقُولُ: يَا رَبِّ قَتَلَنِي حَتَّى يُدْنِيَهُ مِنَ العرشِ ". رَوَاهُ التِّرْمِذِيّ وَالنَّسَائِيّ وَابْن مَاجَه
Ibn Abbos (roziyallohu anhumo) Nabiy ﷺdan rivoyat qiladi: U zot: «Qiyomat kunida oʻldirilgan kishi oʻz qotilini (yetaklab) keladi; (qotilning) peshona sochi va boshi (oʻldirilganning) qoʻlida, (oʻldirilganning) boʻyin tomirlaridan qon otilib turadi; u: ‹Ey Robbim, mana shu meni oʻldirgan!› deydi — toki uni Arshga yaqinlashtirgunicha (shunday boʻladi)», dedilar. (Rovly) aytdi: Soʻng Ibn Abbosga tavba haqida (savol berib) eslatishdi, u shu oyatni tilovat qildi: {Kim bir moʻminni qasddan oʻldirsa, jazosi jahannamdir} (Niso 93). Va: «Bu oyat na bekor qilingan, na oʻzgartirilgan; unga qaerdan tavba boʻlsin?!» dedi. Abu Iso aytdi: Bu hadis hasan gʻaribdir. Baʼzilar bu hadisni Amr ibn Dinordan, u Ibn Abbosdan shunga oʻxshash qilib, marfuʼ qilmay rivoyat qilishgan.Ибн Аббос (розияллоҳу анҳумо) Набий ﷺдан ривоят қилади: У зот: «Қиёмат кунида ўлдирилган киши ўз қотилини (етаклаб) келади; (қотилнинг) пешона сочи ва боши (ўлдирилганнинг) қўлида, (ўлдирилганнинг) бўйин томирларидан қон отилиб туради; у: ‹Эй Роббим, мана шу мени ўлдирган!› дейди — токи уни Аршга яқинлаштиргунича (шундай бўлади)», дедилар. (Ровлй) айтди: Сўнг Ибн Аббосга тавба ҳақида (савол бериб) эслатишди, у шу оятни тиловат қилди: {Ким бир мўминни қасддан ўлдирса, жазоси жаҳаннамдир} (Нисо 93). Ва: «Бу оят на бекор қилинган, на ўзгартирилган; унга қаэрдан тавба бўлсин?!» деди. Абу Исо айтди: Бу ҳадис ҳасан ғарибдир. Баъзилар бу ҳадисни Амр ибн Динордан, у Ибн Аббосдан шунга ўхшаш қилиб, марфуъ қилмай ривоят қилишган.
وَعَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ قَالَ: قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: «لَا تُقَامُ الْحُدُودُ فِي الْمَسَاجِدِ وَلَا يُقَادُ بِالْوَلَدِ الْوَالِدُ» . رَوَاهُ التِّرْمِذِيّ والدارمي
Ibn Abbos (roziyallohu anhumo)dan rivoyat qilinadi: Rasululloh ﷺ: «Masjidlarda hadlar (jazolar) joriy qilinmaydi va ota (oʻz) bolasi uchun qasos tariqasida oʻldirilmaydi», dedilar. Termiziy va Dorimiy rivoyat qilgan.Ибн Аббос (розияллоҳу анҳумо)дан ривоят қилинади: Расулуллоҳ ﷺ: «Масжидларда ҳадлар (жазолар) жорий қилинмайди ва ота (ўз) боласи учун қасос тариқасида ўлдирилмайди», дедилар. Термизий ва Доримий ривоят қилган.
وَعَنْ عَلِيٍّ رَضِيَ اللَّهُ عَنْهُ عَنِ النَّبِيِّ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ قَالَ: «الْمُسْلِمُونَ تَتَكَافَأُ دِمَاؤُهُمْ وَيَسْعَى بِذِمَّتِهِمْ أَدْنَاهُمْ وَيَرُدُّ عَلَيْهِمْ أَقْصَاهُمْ وَهُمْ يَدٌ عَلَى مَنْ سِوَاهُمْ أَلَا لَا يُقْتَلُ مُسْلِمٌ بِكَافِرٍ وَلَا ذُو عَهْدٍ فِي عَهْدِه» . رَوَاهُ أَبُو دَاوُد وَالنَّسَائِيّ
وَرَوَاهُ ابْن مَاجَه عَن ابْن عَبَّاس
Ibn Abbos (roziyallohu anhumo)dan rivoyat qilinadi: Nabiy ﷺ: «Musulmonlarning qonlari teng, ular oʻzlaridan boshqalarga qarshi yakdildirlar. Ularning eng pastdarajalisi bergan omonlik ham (barchasi nomidan) amal qiladi va eng uzoqdagilariga ham (oʻlja qaytarib) beriladi», dedilar.Ибн Аббос (розияллоҳу анҳумо)дан ривоят қилинади: Набий ﷺ: «Мусулмонларнинг қонлари тенг, улар ўзларидан бошқаларга қарши якдилдирлар. Уларнинг энг пастдаражалиси берган омонлик ҳам (барчаси номидан) амал қилади ва энг узоқдагиларига ҳам (ўлжа қайтариб) берилади», дедилар.
عَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ عَنِ النَّبِيِّ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ قَالَ: «هَذِهِ وَهَذِهِ سَوَاءٌ» يَعْنِي الخِنصرُ والإبهامَ. رَوَاهُ البُخَارِيّ
(Ibn Abbos (roziyallohu anhumo) Paygʻambar ﷺdan rivoyat qiladi:) U zot: «Bu (barmoq) bilan bu (barmoq) barobar (diyati teng)dir», deb chimchaloq va bosh barmoqni nazarda tutdilar.(Ибн Аббос (розияллоҳу анҳумо) Пайғамбар ﷺдан ривоят қилади:) У зот: «Бу (бармоқ) билан бу (бармоқ) баробар (дияти тенг)дир», деб чимчалоқ ва бош бармоқни назарда тутдилар.
وَعَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ قَالَ: جَعَلَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ أَصَابِعَ الْيَدَيْنِ وَالرِّجْلَيْنِ سَوَاء. رَوَاهُ أَبُو دَاوُد وَالتِّرْمِذِيّ
Ibn Abbos (roziyallohu anhumo)dan rivoyat qilinadi: Rasululloh ﷺ qoʻl barmoqlari bilan oyoq barmoqlarini (diyatda) teng qildilar.Ибн Аббос (розияллоҳу анҳумо)дан ривоят қилинади: Расулуллоҳ ﷺ қўл бармоқлари билан оёқ бармоқларини (диятда) тенг қилдилар.
وَعَنْهُ قَالَ: قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسلم: «الأصابعُ سواءٌ والأسنانُ سواءٌ الثَنِيَّةُ وَالضِّرْسُ سَوَاءٌ هَذِهِ وَهَذِهِ سَوَاءٌ» . رَوَاهُ أَبُو دَاوُد
Ibn Abbos (roziyallohu anhumo)dan rivoyat qilinadi: Paygʻambar ﷺ: «Barmoqlar tengdir, tishlar ham tengdir; oldingi tish bilan oziq tish tengdir, bu va bu tengdir», dedilar. Abu Dovud aytadi: buni Nazr ibn Shumayl Shuʼbadan Abdussamad rivoyatining maʼnosida rivoyat qildi. Abu Dovud aytadi: uni bizga Dorimiy Nazrdan rivoyat qilib berdi.Ибн Аббос (розияллоҳу анҳумо)дан ривоят қилинади: Пайғамбар ﷺ: «Бармоқлар тенгдир, тишлар ҳам тенгдир; олдинги тиш билан озиқ тиш тенгдир, бу ва бу тенгдир», дедилар. Абу Довуд айтади: буни Назр ибн Шумайл Шуъбадан Абдуссамад ривоятининг маъносида ривоят қилди. Абу Довуд айтади: уни бизга Доримий Назрдан ривоят қилиб берди.
وَعَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ عَنِ النَّبِيِّ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ أَنَّهُ جَعَلَ الدِّيَةَ اثْنَيْ عَشَرَ أَلْفًا. رَوَاهُ التِّرْمِذِيُّ وَأَبُو دَاوُدَ وَالنَّسَائِيُّ وَالدَّارِمِيُّ
Ibn Abbos (roziyallohu anhumo)dan rivoyat qilinadiki, Nabiy ﷺ diyatni oʻn ikki ming (dirham) qilib belgilaganlar.Ибн Аббос (розияллоҳу анҳумо)дан ривоят қилинадики, Набий ﷺ диятни ўн икки минг (дирҳам) қилиб белгилаганлар.
وَعَنْ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ عَبَّاسٍ قَالَ: قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسلم: «إِن النَّارَ لَا يُعَذِّبُ بِهَا إِلَّا اللَّهُ» . رَوَاهُ البُخَارِيّ
Ibn Abbos (roziyallohu anhumo)dan rivoyat qilinadi: Rasululloh ﷺ: «Sadaqasini qaytarib oluvchining misoli qusugʻiga qaytib, uni yeydigan itning misoliga oʻxshaydi», dedilar.Ибн Аббос (розияллоҳу анҳумо)дан ривоят қилинади: Расулуллоҳ ﷺ: «Садақасини қайтариб олувчининг мисоли қусуғига қайтиб, уни ейдиган итнинг мисолига ўхшайди», дедилар.
وَعَنْ عُمَرَ رَضِيَ اللَّهُ عَنْهُ قَالَ: إِن الله بعث مُحَمَّدًا وَأَنْزَلَ عَلَيْهِ الْكِتَابَ فَكَانَ مِمَّا أَنْزَلَ اللَّهُ تَعَالَى آيَةُ الرَّجْمِ رَجَمَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ وَرَجَمْنَا بَعْدَهُ وَالرَّجْمُ فِي كِتَابِ اللَّهِ حَقٌّ عَلَى مَنْ زَنَى إِذَا أُحْصِنَ مِنَ الرِّجَالِ وَالنِّسَاءِ إِذَا قَامَتِ الْبَيِّنَةُ أَوْ كانَ الحَبَلُ أَو الِاعْتِرَاف
(Ibn Abbos (roziyallohu anhumo) rivoyat qildiki, u aytdi:) Men muhojirlardan baʼzi kishilarga — ular orasida Abdurahmon ibn Avf ham bor edi — Qurʼon oʻqitardim. Umar ibn Xattob (roziyallohu anhu)ning oxirgi qilgan hajlaridan birida men Minoda Abdurahmonning manzilida edim, u esa Umarning huzurida edi. Birdan Abdurahmon mening oldimga qaytib kelib: «Koshki sen bugun moʻminlar amirining huzuriga kelib: ‹Yo amiral-moʻminin, falon kishi haqida (nima deysiz)? U: ‹Agar Umar oʻlsa, men albatta falonchiga bayʼat qilardim; vallohi, Abu Bakrning bayʼati ham faqat oldindan oʻylanmagan tasodifiy ish (falta) edi, soʻng u shu holda tamom boʻldi›, deyapti› degan bir kishini bugun koʻrganingda edi!» dedi. Umar gʻazablandi, soʻng: «Men, inshoalloh, bugun kechqurun odamlar oldida turib, ularning ishlarini gʻasb qilmoqchi boʻlgan mana shunday kishilardan ularni ogohlantiraman», dedi. Abdurahmon aytdi: Men: «Yo amiral-moʻminin, bunday qilmang, chunki (haj) mavsumi avom va olomon (johil) kishilarni toʻplaydi; siz odamlar oldida turganingizda, yaqiningizni mana shular egallab oladilar. Men siz turib, har bir uchiruvchi notoʻgʻri tarqatadigan bir soʻz aytishingizdan, ularning uni toʻgʻri anglamasligidan va oʻz joyiga qoʻymasligidan qoʻrqaman. Madinaga yetib borguncha kuting — u hijrat va sunnat diyoridir; u yerda fiqh ahli va odamlarning ashroflari (zodagonlari) bilan xolos boʻlasiz, aytmoqchi boʻlganingizni dadil aytasiz, ilm ahli soʻzingizni anglaydi va oʻz joyiga qoʻyadi», dedim. Umar: «Vallohi, inshoalloh, men Madinada turadigan birinchi maqomimda (xutbamda) shuni albatta aytaman», dedi. Ibn Abbos aytdi: Biz Madinaga Zulhijja oxirida keldik. Juma kuni boʻlganida, quyosh ogʻishi bilan (masjidga) borishni tezlatdik, hatto men Said ibn Zayd ibn Amr ibn Nufaylni minbar ustuni yonida oʻtirgan holda topdim. Men uning yonida, tizzam tizzasiga tegadigan (yaqinlikda) oʻtirdim. Koʻp oʻtmay Umar ibn Xattob (tashqariga) chiqdi. Men uning kelayotganini koʻrib, Said ibn Zaydga: «U bugun kechqurun, xalifa boʻlganidan beri aytmagan bir soʻzni albatta aytadi», dedim. U buni menga inkor qilib: «U avval aytmagan nimani aytishini kutyapsan?» dedi. Umar minbarga oʻtirdi. Muazzinlar (azonni) tugatib jim boʻlganlarida, u (oʻrnidan) turib, Allohga loyiq hamd aytdi, soʻng: «Ammo baʼd: men sizlarga aytishim taqdir qilingan bir soʻzni aytmoqchiman; bilmadim, ehtimol u mening ajalim oldidadir. Kim uni anglab, yodida saqlasa, uni ulovi yetgan joyga (har qayerga) aytib bersin; kim uni anglay olmaslikdan qoʻrqsa — men hech kimga men haqimda yolgʻon (gapirishni) halol qilmayman. Albatta, Alloh Muhammadni ﷺ haq bilan yubordi va unga Kitobni nozil qildi; Alloh nozil qilgan (narsalar) orasida rajm oyati ham bor edi. Biz uni oʻqidik, anglab, yodimizda saqladik. Rasululloh ﷺ rajm qildilar, biz ham U zotdan keyin rajm qildik. Men odamlarga uzoq zamon oʻtib: ‹Vallohi, biz Allohning Kitobida rajm oyatini topmayapmiz›, deydigan kimsa chiqib, ular Alloh nozil qilgan farizani tark etib adashishlaridan qoʻrqaman. Allohning Kitobida rajm — zino qilgan, muhsan boʻlgan erkak va ayolga, agar bayyina (dalil) qoʻyilsa, yoki homiladorlik, yoki iqror boʻlsa — haqdir. Soʻng biz Allohning Kitobidan oʻqigan (narsalar) orasida: ‹Otalaringizdan yuz oʻgirmanglar, chunki otalaringizdan yuz oʻgirishingiz oʻzingizga kufrdir› (degan kalimani) ham oʻqir edik. Soʻng Rasululloh ﷺ: ‹Iso ibn Maryam haddan ortiq maqtalganidek, meni haddan ortiq maqtamanglar; (balki) ‹Allohning bandasi va Rasuli› denglar›, dedilar. Soʻng menga yetdiki, sizlardan biror kimsa: ‹Vallohi, agar Umar oʻlsa, men falonchiga bayʼat qilardim›, deyarkan. Hech kim ‹Abu Bakrning bayʼati tasodifiy ish (falta) edi, soʻng tamom boʻldi› deb aldanmasin. Ogoh boʻlinglar! Darhaqiqat, u shunday (tasodifiy) edi, lekin Alloh uning sharridan saqladi. Sizlar orasida (odamlar) boʻyinlarini choʻzadigan (intiladigan), Abu Bakrga oʻxshash kishi yoʻq. Kim musulmonlarning mashvaratisiz bir kishiga bayʼat qilsa, na unga, na u bayʼat qilgan kishiga (ergashilmaydi) — ikkovi oʻldirilishidan saqlanish uchun (ehtiyot chorasidir). Bizning xabarimiz (ahvolimiz) shunday boʻlgan ediki, Alloh Oʻz Paygʻambarini ﷺ vafot ettirganida, Ansor bizga muxolifat qildi va Banu Soida saqifasida (soyabonida) hammasi toʻplandi; Ali, Zubayr va ular bilan boʻlganlar ham bizdan ajrab (chetda) qoldilar; muhojirlar esa Abu Bakr atrofiga yigʻildi. Men Abu Bakrga: «Yo Abu Bakr, ansordan boʻlgan mana shu birodarlarimiz oldiga yuring», dedim. Bas, biz ularni istab yoʻlga chiqdik. Ularga yaqinlashganimizda, ulardan ikki solih kishi bizni kutib oldi va qavmning kelishib (birlashib) qaror qilgan ishini zikr qildi-da: «Ey muhojirlar jamoasi, qaerga (boryapsiz)?» dedi. Biz: «Ansordan boʻlgan mana shu birodarlarimizni (istaymiz)», dedik. Ular: «Ularga yaqinlashmasligingiz sizga (yaxshiroq) — ishingizni oʻzingiz hal qiling», dedilar. Men: «Vallohi, biz albatta ularning oldiga boramiz», dedim. Bas, biz Banu Soida saqifasida ular oldiga keldik. Qarasak, ularning oʻrtasida (kasal) bir kishi (matoga) oʻralgan edi. Men: «Bu kim?» dedim. Ular: «Bu — Saʼd ibn Uboda», dedilar. Men: «Unga nima boʻlgan?» dedim. Ular: «Isitma bilan ogʻriyapti», dedilar. Biroz oʻtirganimizdan keyin, ularning xatibi tashahhud aytdi, Allohga loyiq hamd aytdi, soʻng: «Ammo baʼd: biz — Allohning ansorlari va islom lashkarimiz; sizlar, ey muhojirlar jamoasi, (kichik) bir guruhsiz. Qavmingizdan bir toʻda (Madinaga) keldi; mana, ular bizni (oʻz) ildizimizdan uzib, ishdan (hokimiyatdan) chetlatmoqchi boʻlmoqdalar», dedi. U jim boʻlganida, men gapirmoqchi boʻldim — men oʻzimga yoqqan bir nutqni tayyorlab qoʻygan edim, uni Abu Bakr oldida (avval) aytmoqchi edim, va men undan (Abu Bakrning gapidan) baʼzi keskinlikni yumshatmoqchi edim. Gapirmoqchi boʻlganimda, Abu Bakr: «Shoshilma (sekinroq)», dedi. Men uni gʻazablantirishni yoqtirmadim, bas, Abu Bakr gapirdi — u mendan koʻra halimroq va vazminroq edi. Vallohi, u mening tayyorlaganimda menga yoqqan biror soʻzni qoldirmay, oʻz badihasida (tayyorlanmay) uning oʻxshashini yoki undan afzalrogʻini aytdi, hatto jim boʻldi. U: «Sizlar oʻz haqingizda zikr qilgan har qanday yaxshilikka siz loyiqsiz; lekin bu ish (xilofat) faqat Qurayshning mana shu qabilasiga (loyiq) deb tan olinadi — ular arablarning nasab va diyor jihatidan eng markaziysidir. Men sizlarga mana shu ikki kishidan birini roziman (maʼqul koʻrdim), qaysisini xohlasangiz, oʻshanga bayʼat qiling», dedi va mening qoʻlim bilan — oramizda oʻtirgan — Abu Ubayda ibn Jarrohning qoʻlini oldi. Uning aytganlaridan faqat shundan boshqasini yoqtirmadim. Vallohi, mening (gunohga yaqinlashtirmaydigan tarzda) oldinga chiqarilib, boʻynim urilishi, ichida Abu Bakr boʻlgan qavmga amir boʻlishimdan koʻra menga sevimliroq edi — Allohim (kechir), agar oʻlim chogʻida nafsim menga hozir (oʻzimda) topmaydigan bir narsani bezab koʻrsatmasa. Shunda Ansordan bir kishi: «Men ularning (suykalib) ishqalanadigan xodasi va mevali (tayangan) xurmo tanasiman (yaʼni tajriba va kuch sohibiman); bizdan bir amir, sizdan bir amir, ey Quraysh jamoasi!» dedi. Bas, gʻovgʻa koʻpaydi, ovozlar koʻtarildi, hatto men (paydo boʻlgan) ixtilofdan qoʻrqdim. Men: «Qoʻlingni choʻz, yo Abu Bakr», dedim. U qoʻlini choʻzdi, men unga bayʼat qildim, muhojirlar (ham) bayʼat qildilar, soʻng Ansor bayʼat qildi. Biz Saʼd ibn Ubadaning ustiga (toʻplanib) intildik. Ulardan bir kishi: «Saʼd ibn Ubadani oʻldirdingiz!» dedi. Men: «Alloh Saʼd ibn Ubadani oʻldirsin (uning sharrini daf qilsin)», dedim. Umar aytdi: Vallohi, biz duch kelgan ish (ahvol)da Abu Bakrga bayʼat qilishdan koʻra kuchliroq (toʻgʻri) narsani topmadik. Biz qavmdan bayʼatsiz ajrab ketsak, ular bizdan keyin oʻzlaridan bir kishiga bayʼat qilishlaridan qoʻrqdik — u holda yo ular bilan biz rozi boʻlmagan (narsa) ustiga bayʼatlashardik, yoki ularga muxolifat qilardik, bu esa fasodga olib kelardi. Bas, kim musulmonlarning mashvaratisiz bir kishiga bayʼat qilsa, na unga, na u bayʼat qilgan kishiga ergashilmaydi — ikkovi oʻldirilishidan saqlanish uchun (ehtiyot chorasidir).(Ибн Аббос (розияллоҳу анҳумо) ривоят қилдики, у айтди:) Мен муҳожирлардан баъзи кишиларга — улар орасида Абдураҳмон ибн Авф ҳам бор эди — Қуръон ўқитардим. Умар ибн Хаттоб (розияллоҳу анҳу)нинг охирги қилган ҳажларидан бирида мен Минода Абдураҳмоннинг манзилида эдим, у эса Умарнинг ҳузурида эди. Бирдан Абдураҳмон менинг олдимга қайтиб келиб: «Кошки сен бугун мўминлар амирининг ҳузурига келиб: ‹Ё амирал-мўминин, фалон киши ҳақида (нима дейсиз)? У: ‹Агар Умар ўлса, мен албатта фалончига байъат қилардим; валлоҳи, Абу Бакрнинг байъати ҳам фақат олдиндан ўйланмаган тасодифий иш (фалта) эди, сўнг у шу ҳолда тамом бўлди›, деяпти› деган бир кишини бугун кўрганингда эди!» деди. Умар ғазабланди, сўнг: «Мен, иншоаллоҳ, бугун кечқурун одамлар олдида туриб, уларнинг ишларини ғасб қилмоқчи бўлган мана шундай кишилардан уларни огоҳлантираман», деди. Абдураҳмон айтди: Мен: «Ё амирал-мўминин, бундай қилманг, чунки (ҳаж) мавсуми авом ва оломон (жоҳил) кишиларни тўплайди; сиз одамлар олдида турганингизда, яқинингизни мана шулар эгаллаб оладилар. Мен сиз туриб, ҳар бир учирувчи нотўғри тарқатадиган бир сўз айтишингиздан, уларнинг уни тўғри англамаслигидан ва ўз жойига қўймаслигидан қўрқаман. Мадинага етиб боргунча кутинг — у ҳижрат ва суннат диёридир; у ерда фиқҳ аҳли ва одамларнинг ашрофлари (зодагонлари) билан холос бўласиз, айтмоқчи бўлганингизни дадил айтасиз, илм аҳли сўзингизни англайди ва ўз жойига қўяди», дедим. Умар: «Валлоҳи, иншоаллоҳ, мен Мадинада турадиган биринчи мақомимда (хутбамда) шуни албатта айтаман», деди. Ибн Аббос айтди: Биз Мадинага Зулҳижжа охирида келдик. Жума куни бўлганида, қуёш оғиши билан (масжидга) боришни тезлатдик, ҳатто мен Саид ибн Зайд ибн Амр ибн Нуфайлни минбар устуни ёнида ўтирган ҳолда топдим. Мен унинг ёнида, тиззам тиззасига тегадиган (яқинликда) ўтирдим. Кўп ўтмай Умар ибн Хаттоб (ташқарига) чиқди. Мен унинг келаётганини кўриб, Саид ибн Зайдга: «У бугун кечқурун, халифа бўлганидан бери айтмаган бир сўзни албатта айтади», дедим. У буни менга инкор қилиб: «У аввал айтмаган нимани айтишини кутяпсан?» деди. Умар минбарга ўтирди. Муаззинлар (азонни) тугатиб жим бўлганларида, у (ўрнидан) туриб, Аллоҳга лойиқ ҳамд айтди, сўнг: «Аммо баъд: мен сизларга айтишим тақдир қилинган бир сўзни айтмоқчиман; билмадим, эҳтимол у менинг ажалим олдидадир. Ким уни англаб, ёдида сақласа, уни улови етган жойга (ҳар қаерга) айтиб берсин; ким уни англай олмасликдан қўрқса — мен ҳеч кимга мен ҳақимда ёлғон (гапиришни) ҳалол қилмайман. Албатта, Аллоҳ Муҳаммадни ﷺ ҳақ билан юборди ва унга Китобни нозил қилди; Аллоҳ нозил қилган (нарсалар) орасида ражм ояти ҳам бор эди. Биз уни ўқидик, англаб, ёдимизда сақладик. Расулуллоҳ ﷺ ражм қилдилар, биз ҳам У зотдан кейин ражм қилдик. Мен одамларга узоқ замон ўтиб: ‹Валлоҳи, биз Аллоҳнинг Китобида ражм оятини топмаяпмиз›, дейдиган кимса чиқиб, улар Аллоҳ нозил қилган фаризани тарк этиб адашишларидан қўрқаман. Аллоҳнинг Китобида ражм — зино қилган, муҳсан бўлган эркак ва аёлга, агар баййина (далил) қўйилса, ёки ҳомиладорлик, ёки иқрор бўлса — ҳақдир. Сўнг биз Аллоҳнинг Китобидан ўқиган (нарсалар) орасида: ‹Оталарингиздан юз ўгирманглар, чунки оталарингиздан юз ўгиришингиз ўзингизга куфрдир› (деган калимани) ҳам ўқир эдик. Сўнг Расулуллоҳ ﷺ: ‹Исо ибн Марям ҳаддан ортиқ мақталганидек, мени ҳаддан ортиқ мақтаманглар; (балки) ‹Аллоҳнинг бандаси ва Расули› денглар›, дедилар. Сўнг менга етдики, сизлардан бирор кимса: ‹Валлоҳи, агар Умар ўлса, мен фалончига байъат қилардим›, деяркан. Ҳеч ким ‹Абу Бакрнинг байъати тасодифий иш (фалта) эди, сўнг тамом бўлди› деб алданмасин. Огоҳ бўлинглар! Дарҳақиқат, у шундай (тасодифий) эди, лекин Аллоҳ унинг шарридан сақлади. Сизлар орасида (одамлар) бўйинларини чўзадиган (интиладиган), Абу Бакрга ўхшаш киши йўқ. Ким мусулмонларнинг машваратисиз бир кишига байъат қилса, на унга, на у байъат қилган кишига (эргашилмайди) — иккови ўлдирилишидан сақланиш учун (эҳтиёт чорасидир). Бизнинг хабаримиз (аҳволимиз) шундай бўлган эдики, Аллоҳ Ўз Пайғамбарини ﷺ вафот эттирганида, Ансор бизга мухолифат қилди ва Бану Соида сақифасида (соябонида) ҳаммаси тўпланди; Али, Зубайр ва улар билан бўлганлар ҳам биздан ажраб (четда) қолдилар; муҳожирлар эса Абу Бакр атрофига йиғилди. Мен Абу Бакрга: «Ё Абу Бакр, ансордан бўлган мана шу биродарларимиз олдига юринг», дедим. Бас, биз уларни истаб йўлга чиқдик. Уларга яқинлашганимизда, улардан икки солиҳ киши бизни кутиб олди ва қавмнинг келишиб (бирлашиб) қарор қилган ишини зикр қилди-да: «Эй муҳожирлар жамоаси, қаэрга (боряпсиз)?» деди. Биз: «Ансордан бўлган мана шу биродарларимизни (истаймиз)», дедик. Улар: «Уларга яқинлашмаслигингиз сизга (яхшироқ) — ишингизни ўзингиз ҳал қилинг», дедилар. Мен: «Валлоҳи, биз албатта уларнинг олдига борамиз», дедим. Бас, биз Бану Соида сақифасида улар олдига келдик. Қарасак, уларнинг ўртасида (касал) бир киши (матога) ўралган эди. Мен: «Бу ким?» дедим. Улар: «Бу — Саъд ибн Убода», дедилар. Мен: «Унга нима бўлган?» дедим. Улар: «Иситма билан оғрияпти», дедилар. Бироз ўтирганимиздан кейин, уларнинг хатиби ташаҳҳуд айтди, Аллоҳга лойиқ ҳамд айтди, сўнг: «Аммо баъд: биз — Аллоҳнинг ансорлари ва ислом лашкаримиз; сизлар, эй муҳожирлар жамоаси, (кичик) бир гуруҳсиз. Қавмингиздан бир тўда (Мадинага) келди; мана, улар бизни (ўз) илдизимиздан узиб, ишдан (ҳокимиятдан) четлатмоқчи бўлмоқдалар», деди. У жим бўлганида, мен гапирмоқчи бўлдим — мен ўзимга ёққан бир нутқни тайёрлаб қўйган эдим, уни Абу Бакр олдида (аввал) айтмоқчи эдим, ва мен ундан (Абу Бакрнинг гапидан) баъзи кескинликни юмшатмоқчи эдим. Гапирмоқчи бўлганимда, Абу Бакр: «Шошилма (секинроқ)», деди. Мен уни ғазаблантиришни ёқтирмадим, бас, Абу Бакр гапирди — у мендан кўра ҳалимроқ ва вазминроқ эди. Валлоҳи, у менинг тайёрлаганимда менга ёққан бирор сўзни қолдирмай, ўз бадиҳасида (тайёрланмай) унинг ўхшашини ёки ундан афзалроғини айтди, ҳатто жим бўлди. У: «Сизлар ўз ҳақингизда зикр қилган ҳар қандай яхшиликка сиз лойиқсиз; лекин бу иш (хилофат) фақат Қурайшнинг мана шу қабиласига (лойиқ) деб тан олинади — улар арабларнинг насаб ва диёр жиҳатидан энг марказийсидир. Мен сизларга мана шу икки кишидан бирини розиман (маъқул кўрдим), қайсисини хоҳласангиз, ўшанга байъат қилинг», деди ва менинг қўлим билан — орамизда ўтирган — Абу Убайда ибн Жарроҳнинг қўлини олди. Унинг айтганларидан фақат шундан бошқасини ёқтирмадим. Валлоҳи, менинг (гуноҳга яқинлаштирмайдиган тарзда) олдинга чиқарилиб, бўйним урилиши, ичида Абу Бакр бўлган қавмга амир бўлишимдан кўра менга севимлироқ эди — Аллоҳим (кечир), агар ўлим чоғида нафсим менга ҳозир (ўзимда) топмайдиган бир нарсани безаб кўрсатмаса. Шунда Ансордан бир киши: «Мен уларнинг (суйкалиб) ишқаланадиган ходаси ва мевали (таянган) хурмо танасиман (яъни тажриба ва куч соҳибиман); биздан бир амир, сиздан бир амир, эй Қурайш жамоаси!» деди. Бас, ғовға кўпайди, овозлар кўтарилди, ҳатто мен (пайдо бўлган) ихтилофдан қўрқдим. Мен: «Қўлингни чўз, ё Абу Бакр», дедим. У қўлини чўзди, мен унга байъат қилдим, муҳожирлар (ҳам) байъат қилдилар, сўнг Ансор байъат қилди. Биз Саъд ибн Убаданинг устига (тўпланиб) интилдик. Улардан бир киши: «Саъд ибн Убадани ўлдирдингиз!» деди. Мен: «Аллоҳ Саъд ибн Убадани ўлдирсин (унинг шаррини даф қилсин)», дедим. Умар айтди: Валлоҳи, биз дуч келган иш (аҳвол)да Абу Бакрга байъат қилишдан кўра кучлироқ (тўғри) нарсани топмадик. Биз қавмдан байъациз ажраб кецак, улар биздан кейин ўзларидан бир кишига байъат қилишларидан қўрқдик — у ҳолда ё улар билан биз рози бўлмаган (нарса) устига байъатлашардик, ёки уларга мухолифат қилардик, бу эса фасодга олиб келарди. Бас, ким мусулмонларнинг машваратисиз бир кишига байъат қилса, на унга, на у байъат қилган кишига эргашилмайди — иккови ўлдирилишидан сақланиш учун (эҳтиёт чорасидир).
وَعَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ قَالَ: لَمَّا أَتَى مَاعِزُ بن مَالك النَّبِيِّ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ فَقَالَ لَهُ: «لَعَلَّكَ قَبَّلْتَ أَوْ غَمَزْتَ أَوْ نَظَرْتَ؟» قَالَ: لَا يَا رَسُولَ اللَّهِ قَالَ: «أَنِكْتَهَا؟» لَا يُكَنِّي قَالَ: نَعَمْ فَعِنْدَ ذَلِكَ أَمر رجمه. رَوَاهُ البُخَارِيّ
(Ibn Abbos (roziyallohu anhumo) rivoyat qildiki, u aytdi:) Moiz ibn Molik Paygʻambar ﷺning huzurlariga (iqror qilish uchun) kelganida, U zot unga: «Balki sen (faqat) oʻpgan, yoki (koʻz) qisgan, yoki (qarab) koʻrgandirsan?» dedilar. U: «Yoʻq, yo Rasululloh», dedi. Shunda U zot — hech qanday kinoya (yumshoq ibora) ishlatmay — unga (zino qildingmi, deb) ochiq (savol) berdilar. (Roviy aytdi:) Mana shundan keyin U zot uni rajm qilishni buyurdilar.(Ибн Аббос (розияллоҳу анҳумо) ривоят қилдики, у айтди:) Моиз ибн Молик Пайғамбар ﷺнинг ҳузурларига (иқрор қилиш учун) келганида, У зот унга: «Балки сен (фақат) ўпган, ёки (кўз) қисган, ёки (қараб) кўргандирсан?» дедилар. У: «Йўқ, ё Расулуллоҳ», деди. Шунда У зот — ҳеч қандай киноя (юмшоқ ибора) ишлатмай — унга (зино қилдингми, деб) очиқ (савол) бердилар. (Ровий айтди:) Мана шундан кейин У зот уни ражм қилишни буюрдилар.
وَعَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ أَنَّ النَّبِيَّ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ قَالَ لِمَاعِزِ بْنِ مَالِكٍ: «أَحَقٌّ مَا بَلَغَنِي عَنْكَ؟» قَالَ: وَمَا بَلَغَكَ عَنِّي؟ قَالَ: «بَلَغَنِي أَنَّكَ قَدْ وَقَعْتَ عَلَى جَارِيَةِ آلِ فُلَانٍ» قَالَ: نَعَمْ فَشَهِدَ أَرْبَعَ شَهَادَاتٍ فَأمر بهِ فرجم. رَوَاهُ مُسلم
Ibn Abbos (roziyallohu anhumo)dan rivoyat qilinadi: Nabiy ﷺ Moiz ibn Molikka: «Sen haqingda menga yetib kelgan narsa rostmi?» dedilar. U: «Sizga mendan nima yetib keldi?» dedi. (U zot): «Menga sen falon xonadonning chorisi bilan (zino) ish qilibsan, deb yetib keldi», dedilar. U: «Ha», dedi. Soʻng u toʻrt marta guvohlik berdi, shunda (u zot) uni (toshboʻron qilishga) buyurdilar va u toshboʻron qilindi. (Roviy) aytdi: Bu bobda Soib ibn Yaziddan ham (rivoyat) bor. Abu Iso aytdi: Ibn Abbosning hadisi hasan hadisdir. Bu hadisni Shuʼba Simok ibn Harbdan, u Said ibn Jubayrdan mursal qilib rivoyat qilgan va unda Ibn Abbosni zikr qilmagan.Ибн Аббос (розияллоҳу анҳумо)дан ривоят қилинади: Набий ﷺ Моиз ибн Моликка: «Сен ҳақингда менга етиб келган нарса ростми?» дедилар. У: «Сизга мендан нима етиб келди?» деди. (У зот): «Менга сен фалон хонадоннинг чориси билан (зино) иш қилибсан, деб етиб келди», дедилар. У: «Ҳа», деди. Сўнг у тўрт марта гувоҳлик берди, шунда (у зот) уни (тошбўрон қилишга) буюрдилар ва у тошбўрон қилинди. (Ровий) айтди: Бу бобда Соиб ибн Язиддан ҳам (ривоят) бор. Абу Исо айтди: Ибн Аббоснинг ҳадиси ҳасан ҳадисдир. Бу ҳадисни Шуъба Симок ибн Ҳарбдан, у Саид ибн Жубайрдан мурсал қилиб ривоят қилган ва унда Ибн Аббосни зикр қилмаган.
وَعَنْ عِكْرِمَةَ عَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ قَالَ: قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسلم: «من وَجَدْتُمُوهُ يَعْمَلُ عَمَلَ قَوْمِ لُوطٍ فَاقْتُلُوا الْفَاعِلَ وَالْمَفْعُول بِهِ» . رَوَاهُ التِّرْمِذِيّ وَابْن مَاجَه
Ibn Abbos (roziyallohu anhumo)dan rivoyat qilinadi. U: «Rasululloh ﷺ: ‹Kimni Lut qavmining ishini qilayotganini topsangiz, qiluvchini ham, oʻziga qilingan kishini ham oʻldiringlar›, dedilar», dedi. Abu Dovud aytdi: «Buni Sulaymon ibn Bilol Amr ibn Abu Amrdan shunga oʻxshash rivoyat qildi. Abbod ibn Mansur uni Ikrimadan, u Ibn Abbosdan marfuʼ holda rivoyat qildi. Ibn Jurayj uni Ibrohimdan, u Dovud ibn Husayndan, u Ikrimadan, u Ibn Abbosdan marfuʼ holda rivoyat qildi.»Ибн Аббос (розияллоҳу анҳумо)дан ривоят қилинади. У: «Расулуллоҳ ﷺ: ‹Кимни Лут қавмининг ишини қилаётганини топсангиз, қилувчини ҳам, ўзига қилинган кишини ҳам ўлдиринглар›, дедилар», деди. Абу Довуд айтди: «Буни Сулаймон ибн Билол Амр ибн Абу Амрдан шунга ўхшаш ривоят қилди. Аббод ибн Мансур уни Икримадан, у Ибн Аббосдан марфуъ ҳолда ривоят қилди. Ибн Журайж уни Иброҳимдан, у Довуд ибн Ҳусайндан, у Икримадан, у Ибн Аббосдан марфуъ ҳолда ривоят қилди.»
وَعَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ وَأَبِي هُرَيْرَةَ أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ قَالَ: «مَلْعُونٌ مَنْ عَمِلَ عَمَلَ قَوْمِ لُوطٍ» . رَوَاهُ رَزِينٌ
وَفِي رِوَايَةٍ لَهُ عَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ: أَنَّ عليَّاً رَضِي الله عَنهُ أحرَقَهما وَأَبا بكرٍ هدم عَلَيْهِمَا حَائِطا
Ibn Abbos (roziyallohu anhumo)dan rivoyat qilinadi: Rasululloh ﷺ: «Lut qavmining amalini qilgan kishi laʼnatlangandir», dedilar. Uning Ibn Abbosdan boʻlgan bir rivoyatida keladiki: Ali (roziyallohu anhu) u ikkovini yoqib yuborgan, Abu Bakr esa ular ustiga devor qulatgan. Razin rivoyat qilgan.Ибн Аббос (розияллоҳу анҳумо)дан ривоят қилинади: Расулуллоҳ ﷺ: «Лут қавмининг амалини қилган киши лаънатлангандир», дедилар. Унинг Ибн Аббосдан бўлган бир ривоятида келадики: Али (розияллоҳу анҳу) у икковини ёқиб юборган, Абу Бакр эса улар устига девор қулатган. Разин ривоят қилган.
وَعَنْهُ أَنَّهُ قَالَ: «مَنْ أَتَى بَهِيمَةً فَلَا حَدَّ عَلَيْهِ» . رَوَاهُ التِّرْمِذِيُّ وَأَبُو دَاوُدَ وَقَالَ التِّرْمِذِيُّ: عَنْ سُفْيَانَ الثَّوْرِيِّ أَنَّهُ قَالَ: وَهَذَا أَصَحُّ مِنَ الْحَدِيثِ الْأَوَّلِ وَهُوَ: «مَنْ أَتَى بَهِيمَةً فَاقْتُلُوهُ» وَالْعَمَلُ عَلَى هَذَا عِنْدَ أَهْلِ الْعلم
Ibn Abbos (roziyallohu anhumo)dan rivoyat qilinadi: «Kim hayvon bilan (jinsiy) yaqinlik qilsa, unga had (jazo) yoʻq», dedilar. Termiziy va Abu Dovud rivoyat qilgan. Termiziy Sufyon as-Savriydan naql qilib: bu birinchi hadisdan, yaʼni «Kim hayvon bilan yaqinlik qilsa, uni oʻldiringlar» degan hadisdan sahihroqdir, ilm ahli ham shunga amal qiladi, degan.Ибн Аббос (розияллоҳу анҳумо)дан ривоят қилинади: «Ким ҳайвон билан (жинсий) яқинлик қилса, унга ҳад (жазо) йўқ», дедилар. Термизий ва Абу Довуд ривоят қилган. Термизий Суфён ас-Саврийдан нақл қилиб: бу биринчи ҳадисдан, яъни «Ким ҳайвон билан яқинлик қилса, уни ўлдиринглар» деган ҳадисдан саҳиҳроқдир, илм аҳли ҳам шунга амал қилади, деган.
وَعَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ عَنِ النَّبِيِّ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ قَالَ: " إِذَا قَالَ الرَّجُلُ لِلرَّجُلِ: يَا يَهُودِيُّ فَاضْرِبُوهُ عِشْرِينَ وَإِذَا قَالَ: يَا مُخَنَّثُ فَاضْرِبُوهُ عِشْرِينَ وَمَنْ وَقَعَ عَلَى ذَاتِ مَحْرَمٍ فَاقْتُلُوهُ ". رَوَاهُ التِّرْمِذِيُّ وَقَالَ: هَذَا حَدِيثٌ غَرِيب
Ibn Abbos (roziyallohu anhumo) Paygʻambar ﷺdan rivoyat qiladi: U zot: «Bir kishi boshqa kishiga ‹Ey yahudiy› desa, uni yigirma (darra) uringlar; ‹Ey muxannas (xotinsifat)› desa, uni yigirma (darra) uringlar; kim mahrami boʻlgan ayolga qoʻshilsa, uni oʻldiringlar», dedilar. Abu Iso aytdi: Bu hadisni biz faqat shu yoʻl bilangina bilamiz. Ibrohim ibn Ismoil hadisda zaif sanaladi. Bunga koʻra bizning ashoblarimizning ameli boʻlgan, ular: «Kim mahrami boʻlgan ayolga bilib turib yaqinlik qilsa, unga oʻldirish (joriy etiladi)», deganlar. Ahmad: «Kim onasiga uylansa, oʻldiriladi», degan. Ishoq: «Kim mahrami boʻlgan ayolga qoʻshilsa, oʻldiriladi», degan. Bu (hadis) Paygʻambar ﷺdan bir necha yoʻl bilan ham rivoyat qilingan; uni Baro ibn Ozib va Qurra ibn Iyos al-Muzaniy rivoyat qilishganki, bir kishi otasining xotiniga uylangan edi, shunda Paygʻambar ﷺ uni oʻldirishga buyurdilar.Ибн Аббос (розияллоҳу анҳумо) Пайғамбар ﷺдан ривоят қилади: У зот: «Бир киши бошқа кишига ‹Эй яҳудий› деса, уни йигирма (дарра) уринглар; ‹Эй муханнас (хотинсифат)› деса, уни йигирма (дарра) уринглар; ким маҳрами бўлган аёлга қўшилса, уни ўлдиринглар», дедилар. Абу Исо айтди: Бу ҳадисни биз фақат шу йўл билангина биламиз. Иброҳим ибн Исмоил ҳадисда заиф саналади. Бунга кўра бизнинг ашобларимизнинг амели бўлган, улар: «Ким маҳрами бўлган аёлга билиб туриб яқинлик қилса, унга ўлдириш (жорий этилади)», деганлар. Аҳмад: «Ким онасига уйланса, ўлдирилади», деган. Ишоқ: «Ким маҳрами бўлган аёлга қўшилса, ўлдирилади», деган. Бу (ҳадис) Пайғамбар ﷺдан бир неча йўл билан ҳам ривоят қилинган; уни Баро ибн Озиб ва Қурра ибн Иёс ал-Музаний ривоят қилишганки, бир киши отасининг хотинига уйланган эди, шунда Пайғамбар ﷺ уни ўлдиришга буюрдилар.
وَعَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ قَالَ: قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسلم: «من رأى أميره يَكْرَهُهُ فَلْيَصْبِرْ فَإِنَّهُ لَيْسَ أَحَدٌ يُفَارِقُ الْجَمَاعَةَ شبْرًا فَيَمُوت إِلَّا مَاتَ ميتَة جَاهِلِيَّة»
(Ibn Abbos (roziyallohu anhumo) Paygʻambar ﷺdan rivoyat qiladi:) U zot: «Kim oʻz amiridan bir narsani koʻrib, uni yoqtirmasa, sabr qilsin; chunki kim jamoatdan bir qarich (chiqib) ajralsa-yu, soʻng oʻlsa — johiliyat oʻlimi bilan oʻlgan boʻladi», dedilar.(Ибн Аббос (розияллоҳу анҳумо) Пайғамбар ﷺдан ривоят қилади:) У зот: «Ким ўз амиридан бир нарсани кўриб, уни ёқтирмаса, сабр қилсин; чунки ким жамоатдан бир қарич (чиқиб) ажралса-ю, сўнг ўлса — жоҳилият ўлими билан ўлган бўлади», дедилар.
وَعَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ عَنِ النَّبِيِّ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ قَالَ: «مَنْ سَكَنَ الْبَادِيَةَ جَفَا وَمَنِ اتَّبَعَ الصَّيْدَ غَفَلَ وَمَنْ أَتَى السُّلْطَانَ افْتُتِنَ» . رَوَاهُ أَحْمَدُ وَالتِّرْمِذِيُّ وَالنَّسَائِيُّ وَفِي رِوَايَةِ أَبِي دَاوُدَ: «مَنْ لَزِمَ السُّلْطَانَ افْتُتِنَ وَمَا ازْدَادَ عَبْدٌ مِنَ السُّلْطَانِ دُنُوًّا إِلَّا ازْدَادَ من اللَّهِ بُعداً»
Ibn Abbos (roziyallohu anhumo) Nabiy ﷺdan rivoyat qiladi: U zot: «Kim sahroda yashasa, qoʻpol boʻlib qoladi; kim ov ortidan ergashsa, gʻofil boʻlib qoladi; kim sultonlarning eshiklariga kelsa, fitnaga giriftor boʻladi», dedilar. (Abu Iso) aytdi: Bu bobda Abu Hurayradan ham (rivoyat) bor. Abu Iso aytdi: Bu hadis Ibn Abbosning hadisidan hasan gʻaribdir, biz uni faqat Savriyning hadisi orqaligina bilamiz.Ибн Аббос (розияллоҳу анҳумо) Набий ﷺдан ривоят қилади: У зот: «Ким саҳрода яшаса, қўпол бўлиб қолади; ким ов ортидан эргашса, ғофил бўлиб қолади; ким султонларнинг эшикларига келса, фитнага гирифтор бўлади», дедилар. (Абу Исо) айтди: Бу бобда Абу Ҳурайрадан ҳам (ривоят) бор. Абу Исо айтди: Бу ҳадис Ибн Аббоснинг ҳадисидан ҳасан ғарибдир, биз уни фақат Саврийнинг ҳадиси орқалигина биламиз.
عَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ رَضِيَ اللَّهُ عَنْهُمَا عَنِ النَّبِيِّ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ قَالَ: «لَوْ يُعْطَى النَّاسُ بِدَعْوَاهُمْ لَادَّعَى نَاسٌ دِمَاءَ رِجَالٍ وَأَمْوَالَهُمْ وَلَكِنَّ الْيَمِينَ عَلَى الْمُدَّعَى عَلَيْهِ» . رَوَاهُ مُسْلِمٌ وَفِي «شَرْحِهِ لِلنَّوَوِيِّ» أَنَّهُ قَالَ: وَجَاءَ فِي رِوَايَةِ «الْبَيْهَقِيِّ» بِإِسْنَادٍ حَسَنٍ أَوْ صَحِيحٍ زِيَادَةٌ عَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ مَرْفُوعًا: «لَكِنَّ الْبَيِّنَةَ على المدَّعي واليمينَ على مَنْ أنكر»
Ibn Abbos (roziyallohu anhumo)dan rivoyat qilinadi: Nabiy ﷺ: «Agar odamlarga (faqat) daʼvolari boʻyicha berilganida edi, baʼzi kishilar (boshqa) erkaklarning qonlari va mollarini daʼvo qilib olishardi. Lekin qasam (daʼvo qilingan, ayblanayotgan) javobgar zimmasidadir», — dedilar.Ибн Аббос (розияллоҳу анҳумо)дан ривоят қилинади: Набий ﷺ: «Агар одамларга (фақат) даъволари бўйича берилганида эди, баъзи кишилар (бошқа) эркакларнинг қонлари ва молларини даъво қилиб олишарди. Лекин қасам (даъво қилинган, айбланаётган) жавобгар зиммасидадир», — дедилар.
وَعَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ: أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صَلَّى الله عَلَيْهِ وَسلم قضى بِيَمِين وَشَاهد. رَوَاهُ مُسلم
Ibn Abbos (roziyallohu anhumo)dan rivoyat qilinadi: Rasululloh ﷺ (daʼvogarning) bir qasami va bir guvohi (asosida) hukm qildilar.Ибн Аббос (розияллоҳу анҳумо)дан ривоят қилинади: Расулуллоҳ ﷺ (даъвогарнинг) бир қасами ва бир гувоҳи (асосида) ҳукм қилдилар.
وَعَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ: أَنَّ النَّبِيَّ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ قَالَ لِرَجُلٍ حَلَّفَهُ: «احْلِفْ بِاللَّهِ الَّذِي لَا إِلَهَ إِلَّا هُوَ مَاله عِنْدَكَ شَيْءٌ» يُعْنَى لِلْمُدَّعِي. رَوَاهُ أَبُو دَاوُدَ
Ibn Abbos (roziyallohu anhumo)dan rivoyat qilinadi: Nabiy ﷺ qasam ichirmoqchi boʻlgan bir kishiga: «Undan boshqa iloh boʻlmagan Alloh bilan qasam ichki, uning (daʼvogarning) huzuringda hech narsasi yoʻq», dedilar. Abu Dovud rivoyat qilgan.Ибн Аббос (розияллоҳу анҳумо)дан ривоят қилинади: Набий ﷺ қасам ичирмоқчи бўлган бир кишига: «Ундан бошқа илоҳ бўлмаган Аллоҳ билан қасам ички, унинг (даъвогарнинг) ҳузурингда ҳеч нарсаси йўқ», дедилар. Абу Довуд ривоят қилган.
وَعَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ عَنِ النَّبِيِّ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ قَالَ يَوْم الْفَتْح: ( «اهجرة بَعْدَ الْفَتْحِ وَلَكِنْ جِهَادٌ وَنِيَّةٌ وَإِذَا اسْتُنْفِرْتُمْ فانفروا»
Ibn Abbos (roziyallohu anhumo)dan rivoyat qilinadi: Nabiy ﷺ Makka fathi kuni: «Fathdan keyin hijrat yoʻq, balki jihod va niyat bor. Sizlar (jangga) chorlansangiz, chiqinglar», dedilar. Buxoriy va Muslim rivoyat qilgan.Ибн Аббос (розияллоҳу анҳумо)дан ривоят қилинади: Набий ﷺ Макка фатҳи куни: «Фатҳдан кейин ҳижрат йўқ, балки жиҳод ва ният бор. Сизлар (жангга) чорлансангиз, чиқинглар», дедилар. Бухорий ва Муслим ривоят қилган.
وَعَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ قَالَ: قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: " عَيْنَانِ لَا تَمَسُّهُمَا النَّارُ: عَيْنٌ بَكَتْ مِنْ خَشْيَةِ اللَّهِ وَعَيْنٌ بَاتَتْ تَحْرُسُ فِي سَبِيلِ اللَّهِ ". رَوَاهُ التِّرْمِذِيُّ
Ibn Abbos (roziyallohu anhumo)dan rivoyat qilinadi: Men Rasululloh ﷺning: «Ikki koʻzga doʻzax tegmaydi: Allohdan qoʻrqib yigʻlagan koʻz va Alloh yoʻlida (dushmandan) qoʻriqlab tunni bedor oʻtkazgan koʻz», deganlarini eshitdim. Abu Iso aytdi: Bu bobda Usmon va Abu Rayhonadan ham (rivoyatlar) bor. Ibn Abbosning hadisi hasan gʻarib hadisdir, biz uni faqat Shuayb ibn Ruzayqning hadisi orqaligina bilamiz.Ибн Аббос (розияллоҳу анҳумо)дан ривоят қилинади: Мен Расулуллоҳ ﷺнинг: «Икки кўзга дўзах тегмайди: Аллоҳдан қўрқиб йиғлаган кўз ва Аллоҳ йўлида (душмандан) қўриқлаб тунни бедор ўтказган кўз», деганларини эшитдим. Абу Исо айтди: Бу бобда Усмон ва Абу Райҳонадан ҳам (ривоятлар) бор. Ибн Аббоснинг ҳадиси ҳасан ғариб ҳадисдир, биз уни фақат Шуайб ибн Рузайқнинг ҳадиси орқалигина биламиз.
وَعَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صَلَّى الله عَلَيْهِ وَسلم قَالَ لِأَصْحَابِهِ: " إِنَّهُ لَمَّا أُصِيبَ إِخْوَانُكُمْ يَوْمَ أُحُدٍ جَعَلَ اللَّهُ أَرْوَاحَهُمْ فِي جَوْفِ طَيْرٍ خُضْرٍ تَرِدُ أَنْهَارَ الْجَنَّةِ تَأْكُلُ مِنْ ثِمَارِهَا وَتَأْوِي إِلَى قَنَادِيلَ مِنْ ذَهَبٍ مُعَلَّقَةٍ فِي ظلِّ العرْشِ فلمَّا وجَدوا طِيبَ مأكَلِهِم ومشرَبِهمْ ومَقِيلهِم قَالُوا: مَنْ يُبلِّغُ إِخْوانَنا عنَا أَنَّنا أَحْيَاءٌ فِي الْجَنَّةِ لِئَلَّا يَزْهَدُوا فِي الْجَنَّةِ وَلَا يَنكُلوا عندَ الحربِ فَقَالَ اللَّهُ تَعَالَى: أَنا أبلغكم عَنْكُمْ فَأَنْزَلَ اللَّهُ تَعَالَى: (وَلَا تَحْسَبَنَّ الَّذِينَ قُتِلُوا فِي سَبِيلِ اللَّهِ أَمْوَاتًا بَلْ أَحْيَاءٌ)
إِلَى أخر الْآيَات)
رَوَاهُ أَبُو دَاوُد
Ibn Abbos (roziyallohu anhumo)dan rivoyat qilinadi: Rasululloh ﷺ shunday dedilar: «Birodarlaringiz Uhudda (shahid) boʻlishganida, Alloh ularning ruhlarini yashil qushlarning ichiga joyladi. Ular jannat daryolaridan suv ichib, uning mevalaridan yeydilar va Arsh soyasida osilib turgan oltindan boʻlgan qandillarga (qoʻnib) joylashadilar. Ular yeb-ichganlari va istirohatlarining lazzatini totganlarida: ‹Jihoddan zohid boʻlib qolmasinlar va urush paytida orqaga chekinmasinlar, deb biz jannatda tirik holda rizqlanayotganimizni birodarlarimizga kim yetkazadi?› dedilar. Shunda Alloh subhonahu: ‹Men sizlardan ularga yetkazaman›, dedi». U zot dedilarki: «Shunda Alloh: {Alloh yoʻlida oʻldirilganlarni oʻliklar deb hisoblamang} — degan ushbu oyatni nozil qildi» (Oli Imron 169) — oyatning oxirigacha.Ибн Аббос (розияллоҳу анҳумо)дан ривоят қилинади: Расулуллоҳ ﷺ шундай дедилар: «Биродарларингиз Уҳудда (шаҳид) бўлишганида, Аллоҳ уларнинг руҳларини яшил қушларнинг ичига жойлади. Улар жаннат дарёларидан сув ичиб, унинг меваларидан ейдилар ва Арш соясида осилиб турган олтиндан бўлган қандилларга (қўниб) жойлашадилар. Улар еб-ичганлари ва истироҳатларининг лаззатини тотганларида: ‹Жиҳоддан зоҳид бўлиб қолмасинлар ва уруш пайтида орқага чекинмасинлар, деб биз жаннатда тирик ҳолда ризқланаётганимизни биродарларимизга ким етказади?› дедилар. Шунда Аллоҳ субҳонаҳу: ‹Мен сизлардан уларга етказаман›, деди». У зот дедиларки: «Шунда Аллоҳ: {Аллоҳ йўлида ўлдирилганларни ўликлар деб ҳисобламанг} — деган ушбу оятни нозил қилди» (Оли Имрон 169) — оятнинг охиригача.
وَعَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ قَالَ: قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: «يُمْنُ الْخَيْلِ فِي الشُّقْرِ» . رَوَاهُ الترمذيُّ وَأَبُو دَاوُد
Ibn Abbos (roziyallohu anhumo)dan rivoyat qilinadi: Rasululloh ﷺ: «Otlarning barakasi qizgʻishlarida (toʻq qizil ranglilarida)dir», dedilar. Abu Iso aytdi: Bu hadis hasan gʻaribdir, biz uni faqat shu yoʻl bilan, Shaybonning hadisidangina bilamiz.Ибн Аббос (розияллоҳу анҳумо)дан ривоят қилинади: Расулуллоҳ ﷺ: «Отларнинг баракаси қизғишларида (тўқ қизил ранглиларида)дир», дедилар. Абу Исо айтди: Бу ҳадис ҳасан ғарибдир, биз уни фақат шу йўл билан, Шайбоннинг ҳадисидангина биламиз.
وَعَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ قَالَ: كَانَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ عَبْدًا مَأْمُورًا مَا اخْتَصَّنَا دُونَ النَّاسِ بِشَيْءٍ إِلَّا بِثَلَاثٍ: أَمَرَنَا أَنْ نُسْبِغَ الْوُضُوءَ وَأَنْ لَا نَأْكُلَ الصَّدَقَةَ وَأَنْ لَا نَنْزِيَ حمارا على فرس. رَوَاهُ التِّرْمِذِيّ وَالنَّسَائِيّ
Ibn Abbos (roziyallohu anhumo) aytdi: Rasululloh ﷺ buyruqqa boʻysunuvchi banda edilar, bizni boshqa odamlardan ajratib uchta narsadangina (xos qildilar): bizga tahoratni mukammal qilishni, sadaqani yemaslikni va eshakni otga qoʻshmaslikni buyurdilar. Abu Iso aytdi: Bu bobda Alidan ham (rivoyat) bor. Bu hadis hasan sahihdir.Ибн Аббос (розияллоҳу анҳумо) айтди: Расулуллоҳ ﷺ буйруққа бўйсунувчи банда эдилар, бизни бошқа одамлардан ажратиб учта нарсадангина (хос қилдилар): бизга таҳоратни мукаммал қилишни, садақани емасликни ва эшакни отга қўшмасликни буюрдилар. Абу Исо айтди: Бу бобда Алидан ҳам (ривоят) бор. Бу ҳадис ҳасан саҳиҳдир.
قَالَ: كَانَتْ رَايَةُ نَبِيِّ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ سَوْدَاءَ وَلِوَاؤُهُ أبيضَ. رَوَاهُ التِّرْمِذِيّ وَابْن مَاجَه
Ibn Abbos (roziyallohu anhumo)dan rivoyat qilinadi: Allohning Nabiysi ﷺning royasi (bayrogʻi) qora, livosi (tugʻi) oq edi. Termiziy va Ibn Moja rivoyat qilgan.Ибн Аббос (розияллоҳу анҳумо)дан ривоят қилинади: Аллоҳнинг Набийси ﷺнинг рояси (байроғи) қора, ливоси (туғи) оқ эди. Термизий ва Ибн Можа ривоят қилган.
وَعَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ عَنِ النَّبِيِّ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ قَالَ: «خَيْرُ الصَّحَابَةِ أَرْبَعَةٌ وَخَيْرُ السَّرَايَا أَرْبَعُمِائَةٍ وَخَيْرُ الْجُيُوشِ أَرْبَعَةُ آلَافٍ وَلَنْ يُغْلَبَ اثْنَا عَشَرَ أَلْفًا مِنْ قِلَّةٍ» . رَوَاهُ التِّرْمِذِيُّ وَأَبُو دَاوُدَ وَالدَّارِمِيُّ وَقَالَ التِّرْمِذِيُّ: هَذَا حَدِيث غَرِيب
Ibn Abbos (roziyallohu anhumo)dan, Paygʻambar ﷺ dan rivoyat qilinadi: U zot: «Eng yaxshi hamrohlik — toʻrt kishilik, eng yaxshi sariyya (kichik qoʻshin) — toʻrt yuz kishilik, eng yaxshi qoʻshin — toʻrt ming kishilikdir. Oʻn ikki ming kishi sonining kamligi sababli yengilmaydi», dedilar. Abu Dovud aytdi: Sahihi shuki, bu hadis mursaldir.Ибн Аббос (розияллоҳу анҳумо)дан, Пайғамбар ﷺ дан ривоят қилинади: У зот: «Энг яхши ҳамроҳлик — тўрт кишилик, энг яхши сарийя (кичик қўшин) — тўрт юз кишилик, энг яхши қўшин — тўрт минг кишиликдир. Ўн икки минг киши сонининг камлиги сабабли енгилмайди», дедилар. Абу Довуд айтди: Саҳиҳи шуки, бу ҳадис мурсалдир.
وَعَن ابْن عَبَّاس قَالَ: بَعَثَ النَّبِيُّ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ عَبْدَ اللَّهِ بْنَ رَوَاحَةَ فِي سَرِيَّةٍ فَوَافَقَ ذَلِكَ يَوْمَ الْجُمُعَةِ فَغَدَا أَصْحَابُهُ وَقَالَ: أَتَخَلَّفُ وأُصلّي مَعَ رَسُولِ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ ثُمَّ أَلْحَقُهُمْ فَلَمَّا صَلَّى مَعَ رَسُولِ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ رَآهُ فَقَالَ: «مَا مَنَعَكَ أَنْ تَغْدُوَ مَعَ أَصْحَابِكَ؟» فَقَالَ: أَرَدْتُ أَنْ أُصَلِّيَ مَعَكَ ثُمَّ أَلْحَقُهُمْ فَقَالَ: «لَوْ أَنْفَقْتَ مَا فِي الْأَرْضِ جَمِيعًا مَا أدركْتَ فضلَ غدْوَتهمْ» . رَوَاهُ التِّرْمِذِيّ
Ibn Abbos (roziyallohu anhumo)dan rivoyat qilinadi: Nabiy ﷺ Abdulloh ibn Ravohani bir sariya (qoʻshin)da (joʻnatish uchun) yubordilar, bu juma kuniga toʻgʻri keldi. Uning hamrohlari ertalab joʻnab ketishdi, u esa: «Men ortda qolib, Rasululloh ﷺ bilan namoz oʻqiyman, soʻng ularga yetib olaman», dedi. Nabiy ﷺ bilan namoz oʻqigach, u zot uni koʻrib: «Hamrohlaring bilan ertalab joʻnashingdan seni nima toʻsdi?» dedilar. U: «Sen bilan namoz oʻqib, soʻng ularga yetib olmoqchi boʻldim», dedi. U zot: «Agar yer yuzidagi hamma narsani sarflaganingda ham, ularning ertalab erta joʻnashlari (savobi)ga yetolmas eding», dedilar. Abu Iso aytdi: Bu gʻarib hadisdir, biz uni faqat shu yoʻl orqaligina bilamiz. Ali ibn al-Madiniy aytdiki, Yahyo ibn Said aytdi, Shuʼba aytdiki: al-Hakam Miqsamdan faqat beshta hadisnigina eshitgan. Shuʼba ularni sanab chiqdi, lekin bu hadis Shuʼba sanaganlar orasida yoʻq edi; goʻyo bu hadisni al-Hakam Miqsamdan eshitmagandek. Ilm ahli juma kuni safarga chiqish haqida ixtilof qilganlar: baʼzilari namoz vaqti kirmagan boʻlsa, juma kuni safarga chiqishda zarar koʻrmaganlar. Baʼzilari esa: «Tong otsa, jumani oʻqimaguncha chiqmasin», deganlar.Ибн Аббос (розияллоҳу анҳумо)дан ривоят қилинади: Набий ﷺ Абдуллоҳ ибн Равоҳани бир сария (қўшин)да (жўнатиш учун) юбордилар, бу жума кунига тўғри келди. Унинг ҳамроҳлари эрталаб жўнаб кетишди, у эса: «Мен ортда қолиб, Расулуллоҳ ﷺ билан намоз ўқийман, сўнг уларга етиб оламан», деди. Набий ﷺ билан намоз ўқигач, у зот уни кўриб: «Ҳамроҳларинг билан эрталаб жўнашингдан сени нима тўсди?» дедилар. У: «Сен билан намоз ўқиб, сўнг уларга етиб олмоқчи бўлдим», деди. У зот: «Агар ер юзидаги ҳамма нарсани сарфлаганингда ҳам, уларнинг эрталаб эрта жўнашлари (савоби)га етолмас эдинг», дедилар. Абу Исо айтди: Бу ғариб ҳадисдир, биз уни фақат шу йўл орқалигина биламиз. Али ибн ал-Мадиний айтдики, Яҳё ибн Саид айтди, Шуъба айтдики: ал-Ҳакам Миқсамдан фақат бешта ҳадиснигина эшитган. Шуъба уларни санаб чиқди, лекин бу ҳадис Шуъба санаганлар орасида йўқ эди; гўё бу ҳадисни ал-Ҳакам Миқсамдан эшитмагандек. Илм аҳли жума куни сафарга чиқиш ҳақида ихтилоф қилганлар: баъзилари намоз вақти кирмаган бўлса, жума куни сафарга чиқишда зарар кўрмаганлар. Баъзилари эса: «Тонг отса, жумани ўқимагунча чиқмасин», деганлар.
عَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ: أَنَّ النَّبِيَّ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ كَتَبَ إِلَى قَيْصَرَ يَدْعُوهُ إِلَى الْإِسْلَامِ وَبَعَثَ بِكِتَابِهِ إِلَيْهِ دِحْيَةَ الْكَلْبِيَّ وَأَمَرَهُ أَنْ يَدْفَعَهُ إِلَى عَظِيمِ بُصْرَى لِيَدْفَعَهُ إِلَى قَيْصَرَ فَإِذَا فِيهِ: " بِسْمِ اللَّهِ الرَّحْمَنِ الرَّحِيمِ مِنْ مُحَمَّدٍ عَبْدِ اللَّهِ وَرَسُولِهِ إِلَى هِرَقْلَ عَظِيمِ الرُّومِ سَلَامٌ عَلَى مَنِ اتَّبَعَ الْهُدَى أَمَّا بَعْدُ فَإِنِّي أدْعوكَ بداعيَةِ الْإِسْلَامِ أَسْلِمْ تَسْلَمْ وَأَسْلِمْ يُؤْتِكَ اللَّهُ أَجَرَكَ مَرَّتَيْنِ وَإِنْ تَوَلَّيْتَ فَعَلَيْكَ إِثْمُ الْأَرِيسِيِّينَ وَ (يَا أَهْلَ الْكِتَابِ تَعَالَوْا إِلَى كَلِمَةٍ سَوَاءٍ بَيْنَنَا وَبَيْنَكُمْ أَن لَا نَعْبُدَ إِلَّا اللَّهَ وَلَا نُشْرِكَ بِهِ شَيْئًا وَلَا يَتَّخِذَ بَعْضُنَا بَعْضًا أَرْبَابًا مِنْ دُونِ اللَّهِ فَإِنْ تَوَلَّوْا فَقُولُوا: اشْهَدُوا بِأَنَّا مُسْلِمُونَ)
مُتَّفَقٌ عَلَيْهِ. وَفِي رِوَايَةٍ لِمُسْلِمٍ قَالَ:
مِنْ محمَّدٍ رسولِ اللَّهِ " وَقَالَ: «إِثمُ اليريسيِّينَ» وَقَالَ: «بِدِعَايَةِ الْإِسْلَام»
Abdulloh ibn Abbos (roziyallohu anhumo)dan rivoyat qilinadi: Allohning Rasuli ﷺ Qaysarga (xat) yozib, uni Islomga daʼvat qildi va xatini — Allohning Rasuli ﷺ uni Busro hokimiga topshirishni, u esa uni Qaysarga yetkazishini buyurgan — Dihya al-Kalbiy bilan yubordi. Qaysar — Alloh unga forslar (Eron) qoʻshinlari ustidan gʻalaba berganida — Allohga shukrona belgisi sifatida Himsdan Iliyo (yaʼni Quddus)gacha piyoda yurgan edi. Bas, Allohning Rasuli ﷺ ning xati Qaysarga yetganda, u uni oʻqib: «Mening uchun uning qavmidan (Quraysh arablaridan) — agar shu yerda boʻlsa — birortasini topib kelinglar; men undan Allohning Rasuli (haqida) soʻrayman», — dedi. Oʻsha paytda Abu Sufyon ibn Harb — Allohning Rasuli ﷺ bilan Quraysh kofirlari orasida tuzilgan sulh davrida (Shomga) savdogar sifatida kelgan baʼzi qurayshlik kishilar bilan birga — Shomda edi.
Abu Sufyon: «Qaysarning elchisi bizni Shomda biror joyda topdi; bas, u meni va sheriklarimni Iliyoga olib bordi va biz Qaysarning saroyiga kiritildik — u oʻzining shohona saroyida, boshida toj bilan, atrofi Vizantiyaning yuqori martabali aʼyonlari bilan oʻralgan holda oʻtirgan edi. U oʻz tarjimoniga: ‹Ulardan qaysi biri — paygʻambar deb (daʼvo qilgan) kishiga eng yaqin qarindosh — (ekanini) soʻra›, — dedi. Men: ‹Men unga eng yaqin qarindoshman›, — dedim. U: ‹Sen u bilan qanday qarindoshlikdasan?› — dedi. Men: ‹U — mening amakivachcham›, — dedim — karvonda Bani Abdumanofdan mendan boshqa hech kim yoʻq edi. Qaysar: ‹Uni yaqinroq keltiringlar›, — dedi. Soʻng u — sheriklarim mening orqamda, yelkam yonida turishini — buyurdi va tarjimoniga: ‹Uning sheriklariga ayt — men bu kishidan paygʻambar deb (daʼvo qilgan) kishi haqida soʻrayman; agar u yolgʻon gapirsa, ular darhol uni inkor qilishsin›, — dedi. Allohga qasamki! Agar sheriklarim meni yolgʻonchi deb (ayblashlari) uyat boʻlmaganida, men undan soʻralganda u (Paygʻambar) haqida rost gapirmas edim. Lekin men sheriklarim tomonidan yolgʻonchi deyilishni uyat deb bildim; shuning uchun rost gapirdim.
U tarjimoniga: ‹Undan soʻra — u qanday oiladan?› — dedi. Men: ‹U — bizning oramizda olijanob (sharafli) oiladan›, — dedim. U: ‹Sizlardan birortangiz undan oldin shunga oʻxshash (daʼvo) qilganmidi?› — dedi. Men: ‹Yoʻq›, — dedim. U: ‹U bu (daʼvo)ni qilishidan oldin uni yolgʻon gapirishda aybladingizmi?› — dedi. Men: ‹Yoʻq›, — dedim. U: ‹Uning ota-bobolaridan birortasi podshoh edimi?› — dedi. Men: ‹Yoʻq›, — dedim. U: ‹Unga olijanoblar (boylar)mi yoki kambagʻallar ergashadimi?› — dedi. Men: ‹Unga kambagʻallar ergashadi›, — dedim. U: ‹Ular koʻpaymoqdami yoki kamaymoqdami?› — dedi. Men: ‹Ular koʻpaymoqda›, — dedim. U: ‹Uning dinini qabul qilganlardan birortasi norozi boʻlib, soʻng dinidan qaytadimi?› — dedi. Men: ‹Yoʻq›, — dedim. U: ‹U vaʼdalarini buzadimi?› — dedi. Men: ‹Yoʻq; lekin biz hozir u bilan sulhdamiz va u bizga xiyonat qilishidan qoʻrqamiz›, — dedim. Oxirgi jumladan boshqa, men u haqida hech qanday (yomon) narsa ayta olmadim. Qaysar: ‹Sizlar u bilan jang qildingizmi?› — dedi. Men: ‹Ha›, — dedim. U: ‹U bilan janglaringizning natijasi nima boʻldi?› — dedi. Men: ‹Natija beqaror edi — goh u gʻolib, goh biz (gʻolib boʻlardik)›, — dedim. U: ‹U sizlarga nima (qilishni) buyuradi?› — dedi. Men: ‹U bizga — yolgʻiz Allohga ibodat qilishni va Unga hech narsani sherik qilmaslikni, ota-bobolarimiz ibodat qilgan barcha (butlar)ni tark etishni (buyuradi). U bizga namoz oʻqishni, sadaqa berishni, iffatli boʻlishni, vaʼdalarga vafo qilishni va bizga ishonib topshirilgan (omonat)ni qaytarishni buyuradi›, — dedim.
Men buni aytganimda, Qaysar tarjimoniga: ‹Unga ayt: Men sendan uning nasl-nasabi haqida soʻradim va sen u olijanob oiladan ekanini (aytding). Darhaqiqat, barcha paygʻambarlar oʻz qavmining eng olijanob naslidan kelgan. Soʻng men sizlardan birortangiz shunga oʻxshash (daʼvo) qilganmi deb soʻradim — javobing «yoʻq» boʻldi; agar «ha» boʻlganida, men bu kishi — undan oldin aytilgan bir daʼvoga ergashyapti, deb oʻylardim. Men u yolgʻon gapirishda ayblanganmi deb soʻraganimda, javobing «yoʻq» boʻldi; shunda men aniq bildimki, odamlarga (nisbatan) yolgʻon gapirmagan kishi Allohga (nisbatan ham) hech qachon yolgʻon gapirmaydi. Soʻng men uning ota-bobolaridan birortasi podshoh boʻlganmi deb soʻradim — javobing «yoʻq» boʻldi; agar «ha» boʻlganida, men bu kishi oʻz ota-bobolarining podsholigini qaytarib olmoqchi, deb oʻylardim. Men unga boylarmi yoki kambagʻallar ergashadi deb soʻraganimda, sen kambagʻallar ergashadi (deding) — darhaqiqat, paygʻambarlarning izdoshlari shunday (boʻladi). Soʻng men uning izdoshlari koʻpaymoqdami yoki kamaymoqda deb soʻradim — sen ular koʻpaymoqda (deding); darhaqiqat, bu — (din) toʻla (mukammal) boʻlgunicha haqiqiy iymonning natijasi(dir). Men uning dinini qabul qilgach norozi boʻlib, dinini tashlab ketgan biror kishi bormi deb soʻradim — javobing «yoʻq» boʻldi; darhaqiqat, bu — haqiqiy iymon belgisi(dir), chunki uning nuri (xushnudligi) qalblarga toʻliq kirib aralashganda, hech kim undan norozi boʻlmaydi. Men u hech qachon vaʼdasini buzganmi deb soʻradim — javobing «yoʻq» boʻldi; paygʻambarlar shunday (boʻladi) — ular vaʼdalarini hech qachon buzmaydi. Men sizlar u bilan jang qildingizmi va u sizlar bilan jang qildimi deb soʻraganimda, sen — ha, goh u gʻolib, goh sizlar (gʻolib boʻlardingiz) — deding; darhaqiqat, paygʻambarlar shunday (boʻladi) — ular sinaladi, lekin oxirgi (yakuniy) gʻalaba doimo ularniki(dir). Soʻng men u sizlarga nima buyurishini soʻradim — sen u yolgʻiz Allohga ibodat qilishni va Unga hech narsani sherik qilmaslikni, ota-bobolaring ibodat qilgan (narsa)ni tark etishni, namoz oʻqishni, rost gapirishni, iffatli boʻlishni, vaʼdalarga vafo qilishni va omonatni qaytarishni buyuradi (deding). Bular — haqiqatan ham — men (oldingi Kitoblardan) zohir boʻlishini bilgan paygʻambarning sifatlari(dir); lekin men uning sizlardan (yaʼni arablardan) boʻlishini bilmas edim. Agar sening aytganlaring rost boʻlsa, u tez orada mening oyoqlarim ostidagi (mana bu) yerni (ham) egallaydi; va agar men unga albatta yetib boraman deb bilganimda, men darhol u bilan uchrashishga borardim; va agar men uning yonida boʻlganimda, albatta, uning oyoqlarini yuvgan boʻlardim›, — dedi.
Soʻng Qaysar Allohning Rasuli ﷺ ning xatini soʻradi va u oʻqildi. Uning mazmuni shunday edi: ‹Rahmon va Rahim Allohning nomi bilan. (Bu xat) — Allohning bandasi va Rasuli Muhammaddan — Vizantiya hukmdori Hiraqlga. Salom — hidoyatga ergashganlarga boʻlsin. Ammo baʼd (soʻngra): men seni Islomga (yaʼni Allohga taslim boʻlishga) daʼvat qilaman; Islomni qabul qil — omon (najot) topasan; Islomni qabul qil — Alloh senga ikki barobar mukofot beradi. Lekin agar sen bu Islom daʼvatini rad etsang, dehqonlaring (yaʼni xalqing)ni adashtirgan(lik gunohi) uchun sen javobgar boʻlasan. Ey ahli kitob! Sizlar bilan biz orasida (umumiy boʻlgan) bir kalimaga kelinglar: Allohdan boshqasiga ibodat qilmasligimiz, Unga hech narsani sherik qilmasligimiz va bir-birimizni Allohdan oʻzga Robblar qilib olmasligimiz. Agar yuz oʻgirsalar, ayt: Guvoh boʻlinglarki, biz — (Allohga) taslim boʻlganlarmiz› (Oli Imron, 64).
Abu Sufyon qoʻshdi: «Hiraql oʻz nutqini tugatganda, uning atrofidagi Vizantiya aʼyonlari (zodagonlari) tomonidan katta shovqin-suron koʻtarildi va shu qadar shovqin boʻldiki, men ular nima deganini tushunmadim. Bas, biz saroydan chiqarib yuborildik. Men sheriklarim bilan tashqariga chiqib, yolgʻiz qolganimizda, ularga: ‹Darhaqiqat, Ibn Abu Kabsha (yaʼni Paygʻambar)ning ishi kuchaydi. Mana, Bani Asfar (Rumliklar) podshohi (ham) undan qoʻrqyapti›, — dedim». Abu Sufyon qoʻshdi: «Allohga qasamki, men — to Alloh meni Islomga (musharraf) qilgunicha — past (xor) boʻlib qoldim va uning dini gʻolib boʻlishiga amin (ishonchim komil) edim — garchi men buni (oʻshanda) yoqtirmasam ham».Абдуллоҳ ибн Аббос (розияллоҳу анҳумо)дан ривоят қилинади: Аллоҳнинг Расули ﷺ Қайсарга (хат) ёзиб, уни Исломга даъват қилди ва хатини — Аллоҳнинг Расули ﷺ уни Бусро ҳокимига топширишни, у эса уни Қайсарга етказишини буюрган — Диҳя ал-Калбий билан юборди. Қайсар — Аллоҳ унга форслар (Эрон) қўшинлари устидан ғалаба берганида — Аллоҳга шукрона белгиси сифатида Ҳимсдан Илиё (яъни Қуддус)гача пиёда юрган эди. Бас, Аллоҳнинг Расули ﷺ нинг хати Қайсарга етганда, у уни ўқиб: «Менинг учун унинг қавмидан (Қурайш арабларидан) — агар шу ерда бўлса — бирортасини топиб келинглар; мен ундан Аллоҳнинг Расули (ҳақида) сўрайман», — деди. Ўша пайтда Абу Суфён ибн Ҳарб — Аллоҳнинг Расули ﷺ билан Қурайш кофирлари орасида тузилган сулҳ даврида (Шомга) савдогар сифатида келган баъзи қурайшлик кишилар билан бирга — Шомда эди.
Абу Суфён: «Қайсарнинг элчиси бизни Шомда бирор жойда топди; бас, у мени ва шерикларимни Илиёга олиб борди ва биз Қайсарнинг саройига киритилдик — у ўзининг шоҳона саройида, бошида тож билан, атрофи Византиянинг юқори мартабали аъёнлари билан ўралган ҳолда ўтирган эди. У ўз таржимонига: ‹Улардан қайси бири — пайғамбар деб (даъво қилган) кишига энг яқин қариндош — (эканини) сўра›, — деди. Мен: ‹Мен унга энг яқин қариндошман›, — дедим. У: ‹Сен у билан қандай қариндошликдасан?› — деди. Мен: ‹У — менинг амакиваччам›, — дедим — карвонда Бани Абдуманофдан мендан бошқа ҳеч ким йўқ эди. Қайсар: ‹Уни яқинроқ келтиринглар›, — деди. Сўнг у — шерикларим менинг орқамда, елкам ёнида туришини — буюрди ва таржимонига: ‹Унинг шерикларига айт — мен бу кишидан пайғамбар деб (даъво қилган) киши ҳақида сўрайман; агар у ёлғон гапирса, улар дарҳол уни инкор қилишсин›, — деди. Аллоҳга қасамки! Агар шерикларим мени ёлғончи деб (айблашлари) уят бўлмаганида, мен ундан сўралганда у (Пайғамбар) ҳақида рост гапирмас эдим. Лекин мен шерикларим томонидан ёлғончи дейилишни уят деб билдим; шунинг учун рост гапирдим.
У таржимонига: ‹Ундан сўра — у қандай оиладан?› — деди. Мен: ‹У — бизнинг орамизда олижаноб (шарафли) оиладан›, — дедим. У: ‹Сизлардан бирортангиз ундан олдин шунга ўхшаш (даъво) қилганмиди?› — деди. Мен: ‹Йўқ›, — дедим. У: ‹У бу (даъво)ни қилишидан олдин уни ёлғон гапиришда айбладингизми?› — деди. Мен: ‹Йўқ›, — дедим. У: ‹Унинг ота-боболаридан бирортаси подшоҳ эдими?› — деди. Мен: ‹Йўқ›, — дедим. У: ‹Унга олижаноблар (бойлар)ми ёки камбағаллар эргашадими?› — деди. Мен: ‹Унга камбағаллар эргашади›, — дедим. У: ‹Улар кўпаймоқдами ёки камаймоқдами?› — деди. Мен: ‹Улар кўпаймоқда›, — дедим. У: ‹Унинг динини қабул қилганлардан бирортаси норози бўлиб, сўнг динидан қайтадими?› — деди. Мен: ‹Йўқ›, — дедим. У: ‹У ваъдаларини бузадими?› — деди. Мен: ‹Йўқ; лекин биз ҳозир у билан сулҳдамиз ва у бизга хиёнат қилишидан қўрқамиз›, — дедим. Охирги жумладан бошқа, мен у ҳақида ҳеч қандай (ёмон) нарса айта олмадим. Қайсар: ‹Сизлар у билан жанг қилдингизми?› — деди. Мен: ‹Ҳа›, — дедим. У: ‹У билан жангларингизнинг натижаси нима бўлди?› — деди. Мен: ‹Натижа беқарор эди — гоҳ у ғолиб, гоҳ биз (ғолиб бўлардик)›, — дедим. У: ‹У сизларга нима (қилишни) буюради?› — деди. Мен: ‹У бизга — ёлғиз Аллоҳга ибодат қилишни ва Унга ҳеч нарсани шерик қилмасликни, ота-боболаримиз ибодат қилган барча (бутлар)ни тарк этишни (буюради). У бизга намоз ўқишни, садақа беришни, иффатли бўлишни, ваъдаларга вафо қилишни ва бизга ишониб топширилган (омонат)ни қайтаришни буюради›, — дедим.
Мен буни айтганимда, Қайсар таржимонига: ‹Унга айт: Мен сендан унинг насл-насаби ҳақида сўрадим ва сен у олижаноб оиладан эканини (айтдинг). Дарҳақиқат, барча пайғамбарлар ўз қавмининг энг олижаноб наслидан келган. Сўнг мен сизлардан бирортангиз шунга ўхшаш (даъво) қилганми деб сўрадим — жавобинг «йўқ» бўлди; агар «ҳа» бўлганида, мен бу киши — ундан олдин айтилган бир даъвога эргашяпти, деб ўйлардим. Мен у ёлғон гапиришда айбланганми деб сўраганимда, жавобинг «йўқ» бўлди; шунда мен аниқ билдимки, одамларга (нисбатан) ёлғон гапирмаган киши Аллоҳга (нисбатан ҳам) ҳеч қачон ёлғон гапирмайди. Сўнг мен унинг ота-боболаридан бирортаси подшоҳ бўлганми деб сўрадим — жавобинг «йўқ» бўлди; агар «ҳа» бўлганида, мен бу киши ўз ота-боболарининг подшолигини қайтариб олмоқчи, деб ўйлардим. Мен унга бойларми ёки камбағаллар эргашади деб сўраганимда, сен камбағаллар эргашади (дединг) — дарҳақиқат, пайғамбарларнинг издошлари шундай (бўлади). Сўнг мен унинг издошлари кўпаймоқдами ёки камаймоқда деб сўрадим — сен улар кўпаймоқда (дединг); дарҳақиқат, бу — (дин) тўла (мукаммал) бўлгунича ҳақиқий иймоннинг натижаси(дир). Мен унинг динини қабул қилгач норози бўлиб, динини ташлаб кетган бирор киши борми деб сўрадим — жавобинг «йўқ» бўлди; дарҳақиқат, бу — ҳақиқий иймон белгиси(дир), чунки унинг нури (хушнудлиги) қалбларга тўлиқ кириб аралашганда, ҳеч ким ундан норози бўлмайди. Мен у ҳеч қачон ваъдасини бузганми деб сўрадим — жавобинг «йўқ» бўлди; пайғамбарлар шундай (бўлади) — улар ваъдаларини ҳеч қачон бузмайди. Мен сизлар у билан жанг қилдингизми ва у сизлар билан жанг қилдими деб сўраганимда, сен — ҳа, гоҳ у ғолиб, гоҳ сизлар (ғолиб бўлардингиз) — дединг; дарҳақиқат, пайғамбарлар шундай (бўлади) — улар синалади, лекин охирги (якуний) ғалаба доимо уларники(дир). Сўнг мен у сизларга нима буюришини сўрадим — сен у ёлғиз Аллоҳга ибодат қилишни ва Унга ҳеч нарсани шерик қилмасликни, ота-боболаринг ибодат қилган (нарса)ни тарк этишни, намоз ўқишни, рост гапиришни, иффатли бўлишни, ваъдаларга вафо қилишни ва омонатни қайтаришни буюради (дединг). Булар — ҳақиқатан ҳам — мен (олдинги Китоблардан) зоҳир бўлишини билган пайғамбарнинг сифатлари(дир); лекин мен унинг сизлардан (яъни араблардан) бўлишини билмас эдим. Агар сенинг айтганларинг рост бўлса, у тез орада менинг оёқларим остидаги (мана бу) ерни (ҳам) эгаллайди; ва агар мен унга албатта етиб бораман деб билганимда, мен дарҳол у билан учрашишга борардим; ва агар мен унинг ёнида бўлганимда, албатта, унинг оёқларини ювган бўлардим›, — деди.
Сўнг Қайсар Аллоҳнинг Расули ﷺ нинг хатини сўради ва у ўқилди. Унинг мазмуни шундай эди: ‹Раҳмон ва Раҳим Аллоҳнинг номи билан. (Бу хат) — Аллоҳнинг бандаси ва Расули Муҳаммаддан — Византия ҳукмдори Ҳирақлга. Салом — ҳидоятга эргашганларга бўлсин. Аммо баъд (сўнгра): мен сени Исломга (яъни Аллоҳга таслим бўлишга) даъват қиламан; Исломни қабул қил — омон (нажот) топасан; Исломни қабул қил — Аллоҳ сенга икки баробар мукофот беради. Лекин агар сен бу Ислом даъватини рад эцанг, деҳқонларинг (яъни халқинг)ни адаштирган(лик гуноҳи) учун сен жавобгар бўласан. Эй аҳли китоб! Сизлар билан биз орасида (умумий бўлган) бир калимага келинглар: Аллоҳдан бошқасига ибодат қилмаслигимиз, Унга ҳеч нарсани шерик қилмаслигимиз ва бир-биримизни Аллоҳдан ўзга Робблар қилиб олмаслигимиз. Агар юз ўгирсалар, айт: Гувоҳ бўлингларки, биз — (Аллоҳга) таслим бўлганлармиз› (Оли Имрон, 64).
Абу Суфён қўшди: «Ҳирақл ўз нутқини тугатганда, унинг атрофидаги Византия аъёнлари (зодагонлари) томонидан катта шовқин-сурон кўтарилди ва шу қадар шовқин бўлдики, мен улар нима деганини тушунмадим. Бас, биз саройдан чиқариб юборилдик. Мен шерикларим билан ташқарига чиқиб, ёлғиз қолганимизда, уларга: ‹Дарҳақиқат, Ибн Абу Кабша (яъни Пайғамбар)нинг иши кучайди. Мана, Бани Асфар (Румликлар) подшоҳи (ҳам) ундан қўрқяпти›, — дедим». Абу Суфён қўшди: «Аллоҳга қасамки, мен — то Аллоҳ мени Исломга (мушарраф) қилгунича — паст (хор) бўлиб қолдим ва унинг дини ғолиб бўлишига амин (ишончим комил) эдим — гарчи мен буни (ўшанда) ёқтирмасам ҳам».
وَعَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ أَنَّ النَّبِيَّ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ تَنَفَّلَ سيفَه ذَا الفَقارِ يومَ بدْرٍ رَوَاهُ أَحْمد وَابْن مَاجَهْ وَزَادَ التِّرْمِذِيُّ وَهُوَ الَّذِي رَأَى فِيهِ الرُّؤْيَا يَوْم أحد
Ibn Abbos (roziyallohu anhumo)dan rivoyat qilinadiki, Nabiy ﷺ Badr kunida oʻzlarining Zulfaqor qilichlarini nafl (qoʻshimcha ulush) qilib oldilar. Bu (qilich) Uhud kunida tushlarida koʻrgan qilich edi. Bu hadis hasan gʻaribdir, biz uni faqat shu yoʻldan, Ibn Abu Zinodning hadisidan bilamiz. Ilm ahli xumsdan nafl berish haqida ixtilof qilganlar. Molik ibn Anas aytdi: Rasululloh ﷺ barcha gʻazotlarida nafl berganlari menga yetmagan, lekin baʼzilarida nafl berganlari menga yetdi. Bu esa oʻljaning avvali va oxirida imomning ijtihodiga koʻra (boʻladi). Ibn Mansur aytdi: Men Ahmadga: Nabiy ﷺ (qoʻshindan) ajralib yurganda xumsdan keyin chorak (ulush), qaytganda xumsdan keyin uchdan bir (ulush) nafl berar edilar, dedim. U: Xumsni ajratib chiqaradi, soʻng qolganidan nafl beradi va bundan oshirmaydi, dedi. Abu Iso aytdi: Bu hadis Ibn Musayyab aytganidek: nafl xumsdan (beriladi). Ishoq ham (Ibn Musayyab) aytgandek aytdi.Ибн Аббос (розияллоҳу анҳумо)дан ривоят қилинадики, Набий ﷺ Бадр кунида ўзларининг Зулфақор қиличларини нафл (қўшимча улуш) қилиб олдилар. Бу (қилич) Уҳуд кунида тушларида кўрган қилич эди. Бу ҳадис ҳасан ғарибдир, биз уни фақат шу йўлдан, Ибн Абу Зиноднинг ҳадисидан биламиз. Илм аҳли хумсдан нафл бериш ҳақида ихтилоф қилганлар. Молик ибн Анас айтди: Расулуллоҳ ﷺ барча ғазотларида нафл берганлари менга етмаган, лекин баъзиларида нафл берганлари менга етди. Бу эса ўлжанинг аввали ва охирида имомнинг ижтиҳодига кўра (бўлади). Ибн Мансур айтди: Мен Аҳмадга: Набий ﷺ (қўшиндан) ажралиб юрганда хумсдан кейин чорак (улуш), қайтганда хумсдан кейин учдан бир (улуш) нафл берар эдилар, дедим. У: Хумсни ажратиб чиқаради, сўнг қолганидан нафл беради ва бундан оширмайди, деди. Абу Исо айтди: Бу ҳадис Ибн Мусайяб айтганидек: нафл хумсдан (берилади). Ишоқ ҳам (Ибн Мусайяб) айтгандек айтди.
عَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ قَالَ: قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: «لَا تَصْلُحُ قِبْلَتَانِ فِي أَرْضٍ وَاحِدَةٍ وَلَيْسَ عَلَى الْمُسْلِمِ جِزْيَةٌ» . رَوَاهُ أَحْمد وَالتِّرْمِذِيّ وَأَبُو دَاوُد
Ibn Abbos (roziyallohu anhumo)dan rivoyat qilinadi: Rasululloh ﷺ: «Bir yerda ikkita qibla durust boʻlmaydi va musulmonlar ustiga jizya yoʻq», dedilar.Ибн Аббос (розияллоҳу анҳумо)дан ривоят қилинади: Расулуллоҳ ﷺ: «Бир ерда иккита қибла дуруст бўлмайди ва мусулмонлар устига жизя йўқ», дедилар.
وَعَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صَلَّى الله عَلَيْهِ وَسلم أَوْصَى بِثَلَاثَةٍ: قَالَ: «أَخْرِجُوا الْمُشْرِكِينَ مِنْ جَزِيرَةِ الْعَرَبِ وَأَجِيزُوا الْوَفْدَ بِنَحْوِ مَا كُنْتُ أُجِيزُهُمْ» . قَالَ ابْنُ عَبَّاسٍ: وَسَكَتَ عَن الثَّالِثَة أَو قَالَ: فأنسيتها
Ibn Abbos (roziyallohu anhumo)dan rivoyat qilinadiki, Rasululloh ﷺ uch narsani vasiyat qildilar va: «Mushriklarni Arab yarimorolidan chiqarib yuboringlar va elchilarni men sovgʻalab turganimga oʻxshash (sovgʻalar bilan) siylanglar», dedilar. Ibn Abbos (roziyallohu anhumo): «Uchinchisi haqida sukut qildilar», dedi, yoki: «Men uni unutdim», dedi. Humaydiy Sufyondan (rivoyat qilib) aytdi: Sulaymon: «Said uchinchisini zikr qildi-yu, men uni unutdimmi yoki u haqida sukut qildimi, bilmayman», dedi.Ибн Аббос (розияллоҳу анҳумо)дан ривоят қилинадики, Расулуллоҳ ﷺ уч нарсани васият қилдилар ва: «Мушрикларни Араб яриморолидан чиқариб юборинглар ва элчиларни мен совғалаб турганимга ўхшаш (совғалар билан) сийланглар», дедилар. Ибн Аббос (розияллоҳу анҳумо): «Учинчиси ҳақида сукут қилдилар», деди, ёки: «Мен уни унутдим», деди. Ҳумайдий Суфёндан (ривоят қилиб) айтди: Сулаймон: «Саид учинчисини зикр қилди-ю, мен уни унутдимми ёки у ҳақида сукут қилдими, билмайман», деди.
وَعَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ أَنَّ النَّبِيَّ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ قَالَ: «لَا تَتَّخِذُوا شَيْئًا فِيهِ الرُّوحُ غَرَضًا» . رَوَاهُ مُسلم
Ibn Abbos (roziyallohu anhumo)dan rivoyat qilinadi: Nabiy ﷺ: «Joni bor biror narsani nishon qilib olmanglar», dedilar.Ибн Аббос (розияллоҳу анҳумо)дан ривоят қилинади: Набий ﷺ: «Жони бор бирор нарсани нишон қилиб олманглар», дедилар.
وَعَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ وَأَبِي هُرَيْرَةَ أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ نَهَى عَنْ شَرِيطَةِ الشَّيْطَانِ. زَادَ ابْنُ عِيسَى: هِيَ الذَّبِيحَةُ يُقْطَعُ مِنْهَا الْجِلْدُ وَلَا تُفْرَى الْأَوْدَاجُ ثُمَّ تُتْرَكُ حَتَّى تَمُوتَ. رَوَاهُ أَبُو دَاوُد
Ibn Abbos (roziyallohu anhumo)dan rivoyat qilinadi: Rasululloh ﷺ «shariitatush-shayton»dan (shayton usulidagi soʻyimdan) qaytardilar. Bu — terisi kesilib, boʻyin tomirlari uzilmay, oʻlguncha tashlab qoʻyiladigan soʻyilgan hayvondir. Abu Dovud rivoyat qilgan.Ибн Аббос (розияллоҳу анҳумо)дан ривоят қилинади: Расулуллоҳ ﷺ «шариитатуш-шайтон»дан (шайтон усулидаги сўйимдан) қайтардилар. Бу — териси кесилиб, бўйин томирлари узилмай, ўлгунча ташлаб қўйиладиган сўйилган ҳайвондир. Абу Довуд ривоят қилган.